У СРБИЈИ И ДИЈАСПОРИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН САВИНДАН

Академија и седамнаест посебних

Школска слава Свети Сава традиционално је обележена у школама и осталим културно-образовним установама и црквама широм Србије и у дијаспори. Уз незаобилазну химну посвећену првом српском просветитељу и архиепископу, пригодни програм и беседе, Савиндан је прослављен, а круна свих дешавања била је, као и сваке године, Светосавска академија и додела Светосавских награда коју Министарство просвете, науке и технолошког развоја додељује најбољима, који су се залагањем и резултатима нарочито издвојили у области образовања и васпитања у 2015.

За седамнаест посебних, изабраних у јакој конкуренцији од 264 кандидата, уприличена је свечаност у Влади Републике Србије, на којој им је министар просвете др Срђан Вербић уручио награде.По његовим речима, награђени су они који су у свом раду постигли веома високе резултате.

– То су личности које се истичу својим знањима, успесима, карактером. Они доприносе добром раду установа из којих долазе, унапређењу образовања и васпитања, негују добре међуљудске односе, имају значајна постигнућа у раду са децом и ученицима. То су и институције које су одличним резултатима доказале посвећеност образовној делатности, које нуде квалитетну наставу и програме, развијају подстицајну атмосферу, толеранцију и веру у друге – навео је Вербић.

Светосавску награду добила је Предшколска установа „Радост” у Новим Бановцима, уз образложење да се ради о савременој установи која својом ефикасном организацијом, неговањем тимског рада и отворености за учење, као и сарадњом са породицом, локалном заједницом и свим партнерима у окружењу, континуирано обезбеђује и унапређује услове за остваривање квалитетног предшколског васпитања и образовања.

Лауреатима се придружила и Љиљана Драгутиновић, васпитач у Предшколској установи „Врачар” у Београду.

– Када као родитељ са својим дететом уђете у вртић „Мића и Аћим” имате осећај да сте дошли у безбрижни свет детињства и благодети. Целокупни утисак о вртићу, већ од самог улаза, одише атмосфером припадања, добробити и сигурности, а осећај добродошлице граде сви запослени под руководством васпитача Љиљане Драгутиновић. Својим несебичним давањем, она је прави савезник деце и породица, јер препознаје наше вредности, потребе, циљеве и жеље како да будемо бољи и тиме ствара могућности за квалитетно васпитање и образовање и бољи живот свих нас – стоји у препоруци родитеља Гордане Ђорђевић.

Соња Париповић, наставник разредне наставе у Основној школи „Соња Маринковић” у Новом Саду дугогодишњи је промотер инклузивног образовања. Значајна је подршка коју даје другим школама и појединцима у овој области. Водитељка је више обука из области инклузивног образовања и реализаторка већег броја пројеката. Учествовала је у радио и ТВ емисијама, представљала своју праксу на домаћим, али и регионалним конференцијама.

Зорица Сорак, професор српског језика и књижевности у ОШ „Станислав Сремчевић” у Крагујевцу, осим великог броја објављених радова из области српског језика и књижевности, је и аутор и реализатор више програма стручног усавршавања. Учествовала је у изради Приручника за хранитеље, иницијатор је и оснивач Клуба хранитеља „Чуперак” у Крагујевцу и хранитељка три детета без родитељског старања.

Горан Петровић, професор физичког васпитања у ОШ „Младост” у Београду, аутор је и реализатор програма стручног усавршавања и приручника и учествовао је у разним пројектима. Као активан члан струковних удружења допринео је повезивању институција и сарадњи струковних удружења.

Међу добитницима је и ОШ „Милинко Кушић” у Ивањици, једна од најстаријих школа Моравичког округа са 1070 ученика од првог до четвртог разреда. Школа реализује и програм функционалног основног образовања одраслих.

У овом храму знања, који ове године обележава 180 година постојања, велики значај придаје се квалитету наставе и ваннаставним активностима, нарочито раду са талентованим и даровитим ученицима.

У категорији основаца награђен је Жарко Ивковић, одличан ученик осмог разреда ОШ „Синиша Јанић” у Власотинцу. Поред тога што скоро свим предметима посвећује исту пажњу, одличан је информатичар, добар шахиста и члан Ђачког парламента, а његов успех је утолико већи јер је постигнут у школи која је слабо опремљена и са малим средствима. Многобројни успеси, похвале и награде нису промениле овог свестраног дечака. Омиљен је друг у разреду, духовит и увек спреман да помогне.

И Даница Цветковић, ученица завршног разреда ОШ „Ратко Павловић Ћићко” у Прокупљу, одличан је ђак, не само у осмолетки већ и музичкој школи. Успешна је у свим наставним и ваннаставним активностима, а уме да ради и на Брајевој машини. Председник је одељењске заједнице, омиљена је у разреду и увек спремна да помогне. Веома је одговорна, радна, борбена и заинтересована за сва дешавања и активности у школи и ван ње.

У групи награђених нашла се и Светлана Радловачки, наставник електротехнике у Школском центру „Никола Тесла” у Вршцу. Активна је у стручном усавршавању и као реализатор и аутор семинара, успешно преноси колегама дуго стицана знања и искуство. Удружење за предузетништво „Живојин Мишић” прогласило је за најбољег едукатора у 2015. Ова свестрана и ангажована наставница је и експерт на међународним пројектима развоја наставних програма и предавач на семинарима из области ИКТ-а.

Министарство просвете препознало је и наградило изузетност троје матураната и једног студента прве године. Милица Шимоновић, ученица четвртог разреда Посавотамнавске средње школе у Владимирцима одличан је ђак, стипендиста Министарства просвете и носилац Вукове дипломе.

У духу општег добра и помагања другима, Миличин активизам се исказује кроз бројна учешћа на семинарима, конференцијама, обукама и програмима у области хуманитарног рада, у којима је активна као волонтер, водитељ, говорник и тренер.

Матурант Треће београдске гимназије Никола Тепић, који се такође окитио Светосавском наградом, добитник је сребрне медаље у области заштите животне средине на интернационалној конференцији младих научника у Турској 2015. године.

Никола се у свом раду бави унапређењем раста и развоја биљака и жели да учествује у решавању великих проблема у областима енергетске ефикасности и заштите животне средине.

Алекса Константинов, ученик Математичке гимназије из Београда, један је од најбољих ученика своје генерације и један од најтрофејнијих ученика на републичким и међународним такмичењима из математике од 2012. до 2015. године.

За Алексу кажу да има широку општу културу, виспреност и елоквенцију која се уочава у сваком контакту са њим, а красе га и особине као што су упорност, истрајност, скромност, лепо васпитање и поштење.

Јован Милић, студент прве године Машинског факултета Универзитета у Нишу, свршени ученик Машинске школе „15. фебруар” из Ниша био је један од најбољих ученика ове школе у последњих 15 година. Бави се хуманитарним радом и омладинским предузетништвом. Са својим друговима основао је ученичку компанију за производњу и дистрибуцију бумеранга по којој је он, али и град Ниш, постао познат у читавом свету. Производи његове компаније били су представљени на мултикултуралној вечери под покровитељством Унеска.

Једина награђена средња школа, Гимназија „Исидора Секулић” у Новом Саду, издваја се по високом нивоу квалитета у свим областима рада, због чега је заслужила највишу оцену на спољашњем вредновању. Школа је укључена у пројекат Европских студија и има активну сарадњу са школским установама у Португалији у оквиру пројекта eTwinning. Покретачи су међународне конференције гимназија 3К која обједињује области културе, комуникација и рачунара.

Лауреат Светосавске награде је и Предраг Стојчетовић, дугогодишњи начелник Школске управе Косовска Митровица. Он је уз подршку институција Републике Србије, локалних самоуправа и пожртвованог тима значајно допринео очувању српског образовног система у АП Косово и Метохија.

У свом раду дао је велики допринос афирмацији образовања на свим нивоима у Покрајини, а посвећено је радио и на неговању српског језика, историје, културе и обичаја српског народа. Посебно се ангажовао на уважавању специфичности и образовним потребама свих заједница, Горанаца, Рома, Ашкалија и Хрвата.

Једина награђена високошколска установа, Електронски факултет Универзитета у Нишу, по мишљењу предлагача и чланова комисије, прави је пример образовања и науке у служби привредног опоравка и развоја региона и шире. Сарађују са привредом, малим и средњим предузећима, школују кадар који има довољно знања и практичних вештина, али негују и предузетнички дух за покретање нових предузећа. Отворени су за неформално образовање младих људи и њихово усавршавање.

О. Николић

ПРИЗНАЊЕ ВЛАДИ ЈАПАНА

Светосавска награда одлуком чланова Комисије отишла је и у руке Владе Јапана, а за ово својеврсно признање предложили су их запослени у Средњој школи „Младост” из Петровца на Млави, уз образложење да су Влада и народ Јапана остварили изузетан углед у целој Републици и региону укључивањем у акције помоћи, спасавања угроженог становништва и пословних објеката.

Конкретан пример је помоћ која је пружена овој средњој школи из Петровца на Млави после катастрофалних поплава, која је захваљујући њиховој донацији и активном укључивању особља амбасаде, обновила фискултурну салу и инфраструктуру школе, чиме је омогућен квалитетан рад у школском објекту.

ПРЕДАХ ЗА МАЛИШАНЕ

Прилика да буду само деца

Дозволите детету да предахне и дајте му шансу да се „излудује”. Пустите га да скаче, јурца, трчи, цичи, односно да прича, понаша се и мисли као дете. Оно то и јесте, само што сте због његове школе и ваше презаузетости на послу – и ви и оно то заборавили .

Распуст је време дечјег одмора и детету треба дозволити да га проведе без оптерећења. Школа нашу децу пребрзо уозбиљи и „затрпа” разноврсним информацијама, задацима, и осећајем одговорности.

Зашто је распуст нашој деци толико драгоцен?

Школски стрес чине: обавезе (стално учење, оцењивање, повремене или сталне тешкоће у праћењу градива, отпор према појединим предметима или наставницима), ваша очекивања и притисак да дете учи, доказивање (пред собом, вама, вршњацима, учитељима), притисак вршњачке групе (од искушења да се уради нешто недозвољено али изазовно, па до тога да се отворено и јасно изјасни о својим осећањима).

Одрасли користе многе могућности за опуштање: спорт, шетње, слушање музике, виђање са пријатељима, читање… Деца тих могућности немају, или их не познају. Често немају прилику ни да прихвате (прераде) одређена дневна дешавања, јер се искуства пребрзо преклапају и нова потискују претходна. Међутим, и та „непрерађена” искуства делују у подсвести и могу проузроковати различите стресове.

Када кажете детету: „Твоје је само да учиш”, направили сте више грешака истовремено. Ваше дете, има своје проблеме, чак и када ви тога нисте свесни. Додатно га оптерећују и ваша очекивања, која се не своде само на учење, већ и да задржи све своје навике и понашања којима сте задовољни, да оно лоше измени или претвори у оне навике којима ћете (опет ви) тек постати задовољни.

Управо због свега тога, деца распуст „једва дочекају”, и радују му се унапред. Током распуста, подржите своје дете неинсистирањем да се понаша као да школа и даље траје. Помозите му да уживa.

За то има више начина. Искористите прилику за другачије разговоре. Током школовања, већина разговора и активности са децом се своди на: „Шта је данас било у школи?”, помагање око домаћих задатака, преслишавање…

Дозволите детету да предахне и дајте му шансу да се „излудује”. Пустите га да скаче, јурца, трчи, цичи, односно да прича, понаша се и мисли као дете. Оно то и јесте, само што сте због његове школе и ваше презаузетости на послу – и ви и оно то заборавили.

Обуставите евентуалне казне. Када вас дете разочара неком оценом – сетите се да је то само оцена. Ако ваша казна обележи његов цео распуст, дете неће научити лекцију коју казном желите да му „усадите”, али ће битно нарушити ваше међусобне односе. Чим заборави зашто је кажњено, повероваће да је то неправедна казна, што може довести до развијања његовог непријатељства према вама.

Ипак, током распуста немојте заборавити да исправите оно што сте код детета приметили током његовог школског учења. На пример, уколико сте били незадовољни његовим понашањем или радним навикама, разговарајте са њим о могућим начинима да сада то промените. Реците му да мислите да би од следећег полугодишта требало да се потрудите заједно (кључна реч: „заједно”, јер тиме поручујете да оно није усамљено у својим проблемима), пронађете неки начин да школа постане мање оптерећујућа за њега. Можда је довољно да другачије организује свој дан или да направите сатницу учења или да померите неке ваннаставне обавезе у друге дане како би га растеретили. Али, не дозволите да дочекате ново полугодиште са старим проблемима. Нажалост, они се неће решити сами, а ваше дете без ваше помоћи можда још увек није сазрело ни да их сагледа, а посебно не да их самостално превазиђе. Неопходна му је ваша помоћ. Зато, разговарајте о томе на време.

Јелена Холцер

УЧЕЊЕ УНАПРЕД НЕМА ЕФЕКТА

Иако многи родитељи мисле да ће вежбање или учење градива унапред олакшати детету наставу када она почне у следећем полугодишту, заправо то нема ефекта. Уосталом, ако ваше дете има добре оцене из, на пример, математике, разумеће градиво које је предвиђено програмом када буде дошло време за то, у оквиру часова. С друге стране, ако мислите да ће му вежбање током распуста оних предмета које не воли те помоћи да те предмете разуме, уместо да му они буду олакшани, дете ће стећи додатну одбојност према њима.

ПОДСТИЧИТЕ ДРУЖЕЊЕ

Током школске године, времена за слободне активности и дружење нема довољно. Преусмерите вашу комуникацију на поље неговања социјалних односа, јер ћете тако показати детету да га не посматрате искључиво као ученика и продубити ваш међусобни однос.

Приуштите себи и детету заједничке активности, које ћете заједно осмислити, а у којима је уживање обострано (шетња, биоскоп, посластичарница, одлазак на излет). То ће га подсетити да ви знате да цените ваше заједничко време, и да су вама приоритети ваш међусобни однос, а не његов школски успех.

ИСТРАЖИВАЊЕ ПРОФ. ДР ПРЕДРАГА МИТРОВИЋА О УТИЦАЈУ МУЗИКЕ НА ЗДРАВЉЕ

Кад ноте лече срце

Резултати истраживања показали су да тачно одређена минимална доза слушања посебно одабране музике износи два пута по 12 минута дневно, како би се ослободили хормони задовољства, од којих је најпознатији ендорфин, који обара срчану фреквенцију.

Један од најједноставнијих и свима доступних начина за бег од стреса и проблема јесте „одлазак” у дивни свет музике. Она прија, опушта, одмара, позитивно утиче на нашу концентрацију.

Још у мајчином стомаку, негде око 20. недеље старости, беба је у стању да чује звуке, а музика којој је изложена утиче на обрасце у њеном мозгу и омогућава још нерођеном детету да раније и лакше развије сложене језичке структуре, подстиче његов интелектуални и свеукупни развој, повећава његове капацитете за учење.

Моцартов ефекат, који потврђује позитивне утицаје музике, резултат је истраживања које је 1993. године спроведено са студентима Универзитета у Калифорнији, којима је Моцартова соната пуштана пре испита, а потом је праћен њихов успех. Студенти који пре испита нису слушали чувеног аустријског композитора или су слушали неку другу врсту музике, испоставило се, показали су лошије резултате, односно Моцартова соната довела је до одређеног побољшања интелигенције.

Полазећи од свега наведеног, а у жељи да направи корак више, професор Медицинског факултета у Београду др Предраг Митровић, кардиолог који је, такође, завршио и Музичку академију, спровео је опсежно истраживање с циљем да научно утврди ефекте музике у лечењу кардиолошких болесника, односно може ли се музика у лечењу примењивати контролисано, попут таблете или инјекције.

– У медицини је постало популарно да се објављују радови који показују да све оно што спадa у домен „слатког” живота треба ограничити. Појавиле су се студије које показују да је, рецимо, алкохол штетан, али је црно вино здраво узимати у количини од једног и по децилитра дневно јер смањује ниво холестерола у крви. Чоколада, али само она која у себи има 80 посто какаоа, здрава је уколико се узима у количини од чак сто грама дневно, док све остало није здраво када су слаткиши у питању, док бадема дневно треба узимати само шест до седам комада… Слушајући те студије, а пошто се бавим кардиологијом, помислио сам да би било добро испитати и шта се дешава са музиком, јер и она спада у тај домен слатког живота: сви је слушамо, уживамо у њој, она је део наше свакодневице и неминовно утиче на наше расположење – објашњава професор Митровић и додаје да је поставио питање да ли је могуће музику контролисати као лек.

– У психијатрији се она користи већ стотинама година на други начин, а ја сам желео да испитам да ли музика може деловати као лек, који се, када га попијете и пошто уђе у ваш организам, везује за рецепторе, па ће 30 посто тог лека сигурно деловати, чак и ако желите да избегнете његово дејство. Запитао сам се како пронаћи музику која ће, када вам је неко пусти, покренути такве процесе у организму који ће имати позитивно дејство, пре свега на срце, чак и када је реч о пацијенту који у то не верује, који је скептичан или му је све то смешно.

У свом истраживању пошао је од констатације да сви имамо дане када пустимо музику коју волимо и потпуно уживамо у њој, док нам другом приликом та иста музика просто не прија, па се врпољимо, устајемо и мењамо радио-станицу, бирамо нешто друго, што нам у том тренутку више „лежи”. Када бисмо у тим приликама измерили притисак и пулс, објашњава др Митровић, видели бисмо да је он повишен или на горњој граници, јер је управо то узрок који нам не дозвољава да уживамо у ономе што иначе волимо. Полазећи од овог закључка, покушао је да разложи музику на основне делове који је сачињавају: жанр, темпо и тоналитет.

– Музику сам класирао на основу та три параметра, а потом са пацијентима на кардиологији Угрентног центра разговарао о спровођењу експеримента, током ког су они слушали одређену музику, а пратили смо резултате: ЕКГ, лабораторијске анализе, притисак, фреквенцу… Резултати су упоређивани са онима који су добијени код пацијената из контролне групе, на којима није испитиван утицај музике – каже др Митровић.

Није било једноставно утврдити жанр који пацијенти највише воле, јер неки од њих просто нису желели да признају коју музику заиста слушају, па су ту у помоћ притекли и неуролози, а утврђено је, такође, и да пацијенти реагују и на музику која им је непозната или је иначе не слушају, попут класике. Потом је одређен темпо, односно који опсег одговара којој болести, док је одабир тоналитета најједноставнији део посла, јер пацијентима са повишеним притиском природно одговара молски – тужни тоналитет, који га спушта, док онима са ниским притиском одговара дурски, односно весели тоналитет. У рад је укључена и музиколог Александра Паладин, која је, према параметрима, циљано одређивала композиције, временски период и епохе. Помоћ стручњака при одабиру музике неопходна је и због чињенице да се овако примењена музика слуша два пута дневно по дванаест минута, па се, после извесног времена, пацијент на њу навикне и престане да реагује. Стога је потребно на свака два до три месеца променити музику, што је огроман посао, јер композиције не смеју да буду познате пацијенту. Идеално је и да буду инструментали, јер речи буде додатна осећања, која могу да изазову и другачије утицаје, па је, уколико се бира музика која има и речи, пожељно да их буде јако мало или да су на језику који пацијент не разуме.

– За разлику од музикотерапије, која се примењује у психијатрији, ми смо се бавили органским болестима, утврђујући, током две године праћења, како се музика као терапеутска и метода превенције може применити у лечењу кардиоваскуларних болести. Ово је примена музике као лека, квантитативна, односно тачно нумерички примењена музика, са бројним вредностима – појашњава проф. Митровић.

Резултати истраживања први пут су објављени на конгресу Европског удружења кардиолога у Барселони. Рад који је добио специјално признање, а касније је презентован на многим стручним скуповима и светским конгресима кардиолога, показао је да је могуће одредити тачну дозу музике, односно да минимална доза износи два пута по 12 минута дневно, како би се ослободили хормони задовољства, од којих је најпознатији ендорфин, који обара срчану фреквенцију. После „конзумирања” ове количине музике потребне да изазове његово лучење, музика више не мора да се слуша, као да сте примили инјекцију. Пацијент, притом, не мора да слуша музику у некој акустичној, изолованој сали, већ може да је пусти са обичног музичког уређаја и чак да успут ради неке мануелне ствари које му не привлаче много пажњу и не захтевају концентрацију. Важно је, такође, и да у спољашњој околини немате неке звучне дражи које су јаче од те музике.

Резултати су показали да код болесника са срчаним ударом тако слушана музика проузрокује значајно снижење крвног притиска и срчане фреквенце, односно броја откуцаја срца, да много ређе долази до појаве нове ангине пекторис, поновног инфаркта или смрти. Дакле, музика се може применити, осим за побољшање општег здравственог стања, и циљано, у лечењу одређених болести, тако што се путем чула слуха, а преко централног нервног система, надражује одређени нерв.

– Такође, охрабрује и податак да веровање да на људе који немају слуха музика не утиче спада у домен заблуда. Они само немају способност репродукције, али и те како примају музику, па су чак и много осетљивији на њу јер је, због недостатка слуха избегавају, па су је можда и жељни – каже професор Предраг Митровић.

Наташа Ивановић

ПИТАГОРА ПРВИ ПОЧЕО

Музика је представљала изузетно важан део живота у Старој Грчкој, где су готово сви грађани имали неко музичко образовање и учествовали у музичком животу током јавних догађаја у граду.

Прва сазнања о примени музике у лечењу датирају из времена Питагоре (6. век п.н.е.), чувеног математичара, психијатра и лекара. Он је захтевао да сви његови ученици свирају бар по један инструмент, а музика је код питагорејаца била свеприсутна: примењивали су је и у лечењу, и током разговора, чак и током рада математике. Питагора је први заступао становиште да је музика здрава, како за тело тако и за дух, а тај став су подржали и Платон, који је тврдио да музика доприноси изградњи унутрашње хармоније код човека, и Аристотел. Управо на основу резултата које су добили изучавајући хармоније у музици, питагорејци долазе до закључка да је у основи свега постојећег – број.

КОНТРОЛИСАНА БУКА

Музика која није агресивна, а која покрива све спољне звуке и буку, у ствари је контролисана бука, која вам омогућава много бољу концентрацију него да радите у тишини коју ремете звуци с улице, из друге собе, гласови, ударци и слично – каже проф Митровић, и додаје да су бројне студије показале да и студенти и ђаци који слушају музику памте много лакше и са много више детаља. Није важно ни да ли воле музику или не, важно је да је адекватно одабрана и да се чује у позадини као део амбијента.

– Деци још док су у стомаку мајке треба пуштати музику, обично се у литератури препоручује класика – Моцарт, Бах и слично, јер, иако још немају свест, имају чуло слуха, чују звучне дражи и реагују на њих – каже проф. Митровић.

Када се дете роди, сусреће се и реагује на спољне звучне дражи, буку, гласове, музику… и различито реагује на њих. Ако одаберете музику која детету прија, то ћете лако видети по његовој реакцији – ако се ућути, значи да му музика прија, а уколико му смета, оно ће вам то отворено показати. Родитељ обично почиње детету да пушта музику коју и сам воли, и то је логичан след, али, ако установите по бебиној реакцији да јој музика не прија, треба је мењати, док се не пронађе она која ће на дете да делује умирујуће.

СМРТ НА КОНЦЕРТУ

И поред свих благотворних дејстава, музика може бити и штетна по организам. Услед болести се и наш слушни апарат мења, па је веома важно да вам, када је примењујте у лечењу, музику одабере стручњак. Рецимо, дијабетичари који имају више од пет година шећерну болест често не чују високе тонове, па им музика у тим тоновима често смета или је не слушају.

– Неадекватна музика може да нанесе штету и здравим особама. У Немачкој, мислим у Хановеру, урађено је истраживање пошто је на једном концерту пет младих људи пронађено мртво испред бине. На опште чуђење, узрок њихове смрти није била дрога или алкохол, како се првобитно мислило, већ је обдукција показала да су јачина и темпо музике довели до фибрилације срца. Ритам музике се негативно поклопио са ритмом срца и довео до смртног исхода – каже проф. Митровић, и објашњава да се највећи број светских музичких хитова налази у опсегу ритма срца.

Наиме, пошто је срце једини орган који се практично стално покреће у нашем телу и удара у наш грудни кош, и тело се љуља у вибрацијама срца. Када из спољног света долази нека друга драж, која није у ритму нашег срца или у паралелном односу – два или четири пута бржи или спорији, она се судара с нашим телом, и то нам не прија.

ЕВРОПСКА КОМИСИЈА ЗА ПОВЕЋАЊЕ ЧАСОВА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

Спорт важан и за друштво и за појединце

Школа је место где сва деца могу да открију и уживају у благодетима физичке активности – не само спортски и физички надарена деца, која ће вероватно ионако да практикују неки спорт .

Истраживачке активности многих институција и организација из области медицине, физичке активности, нутриционизма показују сличне резултате који нису оптимистични. Фокус тих истраживања чине деца и млади, њихов телесни статус, опште здравље и животне навике од периода боравка у вртићу до уписа на факултет. Европске земље нису поштеђене овог негативног тренда и започињу озбиљнији и свеобухватнији приступ том проблему. Преко најважнијих институција (Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније…) покрећу активности које за циљ имају промене ових негативних показатеља на дужи рок.

У складу са појачаном кампањом на тему физичке активности у Европи, у Будимпешти је одржан форум на тему „Курикулум физичког васпитања у Европи, разлике и хармонизација”. Форум је организовала Европска асоцијација професора физичке културе (EUPEA) у сарадњи са Федерацијом за школски спорт Мађарске (HSSF) и уз подршку Европске комисије.

Почетно излагање припало је комесару Европске комисије за образовање, културу, спорт и омладину Тибору Наврачичу. Између осталог нагласио је:

„Желео бих да истакнем своје приоритете за спорт у наредним годинама. Ја ћу се концентрисати посебно на два, где рачунам на вашу подршку највише: промовисање физичке активности генерално и промоција спорта у малим срединама. Наше друштво се суочава са великим изазовима данас: од одржавања наше економске конкурентности кроз интеграцију избеглица и миграната у борби против радикализације и тероризма. То су све врло комплексни проблеми, а ми треба да користимо све наше ресурсе мудро како би их превазишли. Спорт, а посебно спорт у малим срединама, има виталну улогу у томе.

Наврачич је подсетио да су физичка активност и спорт добри за нас као појединце и као чланове друштва. На личном нивоу, спорт је асоцијација за забаву, за добро здравље, добар осећај о себи. Али, такође ту постоји нешто много важније. Спорт и физичка активност окупљају људе из различитих средина на једно место. Они помажу у креирању пријатељства и изградњи заједнице. Спорт може бити ефикасан алат за подстицање социјалне инклузије. То даје осећај припадности заједници људи који деле исту страст. И то помаже људима са веома различитим искуствима да боље разумеју једни друге. Спорт може на тај начин да допринесе напорима за спречавање искључивања и маргинализације, што може довести до отуђења и радикализације за неке људе. Из истих разлога, спорт може бити изузетно користан за избеглице и мигранте који треба да се интегришу у нове заједнице. Спорт нам може помоћи да изградимо бољу Европу, данас и за генерације које долазе.

Други приоритет за мене је промоција и охрабривање физичке активности у Европи. Сви знамо чињенице. Знамо о расту нивоа физичке неактивности широм Европе и нашег више седећег начина живота. А знамо да се више од половине свих Европљана врло мало бави спортом уопште. Физичка активност је од кључног значаја за смањење учесталости болести повезаних са стилом живота, и њихових социјалних и економских трошкова – који су недопустиво високи. И то је разлог зашто је физичко васпитање тако важно: приказује деци од малих ногу да је спорт забава и основа за здрав, активан животни стил који ће трајати у одраслом добу”, рекао је између осталога Тибор Наврачич. Он је убеђен да спорт и физичка активност имају важно место у свим врстама образовних установа. „Школа је место где сва деца могу да открију и уживају у благодетима физичке активности – не само спортски и физички надарена деца, која ће вероватно ионако да практикују неки спорт. Организације попут ваше и форуми као што је овај помажу да задржите тему високо на дневном реду и да идентификујете нове и одрживе идеје. Ваш рад је од суштинског значаја да Европљанима, младим и старим, пружите читав низ могућности како би постали активнији.”

Домаћин манифестације, Клод Шојер изјавио је да је важан циљ наше организације (EUPEA) да подржи стручне послове Европске уније са својим стручним саветима, с обзиром на њихов континуиран рад у анализи ситуације у области физичког васпитања и школског спорта у државама чланицама. „Ми бисмо желели да нагласимо да је поред повећања броја часова физичког васпитања, развој квалитета самих часова од кључног значаја”, рекао је председник организације.

Након тога присутним члановим асоцојације Клод Шојер, председник EUPEA, представио је сазнања о поређењу наставних програма физичког васпитања у земљама Европе. Подаци добијени од чланова асоцијације из већине земаља урађених у периоду јун–септембар 2015, укључујући и Србију, тицали су се старости курикулума, његовом обиму, циљевима и задацима, обухвату часова физичког васпитања у основној и средњој школи…

Даљи рад је праћен радионицама које су обрађивале следеће теме везане за часове физичког васпитања у основним и средњим школама: број недељних часова, њихов квалитет, минимум образовања за рад на месту наставника физичког, улози медија у промоцији физичког васпитања, тестирању способности ученика, улози директора школа у контроли реализације наставних планова и програма, потреби за већим ангажовањем познатих спортиста и не спортиста као промотера физичког вежбања, улози ментора у раду приправника… Све ове теме показале су ниво различитости у пруступу наставе физичког васпитања од писаног дела до саме реализације у земљама Европе, као и могућност њиховог усаглашавања.

Као посебну могућност за реализацију различитих пројеката у области спорта и физичког вежбања комесар Тибор Наврачич истиче могућност коришћења европских фондова:

„Улажемо велики труд да подржимо ове напоре на европском нивоу. Наш Еразмус +, програм има кључну улогу у омогућавању финансирања тако што постоје средства на располагању као подршка нашим приоритетима у области спорта. На пример, Европска унија суфинансира 16 пројеката који се односе на унапређење физичке активности кроз Ерасмус + програм са више од 6 милиона евра”, рекао је Наврачич. Мађарска већ користи средства из овог фонда за два своја пројекта на тему физичке активности деце у школама. (прим.аут.)

Корак даље у овој иницијативи јесте и формирање посебне групе високог нивоа, од стране комесара Наврачича, која ће бити посвећена унапређењу спорта, а посебно спорта у малим срединама. Први циљ биће евалуација улоге рекреативног спорта у Европи који се често организују у мањим срединама. Други важан циљ оснивања ове групе је да се анализира могућа улога спорта у промовисању толеранције и социјалне инклузије у нашим друштвима. Саветодавна група почиње са радом у новембру 2015. године, и рачуна се да ће поднети писмену препоруку Европској комисији до лета 2016. године. „Уверен сам да ће нам ова група помоћи да пронађемо начине да учинимо локални спорт још ефикаснијим, и да га искористимо у већој снази у изградњи отвореног и толерантнијег друштва”, истиче комесар Тибор Наврачич.

М. Милојковић

ПРОМОТЕР, ОСВАЈАЧ МЕДАЉЕ У СИДНЕЈУ

Посебан осврт на важност овог скупа дао је председник Федерације за школски спорт Мађарске Габор Балог, бивши освајач сребрне медаље у модерном петобоју на ОИ у Сиднеју. Поред активности које спроводи њихова федерација посебну пажњу је имао пројекат увођења наставе физичког васпитања сваког дана у свим основним и средњим школама, за који су добили посебну похвалу од стране европског комесара Наврачича.

НЕПРОФИТНА ОРГАНИЗАЦИЈА

Европска асоцијација професора физичке културе је непрофитна и невладина професионална организација националних удружења професора физичког васпитања, која промовише физичко васпитање и школски спорт у Европи кроз сарадњу са одговарајућим владиним и невладиним организацијама и појединачним стручњацима и професионалцима.

ТУРИСТИЧКИ ДРАГУЉ

Сам скуп организован је на прелепом острву Маргарет у Будимпешти у „Данубиус Гранд” хотелу. Острво представља прави драгуљ ове престонице и оазу здравља, спорта и рекреације. Око целог острва се налази тартан стаза за трчање, стаза за бициклисте, теретане на отвореном, спа центри, базени, хотели…

ЦЕНТАР ЗА ПРОМОЦИЈУ НАУКЕ: ГДЕ СУ ГРАНИЦЕ ЉУДСКЕ СПОЗНАЈЕ

Другачија реалност

Квантном физиком још увек нисмо дошли до зида, али је интуиција потпуно нарушена. Доводи се у питaње принцип узрочности, бркaју узроци и последице, па ћемо морати да се прилагодимо неким другим законима .

Шта је то што у леденој вечери може у Велику салу СКЦ-а довести више стотина људи, а да није рок концерт? То је 15. јануара била нова трибина Центра за промоцију науке, чија тема овога пута није била како наука може да нам помогне, него је врло болна и за њу саму. А то је тема којa предстaвљa једно од центрaлних питaњa сaвремене мисли у свету – где су њене границе.

Емпиријски подаци говоре дa се, на светском нивоу, број нaучних рaдовa удвостручује свaких девет годинa. Сведоци смо неверовaтног нaучног прогресa који је у прошлом веку зaхвaтио свет. Међутим, упркос нaизглед незaустaвљивом рaзвоју великог бројa нaучних дисциплинa, логично је питaње где се завршава људска спознaја. О томе је бројној, махом студентској публици говорио једaн од нaјвећих квaнтних физичaрa дaнaшњице, оксфордски професор др Влaтко Ведрaл. У рaзговору су му се придружили филозоф др Мaшaн Богдaновски сa Филозофског фaкул-тетa Универзитетa у Беогрaду и Борa Живковић, дугогодишњи нaучни новинaр из САД и некaдaшњи уредник у чaсопису „Сајентифик Америкен” (Scientific American).

Квaнтнa мехaникa је кaо моћнa aлaткa модерне нaуке у истрaживaњу структуре мaтерије зaкопaлa превише дубоко – до сaме ивице људске спознaје. Научници су, једноставно, наишли на нешто што бисмо могли назвати „квантним утварама”, на један нови свет којим владају нека друга правила. Квaнтнa реaлност је другaчијa од реaлности нa коју смо нaвикли у свaкодневном искуству и коси сa нaшом интуицијом.

Др Влатко Ведрал са Катедре за квантну физику Универзитета у Оксфорду публици je на разумљив начин објашњавао појмове попут замршених стања, квантне телепортације, квантне гравитације, а било је речи и о основним принципима рада и тренутног стања у развоју технологије квантних рачунара. Да ли је оно што се сада открива на пољу квантне механике оно што је Влатко Ведрал, као један од најекспониранијих међу њима, заправо очекивао?

– Мене је квантна механика привлачила већ у средњој школи када сам први пут научио нешто о ефектима који су насупрот нашој интуицији. Мислим да се мора урадити још много истраживања да бисмо разумели шта нам природа говори. И не само то. Ми смо квантну механику тестирали до одређеног нивоа, у микросвету и до нивоа молекула. Међутим, ја мислим да то сада треба да се рашири на макросвет. Мислим да још увек нисмо квантном физиком дошли до границе наше спознаје, али је интересантно да је интуиција потпуно нарушена и да морамо да се прилагодимо неким другим законима.

Када лаицима описује свет квантне механике Ведрал каже да се свака квантна честица – фотони, атоми, молекули – понаша на исти начин. То значи да се сваки од ових објеката може налазити на различитом положају у исто време. Ми смо се у свом свету навикли да ствари или јесу или нису, а овде постоје вредности које су негде између те две крајности.

– Неки људи сматрају да смо кроз квантну физику открили нека ограничења спознаје. Међутим, ја мислим управо супротно. Квантна физика је експоненцијално већа од класичне и даје нам много више могућности, јер је класична физика један мали део поља које обухвата квантна физика. Дакле, ми смо експоненцијално проширили поље својих истраживања и могућности, самим тим што знамо да свака од тих честица може да буде у свим тим стањима у исто време.

Поједине појaве у квaнтном свету не сaмо дa су чудне и стрaне интуицији него доводе у питaње принцип узрочности, бркaју узроке и последице, отвaрaјући бројнa филозофскa питaњa. Некa од њих се односе и нa сaму природу сaзнaњa и рaзумевaњa светa. У покушају да утврдимо шта наука може, а шта не може, напросто морамо поћи од филозофије, каже професор Машан Богдановски.

– Наставници филозофије воле да гњаве своје студенте Платоновом дефиницијом знања као оправданог и истинитог веровања. Значи није довољно да случајно нешто знате, већ морате имати оправдање, односно „логос” за то. Е, парадигматичан пример тог логоса је наука. До двадесетог века сте као филозоф границе научне спознаје могли разматрати седећи у фотељи, медитирајући. Међутим, десили су се тектонски поремећаји, баш по питању оправдања. Оно што је највише пољуљло „фотељашку активност” јесте то да је когнитивна наука препознала одређена ограничења и сазнајно непробојне модуле. Ти модули можда јесу непробојни, али имају неку улогу корита у којем се креће река нашег сазнања. То корито није непроменљиво ни у билошком смислу (мења се наша структура на дубоко неуролошком плану), ни у смислу преиспитивања разлога зашто нешто верујемо. То корито је чврсто и врло тешко се мења – каже Богдановски.

Ту се на неки начин долази до чувене Витгенштајнове реченице „Оно о чему не можемо да говоримо, о томе боље да ћутимо.” Како се филозофија суочава са стварима из квантне механике? Колико је усвајање одређене терминологије важно да би се говорило о одређеним феноменима?

– Када чак и као теоријски физичари нешто описујемо људима, морамо водити рачунати с тим да ће они нас разумети. Онај ко вас слуша мора да схвати који су истинити услови онога што говорите и какву разлику истинитост онога о чему причате уноси у његово искуство.

Нису сва сазнања условљена објективном немогућношћу да се до њих дође. Сви смо одрасли у уверeњу да су наука и знање универзални и интернационални, као и да резултати истраживања треба да буду доступни свима. Али није увек било тако, подсећа Борa Живковић, дугогодишњи нaучни новинaр из САД и некaдaшњи уредник у чaсопису „Сајентифик Америкен”.

– У шеснаестом и седамнаестом веку наука је била аристократска игра, док је данас, у ери интернета, довољно притиснути дугме рачунара и штампача да бисте постали издавач. Међутим, научне куће, које су последњих векова шириле научна сазнања, сада су својеврсна препрека, јер то наплаћују. То значи да се цена и забрана стављају на оно што би могло да буде доступно свима – каже Живковић и истиче биомедицину као област у којој су научници најсуревњивији, јер је у њој технички најлакше неком одузети идеју.

Одређена ограничења у процесу сазнавања човек свесно поставља сам себи и она су етичке природе. Иако се до бројних открића у биомедицини дошло након монструозних експеримената над животињама или чак над људима, као код др Јозефа Менгелеа у време нацистичке Немачке, данас се то не ради.

– Науком се у свету бави одређен број људи, постоје буџети, па већ самим тим постоје одређена ограничења – каже Бора Живковић. – Такође, научна удружења одређују шта ће да се ради, а на то утиче и развој технологије. Тако су, на пример, након открића електронског микроскопа сви желели да га користе јер је гарантовао пуно нових сазнања. С друге стране, постоје и негативни утицаји. Ми као друштво можемо да одлучимо да је у реду не знати никада неке ствари, јер није етички радити такве експерименте. Ми смо после Другог светског рата одлучили да више никада нећемо користити људска бића као лабораторијске животиње. Већ деценијама нико не ради то што су радили нацисти и што је радила америчка војска над својим црним војницима и ја се надам да у наредним вековима више нико то неће радити. Што се тиче животиња, више не радимо на шимпанзама и другим мајмунима. Ја сам својевремено експерименте радио над препелицама и постало је врло тешко, готово немогуће, да добијем дозволу да их радим, јер су то биле хируршке интервенције над живим животињама. И мени је драго што се тиме више не бавим. Не морамо баш све да знамо.

ЦПН трибинa је отвoрила врaтa у мистериозни квaнтни свет и питањем шта са оним ограничењима која напросто не зависе од човека и његове способности да нешто поима. Наиме, спознaјa модерне квaнтне физике је и теоријски огрaниченa. Квaнтни физичaри још од појaве Хaјзенберговог принципa неодређености знaју дa зa објекте који су мaњи од Плaнкових дужинa постоји фундaментaлно огрaничење у томе колико посмaтрaч може знaти о овом објекту. Утицaј посмaтрaчa нa феномен који посмaтрa, с друге стрaне, сaстaвни је део квaнтне физике од њеног нaстaнкa.

Влатко Ведрал за поједине појaве у квaнтном свету каже да оне за њега нису извор фрустрације, већ утеха.

– Наравно, фундаментална ограничења су физички закони, а ми физичари гледамо да нам природа каже изнад чега се не може ићи. Чак ни енглеска краљица или Бил Гејтс, са свим својим богатством, не могу да наруше Хајзенбергове релације неодређености, дакле не могу сазнати где се нешто налази и ком се брзином креће, ма колико пара да имају. А управо ту су по мом осећању неке границе људског сазнања. Ја носталгично гледам на аристократски период у развоју науке, онај од пре неколико векова, јер не бих морао стално да се пријављујем са пројектима и јурим паре. Наравно, то није могуће, па постоји и та врста ограничења.

Небојша Бугариновић

ВЛАТКО ВЕДРАЛ

Др Влатко Ведрал је професор физике на Универзитету Оксфорд и у Центру за квантну технологију при Националном универзитету у Сингапуру. У сам врх квантне физике се винуо током деведесетих година 20. века, када је дао фундаментални допринос развоју квантне информатике. Аутор је преко 200 научних радова у области квантне механике и информатике. Резултати његових радова цитирани су преко 10.000 пута, што га чини убедљиво најцитиранијим физичарем пореклом са наших простора. Изузетно је активан у медијском промовисању и популаризацији квантне физике и науке уопште. Написао је и неколико књига из домена популарне науке, од којих је последња, „Декодирање реалности”, доживела успех широм света.

КВАНТНА МУЗИКА

Квантна музика је пројекат настао у сарадњи Катедре за квантну физику Универзитета у Оксфорду, београдског клавирског ЛП дуа (Соња Лончар и Андрија Павловић) и професора смера за Аудио и видео технологије Високе школе електротехнике и рачунарства из Београда. Инициран је с циљем повезивања наизглед неспојивих светова квантне физике и музике.

Кроз научно утемељено и уметнички надограђено истраживање и концертно извођење, уз разноврсне технолошко-звуковне експерименте, пројeкaт нуди могућност за потпуно нови вид тумачења света музике и физике, али и другачију перцепцију наше физичке реалности.