Шест година после увођења индивидуалних образовних планова у наше школе
Коначно и уџбеници за основце у инклузији
Захваљујући четворогодишњем труду чак 360 стручњака, шест година после увођења инклузије у наше школство, коначно се појавио основношколски комплет од 54 уџбеника за ученике који градиво у основним школама, на основу члана 77 Закона о основама система образовања и васпитања, савладавају по индивидуалном образовном плану. Уџбенике је одобрило Министарство просвете те ће се наћи и у Каталогу за наредну школску годину.
Резултат овог обимног пројекта Заједнице дефектолога основних и средњих школа Републике Србије, Центра за специјалну функционалну педагогију из Београда и Издавачког предузећа „Алка скрипт” из Београда представљен је у СОШО „Милан Петровић” у Новом Саду, а следи му промоција и у осталим градовима Србије.
– Ово су уџбеници за сву децу која савладавају план и програм по индивидуалном образовном плану, без обзира да ли је то у редовним или школама за ученике с посебним потребама – рекла је директорка СОШО „Милан Петровић” мр Славица Марковић. – Овакви уџбеници постоје у земљама са сличним образовним системом као што је наш, Словенији, Хрватској, Мађарској, Чешкој, Пољској, а сада ево и код нас. Ови уџбеници су системско решење и одговориће потребама све деце у инклузији, али и сваког детета појединачно. Садашњи закон поставио је нову филозофију образовања и ми смо се са свим својим људским, технолошким и дидактичким ресурсима укључили и пружамо подршку где год је то потребно, али без уџбеника то није довољно.
По речима председнице Заједнице дефектолога основних и средњих школа Републике Србије Раде Ракочевић, ови уџбеници ће деци која се школују по индивидуалном образовном плану омогућити да из школе излазе задовољна и да имају исте услове учења као што имају њихови вршњаци, а наставницима знатно олакшати примену инклузивног приступа образовању – зато би требало да га има и свака школска библиотека.
– Ови уџбеници иду за потребама деце, а те потребе требало је препознати – рекла је Рада Ракочевић. – Сваку књигу је осмислио ауторски тим учитеља и наставника, а често се као члан тима појављује олигофренолог или логопед. Ауторски тимови су за време рада уско сарађивали с рецензентима, стручњаком за одређено подручје, наставником из типичне школе и дефектологом. Готово сви илустратори који су ликовно опремили књиге имају богато искуство у раду с децом с тешкоћама у развоју и тесно су сарађивали са ауторима током стварања уџбеника.
Уз напомену да су ове књиге намењене свим основцима који и поред оптималног личног залагања и залагања наставника и родитеља не могу да остваре ни најниже стандарде из редовних програма, а таквих је у популацији петина, уредница ових уџбеника Ђурђица Саломон нагласила је да они прате прописани наставни програм, обрађују све наставне садржаје и објашњавају све кључне појмове, а обрада лекција и распоред у уџбенику следе уобичајени наставни план, тако да, користећи их, ученик који наставни план савладава по ИОП-у прати наставно градиво заједно с осталим ученицима у одељењу, али решавајући себи примерене задатке.
Радни карактер свих уџбеника из овог комплета омогућава лако сналажење, а након кратког и сажетог излагања градива одређене наставне јединице следе задаци примерени циљаној ученичкој популацији, у којима се тражи да ученик нешто заокружи, обоји, споји, подвуче, нацрта, повеже, допуни… Задаци су уочљиво нивелисани, па су тако они првог нивоа, задаци препознавања, означени плавом бојом, други ниво означен је жутом и то су задаци разумевања, док је трећи ниво означен црвеном бојом, а ради се о задацима примене, повезивања с претходним градивом, корелације с осталим предметима, малим истраживачким задацима. Ипак, најзахтевнији задаци у овим уџбеницима не прелазе основни ниво постигнућа прописан за типичног ученика.
Коришћење ових уџбеника мораће да надгледа наставник, како би проценио који од понуђених задатака конкретан ученик може да реши и да ли ће то бити на часу, самостално или уз његову или вршњачку помоћ или код куће, опет самостално или уз помоћ родитеља.
Специфичност нових уџбеника је и да су писани крупнијим словима, с повећаним размаком између речи и између редова, а текст у њима је лак за читање, једна мисао је у једном реду, а постоји и граничник, који пажњу ученика усмерава на одређени задатак.
Посебна пажња је посвећена илустрацијама, које су једноставне, с контурама, без детаља, јасних боја.
Рецезент уџбеника за математику Раде Козар сматра да је у овим уџбеницима у најбољој форми издвојено оно што деци у инклузији треба дати, јер наставник не сме да реализује уџбеник, него програм у складу с могућностима ученика. У светлу тога, каже Козар, ови уџбеници су значајан помак у школству Србије.
Д. Девечерски
Приручници
за наставнике
Уџбенике прате и приручници за наставнике. Поред дефектолошког дела, у којем су описане могуће тешкоће код ученика и примерен рад у настави с њима, у приручницима су лекције из уџбеника обрађене и методички, а садрже и радни део с наставним листићима са задацима за понављање или домаћи рад. Ови задаци налазе се и на ЦД-у, који је саставни део приручника, и то у ворду, тако да наставник може и да их мења и умножава, према потреби. На крају приручника дат је и предлог задатака за завршни испит на крају основног школовања за ученике који су га завршили следећи индивидуални образовни план.
Додатна подршка
обавезна од 2009.
У наш школски систем инклузивно образовање уведено је Законом из 2009. године. Тај закон родитељима је дао право да сами одлучују да ли ће дете са сметњама у развоју или инвалидитетом уписати у редовну или специјализовану школу, а школе у редовном систему обавезао да таквој деци обезбеде сву потребну додатну подршку. Наставницима у редовним школама, неприпремљеним довољно системски, у примени инклузивног приступа помажу свих ових година углавном колеге из специјализованих школа, али све до сада ови ученици су на располагању имали само редовне, њима неприлагођене уџбенике.
ЈЕСУ ЛИ ШКОЛА И ПОРОДИЦА НА ИСТОМ ЗАДАТКУ?
Родна равноправност
у школској клупи
Породица је место од којег треба да се крене, било да се ради о објашњавању или деконструкцији појмова и процеса везано за стварање недискриминативне средине, у духу већег међусобног уважавања, сарадње и солидарности
Изградња свести код ученика о родној равноправности је врло дуг процес, јер и васпитање и образовање су мукотрпни и дуготрајни процеси, који захтевају велику енергију. Ово је речено на округлом столу који је у понедељак 7. децембра одржан у Културном центру Београда, под називом „Јесу ли школа и породица на истом задатку: Родна равноправност у школској пракси”. Организатори скупа су били Центар за етику, право и примењену филозофију (ЦЕЛАП) и Институт за филозофију и друштвену теорију, институције које су током ове године реализовале четрнаест семинара у Нишу, Чачку, Кикинди и Београду, на којима су родитељи и запослени у основним школама разговарали о могућностима јачања међусобне сарадње и подршке у раним фазама образовања и васпитања деце, посебно на плану стварања недискриминативне средине за учење и развој сваког појединца.
Округли сто је окупио представнике основних и средњих школа, факултета, удружења родитеља, организација које се баве децом и младима и представнике институција које креирају и спроводе образовне политике на државном нивоу. Др Сања Милутиновић Бојанић је испред Центра за етику, право и примењену филозофију истакла да је полазна идеја пројекта било подстицање веће сарадње школе и породице.
– Иако је сарадња ова два актера у процесу васпитања и образовања неизбежна и неопходна, она се у пракси недовољно остварује. У циљу јачања те сарадње, осмислили смо семинар током којег су родитељи и наставни кадар имали могућност да усвоје знања и вештине које ће им помоћи да удрженим снагама креирају процес васпитања и образовања деце основношколског узраста који ће бити у духу већег међусобног уважавања, сарадње и солидарности.
Учесницима округлог стола се испред Министарства просвете, науке и технолошког развоја обратила др Снежана Вуковић, самостална саветница за социјалну инклузију. Она је говорила о законским одредбама којима се дефинише сарадња школе и породице, као и о правцу у којем ће се даље кретати образовне политике у Србији.
– Још увек постоје уџбеници са родним стереотипима. Ту се, пре свега, ради о старим издањима која су још увек у употреби. Такође, у школама још увек не постоји сагласност свих наставника и потреба да у оквиру свог предмета обрате пажњу на ова питања, а некада није довољна ни промена наставног плана да би имали родно осетљиво образовање.
Када је реч о родној равноправности, кључна је сарадња са родитељима и они не смеју бити игнорисани, упозорава Снежана Вуковић.
– Без ње васпитање не може да функционише. Родитељи су први који учествују у стварању родних улога, а они се разликују по способности опажања одређених проблема, по својој мотивацији и кооперативности. Важно је да препознамо да постоје различити родитељи, са различитим аспирацијама, способностима и компетенцијама. Ми свима треба да изађемо у сусрет и све њих придобијемо да буду партнери – рекла је представница Mинистарства просвете, наглашавајући да постоје и добре ствари. Региструју се промене у схватањима о односу полова, у погледу промене поделе моћи у породици, да се повећава број оних у којима мајка и отац подједнако материјално доприносе и, на сву срећу, све је значајнија улога оца у подизању деце.
Елеонора Влаховић из Завода за унапређивање образовања и васпитања говорила је о надлежностима ове установе у стручном усавршавању запослених у школама за рад са родитељима и о начинима на које се у уџбенике за основну школу укључује тема родне равноправности. Она је као позитиван тренд истакла чињеницу да друштво постаје све осетљивије на родну равноправност, али каже да је то тек почетак процеса.
– Можемо бити задовољни уређеношћу докумената који се тичу овог питања, али проблем настаје када прописе треба преточити у праксу. Завод је последњих година прегледао 3.800 уџбеника и можемо запазити да опада количина стереотипа, било у тексту, било у визуелном погледу. Тако се у њима може видети и породица где постоје само тата и кћерка итд. Постоји доста примера да се приликом писања уџбеника мисли на то, али недостаје део култивисања приче о роду и полу, тако да има ту још доста да се ради.
На округлом столу је приказан и документарни филм „Сви наши идентитети” и дате су препоруке намењене јачању партнерства између родитеља и наставног кадра. Препоруке укључују кампање за подстицање родитеља на учешће у осмишљавању и реализовању школских активности, менторску подршку школама како би у већем броју њих заживеле добре праксе, као и увођење обавезних курсева о родној равноправности на факултетима на којима се школује будући наставни кадар.
А шта би могао универзитет да уради?
– Ја бих предложила увођење неколико програма за студенткиње и младе стручњакиње, како би се постигла већа равноправност у појединим професијама – каже др Слободанка Марков, професор Природно-математичког факултета и координаторка Центра за родне студије Универзитета у Новом Саду. – Затим бих предложила и стварање одређених женских мрежа у којима би студенткиње развијале своје способности и капацитете, као и свест о значају заједничког наступа.
На скупу је представљен филм о акредитованом семинару за запослене у основним школама „Сви наши идентитети” и истоименом семинару за родитеље који су спроведени у четири града Србије током школске 2014/15. и 2015/16. године, у сарадњи са Центрима за професионални развој запослених у образовању. Учесници семинара су нагласили да је семинар „Сви наши идентитети” веома интересантан и примењив, како лично, тако и у наставном процесу. Присутнима на скупу је представљен и извештај о примени садржаја семинара у раду школа, заједно са препорукама намењеним јачању партнерства између родитеља, наставног кадра и Центара за стручно усавршавање, произашлим из рада са актерима у васпитно-образовном процесу.
Округли сто jе одржан у оквиру пројекта „Изградња и јачање партнерства породице и школе”, који финансира Амбасада Kраљевине Норвешке у Београду.
Н. Бугариновић
МАМА КУВА,
ТАТА ПЕРЕ АУТО
Ми, учитељи, проводимо са децом већи део дана. И тако четири године. Много разговарамо, учимо, често не видећи резултате одмах. То не значи да их нема. Све што смо радили покаже се временом у најбољем светлу и тада с поносом пуштамо „велике“ ђаке да наставе даље да раде на себи.
А како почиње? Од првог школског дана постоји низ ситуација где упознајемо децу и њихове ставове. Веома су интересантна њихова размишљања о томе како доживљавају женски и мушки пол – углавном: мама кува, пере, спрема кућу и чува децу, а тата иде да ради, пере ауто и слично – oвако говоре запослени у основној школи у Кикинди, а бележи Јелена Ћериман из Центра за етику, право и примењену филозофију.
ЕУ предвиђања: Деценијама унапред – за образовање у 2050.
Два сценарија за будућност
Историја је одувек била комбиновани резултат догађаја ван наше контроле и избора које правимо. У намери да обезбеди ово друго, паметне изборе за неку будућу историју, Европска комисија задужила је групу стручњака да се лате предвиђања и на основу тога јој дају смернице за политике које ће Европљанима обезбедити сигурну и просперитетну будућност. Европска комисија управо је објавила „Будућност знања: Интелигентни политички избори за Европу 2050”, саветодавни извештај врло разнолике 18-члане експертске групе сачињене од универзитетских професора, политичара и представника приватног бизниса. Извештај указује на кључни значај „троугла знања” (високог образовања, истраживачког и иновативног рада), па у том контексту елаборира изазове и могућности које представљају три савремена „мегатренда” (глобализација, демографске промене и технолошке промене) и сугерише два могућа сценарија из којих се јасно види којим путем треба ићи.
Аутори извештаја констатују да је процес трансформисања знања (стварања, размене и конкретне употребе), односно процес претварања идеје у иновативни производ, политичарима данас постао веома важан. Другим речима, постало је јасно да су међузависни системи високог образовања, истраживања и иновирања кључни за напредак сваког друштва. Учење, откривање и иновирање увек иду заједно, као три „клипа” у „мотору” привреде, каже се у извештају. Универзитети, лабораторије и компаније, научни радници, истраживачи и предузетници – сви они заједно су део система који, уколико је добро вођен, ствара друштвено богатство, нова радна места, унапређује привреду и развија друштво. Европа има знатан број таквих „троуглова” – Оквирне програме, Европски институт за иновације и технологију и друго – али у Европској унији страхују да то можда није довољно, имајући у виду жестоку глобалну конкуренцију пре свега од стране САД и земаља Азије.
Три велика тренда данашњице дестабилизују европски систем знања. Кроз глобализацију, свет је у све већој међузависности, с привредама које све оштрије конкуришу једна другој, те се мења и начин на који се учи, открива и реализују иновације. Велике демографске промене у савременом свету огледају се у масовном пресељавању у градове, у старењу укупног становништва, у променама у величини породице, што такође утиче на „троугао знања”. Технолошке промене су све брже, омогућавајући појединцима и организацијама да буду далеко продуктивнији, али и деструктивнији него икад пре. Шта тек онда треба да очекујемо 2050, питали су се аутори извештаја. Сваки нови изум мења не само друштво и привреду већ и наша очекивања и начин на који се образујемо, бавимо науком и бизнисом. Како ћемо се носити с тим променама? Можемо ли систем знања употребити тако да побољшамо живот, интегришемо наша друштва, очувамо и унапредимо природно окружење? Све су то питања на која је експертска група покушала да одговори предвиђајући будућа кретања. Као резултат, а с намером да укажу на све ризике и на све могућности таквог развоја, направили су два „сценарија” за будућност, један позитиван и један негативан.
Према позитивном сценарију, 2050. године Европа и њена привреда заснована на знању врло су конкурентне. Групе њених међународно престижних универзитета цветају у многим градовима, у чврстом партнерству с регионалним институцијама. Образовање је „ин”. Никад пре није толико много људи од образовног система тражило тако много: нове вештине, нове послове, нове перспективе за остварење испуњеног живота, од колевке па до гроба.
У бизнису је доминантан модел – отвореност за иновације. Мултинационалне компаније, мала и средња предузећа, универзитети и многи други нови актери, као и појединци (многи од њих су већ пензионисани), заједно раде у стално променљивим глобалним мрежама које решавају глобалне проблеме. Мегаградови, с јединственим осећајем за идентитет заједнице, фокусирани су на иновације. „Оригинално из Париза”, или Варшаве, или Атине, постаје нова врста глобалног бренда. Европски удео нових идеја на глобалном нивоу – према грубом индексу патената, трговини технологијама, научним публикацијама и другим факторима – порастао је с 30 на 40 одсто. Институције ЕУ су генерално ојачале. Региони и градови имају нови значај, али улога ЕУ институција у њиховој координацији је порасла.
Према негативном сценарију, 2050. године Европа је жртва мегатрендова који су се отргли контроли. Аутоматизација и глобализација довели су до масовне незапослености, социјалне искључености и незадовољства. Неједнакост је већа него икад. На темељу нових технологија непрестано искрсавају нови креативни послови, али они су резервисани само за талентовану мањину. Политички, Европа је подељена на савез богатих и савез сиромашних региона, с минималном међусобном координацијом. Северна група има слободан проток роба, услуга и људи – други делови Европе су изоловани. Мултинационалне компаније и богати појединци користе глобална тржишта и дигиталне технологије да избегну плаћање пореза. У области образовања доминира неколико великих и светски познатих универзитета. Образовање је постало онлајн бизнис за фабриковање диплома. У истраживачкој области на цени су најцитиранији научници, мултинационалне компаније их често ангажују у некој врсти „консалтинга без граница”. Такве компаније користе рани приступ открићима да јавне фондове усмере ка својим пројектима. Прекогранични ланци снабдевања брзо се формирају, али брзо и нестају, што онемогућава стабилан регионални развој.
Поредећи ове сценарије, чланови стручног тима закључили су да су за будућност европског „троугла знања” пресудна три принципа – отвореност, експериментисање и сарадња. У складу с тим дали су и три политичке препоруке – прво, европски систем знања треба да је отворен, али још свеобухватније, тако да обухвати и школске учионице, и тржиште, и нове инфраструктуре, као и нови режим заштите интелектуалне својине. Друга препорука се односи на истраживачку област, где су неопходни флексибилност и експериментисање, што подразумева и већу слободу да се експериментише и локално и регионално, у различитим друштвеним и економским групацијама, с новим бизнисима и друштвеним моделима. Трећа препорука је још шира сарадња, на паневропском нивоу.
Аутори извештаја признају да су наведени принципи веома широки, али напомињу и да је група, током рада, настојала да има што шире и што далекосежније видике. „Кад се размишља о будућности образовног система, неопходно је да се уђе у широка разматрања, и друштвених структура, и еколошких последица, и будућег места Европе на карти света. У годинама које долазе биће врло важно какве изборе правимо – надамо се да овај извештај наглашава ту чињеницу. На крају крајева, ми јесмо оно у шта верујемо. Упркос многим разликама, Европљани деле неке базичне вредности, као што су права појединца, отвореност за нове идеје, једнакост народа, друштвена солидарност, еколошка одговорност, поштовање знања. Ако желимо да напредујемо у 2050, наши политички избори треба да јачају управо те вредности”, закључује се у извештају.
Г. Томљеновић
За јавно финансирање високог образовања
Поред три главне препоруке за будуће европске политике, саветодавна група је Европској комисији сугерисала и „предлог плус” – настављање јавног финансирања образовања и унапређење система опорезивања. „Образовање није јефтино”, истичу аутори извештаја. „Инвестиције у образовање које ће Европи бити потребне наредних 35 година неће бити мале, а образовање је део јавног добра, те и улога државе у финансирању образовања треба да се настави. Европа, такође, треба да очува свој систем опорезивања. Избегавање плаћања пореза од стране мултинационалних компанија и богатих појединаца све је већи проблем у ЕУ, те треба изградити бољи систем мониторинга прекограничне трговине и опорезивања, можда и у облику нове иницијативе у оквиру програма финансирања науке Хоризонт 2020. Штавише, треба постепено приближавати и тешње повезивати фискалне политике са образовним и политикама у области истраживања и иновација.”
Значај предвиђања
Европска унија и њена „влада”, Европска комисија (ЕК), при планирању нових политика веома се ослањају на предвиђања експертских група и специфичних студија. Многи такви пројекти финансирају се из фондова Оквирног програма за финансирање науке Хоризонт 2020. За потребе предвиђања дугорочних кретања у области система генерисања знања ЕК је ангажовала групу стручњака на челу с Ричардом Хадсоном, оснивачем, директором и главним уредником часописа „Наука и бизнис”.
„Група стручњака као што је ова – са 18 водећих људи академског, индустријског и света политике, међу којима има и еврофила и евроскептика – по природи ствари би тешко дошла до консензуса по било ком питању. Али, у овом случају били смо мотивисани заједничким страховима и надама. Надом да ће европски грађани и европске нације бити успешни и страхом да то неће бити тако. На нама је да сад направимо прави избор”, пише поводом рада на саветодавном извештају „Будућност знања: Интелигентни политички избори за Европу 2050” вођа тима Ричард Хадсон.
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ НА СВЕТСКИМ РАНГ-ЛИСТАМА
Поједини захтеви за многе факултете недостижни
Реалност је таква да су неки захтеви престижних ранг-листа за многе високошколске институције у свету недостижни. Тако Шангајска листа има шест категорија захтева, а 95 посто факултета испуњава само оне из три категорије. Мало њих има нобеловце, добитнике Филдсове медаље или највише цитиране истраживаче, па се већина надмеће унутар три категорије, због чега минималне разлике доводе до наглих скокова или падова на листи
Недавно је у Палати „Србија” одржан информативни дан о идикаторима учинка високог образовања који би водили ка новом моделу финансирања и рангирања студијских програма. Том приликом се могло чути како су у Европској унији регулисана ова питања, а из региона је сагледано искуство Хрватске, које је побудило доста пажње. Од универзитета у Србији само Универзитет у Београду за сада има позитивно искуство кад је реч о рангирању на познатим европским и светским ранг-листама. Године 2012. први пут се нашао на Шангајској листи, а од 2013. је међу 400 најбољих у свету. О томе је на скупу у Палати „Србија” говорила професор др Иванка Поповић, проректор за међународну и међууниверзитетску сарадњу Универзитета у Београду. Акценат у њеном излагању је био на анализи мерљивости индикатора квалитета.
Др Поповић је том приликом рекла да су задовољни оним што су до сада урадили, али да још много тога треба да урадe како би ишли даље. Истакла је импресивни пример Кине, која је пре скоро петнаест година донела националну стратегију, са жељом да провери способности својих универзитета тако што ће их упоредити са другим светским универзитетима. У том смислу, Шангајски универзитет „Цао Тун” је добио задатак да успостави један систем рангирања универзитета и то спроведе. Тако је настала Шангајска листа која је кренула 2003. године, већ прве године неки индикатори су измењени, а од 2004. године су параметри стабилни. Шта је рангирање донело кинеским универзитетима? По речима Иванке Поповић, донело је то да су два кинеска универзитета – Пекиншки и „Цао Тун” из године у годину константно расли и напредовали и очекивања су да у наредних годину-две дана уђу у првих сто универзитета Шангајске листе. Кинези су ову листу правили према својим приоритетима, док су друге листе форсирале неке друге ствари. Међутим, оно што се одмах може запазити јесте да се на свим водећим листама, на првих десет позиција, налазе увек исти универзитети.
За др Поповић је кључно питање да ли високошколска институција може да оствари промене и напредак „на сопствени погон”. Њен одговор је био да је јасно да не може. Окружење мора да подстакне ове активности. Универзитет у Београду је имао подршку ресорног министарства када је донета стратешка одлука управе да учествује у ранг-листама, а њу очекују и у наредном периоду. С тим у вези, проректорка је подсетила да се у Акционом плану за спровођење Стратегије развоја образовања Републике Србије спомињу две „ствари” – увођење индикатора и њихово везивање за финансирање. Нацрт стратегије за науку такође спомиње увођење система вредновања квалитета институције, на основу којег ће се дефинисати финансирање везано за научне активности.
– Појављивања Београдског универзитета на светским ранг-листама утицало је на повећано интересовање других универзитета да сарађују с нама, тако да смо остварили важан циљ. Ипак, важније је што смо ми погледали себе ка унутра, а посебно смо обратили пажњу на наш информациони систем, јер је без доброг информационог система немогуће припремити на време све податке који се траже од нас у време подношења пријава за ранг-листе. Тада се заиста интензивно ради на сакупљању тих података, чије смо резултате поделили интерно са чланицама Универзитета. На тај начин се подстиче конкуренција, односно борба за изврсност међу групацијама и појединим факултетима, а то је добро да се деси – истакла је др Поповић.
Она је указала и на то какви се све подаци траже од високошколских институција када се пријављују за ранг-листе. Углавном су то основни подаци о томе колико има студената и наставника, затим о категорији наставника. Следећи захтев скоро свих ранг-листа су подаци о бившим студентима, о њиховој запослености. Кад је реч о овим подацима, за Универзитет у Београду се то показало скоро као немогућа мисија због недовољне везе са студентима који оду са Универзитета, мада сличне проблеме имају и други универзитети. Везано за ове податке, УБ је помогао Темпус пројекат CONGRAD. Међутим, како је овај пројекат завршен пре две године, Универзитет више неће моћи да користи њихове податке јер нису актуелни.
– Што се тиче студијских програма, оно што се уочава је да све ранг-листе раде одређене класификације области, које нису увек исте. То су класификације за које ми донедавно нисмо знали и нисмо их користили… Рекла бих и то да сарадња са финансијским сектором није била једноставна, јер нисмо имали приступ финансијским подацима и факултета и Универзитета, и категорије које су тражене од нас за ранг-листе биле су другачије расподељене. Подаци о научним радовима нису наши, већ су дати из независних извора, или преко Томсон-Ројтерса (Thompson Reuters) или преко Елсевира (Elsevier, највећи светски издавач научне литературе), у зависности од тога која је ранг-листа у питању. То је важно и због тога да се све варијанте имена нашег универзитета (појављује се и као Свеучилиште у Београду) што прецизније искажу, односно да се Томсон-Ројтерсу и Елсевиру јави на време сва разноврсност тих имена – истакла је Иванка Поповић, напоменувши и то да има истраживача који не желе да буду афилирани са УБ, него са својом мањом, матичном установом.
Поједини захтеви престижних ранг-листа за вредновање високошколских институција за многе су недостижни. На пример, Шангајска листа има шест категорија захтева, а реално 95 посто факултета у свету испуњава само три. Мали проценат испуњава захтев који се односи на нобеловце, добитнике Филдсове медаље (најпрестижније признање из области математике) и највише цитиране истраживаче (Highly Cited Reseachers), тако да се већина такмичи унутар три категорије, па минималне разлике могу да утичу на нагло повећање или нагле падове на листи.
За Шангајску листу, по речима проректорке, велику тежину представља колико запослених има докторску титулу. Такође је важна категорија колико има странаца на високошколској институцији, као и учесника на мастер и докторским студијама и колика је ефикасност студија. Ипак, кључни фактор за Шангајску листу је број објављених радова, као и број доктора наука.
Др Иванка Поповић је указала на још неке ранг-листе на којима се нашао Универзитет у Београду. Једна је Times Higher Education (THE) која, за разлику од Шангајске листе, има нешто другачије приоритете. Ту се УБ први пут суочио са такозваном GIPP поделом на шест великих научних области. На овој листи УБ није толико добар као што је на Шангајској. Times тражи много података који су разлучени по родној припадности (колико има студената и наставника, ког су пола, колико има странаца итд.), што осликава неке трендове сличне онима који су присутни у Западној Европи. Такође, Times Hgher Education, по речима проректорке, даје потпунију финансијску слику једног универзитета, која укључује и податке о томе колико има прихода везано за сарадњу са привредом…
Листа QS World University Rankings потиче из Југоисточне Азије. Ту су неки приоритети другачији од онога што европске ранг-листе траже, иако и овде имамо GIPP поделу (мало је другачија него код Times), а окосница свега је колико једна институција има објављених научних радова. Акценат је и на детаљном објашњењу структуре запослених, чак са математичком формулом како да се израчуна ако је неко делимично запослен или је са пуним радним временом – да се тачно рашчлани које категорије наставника неки факултет има. Код ове листе нема посебних изненађења.
Листа U-Multirank је за Универзитет у Београду интересантна због погледа „ка унутра – на институцију, односно на поједине чланице универзитета и поједине студијске програме”. У првој години U-Multirank-а испитане су посебно области машинства, електротехнике, физике и менаџмента, а следеће године нешто друго.
– U-Multirank гледа локалну „климу” неког универзитета. С тим у вези, имали смо лепу сарадњу са појединачним факултетима везано за добијање одређених података које, иначе, као универзитет, не поседујемо. Посебно је било занимљиво спровођење студентске анкете која је јединствена за U-Multirank. Поред неких општих података, обраћа се пажња и на то колико, на пример, има студената који су из Београда, колико њих обавља праксу, али и на то колики је проценат студената дипломирао на време. То су за нас осетљиви подаци, јер немамо довољну ефикасност у студирању, па праћење тих бројки може да нам помогне у побољшању услова рада. Осим података о студентима и студијским програмима, посебно „иду” теме о академском особљу, па o финансијским приходима где се обраћа пажња и на то колико је новца зарађено од појединих иновација и трансфера знања – истакла је проф. др Иванка Поповић.
Указала је на још једну класификацију, поред GIPP, која је за Београдски универзитет посебно интересантна. То је ISCED, зато што је њу предложио Унеско, и зато што је користи Републички завод за статистику Србије. Ова класификација није везана за нивое образовања већ говори о научној области унутар које се рангира нека институција. На тај начин се може говорити и о томе колико једна држава има сручњака из одређене области, са различитим нивоима образовања.
Иванка Поповић је напоменула да је прикупљање података за ранг-листе довело до оснаживања колектива и да без тимског рада те податке не би скупили.
Светлана Илијић
ПОГЛЕД КА СЕБИ
Очигледно, атмосфера у нашој земљи је сада таква да ће неминовно доћи до вредновања онога што ми радимо и да је то прилика за високошколске институције да погледају врло отворено своје снаге и слабости. За то треба имати храбрости јер сви волимо себе да видимо у бољем светлу него што заиста јесмо – рекла је проф. Иванка Поповић.
ПОДАЦИ
По речима проректорке Поповић, прикупљени подаци о високошколским институцијама могу да буду добра основа за прављење стратешких планова развоја универзитета, као и бизнис планова, што нисмо склони да радимо, али верујем да ће врло брзо доћи време кад ће за нас таква документа постати обавезујућа.
ПАТЕНТИ И РОДНА РАВНОПРАВНОСТ
– И за Шангајску и за друге ранг-листе увек се тражи одговор на питање: колико, поред радова, имате патената, колика је зарада од тих патената, колико има компанија које су из тога проистекле? Многе ранг-листе питају: имате ли документ о родној равноправности на универзитету? Није пријатно кад попуњавате неки упитник верујући да сте добра институција, а онда одједанпут видите да сте „танки” у неким деловима. Сматрам снагом универзитета то да је спреман да се суочи са таквим мањкавостима и да се мења – објашњава проректор УБ.
ЗАШТИТА НАЈМЛАЂИХ НА ИНТЕРНЕТУ
Замка за сајбер криминалце
Изазови и препреке у борби против сексуалне експлоатације деце на друштвеним мрежама могу се савладати само заједничким мерама и повезивањем држава на глобалном нивоу
Убрзани развој интернета и нови, унапређени, начини комуникације нуде деци и младима позитивна искуства и представљају полигон за учење, али се паралелно стварају ризици, јер се повећава и погубни утицај свих облика насиља, злостављања и искоришћавања преко интернета. Пре свега, деца се излажу узнемиравајућим или потенцијално штетним садржајима на сајтовима и онлајн форумима и блоговима, а повећава се и продукција и дистрибуција слика и материјала сексуалног злостављања деце.
Сајбер криминалци виде своју шансу за увећавање зараде на конто педофилских услуга, тако што манипулишу најмлађим корисницима интернета, односно друштвених мрежа, мамећи их у своје замке, у које они брзо и лакомислено упадају уколико не знају како да се заштите од потенцијалних опасности које попут паука плету извитоперени умови и бездушни манипулатори – који дете виде само као средство за добру зараду.
На конференцији „Заштита деце на интернету”, која је део глобалног програма за изградњу капацитета у борби против сексуалне експлоатације деце на овој друштвеној мрежи, последње недеље у новембру представљена су достигнућа управо у области борбе против занемаривања, насиља, злостављања и искоришћавања деце на интернету, са фокусом на дигитално сексуално искоришћавање – и поруком да се изазови и препреке могу савладати само заједничким мерама и повезивањем држава на глобалном нивоу. У Србији овај програм финансира Велика Британија, а спроводе га национални партнери уз подршку Уницефа.
Према речима министра полиције Небојше Стефановића, експанзија сајтова са бројним снимцима сексуалне злоупотребе деце подстакла је полицију да покрене операцију Армагедон пре четири године, у којој су до сада ухапшене 74 особе, а ове године се иза браве нашло 35 људи због кривичних дела приказивања, прибављања и поседовања порнографског материјала и искоришћавања малолетних лица за порнографију, што је „показатељ да полиција добро ради свој посао и успешно се бори против ове пошасти, која не јењава”.
Иако су резултати полицијских службеника веома запажени у Србији и свету, Стефановић наглашава да овај проблем не може да се реши једино репресивним путем, али и да то „није посао само за полицију, већ цело друштво”.
Уз оцену да се суочавамо са ужасном статистиком, амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф подсећа да је ГБР 2013. покренула Глобално партнерство с намером да се искорени онлајн сексуално искоришћавање деце.
– Само прошле године у Енглеској и Велсу сваког дана је забележено 85 случајева сексуалног узнемиравања деце. Пре 25 година суочавали смо се са хиљадама фотографија сексуално експлоатисане деце, док су данас у питању милиони. Притом развој технологије је починиоцима олакшао повезивање, анонимност и могуће ширење и размењивање материјала.
И Киф се слаже да је ова борба комплексно питање и да нико не може да је води сам. – То је злочин на глобалном нивоу и зато смо покренули Глобално партнерство, коме се до сада прикључило преко 50 држава и 20 технолошких компанија и невладиних организација. Амбасадор Велике Британије у Србији сматра да би укључивање Србије у то партнерство било значајно за нашу земљу, али и све државе које су већ укључене у партнерство.
Ово су само неки од акцената из уводног дела конференције, који могу да послуже и као повод за проширење теме на све облике насиља над децом и мерама заштите, не само од злостављања у дигиталној комуникацији.
У Србији се предвиђа да ће у 2017. више од пола милиона деце између пет и седамнаест година имати приступ интернету. Према истраживању, у домаћим школама из 2012. ризицима на интернету било је изложено 62 одсто старијих основаца и 84 одсто средњошколаца, који су најчешће прихватали позив за пријатељство на друштвеним мрежама од непознатих особа. Преко две трећине анкетираних ђака четовало је с непознатим особама, док је шест одсто основаца и 15 одсто средњошколаца прихватало састанке са особама које су упознали преко интернета. Управо та „зачкољица” је извор потенцијалне опасности по душу и тела младих, неискусних, бића.
О. Николић
САВЕТИ РОДИТЕЉИМА ЗА БОРБУ ПРОТИВ САЈБЕР НАСИЉА
Ниједан узраст није заштићен
Запамтите: Ваша деца могу да знају више од Вас о технологији, али Ви знате више о животу. Она би, и у овом подручју, требало да од Вас науче како да рачунаре користе на безбедан начин”, апелују из полиције
Због тога што су нас велики медији томе научили, ми сада у страху од заборава махнито бележимо сваки делић наших живота. Овом дистопијском тврдњом социолог др Далибор Петровић, (аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”) сажето одсликава суштину промене коју су људска психа и социјално понашање претрпели с појавом и рапидном демократизацијом технолошки најнапреднијег медија у историји човечанства.
Моћ коју је интернет дао обичном човеку довео је до тога да више нема „обичних” људи, сви су медијске звезде, свако има свој канал за емитовање и више не постоји приватни простор – друштвене мреже данас се третирају као јавна сфера!
У том контексту још већи значај има заштита деце на интернету, било да је реч о свакодневној комуникацији и дружењу на Фејсбуку или – о критичним ситуацијама, када су деца изложена ризицима. Јер – ризици су стално ту, опасност вреба свакодневно. Родитељи често нису у стању да контролишу активности своје деце онлајн, а углавном су технолошки мање едуковани и потковани од наследника. Зато се може рећи да је у Србији успешна контрола деце од стране родитеља на нивоу статистичке грешке, што доказују и бројна истраживања и анкете на ову тему.
Један од разлога јесте, а на то упозоравају сви који се баве превенцијом сајбер насиља, што родитељи не препознају да су њихова деца, чак и у својој соби – изложена претњама са свих страна. Довољно је да су улогована на некој од друштвених мрежа. Физичка одвојеност више их не штити од насилника, јер се дечја психа може злоупотребити, заробити или сломити и путем монитора и тастатуре.
За почетак, можемо да затворимо наше профиле за све оне које лично не познајемо или да их оставимо отворенима, али да се онда на њима понашамо као у јавном, а не у приватном простору – саветује овај социолог. А што важи за нас и нашу приватност, још више се односи на децу и њихову безбедност.
Технолошки алати отворили су сајбер криминалцима трезоре банака, компанијске рачуне, али и врата наших домова и наше новчанике. Слични алати омогућили су насилницима и предаторима да своје активности транспонују у виртуелну сферу, где много лакше испољавају своје склоности, уз мање шансе да буду откривени и кажњени.
Комплексност испољавања насиља у виртуелном окружењу испољава се кроз његове бројне форме и интензитет, као и физичком окружењу. Иде од сајбер узнемиравања (cyber bullying) до сексуалног узнемиравања (sexting), а посебно је алармантно када су жртве деца. Истраживања говоре да ниједан узраст није заштићен, па су тако на удару не само омладинци, него чак и бебе.
Један од најгорих облика насиља над децом је педофилија, а интернет је постао „Мека” за напаснике са свих меридијана, који су развили и интернационалне везе, размењују порнографски материјал, баве се његовом „производњом” и међусобно се штите. Зато је дуго било готово немогуће пробити се у ове кругове, али је међународном сарадњом истражних органа у више наврата разбијено мноштво организованих интернационалних група. Као и у полицијама других земаља, и наш МУП против педофилије спроводи сталну акцију – у коју су, осим државних органа, укључене и бројне институције и невладине организације које се баве заштитом и правима деце. У Министарству унутрашњих послова за то је задужено Одељење за борбу против високотехнолошког криминала у оквиру Службе за борбу против организованог криминала.
Овом темом баве се и технолошки стручњаци и експерти за дигиталне комуникације. У Министарству просвете постоји, малобројна, али посвећена, Група за заштиту од насиља и дискриминације, а ту су и организације попут наше Нет патроле, које кроз свакодневну делатност и међународну сарадњу са сличним организацијама раде на откривању педофилског материјала на интернету и њихових аутора – починилаца.
Без обзира на искуства и ставове родитеља, деца и млади неизбежно долазе у контакт с рачунарима и комуникационим технологијама. Информатика је и део школског програма. Важно је знати да ће деца користити рачунарску технологију и да је тешко, па и штетно за њихов развој забранити им коришћење мобилних телефона, рачунара и интернета. Искуства показују да надзор родитеља и надгледање дечјих активности на интернету представљају важан корак у заштити деце и младих, али и да само тај вид заштите није довољан.
Родитељи нису у прилици да стално надгледају активност деце на интернету. Зато их треба научити да рачунаре користе на сигуран начин. Као што децу учимо како да решавају проблеме са узнемирујућим и неугодним догађајима у свакодневном животу и како да препознају и избегну опасност на улици и у својој околини, важно је научити их како да безбедно користе и информационе технологије, те препознају могућу опасност и избегну ризична понашања. Децу и младе је важно научити и о преузимању одговорности за своје понашање и о последицама одређених поступака, које погађају њих саме, али и друге с којима су у контакту – истичу у МУП-у Србије.
Неопходно је поштовати и дечју независност, интересе и активности у складу са узрастом, као и користити прилагођене поруке. Чет, блог, форум и слична места на интернету, где деца и млади могу размењивати мишљења и комуницирати, врло су популарна, па стога и привлачна онима који желе да злоупотребе њихово поверење на интернету. Злоyпотреба вршњака најчешће укључује претеће поруке, вређање и ширење гласина, уцене које једно дете, или више њих, упућују другом детету.
Злоyпотребе одраслих најчешће укључују лажно представљање и манипулисање с циљем придобијања деце и младих да би се она навела на непожељно понашање – најчешће сексуално.
Ако сазнате да је дете било изложено насиљу путем интернета, стручњаци саветују да научите дете да не одговара на насилне, претеће или било које друге сумњиве поруке и позиве. Поруке или слике не треба брисати, јер могу послужити као доказ! Пожељно је и интернет провајдеру пријавити овакву комуникацију, а школу обавестити о понашању, односно злостављању и евентуалним променама расположења и понашања код детета.
Ако поруке садрже претње насиљем, ухођење, напаствовање, дечју порнографију и слично, неопходно је контактирати полицију.
У случају да је познат идентитет извршиоца оваквог дела, број телефона или електронска адреса са које су узнемирујуће и злонамерне поруке упућене – и о томе треба известити полицију, мобилне оператере, интернет провајдера, школу…
Такође, као део превенције и стратегије заштите, родитељи са децом треба да разговарају о рачунарској етици, да договоре правила понашања на интернету и, као најважније, да дефинишу последице кршења тих правила.
„Запамтите: Ваша деца могу да знају више од Вас о технологији, али Ви знате више о животу. Она би, и у овом подручју, требало да од Вас науче како да рачунаре користе на безбедан начин!”, апелују из полиције.
Д. Јелисавчић
СВЕ ПОЧИЊЕ „ПРОДАЈОМ ИНТИМЕ”
Када, макар и несвесно, дозвољавамо сваком знатижељнику да несметано разгледа слике нашег детета које се безбрижно брчка на плажи, нисмо ли саучесници у проституисању оног што би требало да нам је најсветије. Наравно, ми не продајемо нашу интиму за новац. Друштво, срећом, још увек није пало на тако ниске гране – али је продајемо за „лајкове”, „шерове” и позитивне коментаре. Невоља је у томе што од нашег лајковања, шеровања и коментарисања опет на крају неко зарађује новац, те испада да метафора проституисања ипак није само метафора, нажалост – истиче др Петровић.
МОЈ УГАО: МИЛЕНА ОПАРНИЦА, ШКОЛСКИ ПСИХОЛОГ И ПСИХОТЕРАПЕУТ
Дете учи оно што живи
Наш народ каже да „од навике има и одвике”, што значи да се насилна комуникација може заменити другачијим обрасцима понашања ако се довољно рано почне
Све су парадигме, када је у питању насиље у школама, сложне у томе да толеранција на повреду друге особе треба да буде равна нули, међутим остаје питање које лебди у ваздуху и тражи одговор: Како васпитати дете да не буде насилно?
Иако школа, као образовно-васпитна установа има задатак да се супротстави насиљу, да заштити угрожене ученике и ваcпитно делује, остаје питање колико је то заиста могуће, када се има у виду да је школа само један сегмент ширег друштва у коме владају разни модели који не могу бити пример за позитивну, пожељну идентификацију нашој деци. Притом, не мислим само на ријалити програме, него и на свакодневне, неуке примере нездраве комуникације коју нам презентују они са самог врха, из Скупштине, или преко својих незрелих понижавајућих препуцавања у жутој штампи и са свих других могућих медија.
А негативно „вришти” и јаче и даље се чује од позитивног. Бар је то тако у нашој свакодневици коју живимо заједно са децом. Ако, примера ради, можемо да претпоставимо да наша деца вређају другу децу и користе ружне речи не зато што мисле да је то нешто лепо, већ зато што мисле да је то нешто што им може користити да једног дана буду успешнија, богатија, познатија, а док не дођу до тога, мисле да их такво понашање промовише у зрелије и самосталније, онда је питање шта ми, одрасли, можемо да урадимо да разуверимо децу да су митови у које верују нешто што им, на дуге стазе, неће донети добит (ни психолошку, ни финансијску), иако живе у земљи Србији?
Зато је неопходно да се вратимо коренима, породици, јер ученици бораве у својим породицама седам година пре него што дођу у школу (као значајан агенс социјализације). И пре школе, и ван школе, они у породици уче и учвршћују значајне обрасце комуникације које је тешко променити када се укорене. Зато је неопходно освешћивање улоге родитеља у процесу социјализације детета. У збрци различитих порука које примају и родитељи су збуњени, али једно је сигурно и сваки родитељ би требало да зна да упркос различитим факторима који су у основи агресивног понашања (генетика, породични васпитни стил, околности у друштву, медији…) оно је ипак научено понашање.
Наш народ каже да „од навике има и одвике”, што значи да се може заменити другачијим обрасцима понашања ако се довољно рано почне. Зато је потребно да се родитељи науче да су они „алфа и омега” простора за одрастање деце у одговорне, самодисциплиноване људе, спремне да преузму одговорност и решавају проблеме на здрав начин. Пошто је одавно јасно да насиље рађа насиље, родитељ треба да научи да буде прави пример детету како се контролише и савладава бес, јер дете усваја обрасце понашања од родитеља. Када очувамо контролу над ситуацијом, детету уливамо осећај сигурности и шаљемо поруку да постоје други, бољи начини реаговања на насиље. Ако претимо, вичемо или ударамо, порука је супротна и поразна за нас: ако ми као одрасле особе нисмо научили самоконтролу, од кога ће то научити наша деца и како то можемо да тражимо од њих?
Зато је потребно да васпитање деце у породици не буде аутоматизован, неосвешћен процес, већ промишљено деловање родитеља ка дугорочном циљу, најбољем за дете. Одавно је речено да дете учи оно што живи. Сходно томе, ако живи насиље, научиће се, погрешно, да насиље даје резултате. Најбоље је да дете учимо правилима понашања које доносимо заједно са њима, и да у контексту тога, свако прекршено правило има неку последицу коју дете унапред зна. Ако се томе дода и доследност родитеља, уз боју гласа која не омаловажава, не критикује и код детета не провоцира психичку бол, на добром смо путу да променимо васпитну парадигму да је „батина из раја изашла”. Јер, шта се онда дешава у паклу?
Тако се, корак по корак, васпитава дете које није насилно, а ако се деси да доживи насиље од вршњака, за почетак је неопходно да се мирно и разложно са њим поразговара, без изражавања чуђења, неверовања, згражавања или гађења. Затим, важно је да не упаднемо у две замке: једна је када детету говоримо да „врати” и тако код њега подстичемо освету насиљем, друга је када му кажемо да игнорише насиље, тј. да се прави као да се није ни десило. И једно и друго је погубно за дете, поготово када се имају у виду дугорочне последице. Осим тога, важно је да саосећамо са дететом, да му верујемо и да не обећавамо немогуће, а то је да ће све „сада и одмах” бити у реду, јер ствари у животу не функционишу на тај начин.
Прво се размисли, па се онда испробавају најпримеренија решења. А најпримереније је да се закаже састанак у школи, обавести учитељ или разредни старешина, заједно са њима направи план заштите детета које трпи насиље и притом дете разувери у идеји да је пријава насиља исто што и тужакање.
Када су у питању деца која врше насиље, неопходно је да родитељи те деце схвате да је то проблем у чијем решавању они морају да учествују јер и сами јесу део проблема. Ако то не учине, насиље које деца врше, тј. агресивност њихове деце може да постане стабилна црта, а онда је све много теже. Зато је родитељима у нашој култури неопходно да се науче ресторативној дисциплини коју ће знати да примене код своје деце када врше насиље. Реституција, тј. надокнада штете од стране детета које је извршило насиље, делује као рогобатан, правнички термин, који, када се примени у конкретној ситуацији, престаје то да буде јер оснажује дете које је извршило насиље да исправи грешку и прави боље изборе у понашању.
Зато је потребно да дете направи план који је у домену подручја где је извршило насиље и примени га. Све то треба да прати родитељ и оснажује дете. Ресторативна дисциплина није у духу наше културе, код нас су у пракси присутније казна и освета, али годинама смо сведоци да оне не дају дугорочне, добре резултате и умањују шансу деци која врше насиље да праве позитивне промене, јер их више блокирају у улози насилника. Ресторативна дисциплина значи преузимање одговорности, а то је управо оно што нама треба, како бисмо престали за све да кривимо друге и тако васпитавамо своју децу, промовишући менталитет жртве јер из менталитета жртве нико не може да буде срећан, док преузимање одговорности оснажује личност, буди наду и рађа оптимизам.
Криза у којој годинама обитавамо највише се одразила на породицу која се све чешће „клацка” између два васпитна стила, веома штетна за децу: ауторитарног васпитања и презаштићивања деце. Деца траже границе, али не могу она да уче родитеље како да их васпитавају. Родитељи ту потребу морају да освесте сами, што се ретко дешава до момента поласка деце у школу, када испливавају многи нездрави механизми у породици. Најгори од свих су насиље и сексуално насиље над децом у породици, које је за наше просторе још увек табу-тема, иако је закон врло јасан: пријавити сваку сумњу на насиље надлежним институцијама: центрима за социјални рад, полицији…
Иако деца која имају ту врсту трауматичног искуства могу понашајно и вербално да штите породицу, она невербално шаљу многе сигнале који су, заправо, позив у помоћ: дете мења понашање, уморно је, повучено, плачљиво, нервозно, боји се изненадних звукова, мрака, физичког контакта, наглих је реакција, школски успех му слаби… Ако смо довољно сензитивни за ову тему и децу уопште, лако ћемо уочити сигнале које деца шаљу и на њих реаговати као одрасле особе чији је задатак да децу заштите онда када су угрожена.
КОВИН
Умем и хоћу насиљу да кажем НЕ
У суботу, 28. XI у школи је, у оквиру пројекта „Умем и хоћу насиљу да кажем НЕ” који је подржан од стране Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице, одржана обука за вршњачке едукаторе. Обуку је прошло 25 учесника из основних школа „Јован Јовановић Змај”, „Ђура Jакшић” и „Десанка Максимовић” у Ковину. Учесници су оспособљени за вођење радионица које за циљ имају превенцију вршњачког насиља у школи, као и осмишљавање и реализацију акција које за циљ имају промоцију ненасиља. Атмосфера је била добра, учесници врло активни, што само показује колико је ова тема важна за њих. Они ће у својим школама млађим ученицима држати радионице на којима ће учити да препознају различите врсте насиља, како да реагују на насиље, шта да учине да у нашим школама буде што мање вршњачког насиља.
У ВОЈВОДИНИ СВАКИ ЧЕТВРТИ УЧЕНИК У ТОКУ ШКОЛОВАЊА БУДЕ ЖРТВА
НЕКОГ ОБЛИКА НАСИЉА
Наставници
не могу сами
Десетогодишња статистика Канцеларије покрајинског омбудсмана показује да су војвођански ђаци најчешће жртве вршњачког насиља, али има и случајева насилног понашања наставника према њима
Статистички подаци према којима сваки четврти ученик у Војводини у току школовања бар једном буде жртва неког облика насиља, а у току само једне школске године чак више од 3.000 ђака доживи физичко, преко 1.000 психичко, а 65 социјално насиље, само су неки од алармантних података.
– Деца су изложена вршњачком насиљу и насиљу одраслих и оно је, нажалост, заступљено у свим узрастима, у свим културама, а посебно велики проблем је то што се о насиљу често ћути – каже др Бојан Пајтић, председник Владе Војводине. – У школи, као друштвеној институцији, дефинишу се циљеви и начин њеног рада, јер је она најважније место за социјализацију деце. Од одлучности и истрајности учитеља, наставника, али и родитеља и од њиховог примереног и цивилизованог понашања зависи ниво здравог окружења, толико неопходан за срећу одрастања.
По речима председника Скупштине Војводине Иштвана Пастора, школу доживљавамо као други дом наше деце, место у коме се образују, место где родитељ са сигурношћу шаље своје дете, те насиље у школама мора бити проблем у фокусу јавности и као што институције морају преузети свој део одговорности,тако и родитељи морају чинити оно што је основно, а то је да код куће васпитају децу, јер нема те институције која то може да уради уместо родитеља..
– Разговарали смо с надлежнима у сваком сегменту образовања и уочили разне проблеме, те смо све позвали да помогну како бисмо сачинили нераскидив ланац заштите деце од насиља, због којег ниједно дете, нарочито када му је тешко, не би остало само, јер за сваки проблем постоји лек – каже помоћница покрајинског секретара за образовање Љубица Срђанов.
По речима начелника школских управа у Војводини, ниједна школа не може добити прелазну оцену у екстерној евалуацији без организације безбедности ученика на врло добром нивоу, за шта је нужна добра сарадња са МУП-oм, у чему много помажу и школски полицајци. Последњих пет година у школама се одржавају радионице за ђаке, њихове родитеље и наставнике и да то даје добре резултате, али не довољно широког обима. Слику активности допуњују и представе основаца с пратећим дебатама, те развијање свести о разним облицима насиља и успостављање већег поверења између ученика, њихових родитеља и наставника.
Десетогодишња статистика Канцеларије покрајинског омбудсмана показује да су војвођански ђаци најчешће жртве вршњачког насиља, али има и случајева насилног понашања наставника према њима. У већини конкретних случајева насиља школе су реаговале правовремено, али су те реакције често биле формалне, планови и програми заштите неретко само преписани, нису свугде формирани ни вршњачки тимови, нити су увек били укључени родитељи.
Према резултатима истраживања којим је обухваћено 299 школа, безмало сви запослени и ученици упознати су с правима, постоје школски тимови за спречавање насиља, програми заштите, али тек у свакој трећој школи оформљен је и ђачки парламент, а ни у половини школа нису обучени запослени и ученици. На овом проблему са школама најбоље сарађују здравствене установе, док је сарадња с установама социјалне заштите недовољна – показало је ово истраживање.
Велик допринос да се невидљиво насиље учини видљивим свакако има и сада већ десетогодишња акција Уницефа у Србији „Школа без насиља” у коју је укључено 70 основних и девет средњих школа из Војводине. Захваљујући овој акцији осећај сигурности ученика у школи повећао се са 50 на 80 одсто и смањено је насиље у млађим узрастима.
– Амбијент у ком деца одрастају ствара се од рођења, када им купујемо играчке које симболишу насиље, гледају прво цртане, а затим и игране филмове пуне насиља, све је више непотпуних породица и на крају имамо да млади идеал виде у златној кајли, џипу и џеповима пуним пара, што неминовно доводи и до пораста насиља – сматра председник Актива директора средњих школа Новог Сада др Станко Матић. – Просветни радници су нам добри, од њих се много очекује и они не беже од одговорности, али у ситуацији када их све више нападају нереални родитељи, они се не могу борити сами. Д. Девечерски
НАША ТЕМА: НАСИЉЕ НАД ДЕЦОМ
СУРОВА СВАКОДНЕВИЦА – КАКО СТАТИ НА ПУТ ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ
Стварност гора од „Паклене поморанџе”
Насиље није ексклузивно везано за тренутак у коме живимо, али сада је транспарентније и више у жижи јавности, што омогућава и предузимање одређених корака, под условом да је друштво у целини, али и појединци, зрело да одговори овом изазову – објашњава психотерапеут Весна Брзев Ћурчић
Свакодневно, са разних страна, чују се приче о насиљу над децом, читају шокантни написи или се зумирају слике експлицитног насиља које дижу косу на глави јер сцене које се шире, посебно преко информационих и комуникационих технологија, често превазилазе машту филмских стваралаца, а Кјубрикова „Паклена поморанџа” изгледа као бледа слика у односу на стварност у којој живимо. Утисак да је ова појава видљива на сваком кораку потврђују истраживања, а сва сазнања и налази асоцирају на аждају са више глава – и сугеришу да овом феномену треба приступити мултидисциплинарно. Свако друго хватање укоштац тешко може да обузда то зло, а камо ли смањи или искорени (физичко и емоционално злостављање, сексуалну злоупотребу, занемаривање, прошњу, робовски рад…).
Вршњачко насиље у школи и ван ње, у породици, злоупотреба преко интернета и друштвених мрежа, утицаји медија, па чак и цртаних филмова… Где смо с том пошасти били пре транзиције, где смо сада и шта даље? Тешко питање на које нема једноставног и јединственог одговора и „чаробног штапића” који би могао све да реши у једном даху, јер је пуно изазова у кризним временима, планетарним и нашим, домаћим, као и у родитељским домовима са све плићим буђеларом. А живимо и у држави са испражњеном државном касом, и навикавањем на политику стезања каиша.
– Насиље није ексклузивно везано за тренутак у коме живимо. Свесни смо тешкоћа, транзиције, али је насиља било одувек. Сада је транспарентније и самим тим више у жижи јавности, што омогућава и предузимање одређених корака. Наравно, под условом да је друштво у целини, али и појединци, зрело да одговори овом изазову – објашњава Весна Брзев Ћурчић, психолог и психотерапеут.
Сада се, каже, променио начин на који се насиље врши. До промене је дошло и због утицаја окружења, онога што нам се нуди као прихватљив, па на неки начин и промовисан, модел понашања.
Рецимо, када говоримо о вршњачком насиљу, оно се некада примењивало тако што су се деца задиркивала, тукла, ругала. Данас се користе „моћнија” средства, попут савремене технологије, Фејсбука, дељења снимака, снимања разговора, да се не помиње употреба хладног и ватреног оружја.
Саговорница „Просветног прегледа” мисли да је посебно опасно злостављање преко друштвених мрежа, јер се таква врста информација шири истог трена и онемогућава жртву да се склони. Злоупотреба снимљеног материјала, фотографија, порука које су намењене само неком, а не целом граду или држави, доводи до врло болних реакција младих. На неки начин их обележи у ширем друштвеном контексту.
– Сада није довољно, као некад, да дете промени школу. „Глас” о детету је свуда стигао пре њега. ТВ програми дозвољавају емитовање скаредних емисија, са непримереном садржином и за одрасле. Нуди се насиље, вулгарност, сплеткарење, јавна манифестација зла. Медији, с друге стране, доприносе промовисању управо таквих садржаја, опсежним описом онога што се претходног дана дешавало на малим екранима – коментарише Брзев Ћурчић.
И упозорава да смо, такође, сведоци потпуно неквалификованог и непрофесионалног извештавања о насиљу. – Медији наводе место, породицу, па чак и породичне фотографије како жртве тако и насилника, угрожавајући право на интиму жртве, али и породице онога ко је починилац. На исти такав начин извештавају и о особама које су изгубиле живот, пренебрегавајући чињеницу да и мртви људи имају право на достојанство.
Бруталне фотографије које се виђају у медијима могу да буду подстрек онима који су потенцијални починиоци насиља. Играње видео игара са деструктивним садржајем, као и цртани филмови са истим таквим садржајем, могу да буду окидач за насиље. Међутим, било би неправедно оквалификовати све ово као једини узрок насиља. Сав овај материјал је доступан свима, али нису сви починиоци насиља. Дакле, битно је у ком смеру породица, а потом и школа, формирају личност детета, закључује Весна Брзев Ћурчић.
И додаје да није могуће окривљавати само друштво или само породицу: – Коначно, у држави са „празним буђеларом” живе и жртве и починиоци. Као што виђамо свакодневно, ни богатија друштва нису поштеђена насиља.
Свакодневица са суровим и трагичним догађајима намеће питање како да се у оваквим временима боримо против ове појаве која се шири попут епидемије, при чему се чини – што је више правила којим се штите права деце, насиље над њима је суровије и све чешће. Рецимо, медијима се забрањује сликање деце без родитељске дозволе, али се на ТВ-у слободно рекламира коцка, насиље у филмовима… Преко Јутјуба или СМС порука шире се и снимци који исмејавају или срамоте децу и младе, приказујући их у неприкладним или компромитујућим ситуацијама…
– Ненасилно понашање се учи од родитеља, у породици, од самог почетка. Родитељ који примењује методе физичке казне ће чешће као модел утиснути детету представу да се ствари решавају насилним путем. Они који децу вређају вербално, опет, отварају пут својој деци да такав начин комуникације сматрају најнормалнијим – подсећа саговорница „Просветног прегледа”.
Она мисли да је породично насиље, посебно ако је некажњено, такође увод у могуће насиље над другима. Свађе између родитеља, фамилијарни сукоби, говор мржње унутар једне такве целине, угрожавају потребу детета за сигурним окружењем, чине га несигурним, уплашеним, спремним да се брани. Деца знају да помешају одбрану и напад. Некада нападају да не би била нападнута. Ово, подвлачи Брзев Ћурчић, није оправдање него објашњење неких понашања. Међутим, без обзира на мотив, насиље мора да буде санкционисано, а казна примерена.
Школа често бива немоћна пред родитељима чије дете злоставља другу децу јер траже своје родитељско право да децу васпитавају у складу са породичним моралом. Такви родитељи су најбучнији, оцењује Брзев, уз опаску да малолетници не подлежу казни.
– Родитељи се о те захтеве оглушују без последица јер нема правног средства које би их приморало да се на други начин опходе према понашању своје деце.
Саговорницу „Просветног прегледа” питамо и како помоћи детету-жртви да га траума не обележи за цео живот, односно на који начин поступити са насилником? Колико је тај процес деликатан, посебно данас, односно да ли се нешто променило у приступу родитеља и стручњака или је та врста помоћи иста, без обзира на време?
– Са децом, жртвама насиља, требало би да раде стручњаци. Родитељи су први бедем одбране, под условом да сами нису злостављачи. Могу да помогну подршком, охрабривањем, ставом који искључује осуду жртве, склањањем кривице са тог детета, безусловним прихватањем и љубављу. Ране обично зарасту, али остају ожиљци. О њима такође мора да се води рачуна.
Однос према насилнику мора да буде осуђујући, тако да он свој поступак доживи као нешто што је неприхватљиво. И да му је јасно да за такво понашање следи казна. Али она мора да буде примерена узрасту и тежини онога што је урадио, каже Весна Брзев Ћурчић.
То значи да не може иста казна да буде за оног ко је почупао другарицу, на пример, или је снимао у тоалету.
Када су малолетници у питању, Закон нема меру која би била адекватна, оцењује Брзев Ћурчић. Са тако младим особама мора да ради тим стручњака. – Насиље има тенденцију понављања, а да се притом и жртва мења. Друштво је са своје стране унело промену у односу према злостављању. Препознаје га, осуђује и постепено уводи мере превенције и казне. Можда је то сувише споро, али је битно да је препознато као један од приоритета.
Нажалост, и у Србији нису усамљени примери да деца дигну руку на себе јер нису у стању да се изборе са траумом…
Према речима Весне Брзев Ћурчић, дете које се након трауме изразито повукло у себе, има екстремно осећање кривице, самооптуживања, делује депресивно, одбија храну, контакте са вршњацима, не спава, јер је потенцијално угрожено. Због тога се препоручује да се са дететом разговара када је оно спремно на разговор и само онолико колико дозвољава. Наметање теме насиља детету и инсистирање на разговору када није спремно, може да буде ретрауматизација коју треба избегавати. – Какво год да је дете, шта год да је урадило, заслужује да га заштитимо у ситуацији насиља. Циљ и задатак нас одраслих је да заиста радимо у најбољем интересу сваког нашег детета.
О. Николић
Скандалозни и срамни примери педофила
СЛУЧАЈ ВЛАДИКЕ КАЧАВЕНДЕ
Посебно трагични, потресни и скандалозни примери насиља односе се на децу-жртве педофила, тог гнусног слоја људи који се, нажалост, налазе и у редовима Католичке и Српске православне цркве, међу судијама и људима који уживају углед у својим професијама. О томе, с времена на време надугачко и нашироко пише светска штампа, пре свега кад полиција прекине тај срамни ланац повезаних криминалаца и актера на планетарном нивоу или домаћој средини.
Такве шокантне изјаве и подаци могу се чути и у домаћим медијима. У најпознатије примере спада невероватна исповест Бојана Јовановића, који је директно, у једној ТВ емисији, недавно јавно оптужио владику зворничко-тузланског Василија Качавенду да је напаствовао дечака Милића Блажановића „кога је позвао у манастир јер није имао новца да се школује, обећавши му наставак школовања”. Дечак се, касније, по званичној верзији, разнео бомбом 1999. у својој соби у Манастиру Папраћа.
Јовановић је устврдио и да је Качавенда хтео и њега да напаствује чим је, као млади ђакон, дошао у Бијељину, на владичански двор и да му је „нудио стан, ауто и пут у Русију”…
Он, такође тврди да су се, у време док је био ђакон у владичанском двору, одвијали и „хомосексуални балови” и „теревенке и пијанке и у току поста”.
– Бирао је децу без родитеља, из сиромашних средина, где је срамота причати да вас је неко сексуално злостављао. Од мене је Качавенда тражио да видим која су деца без родитеља, да им дам мало пара, па да их доведем на двор, да он изабере. Тражио је само децу до 11 година, јер старија вероватно већ имају сексуалне односе, „па су прљава”… – испричао је невероватну причу Јовановић.
Након ове исповести, у којој су изнети скандалозни детаљи о томе како је Качавенда силовао и злостављао децу, реаговао је и патријарх Иринеј, који је пре петнаестак дана у престоничким дневним новинама, између осталог, изјавио: „Чим смо добили доказе против владике зворничко-тузланског предузете су одређене мере, односно, пензионисан је”.
ЗАНЕМАРИВАЊЕ ЈЕ НАЈМАЊЕ ВИДЉИВО
Психолог и психотерапеут Весна Брзев Ћурчић каже да нема податке о робовском раду деце у нашој земљи. Зна само да има изузетно сиромашне деце којој више помажу медији него држава. Прошња је видљива и то је врста економског злостављања деце, а занемаривање је најмање видљиво. И опет се родитељи позивају на своја родитељска права. Тек када је дете потпуно беспомоћно, постаје видљиво. То, међутим, није довољан услов да се нешто предузме, напомиње саговорница „Просветног прегледа”, и зависи од одговорности друштвене заједнице која, врло често – не реагује.
По анализи Весне Брзев Ћурчић, видљиво насиље се региструје у центрима за социјални рад, школама. Она мање видљива, или невидљива, као што су вербална и емоционална, су заиста бројнија. Свако физичко насиље је и емоционално, психичко. Међутим, психичко насиље не мора да буде и физичко, али су подједнако малигни када је у питању рањивост деце. Инцеста је увек било. Захваљујући, пре свега, повећаној будности друштва, невладином сектору и посебно Инцест Траума Центру (ИТЦ), ова тема је дошла у жижу интересовања, каже Брзев Ћурчић.
ТРАУМА ЦЕНТАР
Инцест траума центар је у сарадњи са Министарством просвете започео израду Стратегије за увођење у наставни програм наставних јединица везано за ову проблематику. Данас постоји цео систем едукације професионалаца различитих усмерења који се оспособљавају за рад са жртвама инцеста и сексуалног злостављања. Оне имају за циљ и учење о превенцији ових врста злостављања.
БИЉАНА ЛАЈОВИЋ, РУКОВОДИЛАЦ ГРУПЕ ЗА ПРЕВЕНЦИЈУ НАСИЉА И ДИСКРИМИНАЦИЈЕ У МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА
Нема чаробног штапића,али морамо реаговати
Гаранција да ће се насиље потпуно зауставити једноставно не постоји и нема чаробног штапића за његово решавање, то је процес у који морамо да будемо сви активно укључени. Насиље се не сме сакрити и одмах треба да се реагује
За родитељство, по правилу, нема готових рецепата које је сасвим једноставно применити, нарочито када је реч о тако озбиљном проблему као што је насиље. Веома је важно да се не минимизирају реакције детета које је претрпело насиље. Емоционални знаци који настају као последица насиља у школи не препознају се баш лако и дете не мора одмах да их покаже. Обично деца која су претрпела неку врсту вршњачког насиља избегавају да иду у школу или се пре поласка жале на различите тегобе, попуштају са оценама, пада им концентрација, добијају или губе на тежини, превише спавају. Реч је о променама које нису типичне за дете тог узраста или за конкретно дете. Нека деца пак не желе да признају да је над њима вршен било какав облик насиља, мислећи да могу сама с тим проблемом да се изборе. Задатак нас одраслих је да кажемо: „Не можеш сам, ја могу да ти помогнем” – каже за „Просветни преглед” Биљана Лајовић из Групе за превенцију насиља и дискриминације Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Она истиче да у ситуацијама када дете доживи насиље родитељ треба одмах да реагује, али да је важно како то чини.
– То што родитељи пажљиво слушају и разумеју не значи да оправдавају поступак, али значи да су спремни да заједно с дететом конструктивно учествују у решавању било које ситуације. Подједнако је важно да се у породици гради однос поверења и разумевања и да дете може родитељима увек да се обрати, знајући да ће да га саслушати, разумети, веровати ономе што говори. Насиље над дететом најчешће додатно појачава узнемиреност, страх, напетост и дилему код родитеља шта је најбоље да се уради. Некада доведе до потпуно неодговарајуће реакције родитеља. Често се догађа да кад се родитељ смири, после неког кратког времена, „хладне главе” увиди да је његова реакција била претерана и да је можда таквим наступом био потпуно неконструктиван, да је унео додатно оптерећење за сопствено дете, што никако није желео.
Изузетно је важно да родитељ сачува контролу над ситуацијом и самоконтролу, да савлада бес. Дакле, треба увек и одмах да реагује да би се прекинуло насиље, да пошаље јасну поруку да не прихвата насиље у било којим околностима, да разумно разговара, да не вређа и да физички не насрне на друго дете или родитеља – наводи Лајовићева, уз напомену да, колико је битно да се насиље не игнорише, јако је важно да се не подстиче освета, узвраћање.
Често родитељи кажу да не уче своје дете да се насилно понаша, говорећи му „немој први, али ако те неко дира, узврати”, што није добра порука, јер такође уче децу да се конфликти решавају насилним путем.
Говорећи о искуствима из праксе, Лајовић напомиње да некада велики проблеми настају јер се није довољно рано реаговало, али да то може да се догоди из различитих разлога: било што дете није свој проблем саопштило родитељу из било ког разлога, или је рекло, али родитељи нису то схватили довољно озбиљно или нису знали шта треба да ураде па су прешли преко информације сматрајући да ће проћи само од себе, да је то део одрастања, да дете треба само да се избори.
– Уколико је насиље везано за децу из школе, свакако родитељ треба да се обрати школи и да инсистира на укључивању школе. Свака школа мора да има јасне процедуре за реаговање од сваког облика и нивоа насиља и Тим за заштиту од насиља, унутрашњу заштитну мрежу, а ту су учитељ, односно одељењски старешина, неко од наставника, психолог, педагог директор – објашњава Лајовић.
Она поручује родитељима да није довољно само да пријаве насилника већ да траже подршку у школи. Додаје да има родитеља који и не знају да се њихова деца насилно понашају, такође и оних који не знају како да помогну својој деци да промене понашање, као што има и оних који се и сами насилно понашају.
–То су све ситуације у којима школа може да одигра значајну улогу кроз рад са свим родитељима, али подразумева да и запослени имају компетенције за овакав рад са ученицима и родитељима. Уколико је потребно, школа може да се обрати за подршку Центру за социјални рад, који је одговоран за рад с породицом, као и полицији. Многе школе имају и школског полицајца. То је драгоцени ресурс који може да буде од велике помоћи уколико се укључи на прави начин. Дакле, школа треба и може да укључи све расположиве ресурсе у процес заштите од насиља – наглашава Лајовић и додаје да школа и образовни систем не могу сами да буду решење јер и нису једини узроци проблема.
Д. Гавриловић
ВРСТЕ НАСИЉА
Када говоримо о вршњачком насиљу, објашњава Лајовић, можемо да мислимо на насиље које се дешава између деце различитих узраста која похађају исту школу, али и на насиље које се догађа међу децом приближног, сличног узраста, односно година, независно од тога да ли иду у исту школу. Постоје различити облици вршњачког насиља, а неки од њих су: физичко (ударање, чупање, гурање…), вербално (вређање, псовање, ругање…), социјално (искључивање, игнорисање, ширење неистина…), сексуално (нежељено додиривање, приморавање на сексуални контакт, ласцивни коментари…) дигитално, односно електронско, кад се користе савремене технологије да би се неко увредио, понизио.
ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА
Оно што је урадио образовни систем, односно држава јесте веома снажна подршка сузбијању насиља кроз различите правце деловања, наводи Лајовићева. За насиље и дискриминацију је прописана забрана, што је најоштрији начин реаговања државе на ову појаву. Закон је омогућио да се направи и усвоји Правилник о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Реч је о снажној нормативној бази. Осим тога, имамо Општи протокол за заштиту деце, који је направила држава, и Посебни, који је направило Министарство просвете, као и Приручник за примену Посебног протокола и друге приручнике који помажу да се у овој области ефикасније ради. Ово је платформа од које школе крећу са знањем шта и када треба да раде.
СОС ЛИНИЈА 0800/200-201
Пре четири године отворена је СОС линија Министарства просвете, науке и технолошког развоја за пријаву насиља у школама, као израз потребе да се појачају активности Министарства на заштити од насиља. Телефон 0800/200-201 је намењен свима који желе да пријаве насиље у школи, онима којима је потребна додатна помоћ у решавању проблема насиља и свима који се на различите начине баве питањем превенције насиља у школи. То могу да буду ученици, родитељи, запослени у образовним установама. Линија ради континуирано током целе школске године сваког наставног дана од 7.30 до 15.30. Постоји и национална дечја телефонска линија НаДеЛ 0800/123456 и 0800/11611, где се такође може пријавити насиље и сви други проблеми које деца имају, а желе са стручњацима да разговарају.
ПРЕДСТАВЉЕН НАЦРТ ПРВЕ СТРАТЕГИЈЕ У ОБРАЗОВАЊУ ЗА СПРЕЧАВАЊЕ СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА
У сваком одељењу
по двоје злостављаних
Анализе показују да образовни систем има добре законе и подзаконска акта у области заштите од насиља, али је битно да се они доследно, без изузетка и оклевања примењују, истакао министар Вербић
Европски дан борбе против сексуaлног злостављања деце обележава се први пут ове године у свим европским земљама. Према подацима, једно од петоро деце у Европи доживело је сексуaлно насиље. Србија у томе не заостаје за Европом. Стручњаци опомињу да се мора много више улагати у превенцију. У Скупштини Србије на Европски дан против сексуалног насиља над децом представљен је Нацрт прве Стратегије у образовању за спречавање сексуалног злостављања деце у Републици Србији, коју су урадили Министарство просвете, науке и технолошког развоја и „Инцест траума центар”.
На скупу у Скупштини Србије су изнесени подаци из Националне студије о друштвеном проблему сексуалног злостављања деце у Србији, чији је носилац невладина организација „Инцест траума центар” – да у сваком школском одељењу постојe четири ђака која су преживела одређени вид сексуалног насиља и још четири детета која познају некога коме се то догодило. Ти подаци су урађени на репрезентативном узорку од 2.053 деце узраста од 10 до 18 година из 97 школа у Србији.
„У овом тренутку двоје деце из сваког школског одељења је изложено сексуалном насиљу”, пише у том документу, где се наводи и да девојчице чешће трпе ово насиље.
Министар просвете, науке и технолошког развоја др Срђан Вербић рекао је да се на конструктиван начин укључујемо у обележавање 18. новембра, Европског дана против сексуалног насиља над децом.
– Представљамо Нацрт прве Стратегије у образовању за спречавање сексуалног злостављања деце у Републици Србији чији аутори су Министарство просвете, науке и технолошког развоја и „Инцест траума центар”. Овим је Министарство са сарадницима заузело проактиван однос идући у сусрет изради нове стратегије за заштиту деце од свих облика насиља, свакако и од сексуалног. Вртићи и школе су места где се налазе готово сва деца једне генерације. То нам даје могућност за разноврсне превентивне активности којима можемо, осим осталог, да их информишемо, јачамо њихове капацитете да се одупру нежељеним понашањима других, да се обрате особама од поверења и затраже помоћ – рекао је министар Вербић.
Према његовим речима, да бисмо могли да правилно да реагујемо, треба сви, а нарочито професионалци, да схватимо и прихватимо чињенице, које је потврдила и национална студија, да сексуално злостављање деце постоји и код нас.
– Важно је да се запослени у школи у вези с тим понашају и реагују професионално и у складу с међународним и домаћим прописима. Анализе показују да образовни систем има добре законе и подзаконска акта у области заштите од насиља, али је битно да се они доследно, без изузетка и оклевања, примењују. Знамо да је реч о изузетно деликатним и осетљивим питањима. Стога је потребно да запослени у образовању јачају своје компетенције у области превенције насиља. Треба добро да познају процедуре, да знају шта и како могу да ураде у оквиру превентивних активности, али и да знају које кораке треба да предузму у ситуацијама сексуалног насиља над децом – рекао је Вербић.
На скупу су, поред представника Министарства, учествовале и Душица Попадић и Љиљана Богавац из „Инцест траума центра”, као и Гордана Стевановић, помоћник заштитника грађана за права детета.
Д. Г.
ТРЕНЕР МЕ ЈЕ СЕКСУАЛНО ИСКОРИШЋАВАО
Швеђанин Патрик Сјеберг, носилац европског рекорда у скоку увис, од 1975. до 1992. године био је жртва сексуалног злостављања свог тренера, који је га је у детињству, од 10. до 15. године, сексуално злостављао. Говорио је о свом искуству сексуалног злостављања у спорту. Према речима Сјеберга, тренер га је злостављао, као и много његових другова, што је, како је навео, мрачна страна спорта, али да о томе не треба ћутати. Он је написао књигу „Оно што нисте знали” у којој је писао о свему, каријери највише, интересовањима, али и о свом искуству доживљеног сексуалног насиља.
Сјеберг је први пут о свом искуству говорио 2010. године и од тада се широм Европе заговара отворено разговарање о овим проблемима. Јер, сматра се да ће се само тако у друштву подићи свест и предузети одговарајући кораци да би се деца заштитила од сексуалног насиља.
Сјеберг је истог дана, на трибини на Факултету спорта и физичке културе, говорио о свом искуству и разговарао и са студентима, професорима и наставницима физичког васпитања.