ГОДИШЊА КОНФЕРЕНЦИЈА МЛАДИХ НАУЧНИКА У ИСТРАЖИВАЧКОЈ СТАНИЦИ ПЕТНИЦА Крупни кораци у свет науке   Као централни годишњи догађај Истраживачке станице Петница, конференција „Корак у науку” и овог пута окупила је средњошколце, студенте и научнике, њих око 200, који су се током четири дана, од 29. новембра до 2. децембра, упознали са резултатима 80 истраживачких пројеката из 19 научних области, реализованих ове године у Петници. Отварајући скуп, амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб нагласио је да ни у Немачкој не постоји центар попут Петнице: – Постоје сличне институције, али не оволико велике и развијене. Драго ми је да овде видим и учеснике из земаља региона. Важно је да се млади који воле науку повезују без обзира на државе из којих долазе. Њих треба да повезује само интересовање. А из региона су пристигли средњошколци из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније. Била је то прилика да се међусобно упознају, размене искуства и стечена знања, као и да осмисле планове за будућа истраживања. Многи учесници искористили су и прилику да о својим истраживањима поразговарају са искуснијима – научницима и истраживачима са факултета и института. – Врло је важно што се Петница све више препознаје као значајна образовна институција на мапи Европе. Нарочито када је препознају најважније организације и институције које се баве науком, образовањем и талентима. На нама је да наставимо да развијамо програме, како бисмо били у складу са развојем науке на светском нивоу – рекао је директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић. Поруку учесницима послала је и државни секретар Татјана Матић из Министарства трговине, туризма и телекомуникација, задужена за информационо друштво: – Ваша спремност да време, таленат и знање уложите у науку, најсветлију цивилизацијску тековину, заслужује огромно поштовање. Истраживачка станица Петница право је место за прве кораке у науци, и то науци која прати и антиципира светске трендове у научним истраживањима. Петница служи за углед Србији, а славу науке проноси и подстичући регионалну и међународну сарадњу, оценила је Матић. За Универзитет у Београду Истраживачка станица Петница представља гаранцију квалитета кадра који долази на факултете, и због тога је Универзитет уз Петницу од њеног оснивања – истакао је проректор Универзитета у Београду проф. др Петар Булат. Никола Божиновић, оснивач компаније Фрејм и некадашњи полазник и руководилац програма астрономије у Петници, где је за њега „све почело пре 29 година”, на Конференцији је говорио о науци, компанијама које је покренуо, студентским данима, избору између науке и бизниса, највећим грешкама и изазовима, што су у публици прихватили као подстрек и одличан мотивациони говор о каријерним одлукама. Полазници су живо дискутовали на трибини о развоју науке „Будућност је сада”, а Регионална сесија је и на овом „Кораку у науку” окупила учеснике из околних земаља, који су своје пројекте реализовали на сличним програмима, на пример кроз рад у Знанствено-едукацијском центру Вишњан из Истре и у Друштву за едукацију ван оквира из Загреба. Д. Ј.     АНТРФИЛЕ: ТРАДИЦИЈА ОКУПЉАЊА Истраживачка станица Петница је самостална и независна институција, која се бави развојем научне културе, научне писмености, образовања и културе. Њене активности највећим делом усмерене су на младе – на ученике и студенте, као и на обуку наставника у новим техникама, методама и садржајима у области науке и технологије. Конференција „Корак у науку” одржана је 17. пут, а пројекти полазника стигли су из области природних, друштвених и техничких наука – антропологије, астрономије, археологије, биологије, биомедицине, дизајна, експерименталне биологије и хемије, електронике, физике, геонаука, географије, хемије, математике, историје, лингвистике, психологије, рачунарства, техничких наука…, као и из интердисциплинарних области.       ГАБРИЈЕЛА ГРУЈИЋ, ПОМОЋНИК МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ ЗА ДУАЛНО И ПРЕДУЗЕТНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ Успешан пројекат у редовном школском систему     Пет година након започињања пројекта, дуално образовање неповратно је постало део српског школског система. У њега је укључено 4500 ученика – у шездесет градова широм Србије школује се по моделу заснованом на најбољем искуству Немачке, Швајцарске и Аустрије   – За упис дуалних образовних профила влада велико интересовање ученика – истиче у разговору за Просветни преглед помоћник министра просвете, науке и технолошког развоја Габријела Грујић. – У последњем упису у средње школе на свако место дуалног образовног профила пријавило се најмање двоструко више кандидата, а у појединим образовним профилима и по пет, што потврђује да су млади у Србији увидели да им овакав модел образовања нуди адекватан квалитет знања и чини их запошљивим након завршеног жељеног нивоа школовања. У текућој школској години у овај модел образовања уписано је 3500 ученика. Школске 2018/19. уведено је 12 нових образовних профила у складу са потребама тржишта рада, у областима информационих технологија, машинства, грађевине, производње и прераде хране, хотелијерства и туризма… Око 600 компанија укључено је у реализацију учења кроз рад, а интересовање је било троструко веће. Пратите ли шта се десило са децом која су завршила дуално у претходних годину-две? – Према истраживању, из 2017, о ефекатима запошљивости ученика који су завршили дуално образовање, прелиминарни резултати су показали да је шест месеци након завршетка школе 68 одсто ученика било запослено, а 21 одсто су наставили школовање. Закључци истраживања иду у прилог томе да дуално образовање подстиче запошљавање и запошљивост. Млади који су завршили дуалне образовне профиле, и након тога се запослили, говоре да им је средње стручно образовање по дуалном моделу пружило различите могућности. На пример да постану млади стручњаци и запослени, којима није потребна додатна обука у предузећу, да би почели да раде, већ запослени који су добро упознати са радним процесима. Као велику предност истичу и што су раније у односу на своје вршњаке постали финансијски независни, а то је управо последица учења кроз рад. На радном месту су доживљени као компетентни и способни да обављају одговорне послове, што креира доживљај прихваћености у радном окружењу. Колико су биле оправдане сумње да дуално образовање може бити препрека у процесу целоживотног образовања и усавршавања? – Имајући у виду законске одредбе, евидентно је да сумње нису оправдане. Закон о дуалном образовању, у члану 2, који се односи на принципе дуалног образовања, јасно дефинише обавезу свих учесника да се руководе најбољим интересима ученика, а у тачки 10. истог члана истакнута је оријентација ка целоживотном учењу, што значи да се омогући образовање и развој током читавог живота у свим областима живота и рада. Проходност ка вишим нивоима образовања дефинисана је и Законом о средњем образовању. Полагање стручне или опште матуре је предуслов наставка школовања ка вишим нивоима образовања. Јесте ли детектовали неке озбиљније проблеме на плану увођења дуалног модела? Да ли усвојени Закон, чија примена ступа на снагу наредне школске године, оставља довољно места за евентуалне промене у ходу, уколико се процени да је то неопходно? – Усвојени Закон о дуалном образовању усклађен је са Законом о основама система образовања и васпитања, Законом о средњем образовању и васпитању, а заштита права ученика и законом којим се уређује област рада и заштите на раду, као и прописима којима се уређује забрана обављања опасног рада за децу. Креиран је тако да штити најбоље интересе ученика. Њиме су прецизно дефинисани и услови за учење кроз рад код послодавца, утврђивање испуњености услова за извођење учења кроз рад, као и садржина и форма уговора у дуалном образовању, којима се дефинишу обавезе и одговорности свих актера укључених у процес образовања. Креирани су и правилници дефинисани овим Законом. У овом тренутку нема озбиљнијих потешкоћа током периода имплементације, али у периоду пуне примене законских одредби пратићемо реално стање у школама и компанијама. Ако се појаве потешкоће, решаваћемо их. Ниједан закон не може дословно предвидети све могуће ситуације, оне ће се решавати у ходу, ако се за тим укаже потреба. Колико је Србија, у односу на окружење, постигла на плану прилагођавања образовања реалним потребама привреде и друштва? – У имплементацији и развоју дуалног образовања активно су укључени сви релевантни социјални партнери, како домаћи тако и страни, почевши од израде закона и подзаконских аката и мастер-плана за Национални модел дуалног и предузетничког образовања, креирања и модернизовања дуалних профила, стандарда квалификација за дуалне профиле, обука за инструкторе у компанијама и промотивних активности за национални модел, као и успостављања система за мониторинг и евалуацију. Важно је нагласити да је у 2018/2019. креирана нова методологија уписне политике у средње стручне школе. Приликом одабира профила, који су креирани и реализовани према дуалном моделу образовања, узете су у обзир потребе привреде, тржишта рада, локалне самоуправе, заинтересованост и капацитети школе за реализовање одређеног профила. Заједничким промишљањем долази се до коначне одлуке о броју и структури уписа ученика. Упис у средње школе на овај начин, још је један је од великих корака за премошћивање јаза између система образовања и привреде. Докле је стигао посао на изради закона који би покрио дуални модел у високом образовању? Колико је важно да се оно уведе и на факултете? – Министарство просвете, науке и технолошког развоја сматра да је значајна подршка младима управо у разумевању брзог техничко-технолошког развоја, који се налази у компанијама, и да понекад, са студентским програмима у нашој земљи каснимо. Не зато што желимо, већ зато што тај развој веома брзо напредује, тако да можда не можемо да сустигнемо темпо развоја у оквиру теоријских знања које нудимо. Младима се мора понудити да знања не стичу само на универзитетима и школама, него и у компанијама, јер управо у компанијама је савремени технолошки развој. Тиме ћемо подићи квалитет и омогућити им да наставе да каријере граде квалитетом знања у својој земљи. Министарство просвете, науке и технолошког развоја креираће нови законски оквир, који се односи на све аспекте који се тичу права и обавеза заинтересованих страна. Посебан акценат биће стављен на реализацију студенске праксе, тј. да младим људима активним на озбиљним пројектима током студијских пракси у компанијама кроз законску регулативу помогнемо да им се приликом запошљавања то искуство уважава као прво радно искуство. У наредном, најкраћем, периоду биће сагледана мишљења радне групе о исходима актуелних пројеката у области високог дуалног образовања, као полазишта за израду предлога законодавног оквира. Важно је истаћи и намеру Немачке организације за међународну сарадњу (ГИЗ) да кроз експертску подршку подржи израду студија изводљивости за израду законодавног оквира за имплементацију дуалног образовања у области високог образовања.   Небојша Бугариновић       АНТРФИЛЕИ:   НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КВАЛИФИКАЦИЈА Доношењем Закона о Националном оквиру квалификација у Републици Србији (Закон о НОКС-у) у 2018. успоставља се јединствени и интегрисани Национални оквир квалификација, који обухвата све нивое и врсте квалификација, без обзира на начин стицања (кроз формално образовање, неформално образовање, информално учење – животно или радно искуство) и независно од животног доба у коме се квалификације стичу. Након законодавног, у овој години започете су и активности на успостављaњу институционалног оквира система НОКС-а. Основан је Савет за НОКС, саветодавно тело које даје препоруке о процесу планирања и развоја људског потенцијала у складу са јавним политикама у области целоживотног учења, запошљавања, каријерног вођења и саветовања. Ради обављања стручних и развојних послова у обезбеђивању квалитета система квалификација и пружања стручне подршке Савету за НОКС и другим надлежним институцијама у свим аспектима развоја и ради имплементације НОКС-а, основана је и Агенција за квалификације. Како се у многим земљама релевантност знања и вештина на тржишту рада у оквиру једног сектора рада осигурава кроз секторски приступ, Законом о НОКС-у креиран је и правни основ за оснивање секторских већа, тела заснованих на социјалном партнерству. У току ове године започете су активности и на оснивању секторских већа. Планирано је и да конституисање свих новооснованих институција и тела у току 2019. у потпуности буде завршено. Такође, планиран је даљи развој базе квалификација, као и развијање Регистра квалификација, чиме се обезбеђује већа разумљивост и транспарентност квалификација у РС, као и повезивање НОКС-а са Европским оквиром, чиме се обезбеђује лакша упоредивост и препознатљивост квалификација стечених у Србији са квалификацијама стеченим у другим државама.     СИМЕНС Габријела Грујић је ових дана, као члан делегације Владе Србије боравила у Немачкој, где се састала са представницима компаније Сименс, која је за наредну годину најавила ширење производње у Крагујевцу. Сименс је заинтересован да се и образовање будућих запослених прилагоди њиховим потребама. Важно је поменути да се у партнерству са компанијом Сименс у Крагујевцу гради Центар за обуку младих и преквалификацију кадрова. Анализа Владе РС, Привредне коморе Србије и Немачке привредне коморе показала је да само за немачке компаније које послују у Србији постоји потреба за шест таквих тренинг-центара. Како би се одговорило потребама, тежи се јавно-приватном партнерству са заинтересованим компанијама. У Србији има доста малих и средњих предузећа, али је све више и великих компанија, попут Сименса, који имају развојне центре. План Министарства је да креира мрежу центара, од Лесковца до Суботице, а Крагујевац је почетак. Сименс широм света обучава више од 12.000 људи, од којих је већи број у Немачкој, а захваљујући успеху тог немачког модела, компанија нуди обуку, која комбинује теорију и праксу младима ван те земље. Програми нуде обуку, пре свега у техничким областима – мехатронике, ИТ, електронике и техничког дизајна производа – како би се млади припремили за изазове дигитализације.       ТЕМА БРОЈА: АТМОСФЕРА ПОД ШКОЛСКИМ СВОДОМ       У КОЈОЈ МЕРИ МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ ЗАПОСЛЕНИХ МОГУ ДА УТИЧУ НА НАСТАВУ И ПОСТИГНУЋА УЧЕНИКА Утицај позитивне атмосфере     Иако у Србији не постоје ранг-листе добрих и лоших школа, неке образовне установе слове за добре управо због позитивне атмосфере, која умногоме доприноси постизању високих резултата. Та атмосфера није лако видљива и мерљива, али се осећа у међусобној комуникацији између наставника, запослених и директора, у односима наставника са ученицима и њиховим родитељима. И школска пракса, али и бројна истраживања потврђују да добра атмосфера у колективу, коју најчешће ствара мањи број ентузијаста, може да буде покретачка снага и за остатак колектива. У таквој средини наставници задовољнији долазе на посао, мотивисанији су да уводе иновације, да спроводе бројне додатне активности, а ђаци лакше и успешније извршавају обавезе. У таквим школама личне нетрпељивости међу запосленима су остављене по страни, мање је препуцавања и ривалства. Када колектив ради сложно, ређе се чују опаске запослених „увек морам све сам/сама” или „сад ја морам да радим и посао колега који они неће”. Иако на први поглед изгледа да су лоши међуперсонални односи „резервисани” за зборницу, и те како се осећају и у учионици. Колико смо пута чули ученике да се жале на нервозног наставника, који се на њима истреса, да фаворизује одређено одељење, јер се „дружи са њиховом разредном”, па „нама није хтео да поправи оцене, али њима јесте” или им је „дао лакши контролни или писмени”. Свако од нас се бар неколико пута током школовања сусрео са ситуацијом да „разредна моли ’хемичарку’ или ’немицу’ (јер се са њима блиско дружи) да нас данас не испитују”, али зато тог истог дана „пљуште” јединице у суседном одељењу, пошто са њиховом разредном није у добрим односима? Зашто су ученици криви, ако је директор „изрибао” наставника, па је он отишао изнервиран на час и над ученицима искалио бес? Да ли су ови примери чести у нашим школама, шта је узрок конфликата у школским колективима, могу ли лоши међуљудски односи запослених, и у којој мери, да утичу на квалитет наставе и постигнућа ученика, нека су од питања на која смо у теми броја потражили одговоре од стручњака и практичара. Они су сагласни да је добар етос и те како важан, без обзира на то што на функционисање образовне установе утиче и низ других фактора. О значају међусобне сарадње, комункације и уважавања у школи сведочи чињеница да је етос једна од области квалитета која се процењује у екстерној евалуацији, али и што су компетенције за комуникацију и сарадњу део Стандарда компетенција за професију наставника, који су донети још 2011. године.             МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ У „ХРАМОВИМА ЗНАЊА” Етос, мера квалитета     Истраживачи указују да школа као отворен систем не може да се посматра ван социјалног контекста у којем функционише, она одражава климу и културу одређеног друштва. Све што се збива у друштву делује и на школу   Ако је судити по резултатима екстерне евалуације, једна од најјачих страна наших школа је етос. Та област квалитета оцењена је високим оценама, али школска пракса показује нешто другачију слику. Међу просветним радницима неретко се могу чути коментари да скоро нема школе у којој неко у колективу није посвађан, а кључна тачка подела међу запосленима је (и) избор директора школе. Истраживачи указују да школа као отворен систем не може да се посматра ван социјалног контекста у којем функционише, она одражава и климу и културу одређеног друштва. Све што се збива у друштву делује и на школу. Дакле, међуљудски односу у образовној установи умногоме зависе од понашања различитих актера образовно-васпитног процеса и од постојеће друштвене климе. – Школа је веома комплексна организација, а наставнике неправедно сматрамо одговорним за све. Велики део радног времена они проводе у учионици, где имају скоро пуну аутономију у доношењу одлука. Имате, дакле, професионалце са великом аутономијом у раду, који 20 сати проводе у учионици са ученицима, али преосталих 20 сати у радној недељи имају друге обавезе у школи у којима треба да сарађују са подједнако аутономним и професионалним особама, од учешћа у тимовима, стручним већима и слично. Са тог аспекта конфликт је очекиван. Али он не мора да буде нужно зло. Конфликт може бити конструктиван, уколико дође до унапређења неког аспекта рада – каже Јелена Теодоровић, професор Факултета педагошких наука у Јагодини. На питање да ли међуљудски односи утичу на квалитет наставе и постигнућа ученика, наша саговорница указује да су настава и учење примарна делатност школе и да они највише утичу на постигнућа ученика, али да секундарни чиниоци, међу којима је и етос, могу бити битан предуслов за квалитетну наставу. – Када имате наставнике који се не слажу, вама стручно веће не ради довољно добро, они не планирају заједно наставу, не деле материјале и искуства. Јако је битно да имате конзистентно оцењивање свих наставника одређеног разреда и да се критеријуми на стручном већу усагласе – каже Теодоровић. Да је етос школе важан запосленима у образовању показује велико интересовање просветних радника за семинар стручног усавршавања „(Не)видљиво васпитање – углед, атмосфера и идентитет школе у функцији васпитања ученика”, који је осмислио и реализује тим Удружења за подршку васпитању и образовању „ОДСТАР” Шабац. Члан тог тима Катарина Јовановић, психолог и породични саветник, каже да свака школа има своју „личност”, својеврстан дух који се углавном не да описати, али се доживљава и осећа. Ту „личност” формирају сви чланови колектива. – Као што на личном плану наша уверења креирају наше понашање, и на нивоу школе постоји доминантан систем уверења и вредности које креира понашање људи у школи. Када су наша уверења у нескладу са уверењима наших колега и доминантним системом вредности у школи, конфликти су сасвим извесна последица. Узмите у обзир и економску ситуацију, у којој се налазимо, и чињеницу да је већини људи лакше да промени животног партнера, него колектив у коме ради. Уверење да „баш и нема избора” одличан је катализатор за процес познат као „губљење живаца са људима” – одговара Јовановић на питање шта су узроци подела у школским колективима. Она наглашава да је школа „жив систем” и да „све утиче на све” . – Нашим свакодневним интеракцијама ми креирамо својеврсну рутину односа која временом постаје трајан квалитет – атмосфера наше школске средине. Немамо инструменте који би мерили однос квалитета међуљудских односа. Ипак, ти невидљиви утицаји се претачу у школско искуство, које се памти. Позитивни утицаји ствараће одрасле који памте, воле и поштују школу и који ће тако васпитавати и своју децу. Негативни утицаји ствараће лоше јавно мњење… О свима нама. Најгори сценарио је да нама „преседне радни век”, а деца нас опишу као губитнике од којих немају шта вредно да науче – истиче Јовановић. Резултати истраживања Исидоре Јарић, у часопису „Настава и васпитање”, показују да су наставници задовољнији послом уколико раде у колективима са позитивном климом, него тамо где су изражени конфликти и где је колектив подељен на групе. Око 41 одсто испитаних наставника сматра да односи међу колегама унутар школе нису лоши, 25 одсто их оцењује као прилично добре, а 22 одсто као прилично лоше. Више од шест одсто сматра те односе веома лошим, а најмање анкетираних – 4,7 одсто каже да су веома добри. Највећи број наставника (око 45 одсто) у школи се осећа пријатно, сваки пети непријатно, колико их се определило и за одговор „ни пријатно, ни непријатно”. Више од 80 одсто наставника је рекло да понекад улазе у конфликтне ситуације с колегама, 18 одсто никад, а 1,5 често. Око 82 одсто наставника сматра да понекад долази до конфликата са стручним сарадницима. Око 65 одсто испитаника навело је да ретко кад долази до сукоба са директором, али 26 одсто каже да се то често догађа. Занимљиво је да свега 23 одсто испитаника сматра директора успешним медијатором у решавању сукоба унутар школе. – Од суштинске је важности да постоји добар однос у колективу. Директор школе је кључна полуга, која то треба да успостави – да се проба нешто ново што унапређује наставу, да се учи од колега, да својим примером даје подстрек наставницима… Он је тај који уз свој тим треба да направи замајац , који ће „повући“ највећи део колектива. Наставници могу да буду пуни ентузијазма неко време, али када виде да њихов рад није вреднован у односу на колеге, који нису толико заинтересовани, тај ентузијазам спласне – наводи Јелена Теодоровић. Каже да јој не звуче невероватно случајеви да се две наставнице које су у лошим односима „препуцавају” преко ученика којима су одељењске старешине. Сматра да такви примери нису узели маха по школама, али их има. – Могу да замислим такву ситуацију, јер ми се чини да нам недостаје професионализација струке. Ослањамо се на личне особине, уместо да се промовишу кодекси професије, шта наставници треба да раде, а шта не. Уколико би у школама заживео кодекс професије, онда више не би било толико важно ко се воли, а ко се не воли у колективу, такве ствари би се искорениле после неког времена. Ако нешто знамо у образовању то је да је добар, висококомпетентан наставник кључан за квалитетно образовање – истиче Теодоровић. Мануела Илић, директор београдске Основне школе „Ћирило и Методије” сматра да професионализам мора да буде изнад личних односа. – Било је случајева да дође до заоштравања у приватним односима између колега, али смо реаговали и ја, као директор школе, и психолог и педагог, да се личне ствари оставе по страни. Сматрам да је за добар етос најодговорнији директор школе. Он мора са пуно слуха и такта да се постави према запосленима. Речи похвале и подршке веома су битне. Треба похвалити сваку нову идеју, па чак и кад све није савршено. У доброј атмосфери се ради лакше и опуштеније, него када су односи у колективу затегнути – каже Илић, напомињући да су међуљудски односи важни, јер су наставници стално изложени очима ученика и њихових родитеља.     АНТРФИЛЕ: КОРИСТ ЗА СВЕ Истраживање Центра за образовне политике о ставовима наставника о професији и реформама у образовању показало је да је добра сарадња значајна за позитивне односе у колективу. Наставници сматрају да би сарадња допринела да се пријатно осећају у школи, а тада би била боља атмосфера на послу, јер у колективу не би било трзавица, конфликата и подељености. С друге стране, добра сарадња у заједничком планирању и реализацији часова, уједначавање критеријума оцењивања, уважавање договора, поштовање правила понашања и рад у тиму воде до квалитетније наставе од које би највише користи имали ученици.           ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ, САВЕТНИК У ЗАВОДУ ЗА ВРЕДНОВАЊЕ КВАЛИТЕТА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА О РЕЗУЛТАТИМА ЕКСТЕРНЕ ЕВАЛУАЦИЈЕ Подстицање пожељних облика понашања     Већина спољашњих евалуатора се слажу да је област квалитета најтежа за вредновање. Специфичност се огледа у томе што је потребно веома пажљиво укрстити различите поступке у процењивању, да би се добила објективна слика о понашањима учесника и комуникацијама које остварују, а које нису увек експлицитно мерљиве и објективне   Спољашње вредновање квалитета рада образовних установа „мери” различите аспекте рада школе, а један од њих је етос. Треба имати на уму да се стандарди у области квалитета не односе само на пожељан квалитет сарадње и међуљудских односа свих учесника у животу и раду школе, већ и на пожељан степен демократизације односа свих актера, промовисање резултата ученика и наставника, систем заштите од насиља и безбедност у установи, као и на развој инклузивне и антидискриминативне културе. – Када је реч о стандарду који се односи на међуљудске односе, у последњем званичном извешају за школску 2016/17. годину, али и у претходним, о спољашњем вредновању, уочено је да су интерперсонални односи на завидном нивоу. У више од 90 одсто вреднованих установа тај стандард је остварен на нивоу 3 или 4 (оцене се крећу од 1 до 4), како у основним тако и у средњим школама – истиче Јелена Петровић, саветник у Центру за међународна, национална испитивања и развојно-истраживачке послове у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања. Да ли је то реална слика? – Само на основу тих података, може се уочити да стандард „Регулисани су међуљудски односи у школи” није довољно дискриминативан, те не можемо да правимо прецизну разлику између школа чији је кавалитет рада добар и оних чији је квалитет рада мање добар. Из тог разлога је било неопходно побољшати како стандард тако и читаву област, унапређивањем индикатора који га описују. Високе оцене у тој области упућују да у нашим школама влада хармоничан однос међу запосленима, да је етос у целини на високом нивоу. Међутим, и у самом извештају је изражена доза сумње у те резултате, јер извештаји просветних саветника и инспекције указују да ствари нису тако идиличне. – Већина спољашњих евалуатора ће се сложити са мном да је та област квалитета била најтежа за вредновање. Специфичност се огледала у томе што је заиста било потребно веома пажљиво укрстити различите поступке у процењивању, да би се добила објективна слика о понашањима учесника и комуникацијама које остварују, а које нису увек експлицитно мерљиве и објективне. Стога се некада требало усмерити на имплицитне доказе квалитета и то је заиста био сложен задатак за евалуаторе. У међувремену је извршена ревизија стандарда. Нови стандарди квалитета рада образовно-васпитних установа су прошли Национални просветни савет, објављени су и сада већ званични. Пилот-истраживање, које је спровело Министарство просвете у склопу израде нових стандарда квалитета рада установа, показало је да су нови стандарди области Етос једни од мерљивијих и објективнијих. Шта је конкретно промењено у стандарду који се односи на међуљудске односе у школи? – У ревидираној верзији Оквира квалитета рада установа неки стандарди, индикатори, па и поједине области, пре свега, имају другачије називе. Али другачији назив није само литерарно пријемчивији, већ је појмовно обухватнији и прецизнији. Поред тога, развијани су описи области, стандарда и индикатора како би свим актерима у процесу спољашњег вредновања било јасно шта се процењује и на који начин. Такође, разрађени су извори доказа у којима се трага за потврдом сваке процене квалитета. Када је реч о стандарду који се односи на међуљудске односе у школи, може се се рећи да је усмерен на систематичне, доследне и континуиране поступке свих у школи зарад подстицања, развијања и подржавања друштвено прихватљивих облика понашања. Проверава се да ли су запослени, ученици, родитељи информисани о нормама понашања у школи, да ли се негује слобода изражавања, поштовање и уважавање личности. Оно што је још битно јесте да се проверава да ли се сваки облик дискриминације доследно и адекватно санкционише, без обзира на то да ли је реч о одраслима или деци. Поред тога, на процену квалитета овог стандарда у великој мери утиче и постојање/непостојање превентивних активности за конструктивно решавање проблема и коришћење тих техника у понашању и раду запослених и ученика. Да ли сте се као истраживачи бавили како односи међу запосленима у школи утичу на квалитет наставе и ученичка постигнућа? – Радили у школи или у некој другој установи, у државном или приватном сектору, свесни смо чињенице да клима у установи заиста доприноси задовољству на послу. То задовољство, даље, доприноси квалитету рада и резултатима. Стога, међуљудски односи представљају значајан фактор успеха сваке установе и стандард који процењујемо у спољашњем вредновању. Због других приоритета, до сада нисмо били у могућности да се посветимо овом питању. Али, имајући у виду значај тематике, као и ревидиране стандарде, наша је намера да у будућности обрадимо ову тему и извршимо додатне и детаљније анализе, које би довеле до релевантних закључака и предлога унапређивања. Чињеница је да неке школе „шминкају” податке за екстерну евалуацију, не би ли ствари приказале бољим, него што објективно јесу. Има тумачења и да се екстерна доживљава као страни чинилац који је наметнут, и да се у таквој атмосфери колектив уједини не би ли се „одбранио” од претње у лику комисија, које спроводе спољашње вредновање? И због свега тога добијемо слику сложних колектива. – Култура вредновања у нашој средини још није заживела у пуном сјају. Сви ми зазиремо од тога да нас неко процењује, тешко се носимо са тим да треба да добијемо оцену за свој рад и допринос. Чињеница је да се сваки трећи наставник осећао нелагодно у процесу спољашњег вредновања, бар је тако показало истраживање које смо спровели недавно, у оквиру рада на ревизији стандарда. Међутим, током самог процеса спољашњег вредновања, како време пролази и када запослени у школи схвате да долазимо у доброј намери, да смо ту да посматрамо целину – са циљем побољшања квалитета рада установе и унапређења свега оног због чега та установа и постоји – добити постају очигледне свим актерима.     АНТРФИЛЕ ОСНОВА ЗА НАПРЕДОВАЊЕ У недавном истраживању (у оквиру рада на ревизији стандарда) око 70 одсто наставника је изјавило да им је било корисно искуство које су имали у спољашњем вредновању. Спољашње вредновање квалитета рада неопходно је у свим установама, на свим нивоима. Објективно сагледавање целокупног функционисања неког колектива је основа за самоспознају сопственог рада, уколико она већ не постоји, односно подстицај за напредовање и побољшавање сопственог рада, уколико самоспознаја постоји.           ИСКУСТВО ИЗ ШКОЛСКЕ ПРАКСЕ Жене се чешће жале     Наставницама најчешће смета немаран однос колега према раду, помирљив став директора према неиспуњавању радних обавеза и изостанак санкција у вези са тим, изједначавање оних који раде са онима који не раде   Виолета Кецман, професор српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији, аутор је и реализатор семинара стручног усавршавања наставника који се, између осталог, баве комуникацијским вештинама и међуљудским односима у школи. Осмогодишње искуство у раду са наставницима поделила је са читаоцима Просветног прегледа. – Школа најчешће окупља велики број наставника, а где год имате велики број људи у колективу очекивана је и могућност да се у међуљудским односима појаве неразумевања и сукоби. Ако се при том има на уму и да су наставници друштвена група последње три деценије дубоко незадовољна социјалним и економским статусом – у јавности најчешће квалификована као класа нерадника, који „имају више распуста годишње, него наставних дана” – а да су професионалне обавезе које се пред њих намећу комплексне и све захтевније, не чуди што се под таквим притиском праг толеранције подиже, а стрпљење за другога умањује – објашњава Кецман. Указује да су школски колективи најчешће „женски”, што углавном подразумева и снажније емоционално реаговање, већу орацију, али при процењивању себе и другог и склоност ка међусобном упоређивању, зависти и изостанку објективности. Наша саговорница примећује да није случајно у свакодневном говору у српском језику присутна синтагма „женска љубомора”, док се у мушком родном контексту такав језички израз не појављује. Виолета Кецман истиче да се лоши међуљудски односи у школском колективу нарочито лако препознају у радионичарском раду на семинарима стручног усавршавања. – Дешава се да се активности и излагање резултата рада једне групе наставника у потпуности усмере на „побијање” решења која је дала група њихових колега, а не на решавање постављеног проблема. Тада вам је јасно да су наставници дошли на семинар „заробљени” у искуству поремећених односа. Наш је циљ да им помогнемо да превазиђу проблем и промене приступ. Већина наставника, на крају, научи да тежи конструктивној комуникацији с колегама, а не привидној победи. Победник је онај који пронађе, за обе стране, конструктивно и прихватљиво решење – истиче Кецман. Присећа се ситуације с једног семинара, када ју је на паузи издвојила старија наставница и замолила да је у радионици не распореди да седи поред одређене колегинице, јер са њом „не жели ништа да има”. Наводи и да када се директори лично јаве, да уговоре семинар, прво истакну да су односи у њиховом колективу лоши и да им је неопходна подршка. – Занимљиво је да се на међуљудске односе у школи жале углавном жене. Наставницама најчешће смета љубомора колегиница, због успеха које постижу са ученицима; завист због „веће љубави”, коју добијају од ученика, али и немаран однос колега према раду, помирљив став директора према неиспуњавању радних обавеза и изостанак санкција у вези са тим, изједначавање оних који раде са онима који не раде – објашњава Кецман. Она сматра да лоши међуљудски односи немају већи утицај на квалитет наставе, те да добру наставу обезбеђују други чиниоци. Каже да је слабост у међуљудским односима запослених у школи најопаснија када се злоупотребе поверење ученика и родитеља. – Нису ретке ситуације када наставник (одељенски старешина) не подржава ученика да похађа облике ваннаставног рада код колеге са којим није у добрим односима или када код ученика и родитеља дискредитује личност колеге. Још нисам чула да је за такво понашање ико у школи санкционисан, а са том ситуацијом срела сам се у многим школама са којима сам сарађивала – наводи Кецман. Према њеном мишљењу, главни бенефит добрих међуљудских односа у школи је подстицајна клима за рад наставника, пријатна атмосфери која наставницима омогућава да квалитетно и задовољно проводе време у школи.           МОЈ УГАО: Драган Прпа, психолог у Основној школи „Свети Сава” у Бачкој Паланци Претерана критичност води у „професионалну апатију”     Наставнике који атмосферу у школама, у којима раде, процењују као позитивну, одликује низ карактеристика које стимулативно утичу на њихов рад и резултате. Они су, по правилу, истрајнији у раду, квалитетније решавају конфликте, не придају превелик значај неуспесима и препрекама са којима се у раду сусрећу   Радна атмосфера или клима представља основни контекст у коме се одвијају сви процеси важни за функционисање неке организације, и формални и неформални. Она зависи од тога на који начин комуницирамо са колегама, како доживљавамо њих и себе унутар колектива, како процењујемо сопствени допринос организацији и како га доживљавају други у колективу. Образовне установе нису изузетак. Слободно можемо рећи да је тај аспект функицонисања за школу посебно важан, будући да њега не одређују само односи међу колегама, односно наставницима, већ сви односи у тријади ученици – родитељи – наставници. Они представљају значајан чинилац стабилности функицонисања школе и извор задовољства свих учесника школског живота. Такође, врло често су узрок нарушавања функционисања школе, извор фрустрација, сукоба и трајног незадовољства запослених. Истраживања показују да позитивна радна атмосфера у школи зависи од квалитета успостављених сарадничких односа међу наставницима. У таквим условима повећава се и задовољство наставника послом који обављају. Наставнике који атмосферу у школама, у којима раде, процењују као позитивну, одликује низ карактеристика које стимулативно утичу на њихов рад и резултате. Они су, по правилу, истрајнији у раду, степен њиховог залагања је знатно виши, позитивније оцењују свој рад, квалитетније решавају конфликте, не придају превелик значај неуспесима и препрекама са којима се у раду сусрећу… Није тешко погодити да су и показатељи квалитета рада таквих наставника бољи него код оних који климу у којој раде доживљавају као негативну, како они објективни – квалитет знања ученика, ангажовање и постигнућа ученика у ваннаставним активностима – тако и они добијени испитивањем ученика и њихових родитеља – ученичке и родитељске процене задовољства радом наставника, самопроцене задовољства ученика у школи… Тумачећи наведене резултате, треба истаћи да је професија наставника свуда у свету међу занимањима у којима главни покретач залагања у раду није доминантно материјална сатисфакција за остварене резултате. Ова професија бира се првенствено због склоности, а можемо слободно рећи и љубави према раду са децом, преношењу знања и истраживачкој природи активности у школи. Студије показују да је значајан извор сатисфакције у раду наставника признање њиховог рада, како од ученика тако и од колега. Ствара се нека врста „зачараног круга” у коме мотивација за рад доводи до квалитетних резултата, а њихово препознавање и признање повратно појачава мотивацију и залагање. Нажалост, када је реч о школама у нашој земљи, управо овај битан елеменат подршке раду наставника превише често изостаје. Претерана критичност и усмереност на грешке и пропусте, од родитеља, а врло често и од колега и директора, код наставника подстичу „професионалну апатију”, која се испољава кроз формализам у раду и отаљавање посла. Такво расположење се шири кроз школске колективе и постаје доминатно обележје великог броја школа. У тој ситуацији сви губе, ученици и родитељи због лошег знања деце, друштво због неквалитетног образовног система, који ствара неквалитетну радну снагу, а сами наставници због незадовољства својим радом и професионалним остварењима. Веома је важно да наставници схвате да су управо они сами, као и односи које кроз сарадњу и остале видове интеракције граде, веома често одлучујући фактор који може да ствари покрене с мртве тачке. Односи засновани на узајамном поштовању, разумевању и подршци највише зависе од оних којих их стварају.       СРБИ СУ У 19. ВЕКУ ИМАЛИ СВОЈЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ И У ОТОМАНСКОЈ ИМПЕРИЈИ Стубови српске просвете     Краљевина Србија је ученицима обезбеђивала храну и одело, уџбенике и кров над главом, били су благодејанци те државе. Наставници, супленти и професори радо су одлазили у Османско царство да предају у српским гимназијама. Међу њима и Милош Перовић, Петар Кочић, Стеван Димитријевић, Валеријан Прибићевић, Васа Стајић, потоњи председник Матице српске, било је међу њима доктора наука, писаца, сликара, потоњих академика   Истражујући, промишљајући и пишући историјат стубова српске просвете у Османском царству, односно реконструисањем живота школа, у периоду који обухвата 110 школских година, била сам фасцинирана, пре свега, одговорношћу тадашње државе Србије, пожртвованошћу наставника тих школа и бистрином деце, која су их похађала, као и постојаношћу њихових родитеља, рекла је др Александра Новаков на промоцији своје књиге „Стубови српске просвете – Српске средње школе у Отоманском царству 1878–1912” у Матици српској у Новом Саду. У књизи која осветљава рад Богословије у Призрену, Српске гимназије у Цариграду, Српске гимназије „Дом науке” у Солуну, Српске мушке гимназије и учитељске школе у Скопљу, Српске мушке гимназије у Битољу и Српске гимназије у Пљевљима предочава се како се Србија у континуитету од 1885. године бринула о сународницима у Старој Србији и Македонији и, без обзира на промене влада, па чак и династија, мислила стратешки и имала циљ од кога није одступала. – Краљевина Србија ученицима je обезбеђивала храну и одело, уџбенике и кров над главом, били су благодејанци те државе – каже др Новаков. – Наставници, супленти и професори радо су одлазили у Османско царство да предају у српским гимназијама. Међу њима и Милош Перовић, Петар Кочић, Стеван Димитријевић, Валеријан Прибићевић, Васа Стајић, потоњи председник Матице српске, било је међу њима доктора наука, писаца, сликара, потоњих академика. Филигранском прецизноћу описујући не само сложене историјске прилике тога доба, др Новаков је исцртала како портрете просветних делатника тако и жртвe родитеља, који су њихову децу, након четири разреда основне школе, са 10-11 година упућивали на даље школовање у стотинама километара удаљене гимназије, да живе у интернату и да их не виде и по две године. С друге стране, ту су и портрети деце жељне знања, марљиве и интелигентне, од којих су многи постали интелектуалци у правом смислу речи и градитељи новог света након ослобођења од турских власти. – О значају гимназија може се говорити и у цифрмама – каже др Новаков. – За време Велике источне кризе у Османском царству радило је пет српских основних школа и Призренска богословија, а две године пре ослобођења, тачније школске 1910. године Срби су имали 262 школе са 9947 ученика и 414 просветних радника. Сигурна сам да је такав резултат постигнут захваљујући улози коју су имале српске средње школе у Царству, које су заправо биле носиоци и стубови српске просвете. Осим просветног значаја школе у Османском царству су имале важну улогу и у припремању српског народа за ослобођење од турске власти, јер су пре свега сачувале национални идентитет становништва. Захваљујући смишљеној и добро организованој акцији српске државе и њихових делатника, српску војску је велики део народа Старе Србије и Македоније дочекао као ослободиоце, а не као завојеваче. – Писати о историјату српских школа, које као такве више не постоје, као о имагинарним знаковима крај нашег историјског пута, подсећање је на дуг и обавезу према српским прегаоцима из прошлости, који су своју активност, знање и умешност усмерили ка стварању и опстанку образовно-васпитних институција, чиме су дали трајан допринос свом народу – закључује др Новаков. – Управо из тих разлога, ова моја књига је покушај да се сачува сећање на важност подухвата и на личности које су тада делале. Потомци данас свакако морају бити поносни на њихова дела, која обавезују данашње генерације да не препусте забораву те славне тренутке, јер култура која је препуштена самозабораву нема изгледе за будућност. Председник Матице српске професор др Драган Станић има само речи хвале за аутора која је, према његовим речима, у врсног научника стасала и захваљујући раду на Српском биографском речнику, капиталном пројекту наше најстарије културне институције. У име издавача, Завода за издавање уџбеника, директор Драгољуб Којчић истиче да ова књига савршено осветљава период у којем је тадашња Србија, у напону снаге, била свесна да су култура и образовање њен највећи бастион. Сузана Рајић, један од рецензената књиге, сматра да је аутор докторску дисертацију преточила у ванредну књигу, која осветљава историјски период, у којем је међународно тек призната Србија имала мање становника него што је остало Срба ван њених граница, и у којем је та млада држава обесправљеном српском живљу у Отоманској царевини кроз школе нудила нешто драгоцено, мада ју је то годишње коштало више него читав школски систем у земљи. Према оцени рецензента професора др Дејана Микавице, књига пружа историјске доказе да је на овако „изузетно скуп начин” било могуће одржати националну свест српског народа, који је остао ван граница српске државе. Д. Девечерски     АНТРФИЛЕИ   КОРЕНИ Ова књига је чудо, које човек може да изнедри само када је, као др Новаков, рођена Призренка, свестан корена и порекла, сматра уредник издања Дејана Оцић. Према њеној оцени, на више од 500 страница, написаних на занимљив и жив начин, савремена наука и шира јавност добили су јединствено и драгоцено сведочанство о временима прошлим, али и савете за она будућа.     ПЛАН ЗА НАЦИОНАЛНУ АКЦИЈУ Снажење српске народности и ширење велике српске мисли за сједињење са Србијом свега српског раскомаданог народа најбоље ће се постићи у оваквим приликама: завођењем и отварањем српских мушких и женских школа, где год буде потребно и где је могуће… На конференцији (свих конзула у Царству и чланова Просветног одбора, одржаној у Београду 1892. године) такође је одлучено да се свим српским школама бесплатно дају школске књиге и сва друга учила; да се учитељима даје плата у односу на њихову спрему, али и место где ће радити; да се школске књиге прилагоде турским приликама, како не би имали проблеме с властима; да просветни радници буду посебно спремни и „да одговоре у духу пропаганде”. О уређењу управе пропаганде донета је следећа одлука: да се при Министарству иностаних дела установи засебно одељење за пропаганду, чији би задатак био да прикупља податке о свим странама живота целокупног Српства у вези с пропагандом; да прикупља податке о свим чиниоцима туђинским с којима се „наша” пропаганда сусреће и с којима треба да рачуна; да се, уз помоћ одбора за пропаганду, стара о извршењу плана и да одржава рад пропаганде у континуитету, независно од политичких промена у земљи и личних у Министарству. Након ове конференције политичко одељење почело је плански да обавља националну акцију. Посебно је занимљив део који говори да се, без обзира на политичке промене у Краљевини Србији, национални рад континуирано настави. То говори да је Србија постала озбиљна држава, која води рачуна о националним интересима. (Александра Новаков, „Стубови српске просвете – Српске средње школе у Османском царству 1878–1912”)         ИЗ УГЛА НАСТАВНИКА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ЗА СВЕ НАСТАВНИКЕ, А И РОДИТЕЉЕ Мотивација – могућа мисија     Пажљиво одабрани садржаји послужиће као мотивација за учење. Охрабрени ученици почињу да постављају питања и истражују, постају активни и креативни. Управо је креативност оно што морамо неговати код наших ученика   Кинеска пословица каже: Хиљаду наставника, хиљаду метода. Међутим, већина наставника користи комбинацију приступа и метода. Зашто? Јер тако уносе разноврсност у учионицу, подстичу интересовање и, што је најбитније, развијају мотивацију ученика. Који год метод или приступ користили, врло је битно имати на уму да живимо у модерном друштву. Свет у коме живимо се променио. Нашим ученицима, да би у животу успели, потребни су и знање и вештине. Профил ученика се променио, они се рађају и живе у свету у коме царује технологија. А она, хтели ми то да признамо или не, утиче на сваку пору нашег живота и мења нас на овај или онај начин. Савремени ученик ван школе добија толико информација, и има приступ различитим технологијама, тако да оно што ми радимо у школи за њега у неким ситуацијама није од користи. Ми видимо свет на један, по многима традиционалан начин, јер су нас тако учили, али за данашњу децу то можда није најбољи и прави начин. Многи наставници мисле да је таквог ученика тешко мотивисати. То је неоспорно, али не и немогуће. Потребно је само ослушнути, поразговарати и ученици ће нам сами рећи. Популарна култура мора бити полазна тачка. Интеграција страног језика и свих осталих сфера савременог живота је баш оно што је савременом тинејџеру потребно. Настава мора подстицајно да делује на развој ученика у интелектуалном, емоционалном, моралном, креативном, па чак и естетском смислу. Ученик се на часу формира, израста у здраву, аутономну, емпатичну и стабилну личност, а наша је дужност да му у томе помогнемо. Морамо да подстичемо самопоуздање и независност, кооперативност, културу дијалога, толерантност, разумевање и уважавање различитости, јер само такав ученик може да води испуњен живот у савременом, мултикултуралном друштву. Стваран свет мора бити део наше наставе. Настава страних језика је тесно повезана са свим наставним областима: природним и друштвеним наукама, нарочито матерњим језиком, уметношћу, технологијом. Знања стечена у осталим областима служе као тематска подлога за развијање језичких знања и вештина. Стручњаци и искуство су показали да су ученици мотивисанији за учење страног језика ако тај нови језик ставља на пробу њихово закључивање. Управо сазнавање неке конкретне материје путем страног језика пружа тај стимулативни изазов. Осим тога, учење на страном језику, у овом случају на енглеском језику, надовезује се на сазнања стечена на матерњем језику. Истраживање различитих области путем страног језика чини стечена знања дубљим и садржајнијим. Интеграција учења страног језика и неког другог предмета је приступ интегрисаног учења садржаја и језика (на енглеском Content and Language Integrated Learning – CLIL). Тај креативни приступ настави енглеског језика сагледава језик као алат у учењу других предмета пре него предмет сам по себи. У таквој настави тежиште није на граматици, него на обогаћивању речника и комуникацији, али и развијању међупредметних компетенција. Да би остварио циљ, наставник припрема различите задатке, који ће ученику пружити могућност да спонтано, индивидуално и креативно експериментише језиком. Задатак је било која свакодневна активност, која подразумева интеракцију, праву комуникацију и употребу животних вештина. Што значи да то може бити било која активност која захтева коришћење језика, како би се постигао одређени исход – од загонетке, преко задатака типа „сачини листу”, „подели и упореди искуство”, до крајње озбиљних питања „шта треба урадити” или „шта ако…”. Учење решавањем задатака и проблема ствара окружење које обилује дискусијом, дебатом, супротстављеним ставовима, у коме је интелектуална знатижеља покретачка снага учења ученика. Задаци и проблеми који потичу из реалног света мотивишу ученике да откривају важне концепте и уочавају њихову повезаност. Радећи индивидуално, у паровима или малим групама, ученици уче да анализирају задатке и проблеме, дођу до информација постављањем и одговарањем на питања, деле информације, формулишу и процењују могућа решења. Решавање задатака и проблема захтева ангажовање највиших мисаоних операција, потпуну мобилизацију пажње и мишљења ученика. Повезујући језик, који користе у учионици, са концептима из стварног живота ученици постају свесни како им развијање критичког и креативног мишљења може помоћи у свакодневном животу. Који год предмет да предајемо, морамо се прилагођавати потребама савременог света у коме су наши ученици рођени и у коме живе. Пажљиво одабрани садржаји послужиће као мотивација за учење. Охрабрени ученици почињу да постављају питања и истражују, постају активни и креативни. Управо је креативност оно што морамо неговати код наших ученика, без обзира на узраст и школу коју похађају. Футуристи се слажу да је – поред критичког мишљења, способности да се комуницира и сарађује – креативност кључна вештина за успех у 21. веку. У ситуацији када ученици боље схватају потребе будућег друштва не смемо „пружати отпор” и тврдоглаво инсистирати на бубању чињеница и правила, те од ученика правити енциклопедије података, који им неће много помоћи у стварном свету нити, признаћемо, делују мотивишуће. Потпуно супротно, морамо их научити да истражују, проналазе податке, критички их сагледају и употребе на креативан и иновативан начин. У наредних двадесетак година већина данашњих занимања потпуно ће нестати. Замениће их нека нова, а наш ученик мора бити спреман да се њима бави. Сложићемо се да идеалне наставне методе не постоје, али их можемо створити – ентузијазмом, жељом да експериментишемо, уносимо новине и разноврсност, а изнад свега огромним разумевањем и љубављу према свом позиву и ученицима од којих правимо људе.   Биљана Пиповић, проф. Гимназија „Стеван Јаковљевић”, Власотинце     АНТРФИЛЕ: МОРАМО НЕГОВАТИ ДЕЧЈУ РАДОЗНАЛОСТ   Од радника будућности се очекује да се прилагоди променљивом окружењу, а то је баш оно што се подразумева под целоживотним учењем. Као први на извору знања, ми наставници морамо неговати дечју радозналост, јер ће им то у будућности омогућити истраживање појава и догађаја, упознавање света, који их окружује, и његово фунцкионисање, а самим тим и лакше прилагођавање и, на крају, успех.