МЕЂУНАРОДНИ ДАН МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА Срце културног живота   За Међународни дан матерњег језика Унеско је прогласио 21. фебруар. Тог дана на пригодан начин славе се језици света, тачније: љубав према матерњем језику, али и језичке различитости, које подразумевају и културне, како би се подстакла вишејезичност, као део општег и личног културног блага. Јер, као што је приметио славни аргентински писац Хорхе Луис Борхес: „…језик није везан само за интелект, него и за нешто много важније – за осећања”. Писменост се најпре одређује као способност читања и писања. Иако су читање и писање њене суштинске компоненте, сам појам писмености много je сложенији. Она обухвата разумевање различитих аспеката језика и његову употребу у комуникацији у свим сферама живота. Међународни дан језика проглашен је 1999. године. Двадесет први фебруар изабран је како би се очувало сећање на тај дан 1952. године, када су у Даки страдали студенти, који су протестовали јер њихов матерњи језик није проглашен за званични. У част празнику материњих језика, јапански дипломата Коиширо Матсура истакао је у специјалној поруци да језици нису само предмет истраживања научника и специјалиста, већ и срце друштвеног, економског и културног живота. У складу са тим, Унеско промовише гесло: „Усвоји неки језик”. Стручњаци истичу важност изучавања матерњег, али и других језика, и то у најранијем животном раздобљу, када је њихово савладавање најприродније и најлакше. Учење матерњег језика поспешује интелектуални и когнитивни развој. У том процесу – подизању језичке културе и писмености – школа има веома значајну улогу. Деца у њој уче на матерњем језику – уколико су усвојили довољно знања о њему врло је вероватно да ће и њихово целокупно постигнуће током школовања бити веће. Доказано је да деца која нису усвојила матерњи језик и културу имају мање развијене социјалне и интерперсоналне вештине и теже прихватају различитости. Познавање матерњег језика врло је важно и за учење страних језика, захваљујући развијеним лингвистичким компетенцијама. Језици су моћно средство за очување и развитак целокупне светске културе. Сваки вид солидарности који води ка разумевању неког другог језика на значајан начин доприноси очувању светске баштине. У Србији живи више од тридесет етничких заједница, које говоре различитим језицима. Мањински језици користе се у образовању, медијима, пред судовима, у администрацији, у економском, друштвеном и културном животу и у прекограничној сарадњи. За добро упознавање матерњег језика веома је важно и читање, и то већ на најмлађем узрасту. На тај начин деца од најранијих дана богате речник и уче да праве разлику између књижевног текста и колоквијалног говора, којем су, нажалост, свакодневно изложени са малих екрана или га слушају у превозу, на улици, где год да крену. Књишки језик умногоме се разликује од оног који се користи у новинама, у филмовима, често и у најближем окружењу. Ко није стекао навику да чита књиге, остаје ускраћен за дивна искуства и осиромашен духом. Један од светлих примера заљубљеника у књижевност јесте и тринаестогодишња Милица Нешковић, ученица шестог разреда београдске Основне школе „Антон Скала”, којој је Библиотекa града Београда недавно уручила признање за највећи број прочитаних књига током протекле године, прецизније чак 317 различитих наслова. – Још док сам била мала, много сам волела да мама сестри и мени чита. Често смо, нажалост, биле на лечењу по болницама и мама је желела да нас уз књигу и занимљиве приче орасположи и забави, како бисмо бар накратко заборавиле на проблеме. Већ тада сам заволела књиге, највише бајке. У раном детињству омиљене су ми биле „Краљ лавова”, „Маза и Луња”, „Мала сирена”, „Бамби” и „Лепотица и звер” – каже Милица за „Просветни преглед”. На питање како постиже да прочита толико књига и шта данас највише воли да чита, каже да су јој омиљене трилогије, романи, песме Јована Јовановића Змаја, али да понекад воли да прочита и научну фантастику. – Свима је чудно што сам током прошле године прочитала толико књига, мисле да је то немогуће. Али ја објашњавам да читам кад год могу. Док путујем у школу, у слободно време, на распусту, док нешто чекам… увек! То је просто моја страст. Жао ми је што моји вршњаци данас мало читају. Више воле да седе за рачунаром и играју игрице. Неке од омиљених књига су ми „Онлајн девојка” и „Рингишпил у мојој глави”. Поред тога волим да читам књиге о Харију Потеру, а гледала сам и филм о том јунаку – рекла је Милица. Та изузетна девојчица истакла је да јој је награда Библиотеке града Београда важна, али да воли да чита највише због себе. Интересовало нас је да ли планира да јој у будућности књижевност буде и занимање. – Једном кад порастем волела бих да будем васпитачица или инструкторка скијања, а да ми читање буде хоби. Поред школе, бавим се и каратеом, волим да сликам, а раније сам ишла и на пливање и мачевање. Недавно сам почела и да пишем песме. Волим да читам и школску лектиру, а највише „Тома Сојера” и „Белу гриву”. Волела бих да следеће школске године постанем и чланица литералне секције – каже Милица Нешковић. Александра Радовановић