НОВИ МАСТЕР ПРОГРАМ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА И ИНФОРМАТИЧКЕ ИНДУСТРИЈЕ

НОВИ МАСТЕР ПРОГРАМ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА И ИНФОРМАТИЧКЕ ИНДУСТРИЈЕ

Курикулуми за тржиште и развој Србије

 

Министарство просвете, науке и технолошког развоја расписало је прошле седмице Јавни конкурс за избор мастер студијских програма из области информационих технологија, програмирања, анализе података и организације, како би се на националном нивоу утицало на повећање квалитета и броја домаћег ИТ кадра, уз обезбеђење услова за раст те перспективне индустријске гране.

Са Министарством ће на том послу сарађивати и Иницијатива „Дигитална Србија”. Њен директор Небојша Ђурђевић је тим поводом потписао споразум са министром просвете Младеном Шарчевићем, којим је сарадња прецизирана.

– Циљ Министарства је да се унапреди образовање у свим сегментима, нарочито у области ИТ сектора. Ради се системски од основне школе кроз обавезну информатику, а наставља увођењем специјализованих ИТ одељења у гимназијама – рекао је министар.

На факултетима у протекле две године значајно су повећане квоте за студије информационо-комуникационих технологија, подсетио је.

Број ИТ одељења у гимназијама у новој школској години биће повећан на 55, најавио је Шарчевић и упозорио да се домаћи и међународни стандарди квалитета у том сектору морају испунити.

Директор Инцијативе „Дигитална Србија” Небојша Ђурђевић рекао је да му је драго што ће овај јавни позив, намењен факултетима у целој земљи, специфичним форматом донети потпуно нову могућност у високо образовање Србије.

– Конкурс ће омогућити да наша земља, кроз сарадњу образовних институција и привреде, добије кадрове са знањима неопходним за даљи развој врло перспективне индустрије дигиталних производа и услуга – оценио је Ђурђевић.

Циљ Јавног конкурса, првог ове врсте, јесте да се кроз сарадњу универзитета и привреде развију студијски програми који одговарају потребама тржишта. Информатички сектор у Србији ствара шест одсто бруто друштвеног производа, с тенденцијом раста. Нови мултидисциплинарни мастер програми, у складу са потребама тржишта, у високошколско образовање у Србији увешће савремене дисциплине и помоћи развој кадра који ће бити конкурентан и на глобалном нивоу јер, како је показало истраживање компаније Инфостуд, проблема са налажењем компетентних стручњака има чак 95 одсто ИТ компанија у Србији, подсећају из „Дигиталне Србије”.

Позивом конкурса дефинисане су области као што су софтверско инжењерство, анализа података, програмирања игара, организација и управљање, а факултети сами треба да одаберу област на коју желе да се фокусирају, како би се утврдили курикулуми и студијски предмети.

Предвиђено је да мастер програм траје три семестра, високошколске институције које аплицирају мораће да предложе и један кратки студијски програм из неке од понуђених ИКТ области.

Мастер програми из јавног позива морају да садрже и обавезну стручну праксу и рад од најмање осам седмица у неком од предузећа из ИКТ сектора, а у спровођењу наставе, уз наставнике и сараднике академских установа, морају да буду заступљени и практичари – стручњаци из привреде.

На конкурсу могу да учествују државни факултети који већ имају студијске програме из рачунарства, информационих технологија, менаџмента или организационих наука, док приватне високошколске установе, за сада, могу да учествују само у оквиру заједничког наступа са неким државним универзитетом.

Влада Републике Србије финансираће процес акредитације, потребну опрему и средства за накнаде студентима на студентској пракси у износу од 11 милиона динара за најмање један студијски програм који буде изабрала комисија, састављена од представника државних институција, ИТ компанија чланица Иницијативе „Дигитална Србија” и високошколских установа из иностранства.

Министарство просвете обезбедиће 15 буџетских, од укупно 35 студентских места на програму, док ће „Дигитална Србија” у наредној школској години стипендирати највише десет студената, без обавезе праксе или запослења у компанијама које окупља та непрофитна организација, а за два мастер програма опремиће и ИТ кабинете.

Високе школе, које буду прошле на конкурсу, обавезне су да одобрене мастер програме спроводе најмање две године. Јавни конкурс биће отворен 45 дана, а заинтересоване установе могу да се пријаве електронским путем на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Д. Ј.

 

АНТРФИЛЕ

РАЧУНАРСТВО У ОБЛАКУ…

 

Одређено је да пријављени програми обухвате предмете из области дистрибуираног рачунарства (рачунарство у облаку, сајбер безбедност, Интернет ствари), анализе података (машинско учење, вештачка интелигенција, пословна аналитика, генерисање потребних података, биоинформатика, обрада природног људског говора), као и интерактивног рачунарства, које обухвата однос човека и машине, развој игара, али и бар један обавезни предмет из организације и управљања, чиме се студентима са претходним техничким знањима нуде и пословне вештине неопходне за развој дигиталних производа.

МИНИСТАР ПРОСВЕТЕ МЛАДЕН ШАРЧЕВИЋ О ПЛАНОВИМА ЗА 2019. У ОБЛАСТИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА

Израда Стратегије развоја до 2030. године

 

Међу приоритетима, поред Стратегије, су и завршетак процедура везаних за усвајање индикатора квалитета, завршетак реорганизације високих струковних школа, односно њихово прерастање у академије, израда закона о финансирању високог образовања и покретање процедура за градњу, односно улагања у инфраструктуру и студентски стандард

 

Србија је недавно постала пуноправни члан Еразмус + програма, у току је утврђивање предлога броја студената на универзитетима за наредну школску годину, а у фокусу су бруцоши који се школују за ИТ сектор. О овим и другим темама, као и плановима за 2019. у области високог образовања, за Просветни преглед говори министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић.

– Недавно смо постали пуноправни члан Еразмус+ програма. До сада смо као придружени члан имали велики углед у региону. Мислим да ћемо сада имати углед и ван региона Западног Балкана и Југоисточне Европе. Сада постоји могућност да се мобилишу и професори и ученици основних и средњих школа, а не само студенти. Могућности су сада, када смо постали „програмска” земља, несагледиве. Јако је важно да деца и професори виде како се учи и ради по другим условима. Важно је што у Србији можемо да угостимо стране ученике, професоре и студенте.

 

Да ли је ресорно Министарство задовољно бројем бруцоша који се школују за ИТ сектор?

– Тренутно смо задовољни. Тај број је у складу са акредитационим нормама факултета. Да би се број повећавао морамо да проширимо инфраструктурне капацитете за те факултете, како би се норма за акредитацију повећала. Управо се ради нова зграда Факултета организационих наука у Београду. У преговорима смо са Европском централном банком о покретању једног новог процеса, а добили смо и средства за студију изводљивости и за даље процедуру, када је реч о пројектима инфраструктуре у области високог образовања.

Планирамо да се ради и нова зграда београдског Електротехничког факултета, да се њихови капацитети прошире и на простор иза постојеће зграде Електротехничког, односно техничких факултета. У току је изградња Технолошког парка у Новом Саду, где се проширује Факултет техничких наука за 10.000 квадрата. У Нишу на Електронском факултету ради се нова лабораторија, а постављен је и камен-темељац за Научно-технолошки парк у том граду. Циљ је да се сви факултети, када будемо урадили та проширења, пријаве за ИТ програме. То ће бити апсолутно приоритет и тада ћемо бити дугорочно задовољни.

 

Који су приоритети у 2019. години у области високог образовања?

– Међу приоритетима су свакако израда Стратегије за високо и науку до 2030. године, завршетак процедура везаних за усвајање индикатора квалитета на високом, завршетак реорганизације високих струковних школа, односно њихово прерастање у академије, израда закона о финансирању високог образовања и покретање процедура за градњу, односно улагања у инфраструктуру и студентски стандард.

 

Какве су нам шансе да уђемо у пројекте попут пројекта Хоризонт Европа, чији је фонд 160 милијарди евра, и где бисмо најпре уложили тај новац?

– Ми већ учествујемо у Хоризонту 2020, који прераста у Хоризонт Европа, а да бисмо у њему боље учестовали треба да имамо и боље пројекте. Направили смо живу и интензивну везу, не само на основу личних капацитета појединих истраживача, него се и држава први пут укључила у те процесе. Појачали смо везе с Португалом, са земљама које су нам ментори, које нас позивају да радимо заједничке пројекте. То смо договорили и са Кипром и Португалом.

Проширићемо сарадњу и на Бугарску и на многе друге земље чланице ЕУ, које желе да са нама сарађују, како бисмо лакше ушли у заједничке процедуре. Потребно је и да боље сарађујемо са српском научном дијаспором у Европи, као што то, на пример, раде Грци и Кипрани. Пољска је знала да из Фонда, од укупно 80 милијарди, сама искористи једну милијарду. Ми радимо да оснажимо истраживаче. Управо смо зато донели Закон о Фонду о науци и повећали средства, како бисмо подржали пројекте, јер свако учешће у Хоризонту захтева да држава има снагу да – ако истраживачки пројекат добије пет милиона евра – издвоји исту суму. На пример, за Институт Биосенс 14 милиона је дала Европа, а Србија – исто толико. Тако је и за друге веће пројекте који су прошли Хоризонт. Морамо много више да учествујемо у тим пројектима и то је један од приоритета за развој науке у Србији.

 

Докле се стигло са интернационализацијом високог образовања?

– Интернационализација се ради темељно и на више фронтова. Потребно је проширити капацитете за смештај страних студената. Тренутно недостаје око 2500 лежајева и тражи се решење. Многе земље су заинтересоване да се њихови студенти школују у Србији. Са неким земљама се непосредно преговара, а примера ради, у Турској постоји интересовање да око 5000 студената студира у Србији. Наш је циљ да се акредитује што више програма на енглеском језику. Урађен је каталог „Студирај у Србији”, који је прослеђен у више од 60 земаља преко наших дипломатско-конзуларних представништва, одржавају се састанци са МУП-ом и Министарством спољних послова око боравишних виза и других процедура. То је велики подухват. Одржавају се конференције. За читав пројекат су јако заинтересовани представници универзитета, Темпус канцеларије…

 

Јелена Комарица

 

Антрфиле

МЕНТОРСТВО, УЗ ПОХВАЛЕ

 

Ваши утисци са Светског форума о образовању у Лондону, на коме сте недавно учествовали?

– Србија је на том скупу била веома запажена. Посебно када је реч о дигитализацији, где смо добили све похвале и прилику да будемо ментори у том процесу неким земљама. Посебно интересовање су показали представници Турске. Постоје и договори са Грузијом и разговори са Киргизијом, Казахстаном, Јерменијом, Азербејџаном, Молдавијом. Респектибилан је број земаља које сматрају да је Србија на најбољи начин урадила реформу у образовном процесу. Осим тога, недавно је у Бриселу, по оценама Европске комисије, Србија остварила 95 одсто циљева који су зацртани у Стратегији.

ТЕМА БРОЈА: ЂАЦИ И ШКОЛА – КО СЕ ПРОМЕНИО И ЗАШТО

Аутор: Весна Андрић

 

УВОДНИК

УЧЕЊЕ НЕКАД И САД

Хватање корака са „миленијалцима”

 

Кад сам ја био у ђак… реченица је коју је сваки родитељ изговорио бар једном у животу, покушавајући да свом потомку сликовито објасни како је био добар и примеран ученик, није се ослањао на помоћ родитеља, већ је сам учио и радио домаће задатке. Приватне часове није имао, али то није била препрека за петице у ђачкој књижици.

Ако су данашње генерације отишле у другом правцу, како је могуће да управо од родитеља често чујемо да се „данашња деца рађају са факултетом”, да су бистрија и знају много више него они у њиховим годинама? Зашто је онда плаћање приватних часова постало опште место, зашто су деца несамостална, због чега родитељи са њима уче лекције, уместо да их, као нас наши, само преслишају или „ускоче”, кад нешто „зашкрипи” ?

Да ли је школа данас тежа него раније, када се већ од првог разреда плаћа паралелна настава, или су околности утицале да данашњи ђаци имају све мање стрпљења и жеље за учењем? Јесу ли у праву наставници, када се жале да добијају све проблематичније ученике, којима недостаје пажња, концентрација и мотивација за учење? Ко је „кумовао” да деца показују све мање поштовања према учитељима и наставницима, да се позивају само на своја права, а занемарују обавезе? Питали смо стручњаке, практичаре са дугогодишњим стажом у просвети, али и родитеље ко се променио – деца или образовање и може ли школа да ухвати корак са виртуелном реалношћу у којој живе „миленијалци”?

 

 

 

 

УЧЕЊЕ У 21. ВЕКУ

Не мењају се деца, већ околности

 

Деца су увек деца, она увек имају потребу за игром, за кретањем, интелектуалну радозналост… само су начини на које се те потребе задовољавају данас другачији. Технолошки развој, другачија правила понашања, однос родитеља и друштва према школи мењају и начин на који деца реагују

 

Данашња деца су незахвална, нестрпљива, недружељубива, стално се досађују, немају поштовања према одраслима, не воле школу… само су неки од коментара, које често чујемо у јавности. Портали, специјализовани за теме из образовања и родитељства, преносе изјаве домаћих стручњака и резултате страних истраживања који закључују да су данашња деца „другачија”, покушавајући да у том придеву сажму све лоше стране савременог начина живота, који оставља траг на генерације које стасавају. Педагог у ОШ „Краљ Петар Први” Весна Радонић сматра да су „деца увек иста”, али да контекст у којем одрастају утиче на разлике између малишана пре 50, 20 година и данас.

– Деца су увек деца, она увек имају потребу за игром, за кретањем, интелектуалну радозналост… само су начини на које се те потребе задовољавају данас другачији. Технолошки развој, другачија правила понашања, однос родитеља и друштва према школи мењају и начин на који деца реагују. Некада су она интелектуалну радозналост задовољавала тако што су листала енциклопедије, данас им је доступан интернет, али генерално њихове основне потребе остале су исте – каже Радонић.

Она сматра да школа није тежа него што је некад била, јер су раније наставни садржаји били обимнији, али се слаже да су савремене генерације оптерећеније бројем часова – ђаци имају и изборне предмете, али и више ваннаставних активности. На питање откуд толика потреба за приватним часовима, ако се школа у суштини није много променила (не треба заборавити да су све реформе ишле у правцу смањивања градива), наша саговорница сматра да је то последица данашњег стила живота. Подсећа да је радно време родитеља дуже него некада, многи због тога не стижу да помогну деци у школским обавезама, па им је лакше да плате приватне часове и на тај начин са себе скидају део одговорности.

– Данас као васпитни стил преовладава тренд презаштићивања деце. Ми смо као друштво од ауторитарних односа, у којима се родитељ питао за све, прешли у другу крајност. Радне навике не стичу се само поласком у школу, већ чим дете прохода. Кад крене да се игра, треба га научити да скупља његове играчке. Дошли смо до тога да се деца питају за све, у породици недостаје постављање граница и правила, а с друге стране у школи то постоји. За децу је школа нека врста фрустрације, али је то корисно, јер се прихватањем правила заправо припремају за живот. Тих правила код куће нема довољно, родитељи су доста попустљиви и мисле да ће, ако поставе границе, то значити мањак љубави, што није тачно. Постоји презаштићивање у још једном смислу. Родитељи данас имају претерану потребу да све исконтролишу. Сећам се да сам као учитељица водила прваке у Пулу, путовали смо возом 14 сати и није било те устрепталости родитеља као кад их данас водите на Авалу и имате 50 позива. Такво понашање родитеља код деце ствара несигурност, па у неким ситуацијама не умеју да се снађу. С друге стране, ако посматрамо контекст, време у којем смо тада расли било је много безбрижније и брига родитеља је разумљива, они желе да су им деца сигурна и безбедна – наводи Радонић.

Ново време променило је и однос ученика према школи. Некада је било незамисливо да ђаци пролазе поред наставника, чак и оних који им не предају, а да им се на ходнику не јаве, а данас се преиспитује чак и да ли је потребно да устану, када наставник улази на час. На питање ко је крив што данашње генерације ученика имају све мање поштовања према просветним радницима, наша саговорница одговара да је малим делом то заслуга и наставника, јер се поштовање на неки начин заслужује, али да је много већа одговорност родитеља и деце.

Снежана Божић, професор немачког језика, која 25 година држи приватне часове, такође примећује да су ствари у односу ђака и наставника отишле у погрешном правцу.

– Ђаци себи дају за право да негодују, ако сам који минут раније ушла у учионицу или ако час није почео на време, а каснимо искључиво због тога да бисмо сачекали друге ученике. На индивидуалним часовима деца се понашају коректно, али у приватним школама у којима предајем без задршке коментаришу. То су најчешће деца чији су родитељи у пријатељским односима са власницима школе, па самим тим сматрају да за њих треба да постоје неки повлашћени услови – прича њено искуство професор Божић.

На питање шта се променило у односу ђака према школи, шаљиво одговара да „наставник данас треба да изиграва Џери Луиса”, како би привукао њихову пажњу.

– Све се свело на то да професор константно мора да анимира децу, да им сваки тренутак часа буде занимљив. Приметан је мањак концентрације и заинтересованости ученика, сваки час се шетају, излазе да пију воде, ваљају се по поду, немају жељу да се потруде да сами нешто савладају. У државним основним школама и даље се користе застарели уџбеници, теме нису актуелне и делом разумем да имају отпор. На курсевима се ради по новијим књигама, чим се дотакнемо теме која им је блиска, они желе да се укључе – каже Божић.

Ново доба утицало је и на промену мотивације за учење немачког језика. Он је данас у експанзији, јер велики број младих жели да ради и усавршава се ван граница Србије. Жеља да се научи језик због бољих шанси у будућности приметна је код средњошколаца, док основци најчешће уче како би поправили оцену или имали петицу у редовној школи. И управо је тренутак када „јуре” да поправе оцену главни разлог да се озбиљније посвете учењу. Наша саговорница примећује још неке разлике: некада је, како каже, било незамисливо да дође на индивидуални час, а да је дете не сачека спремно, данас их често затиче у пиџами, не знају где су оставили уџбенике и свеске. Било је и случајева да су јој родитељи указивали да пази како се опходи према деци, да их не притиска, јер се боје да ће то створити отпор. Било је чак и, додуше ретких, појединаца који су јој предлагали да се преко вајбера или слушалица „повеже” са децом на контролним и писменим задацима и помогне им у варању.

Зоран Лапчевић, наставник техничког и информатичког образовања у београдској Основној школи „Доситеј Обрадовић”, ове године ушао је у тридесет девету годину рада са децом. Каже да је немогуће упоредити прве генерације ученика са данашњим, па чак и оне пре 10 година и садашње, јер се време променило.

– На почетку каријере радио сам у школи која је имала целодневну наставу. Одговорно тврдим да је то било најуспешније доба српског школства. Пре подне се одвијала редовна настава, а поподне активности слободног времена. Као наставник техничког образовања после подне сам у кабинету, сваког дана од понедељка до петка, имао минимум тридесетак пробраних ученика који су добровољно похађали бродо, авио и ракетну секцију. Намерно кажем пробраних, јер нисам имао места у кабинету да их све примим, па сам морао да извршим неку врсту селекције – прича Лапчевић.

Иако се целодневна настава завршавала у 17 сати, безброј пута му се дешавало да су ученици били толико заинтересовани за рад у секцијама да су у школском кабинету остајали до девет увече, када су долазили родитељи да виде шта им је са децом, па су се често и они укључивали.

Каже да је наставник „старог кова”, и данас врло мотивисан и посвећен свом послу, али да ових дана тешко може да „убеди” само два ученика који ће се припремати за предстојеће такмичење из предмета који предаје, и то уз обећане петице за учешће на такмичењу.

Некада су неопходан материјал за практичан рад наставници сами набављали, ученици су уз њихову помоћ прво цртали техничке цртеже, а затим израђивали много сложеније моделе и макете и све завршавали много брже и успешније. Данас ученици добију све готово, спаковано у кутији, и материјал и техничке цртеже, само треба да склопе модел или макету, али крајњи резултат њиховог рада је ипак много лошији него ранијих година.

– Моторика руку данашње деце, најблаже речено, је катастрофална. Деца, нажалост, данас користе само два прста руку (палчеве), што је последица вишечасовног дневног типкања по мобилним телефонима или таблетима. Кажипрст као најважнији део руке је изгубио свој примат. Да се разумемо, није проблем што деца користе мобилне телефоне, таблете и рачунаре. Проблем је што раде само то и ништа друго. Деца не знају правилно да држе и користе оловку, а о држању и коришћењу два троугла да и не говорим – истиче Лапчевић.

Каже да није од оних наставника који сву кривицу, што су нам деца таква каква јесу, приписују родитељима. Међутим, указује да је улога родитеља веома значајна у стварању комплетне личности детета. Према његовом мишљењу, највећи проблем је њихова лоша међусобна комуникација.

– Многи родитељи немају времена, пре свега због пословних обавеза, да се баве децом. Тако настају проблеми деце у школи, родитељи и школе пребацују одговорност једни на друге, а деца испаштају. Не треба очекивати да се само друштво и школа баве децом, већ то треба да буде заједнички посао на добробит сваког ученика – поручује Лапчевић.

 

Антрфиле

ЖИВОТ НА КЛИК

 

Зоран Лапчевић, наставник техничког и информатичког образовања у београдској Основној школи „Доситеј Обрадовић”, верује да су данашња деца паметнија него она пре много година, али да њима недостаје, тако важна, мотивација за школу, учење и напредовање – јер им је све обезбеђено и надохват руке – од хране, одеће, обуће, излазака до лаког долажења до информација.

– Зато од њих често чујемо: „Што бих нешто учио и бубао, када одговор могу да добијем једним кликом”. Све је на два клика, живи се виртуелним животом са виртуелним пријатељима, јер је реалност постала споредна ствар – истиче Лапчевић, који као проблеме данашње деце примећује и лошу концентрацију, незаинтересованост за оно што уче и раде и равнодушност према свему што се око њих дешава.

 

 

СТАВ РОДИТЕЉА: САВРЕМЕНИ НАЧИН ЖИВОТА УЗИМА ДАНАК

Породичне заблуде и очекивања

 

Свако дете је прича за себе, тако да их није лако поредити. Али оно што могу да закључим, из искуства са млађим сином и децом његових година коју познајем, јесте да су зависни од мобилних телефона, теже читају, морате да их опомињете да заврше домаће задатке. Заборављају једноставне ствари, мисли су им ко зна где, каже Весна Стефановић, мајка гимназијалца и основца

 

Тања Азањац, мајка ученика четвртог разреда основне школе, сматра да ништа није као пре 40 година и да је зато нереално очекивати да образовање и искуство детета у образовању данас буде исто – а код великој броја родитеља постоје управо таква очекивања. – Много тога се променило. Технологија је толико напредовала да то нужно мора да утиче на образовање, али школа споро усваја промене које се око ње дешавају.

Биљана Николић, чији син похађа основну школу у Нишу, истиче да су данашње генерације усмерене на модерне технологије, у том виртуелном свету све се одвија брзо, школа је за њих спора. Наставници се труде да иду у корак с временом, али у томе не успевају, не због тога што нису довољно стручни, већ што неке школе немају елементарне техничке услове за рад са ђацима који одрастају у 21. веку.

– За разлику од времена када је Комодор рачунар био врхунац моје дигиталне писмености, деца данас знају да праве видео-клипове, да едитују фотографије. То њима није урођено, већ уче брзо и лако. Кривица је делом на нама, родитељима, јер им још од раног узраста дајемо телефон или таблет у руке и на тај начин заправо стварамо генерације нестрпљиве деце, што се негативно одражава у образовању – сматра Николић.

И она примећује да су данашња деца физички мање активна него раније генерације, недостају им пажња, концентрација и социјалне вештине.

– Школа није само образовна установа, она би морала да „поради” на вредностима, јер оцена није најбитнија и често не одражава право знање. Деци недостају сазнања шта су вредности у култури, у образовању, међуљудским односима…Чини ми се да су наши наставници били за нас много већи ауторитети, али не у смислу „радићеш како ти ја кажем”, већ у смислу „ја сам зналац, ја сам тај у кога гледаш и чији пут пратиш, јер знам шта су праве вредности, ја сам особа која је образована, има искуства и желим ти добро”. Тај део школи недостаје. Нисам сигурна да ли наша деца знају да им њихови наставници заиста желе добро – указује наша саговорница.

На питање колико су управо родитељи одмогли школи, ако пред децом минимизирају значај образовања и наставнике представљају у негативном контексту, одговара да родитељска одговорност апсолутно постоји. Сматра да су родитељи и школа често на супротним странама уместо да сарађују, да кроз међусобну комуникацију деле страхове и недоумице и покушају да заједнички пронађу решења, јер су и једни и други ту због деце.

– Родитељи тешко могу да прате постигнућа њихове деце, јер школа комуницира кроз оцене. Наставници се љуте, јер је родитељима битна само оцена, али је то једина мера коју ви добијате од школе и нормално је да кроз њу комуницирамо. Немамо могућност да од наставника добијемо „слику” о нашем детету, да нам се као родитељима објасни да ли и у чему квалитативно напредују. Шта значи петица из хемије, ако нам неко не објасни шта је дете савладало, а шта није. Не пратимо како наша деца развијају вештине, које ће им сутра значити за запослење, а које нису директно везане за стицање знања, као што су спремност за тимски рад, решавање проблема, организовање времена… Школа то не препознаје. Она треба да води родитеља кроз образовање, да му објасни шта је за његово дете битно у образовању и та улога јој дефинитивно недостаје – истиче Тања Азањац.

Весна Стефановић, мајка два сина, од којих један иде у трећи разред гимназије, а други у пети основне, каже да се променило време, а самим тим и школа и ђаци.

– Свако дете је прича за себе, тако да их није лако поредити. Али оно што могу да закључим, из искуства са млађим сином и децом његових година коју познајем, јесте да су зависни од мобилних телефона, теже читају, углавном морате да их опомињете да заврше домаће задатке. Заборављају једноставне ствари, мисли су им ко зна где. Родитељи данас раде до пет-шест сати, деца су већи део дана сама и ако их не контролишете, бојим се да сами ништа не бисте урадили. С друге стране, сматрам да смо као родитељи отишли у превише либералном смеру, и сви грешимо, јер презаштићујемо децу – коментарише Стефановић.

Додаје да велики број деце има најмање две додатне активности после редовне наставе и да је недостатак времена утицао да се мање друже. Ако се играју, то су игрице на телефону, не излазе много напоље, дружење са вршњацима из комшилука све је ређе. Сматра да је темпо живота у великом граду утицао да се деца удаље од неких обичних, свакодневних ствари, у којима су некадашње генерације уживале.

 

 

ИЗ МОГ УГЛА: РАДМИЛА ЖЕЖЕЉ, УЧИТЕЉИЦА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „ЈОСИФ ПАНЧИЋ” У БЕОГРАДУ

Свако време носи своје бреме

 

Детињство се променило, јер се променио угао гледања на животне вредности. У привидно великом броју могућности изгубила се веза са суштином живота. У таквим околностима деца се често уклапају у оно што називамо савременим, прецизније материјалним

 

Често у раду са ученицима користим народне мудрости, јер је то могућност да се кроз естетско дотакне животно. Ову тему сенчи она која каже да свако време носи своје бреме.

Мења се детињство, деца су увек деца. Још их рађају мајке, још је њихова потреба за игром неприкосновена, још нису ишчезла питања, на пример, да ли се то што слушам/гледам стварно догодило или није и да ли негде постоје бића која су нам толико драга – из бајки, прича, филмова… Преведено на језик књижевности, промениле су се теме и мотиви, промениле су се стилске фигуре, врсте стиха, променили су се и ликови и композиција, али је књижевност остала.

Медији масовне комуникације у доброј мери су покорили школу и огроман број родитеља. Уместо доброг слуге, који би требало да олакша живот и отвори прозоре, недовољно медијски описмењеним потрошачима медији диктирају животна правила. Људи престају да живе онако како желе и уклапају се у оно што се од њих очекује, несвесно повлађујући туђем укусу.

Детињство се променило, јер се променио угао гледања на животне вредности. У привидно великом броју могућности изгубила се веза са суштином живота. У таквим околностима деца се често уклапају у оно што називамо савременим, прецизније материјалним.

Зашто долазимо на овај свет и шта је смисао живота, да ли се довољно познајемо и куда смо се упутили, да ли смо срећни кад смо у праву или смо у праву само кад смо срећни… та питања школа не дотиче довољно. Она живи неки свој живот, у њој се промене, и када их има, углавном врше споља, механичким путевима: увођењем или изостављањем наставних предмета, повећавањем или смањивањем фонда часова, описним или бројчаним оцењивањем, стварањем ученичких досијеа, електронским вођењем података и друго. Води се рачуна о задовољењу форме, а заборавља се да једине праве промене долазе изнутра и да зависе од врсте знања коју деци нудимо, као и од начина. И ту до изражаја долази наставник, јединка са свим личним и професионалним особинама. Оно што систем превиди, вешт наставник не мора.

Питање да ли је школа захтевнија данас или је била у прошлости и која су деца паметнија, данашња или она пре, по мом мишљењу је питање на које нема егзактног одговора. Деци су данас доступније информације, па због тога често површно изводимо различите закључке о њима, али биолошка основа је остала иста и деци је неопходна помоћ у раду са тим информацијама.

Наглашавам, промениле су се околности, утицаји на децу, почев од пренаталног периода. Страх родитеља сеје и семе страха у детету. Ту су одговори на многе изазове са којима се сусрећемо у школи и у животу. Не мислим ту на оправдани страх, већ на онај ирационални. Немајући у рукама право оруђе за борбу против страха, деца га сама праве и тако стварају привид да су друкчија.

Данас су лиценце опште место за напредовање у каријери, што не треба доводити у питање. За напредовање у личном животу сматра се да је довољно самообразовање, па су партнерски односи и родитељство у тој категорији.

Позваћу упомоћ поново књижевност и Толстојеву мисао о срећним и несрећним породицама. Ако је у породици љубав, склад и поштовање, дете ће зрачити на исти начин. Ако су у породици нарушени односу на било који начин, то се препознаје и на детету. Исто важи и за школу. Ако наставник познаје себе, ако познаје децу, ако има представу о универзалној слици детињстава и ако је стручњак у својој области и зна своју улогу, у његовом одељењу увек ће расти иста деца – срећна и образована.

Мој позив схватила сам као могућност да тамо где сам ја деци буде сунчано. Захвална сам због тога.

 

Антрфиле

ЛИЧНИ ПРИМЕР

 

Ја на моје родитеље и наставнике мислим са огромним поштовањем и захвалношћу. Посао су радили беспрекорно. С њима је у мом детињству сијало Сунце и кад је напољу било облачно. Учили су ме личним примером да се смејем, да се дружим, да волим, да верујем, да помажем, да разумем себе и друге, да имам право на грешку, да увек постоји неко ко је у нечему бољи и да је то добро…, а са друге стране су били захтевни, строги и доследни и, што је најважније, стајали су са исте стране. Семе које су сејали у мојој души развило се код мене у жељу да будем просветни радник.

СУЗАНА СИМЕУНОВИЋ, ДИРЕКТОР ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ „МОЈЕ ДЕТИЊСТВО” У ЧАЧКУ

Лидер у свим областима рада

 

„Моје детињство” развија и иницира пројекте, програме и разноврсне активности за унапређивање квалитета рада. Препознаје се као место на коме се посебна пажња поклања континуираном стручном усавршавању, учењу и професионалном развоју запослених. Јачање тимског духа, сарадње и стално усавршавање запослених стратешки су циљеви

 

Предшколска установа „Моје детињство” из Чачка савремена је ефикасном организацијом, неговањем тимског рада и отворености за учење, сарадњом са породицом, локалном заједницом, свим партнерима у окружењу обезбеђује и унапређује услове за остваривање квалитетног предшколског васпитања и образовања. Дугогодишњим ангажовањем у свим кључним областима васпитно-образовног рада даје значајан допринос унапређивању квалитета рада Установе и делатности у целини. То је само мали део образложења због чега је ова Установа добитник Светосавске награде за 2018. годину, највишег признања у области образовања. Награда је била и повод за разговор са Сузаном Симеуновић, директором.

 

По чему је Предшколска установа „Моје детињство” специфична?

– Као специфичност наше Установе истичемо чињеницу да мрежа наших објеката покрива две трећине града Чачка. Сви вртићи са територије сеоског подручја и већег дела приградске зоне део су наше мреже, коју чини једанаест објеката. У радној 2018/19. години имали смо шездесет шест група целодневног боравка, 17 група полудневног боравка – у којима се реализује припремни предшколски програм – две групе посебног програма, у трајању од четири сата, и једну групу где се реализује програм кратког трајања од два сата. Имамо сто педесет шест запослених, стручних радника васпитача, медицинских сестара-васпитача, стручних сарадника и осамдесет пет радника на другим пословима. Oсобен амбијент и контекст у коме радимо и живимо условио је и да развијемо разноврсну понуду посебних програма и других облика рада, који се својим садржајима ослањају на вредности, обичаје, традицију и потребе деце и породица који су корисници наших услуга.

 

Који је Ваш рецепт за успешан рад са тако великим обухватом деце?

– „Моје детињство” од оснивања ради на повећању обухвата деце проширивањем понуде квалитетних инклузивних програмa. Наша Установа једна је од десет предшколских установа које су учествовале у пројекту „Вртићи без граница 2 – квалитетно инклузивно предшколско васпитање и образовање”. Циљ пројекта је био веће укључивање деце узраста од три до пет и по година, укључујући и децу из друштвено осетљивих група, у квалитетне инклузивне програме, као и унапређивање знања и вештина професионалаца. Захваљујући учешћу у том пројекту, у јуну 2015. отворен је вртић без граница у Основној школи „Владислав Петковић Дис” у Заблаћу, у који смо бесплатно укључили, у две васпитне групе, четрдесет четири малишана из села Заблаћа и околине, а који раније нису били укључени у предшколско васпитање и образовање. У континуитету, сваке године, па и ове, свакодневно реализујемо четворочасовни програм, у две групе. Тим активностима обухват деце тог узраста, на територији коју покривамо, повећали смо за седам одсто, а отварањем вртића у Заблаћу обухваћено је чак 95 одсто деце са овог подручја.

 

У Вашој Предшколској установи посебна пажња посвећује се неговању различитости. На који начин то радите?

– Од септембра 2013. сарађујемо са организацијом „Помоћ деци”, чија је мисија стварање средине у којој постоји нада и поштовање за децу и младе, где деца и млади имају могућност да остваре њихов максимум. Са том организацијом реализовали смо програм PRECEDE – Партнерство за помирење кроз предшколско образовање, васпитање и развој у Европи. Наставак сарадње уследио је 2016, кроз реализацију пројекта „Заједно у различитости” ради промоције и разумевања, поштовања и прихватања различитости у раду са децом предшколског узраста и њиховим родитељима или старатељима.

Реализован је као једнодневни догађај уз учешће деце предшколског и школског узраста, родитеља, васпитача, наставника и сарадника из локалне заједнице. На територији нашег града партнерски смо га спровели са Међуопштинским удружењем глувих и наглувих, Међуопштинском организацијом слепих и слабовидих, Основном школом „Танаско Рајић” и Школом за основно и средње образовање „1. новембар”.

 

Стручно усавршавање запослених један је од приоритета Установе. Како се оно остварује?

– Тим за спољашње вредновање проценио је да је Установа успешна у свим областима рада, од функционалног програмирања, преко реализације васпитно-образовног рада, до организације рада и руковођења, у којем се посебна пажња посвећује сталном стручном усавршавању запослених. ПУ „Моје детињство” развија и иницира пројекте, програме и разноврсне акивности за унапређивање квалитета рада. Препознаје се као место рефлексивне праксе, посебна пажња поклања се континуираном стручном усавршавању, учењу и професионалном развоју запослених у Установи. Јачање тимског духа, сарадње и стално усавршавање запослених стратешки су циљеви. Оно што бих посебно истакла јесте организацијa две студијске посете, које је организовао Тим за екстерни маркетинг. Прва студијска посета је била у јануару 2016. године вртићима у Љубљани, у Словенији, а потом смо посетили Сајам играчака у Нирнбергу, у Немачкој. А на конференцији у Литванији стекли смо ново искуство, упознали се са бројним програмима који се реализују са децом предшколског узраста широм света.

 

Били сте и домаћин гостима из иностранства, али и суорганизатор неких међународних скупова. Какви су резултати те сарадње?

– Последњих година у стручну посету долазили су нам васпитачи из Словачке и Чешке. Примере добре праксе размењивали смо са колегама из наше земље, али и региона. Захваљујући доброј сарадњи са установама у иностранству, пре две и по године били смо и суорганизатор Међународне конференције „Нови изазови у едукацији” у Словенији. Остварујући сарадњу са колегама из региона, добили смо позив за међународни семинар на енглеском језику „Струковни раст и професионални развој” у Љубљани, у оквиру Еразмус+ пројекта. Пошто у нашој Установи посебну пажњу посвећујемо увођењу приправника у посао, организаторе тог скупа посебно је интересовала та тема.

 

Ваша Предшколска установа учествовала је у пилотирању Основа програма Предшколског васпитања и образовања „Године узлета”. Шта је то за Вас значило?

– Учешће у пројекту од националног значаја, нових Основа програма Предшколског васпитања и образовања – Године узлета за нас је била велика част, јер нам је тиме указано велико поверење у наше професионалне компетенције – посебно за наших петнаест чланова тима: васпитача, медицинских сестара-васпитача, стручних сарадника, директора. Установа је кроз имплементацију нових Основа програма у вртићу „Младост”, а потом и ширења квалитетне праксе и у осталим вртићима, наставила са радом на примени савремених концепција и стварању прилика да деца буду самостална, да се сналазе у различитим ситуацијама, решавају проблеме, преузимају одговорност и на сигуран начин истражују окружење.

 

О Вашем ангажовању за унапређење струке говори и чињеница да сте имали прилику и да боравите у Институту Иноћенти у Фиренци. Да ли сте поделили Ваша искуства из Италије са колегама из земље и иностранства?

– Школске 2017/18. године реализовали смо још један пројекат, посетили смо Институт Иноћенти у Фиренци. То нам је било важно искуство и на нас је посета оставила изузетан утисак. Имали смо прилику да непосредно упознамо фирентинске вртиће и присуствујемо обуци. Током седам дана у италијанским вртићима упознали смо се са савременом концепцијом рада кроз пет веома важних поставки: организација средине за учење, курикулум, учешће породице, професионални развој запослених, управљање променама. Поред наших запослених, на тим путовањима били су и запослени из других предшколских установа из Србије.

За реализацију пројекта „Мобилност ка промени”, у који се убраја и та посета, Установа је добила средства од Фондације Темпус и Европске комисије, у оквиру програма Еразмус+, за шест наших запослених радника. По завршетку обуке ширили смо стечена знања на трибинама, стручним скуповима и сусретима, у организацији наше Установе, али и на сусретима стручних удружења на републичком и међународном нивоу.

 

У врићима Предшколске установе „Моје детињство” васпитачи су са малишанима успешни и на пољу екологије. Колико сте посвећени образовању малишана за очување животне средине?

– Тачно, остварујемо одличне резултате и на пољу екологије. Град Чачак из године у годину издваја знатна финансијска средства за реализацију програма у области заштите животне средине током редовног васпитно-образовног рада. Последње две године Установа је укључена и у међународни програм Еко-школе. За добру реализацију еко-активности два вртића – „Пчелица” и „Звончица” – добили су статус зелене Еко-школе и Зелену заставу. Реализација је настављена укључивањем још два вртића наше Установе – „Ђурђевак” и „Дечји гај”.

 

Споменка Радовановић

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

СЕОСКА ПОДРУЧЈА

 

Од 2004. године град Чачак је радио на повећању обухвата деце на сеоском подручју преуређењем објеката старих школа, месне заједнице или је озидан нови простор. Од тог периода, адаптирани су или изграђени вртићи у пет села: Пријевор, Слатина, Лугови, Мрчајевци и Прељина. Проширењем капацитета на сеоском подручју рађено је и на повећању обухвата деце на градском подручју, када је 2011. изграђен и отворен вртић „Мали капетан”, у коме је данас управа Установе.

 

ВРТИЋИ БЕЗ ГРАНИЦА

 

Пројекат „Заједно у различитости” финасиран је средствима Европске уније. Захваљујући резултатима рада стручних радника ПУ „Моје детињство”, представљали смо Србију на Међународној конференцији ISSO квалитета у Литванији 2016, а која је организована на тему „Рано детињство у времену брзих промена”. На скупу је представљен програм „Вртићи без граница”, који се – као пример добре праксе – реализује у Заблаћу.

 

ЧАС МАТЕМАТИКЕ У СЕДМОМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Површина круга и тајна броја Пи

Иновативни концепт часа реализован је кроз три кључна сегмента: сазнајни, практични и емотивни. А примарни циљ било је усвајање појма површине круга и поступка њеног израчунавања, као и да се кроз „математички времеплов” истражи историјски контекст броја Пи

 

Постоје часови чијој обради приступамо са посебном суптилношћу, јер нам из најразличитијих разлога то намеће тема коју обрађујемо. Израчунавање површине куга је једна од таквих и ради се у седмом разреду основне школе.

Час за примарни циљ има усвајање појма површине круга и поступка њеног израчунавања. Од секундарних циљева потребно је издвојити развијање способности за посматрање, анализу, разумевање и представљање математичких процеса и поступка апроксимације, као и доношења закључака на основу експеримента. Велики је значај усвајања математичког моделовања и разумевања самог процеса, развијање функционалног мишљења и когнитивних перцепција код апстрактног и дедуктивног мишљења и закључивања. Кроз ову наставну јединицу постигнута је корелација са српским језиком, историјом, техничким и информатичким образовањем, географијом, биологијом, физиком и верском наставом.

Иновативни концепт часа реализован је кроз три кључна сегмента. У сазнајном је коришћена алегоријска прича и инквајери приступ, у практичном експеримент и хеуристичка метода, док је у емотивном домену значајна улога тимског рада и истраживачка радозналост сваког ученика.

У уводном делу часа теми се приступа кроз иницијалну причу „Полигон”, чиме се истичу практични разлози подучавања. Вељко је било који ученик који говори: „Био је леп, сунчан дан. Радовао сам се одласку у школу, јер нас је чекало исцртавање школског полигона, као припрема за будуће такмичење у саобраћају. Данас правимо скицу терена и обрачунавамо количину неопходног материјала за његово исцртавање. Нисам могао ни слутити праву ’математичку’ мору. Неопходно је било израчунавање површине круга… Можда сам и први пут са нестрпљењм очекивао час математике, решен да питам наставницу како се израчунава површина круга. Знао сам да ће бити поносна на моју радозналост”.

Питању израчунавања површине круга приступа се на истраживачки начин, кроз детективски задатак, стар око 4000 година. Ученицима се предочава чињеница да су стари Египћани решавали исти проблем и да су пронађена алтернативна решења. О томе нам сведочи део староегипатске математике, који је сачуван на два свитка, Ахмесовом и Московском папирусу. Ахмесов спис је „студија о свим стварима, поглед у унутрашњост свега што постоји, саоткриће о тамним тајнама”. Откривени фрагменти говоре о богатству комплетног оригиналног списа.

Истраживачки рад ученици ће реализовати у оквиру једног од четири тима: Ахмес 48, Ахмес 50, Кишна кап и Број .

Први тим, Ахмес 48, обрађује 48. задатак са Ахмесовог папируса, са циљем навођења на идеју апроксимације круга многоугловима (уписаним и описаним у и око кружнице). Ту идеју касније је разрадио Архимед. Други тим, Ахмес 50, обрађује 50. задатак са Ахмесовог папируса, са циљем објашњавања „пута” којим су ишли стари народи. Ово је једна у низу алтернативних метода за одређивање површине круга. Трећи тим, Кишна кап, посматра природне појаве, са циљем уочавања да се свакој физичкој величини може придружити математичка формула, која је апстрактно дефинише, или израз који је објашњава. Четврти тим, Број уочава велике и мале величине са циљем спознаје суштине која постоји, а која није експлицитно дата, већ је треба тражити кроз науку, уметност и религију.

Други задатак, који тимови раде, јесте примена конкретних формула, које су на поменутим папирусима предложене за израчунавање површине круга. Потребно је истаћи да је реч о формулама које апроксимативно одређују вредност површине. Једна од активности је и да се кроз „математички времеплов” истражи историјски контекст проблема, који је довео до спознаје броја од Ахмесовог папируса, преко радова Архимеда из Сиракузе, Лудолфа ван Цојлена до Вилијама Џоунса. Предложени поступак на Ахмесовом папирусу веома је близак квадратури круга, а вредност броја односно. 3.1605.

Архимед из Сиракузе, старогрчкиматематичарфизичар и астроном (287–212. године пре нове ере), рачуна обим круга тако што описује многоуглове око, а обим круга апроксимира добијеним константама. Посматрајући 96-угао, Архимед добија горњу и доњу границу, дакле π ≈ 3.142857 и назива се Архимедова константа.

Лудолф ван Цојлен, холандски математичар немачког порекла (1540–1610), готово трећину живота провео је рачунајући 35 децимала броја Пи. На његовом надгробном споменику било је исписано 35 децимала броја .

Вилијам Џоунс, математичар из Велса, 1706. године увео је симбол у математику као константу, 3,1415926535897932384626433832795…≈22/7.

Следи истраживање проналажења природних и животних процеса у којима се појављује број као константа. Како изгледа у оку уметника и мислилаца? Ученици долазе до практичних и необичних закључака.

Број је ирационалан број и не може се представити као разломак, а иза децималне запете садржи бесконачно много цифара и трансцедентан је број, јер не постоји алгебарска једначина за коју би био решење.

Следила је анализа поступака за одређивање приближне вредности броја старих Египћана.

Практични рад на часу подједнако је важан и потребно је да буде заступљен. Тимови су извели једноставан експеримент, користећи хартију у боји. Конструисали су кругове полупречника 10 цм и поделили их редом на четири, шест, осам и десет једнаких кружних исечака. Затим су их пресложили. Резултат је био импресиван. Од елемената круга „сложен” је паралелограм. Што су делови ситнији, паралелограм је ближи правоугаонику. Закључак је да су површине фигура у равни једнаке.

Користећи апликацију GeoGebra, до сличне визуализације се долази на рачунару. Предвиђене активности подразумевају потпуну посвећеност сваког ученика тако да се може говорити о активној настави. Откривање теорије и израда задатака осмишљени су на два нивоа.

Понуђен је наставни материјал, који информише, и задаци са јединственим могућим решењима, чиме се код ученика постиже конвергентно, усмерено мишљење и закључивање по аналогији. Дати су текстови који код ученика подстичу расуђивање и „суд”, као и задаци са вишеструким решењима. Тиме се постиже могућност конструктивног мишљења и предлагања креативних поступака. Крајњи циљ је дивергентно, слободно мишљење, формирање индивидуалних естетских и етичких ставова покрепљених богатим геометријским илустрацијама. Кроз историјски контекст анализирана је генеза решавања проблема површине круга и њеног израчунавања и може се погледати на линку https://prezi.com/4br2p5avnoz0/presentation/.

У завршном делу предвиђена је квантитативна евалуација и провера оспособљености ученика да конструктивно одговоре на питања: Да ли се формулом P = ² π постиже апсолутна тачност у израчунавању површине круга?; Да ли је могуће одредити грешку?; Када је грешка занемарљива, а када на њу треба обратити пажњу?

Квалитативна евалуација реализована је на лествици успешности нумеричким оценама од један до пет.

Број одређује вероватноћу настанка живих бића, брзину којом падају кишне капи, начин на који дише космос, скупља се и шири и још много тога…

 

Душица Марковић, професор математике

ОШ „Стефан Немања, Ниш

 

Фото: 1, 2, 3, 4, 5

 

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn