РОЂЕНДАН УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Мост између традиције и прогреса   Најстарија и највећа високошколска установа у Србији прославила је 210 година постојања свечаном академијом у Капетан Мишином здању, отварањем спомен-собе научника Милутина Миланковића, традиционалном доделом повеља студентима генерације са свих факултета Универзитета у Београду (БУ) и награда за најбољи научноистраживачки и стручни рад академаца. Дан БУ установљен је у знак сећања на 13. септембар, када је на предлог просветитеља Доситеја Обрадовића и Ивана Југовића 1808. године почела са радом Велика школа, која је 1905. званично преименована у Универзитет. Уз честитку најбољим студентима и оцену да су стекли диплому на Универзитету, који је високо рангиран на светским универзитетским листама, ректор проф. др Владимир Бумбаширевић истакао је да је развој Универзитета у Београду уткан у историју настанка модерне Србије. – Недуго по успешном окончању Другог српског устанка Србија је формирала најважније институције, претече Универзитета: крагујевачки Лицеј 1838. године, који је кад је пресељен у Београд 1841. прерастао у Велику школу 1863, а потом, доношењем Закона о универзитету 1905. у Београдски универзитет. Према његовим речима Универзитет је од оснивања био и остао један од главних покретача развоја друштва. Образовао је бројне генерације сјајних студената и изнедрио велика имена, као што су Јован Цвијић, Сима Лозанић, Ђорђе Станојевић, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Слободан Јовановић и многи други. – Поред познатих личности, које су биле студенти или предавачи на Универзитету, не смемо заборавити ни племените задужбинаре. Свесни да без школованих људи нема друштвеног напретка несебично су помагали Универзитет, учинивши га пред Други светски рат једном од најбогатијих високошколских установа у Европи – подсетио је Бумбаширевић на славне периоде у историји БУ. Међународно признати резултати остварени су, пре свега, захваљујући великом ентузијазму и труду читаве универзитетске заједнице. Усвојена стратегија интернационализације представља путоказ даљег развоја, који подразумева све већи број студијских програма на енглеском језику, заједничких студијских програма са иностраним универзитетима, међународну акредитацију студијских програма и укључивање гостујућих професора у настави, набрајао је Бумбаширевић. Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић поручио је да ће Влада Србије наставити да улаже и унапређује квалитет и капацитет наших универзитета. – Циљ нам је да задржимо младе у земљи и омогућимо им да овде остане квалитет – нагласио је Шарчевић. Председник САНУ проф. др Владимир Костић истакао је да је велика разлика између оног ко је завршио факултет „макар на једвите јаде” и неког ко је аутодидакт, чак и кад је у питању геније. Студент проректор Борјан Соковић нагласио је да су студенти покретачка снага у сваком друштву и да тај потенцијал треба да користимо, алудирајући на то да знање које стекну у иностранству треба да врате својој земљи. На свечаном скупу у Ректорату БУ били су и бројни професори, гости и награђени студенти, као и проф. др Иванка Поповић, која ће ректорску функцију БУ преузети 1. октобра, када истиче мандат досадашњем ректору проф. др Владимиру Бумбаширевићу. Из Београдског универзитета настали су универзитети у Новом Саду, Нишу, Приштини, Подгорици и Крагујевцу. Јелена Комарица       АНТРФИЛЕИ:     ДЕСЕТКЕ Петар Тадић, носилац повеље за најбољег студента за школску 2016/2017. годину завршио је Физички факултет, смер за теоријско-експерименталну физику, са просечном оценом 10.00. На питање да ли је тешко постићи такве резултате, скромно каже да је био решен да све слободно време жртвује и да резултати зато нису изостали. Тренутно је докторанд на једном од колеџа у Даблину и нада се повратку у Србију и запослењу. Слабовиди Бојан Мартиновић завршио је Факултет организационих наука, такође са максималном просечном оценом. Од рођења је имао проблем са видом, али га то није спречило да постиже сјајне резултате. Мастер студије је уписао у Милану, а након тога планира да се врати у Србију и настави са радом. И према његовим речима, као и Петровим, услови студирања у Србији су задовољавајући. Бојанов једноставни коментар је „ко жели и хоће да ради и учи, има услове за рад како у Милану тако и у Србији”.     ПРОФЕСОРИ ЕМЕРИТУСИ Овогодишњи добитници почасног звања професор емеритус, који су се истакли научним и педагошким радом и стекли међународну репутацију су: проф. др Драган Митраковић, редовни професор Технолошко-металуршког факултета, проф. др Душан Старчевић са Факултета организационих наука и проф. др Зоран Каделбург са Математичког факултета.     ДРУШТВО НАУКЕ Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић нагласио је да су председник Републике Србије Александар Вучић и Влада Србије, са премијером Аном Брнабић на челу, одлучни у намери да постанемо друштво науке. Навео је да је интензивиран рад на закону о фонду за науку и додао да ће нови закон о стипендирању ученика и студената омогућити да области које тренутно нису довољно перспективне (али поседују потенцијал) почну да се развијају. Рекао је и да ће најављене измене Закона о високом образовању омогућити да Универзитет у Београду буде проглашен универзитетом од националног значаја.               ЗОЈА БОЈИЋ, ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ И ДОБИТНИК НАГРАДЕ „НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ” СПРЕМА НОВУ КЊИГУ   У Србији постоји интересовање за историју и културу   Књига може да буде од огромне користи студентима, научној јавности, али и сваком ко посматра уметничко дело, било где и било када, јер нуди један од могућих начина на који уметничка дела треба посматрати, о чему су нам говорили антички историографи уметности. У књизи се на примерима уметничких дела великих уметника, попут Пикаса, Тицијана, де Кирика, показује колико су антички историографи надахнули те уметнике   Након што је њена књига „Антички историографи уметности и Калистрат о скулптури” 2017. овенчана наградом „Никола Милошевић”, као најбоља у области теорије књижевности, уметности, естетике и филозофије, историчар уметности Зоја Бојић спрема наставак те студије. Нова књига имаће једноставан назив – „Ликовне традиције европске антике”, а појавиће се на овогодишњем Сајму књига у Београду. Аустралијанка српског порекла, како су је медији некада представљали, одлучила је да се врати у Србију и овде настави да се бави науком. Период европске антике и антички историографи уметности, о којима је писала у претходној и у ранијим књигама, и даље окупирају њену пажњу. На питање колико је тешко истраживати тај период, Зоја Бојић одговара да је веома захтевно, али, с друге стране, огромно је задовољство када се, како каже, „бавите послом који ће трајати током читавог вашег животног века”.   – Тај посао изискује велику посвећеност, али задовољство је кад знате да радите нешто веома вредно, што досад није урађено, не само на српском језику, већ у светским размерама. Наравно да је било превода Витрувијевих списа о архитектури, Плинијевих написа, који се тичу уметности, и дела других античких историографа. Али ово је први пут да се на историју уметности тог, али и каснијих времена гледа из перспективе античких историографа уметности. Моја претходна књига углавном се бавила колико се та перспектива односи на очувана дела античке уметности, пошто знамо да је продукција била велика, али је мали проценат дела сачуван до данас. Када се упореди оно што су ти писци писали са оним што је сачувано, израња широка слика каква је заиста била уметност европске антике. Нова књига иде корак даље, посматра на који начин се поуке, идеје и појмови које су записали антички историографи уметности – Витрувије, Плиније, Филострат Старији, Филострат Млађи и Калистрат – односе на савремену уметничку праксу и савремено посматрање уметничког дела – указује наша саговорница.   Да ли је Ваша нова књига намењена само стручној јавности или може да нађе примену у школама – у историји, ликовној култури или као помоћна литература у библиотекама? – Та књига може да буде од огромне користи студентима, научној јавности, али и сваком ко посматра уметничко дело, било где и било када. Не кажем да је треба носити када идете у музеј и галерију, али она нуди један од могућих начина на који уметничка дела треба посматрати, о чему су нам говорили антички историографи уметности. У књизи се на примерима уметничких дела великих уметника, какви су Пикасо, Тицијан, де Кирико, показује колико су антички историографи уметности пренели своје идеје, надахнули те уметнике и до које мере, користећи њихове поуке о посматрању уметничког дела, ми можемо да их посматрамо.   Дуго година предавали сте на универзитетима најпре у Индији, а потом и у Аустралији, али сарађивали сте и са нашим студентима. Има ли разлике? – С једне стране нема, а са друге има. Свако поднебље и свака култура има сопствену историју и интригантности, које се осликавају и у интересовању младих људи не само за уметност, већ и за историју културе… У Аустралији, осим аутохтоне историје културе Абориџина, не постоји друга историја културе као једна целина. Аустралија је млада земља, сачињена од људи различитих култура, и не можете наметнути нову историју некоме чија историја то није. Али свима њима је заједничко огромно интересовање за европску антику, што показује колико уметничка дела саобраћају са људима из било које културе и колико могу да их инспиришу. У новој књизи помињем паралелу абориџинске уметности и уметности античке Грчке, а наводим и неколико примера уметника 20. века из Аустралије, који су као инспирацију узимали античке теме, пре свега свет богова и хероја. То показује да се европска антика сели с континента на континет и прожима и савремену уметност.   Којим античким врлинама учите своје студенте и да ли је то могуће и тешко у данашње време? – Могуће је и, нећете веровати, није тешко. Постоји велико интересовање за студије античке уметности. У Аустралији, која на свом тлу нема историјско наслеђе европске антике, моји часови из античке уметности убедљиво су најпопуларнији на универзитетима на којима се изучава историја уметности. У Институту за књижевност и уметност, где сада радим и бавим се науком, окружена сам младим сарадницима. Они су већ стручњаци у разним пољима, али веома су заинтересовани за европску антику, за тумачење и разумевање уметничких дела из тог периода.   На који начин заинтересовати ученике за културу и уметност, имајући на уму да се у нашим школама ликовно често доживљава као мање важан наставни предмет и то не само међу ђацима, већ и међу неким наставницима? Како деци наметнути праве вредности и узоре, ако су ријалити програми наша свакодневица? – Сматрам да је наша земља била у трагичном положају до пре неколико месеци, јер су били затворени Народни музеј и Музеј савремене уметности. Сада ти музеји поново праве своје прве кораке и, без обзира на то што су можда неки погрешни, добро је што су уметничка дела поново доступна и што својим очима можемо да се уверимо у богатство тих збирки, да стојимо пред тим делима, да их доживљавамо лицем у лице. То је заиста најважнија ствар, да млади људи, школарци, могу да оду – било организовано са школама или приватно – и лично доживе уметничка дела које генерације пре њих нису могле. Многе светске музејске институције, попут Лувра или Ермитажа, имају интернет сајтове, где можете бесплатно да гледате њихове збирке. Волела бих да и наши музеји ураде виртуелне презентације, где би сваки виртуелни посетилац могао да се увери у вредност тих збирки. То је важно и за младе људе и за истраживаче. Верујем да ће отварање поменута два музеја допринети већем интересовању да људи посете и музеје у местима у којима живе. Примећујем да се у Србији доста пажње обраћа историји наше земље, наше културе и народа. Поменућу, рецимо, серију „Немањићи”. Не улазећи у то да ли је нешто урађено правилно или не, поента је да постоји таква серија и да су људи могли да сазнају нешто из сопствене историје. А та серија је снимљена јер постоји одређени проценат публике који то жели да гледа. Дакле, интересовање постоји и за историју, културу, а део културе је и историја уметности.   Поменули смо да сте живели у Индији и Аустралији, предавали на познатим универзитетима, пропутовали сте свет. Како је могуће да сте све то оставили и вратили се у Србију? Сигурно сте упознати да многи млади људи из наше земље своју будућност виде преко и да се деценијама боримо са одливом мозгова. – У вашем питању видим два питања. Прво се односи на младе који одлазе, а друго на повратак. То су у мојој глави две различите ствари. Младима је својствен авантуристички дух, да оду, истраже друге ствари и, наравно, то треба да ураде. То говорим из перспективе Зоје Бојић, која је са 25 година отишла у Индију, а са 29 у Аустралију. Али млади греше у једној ствари – верују да тамо негде цветају руже, а да је у овој земљи све катастрофално. То је, из моје данашње перспективе, апсолутно нетачно. Не само што вас неће дочекати црвени тепих, где год да одете, него ћете морати да се борите да постигнете било шта. Не треба се заваравати да постоји нека идеална земља, неки идеалан простор у којем ће најзад све да буде удобно и фантастично. Напротив, неће бити и сви знамо како су неки стручњаци, када су отишли преко, првих десетак година радили послове који немају везе са њиховом струком. То се често дешава људима који оду у Аустралију. Наилазила сам на људе који су прошли кроз тешкоће и нису остварили професионалне циљеве, јер у тој новој земљи нису наишли на пријем којем су се надали. Многи млади људи верују да ће, кад они оду, бити другачије. Али неће. Знам безброј примера који то потврђују.   Који је разлог због кога сте се вратили у Србију? – Пре свега мој супруг Фернандо Францис. Он је Аустралијанац и много пута је хтео да дође и упозна Србију, али сам га одвраћала. Али када је дошао овде, заљубио се у Београд и наљутио на мене што сам крила ову предивну земљу, овај предиван град и ове предивне људе. Пре четири године одлучили смо да се заувек овде доселимо. То смо урадили у фазама и најзад смо се у јануару уселили у нашу кућу и предивно нам је. Мој супруг је у међувремену наишао и на ону страну Србије која није толико феноменална, као што се њему чинило, али свестан је да таквих ствари има у свакој земљи, као уосталом и у Аустралији. Србију и Београд сматрамо нашим домом и овде смо се усидрили. Весна Андрић     АНТРФИЛЕ:   КУЛТУРА КАО СВАКОДНЕВИЦА   Потичете из познате породице. Ваши преци су песник Милутин Бојић и историчар уметности Милан Кашанин, оснивач водећих српских музеја. Колико вас је то усмерило у професионалном раду? – Много. Милутина нисам познавала, он је умро пре него што сам се родила, а деда Милана сам одлично знала. Он је био од оних деда који много раде, пишу и разговарају са својим потомством као да смо равноправни, иако му нисмо били партнери за разговор ни по годинама, ни по стварном знању. Причао је са нама о Немањићима, о средњовековној књижевности, уметности, Дучићу… У породици је било још неколико великих интелектуалаца, рецимо наша тета Мија, Милана Славенски, супруга композитора Јосипа Славенског, била је преводилац са енглеског. Мој отац био је дугогодишњи главни уредник Илустроване политике и дописник Политике, а моја мајка по струци је историчар књижевности. Расла сам у кући у којој су се стално читале књиге, слушала музика, за нас је било уобичајено да се скокне до музеја или галерије да се погледа нека изложба, да се негде отпутује да би се видела нека позоришна представа…Све што се тиче културе била је наша свакодневица.               ТЕМА БРОЈА: БОРБА ПРОТИВ НАРКОМАНИЈЕ У ШКОЛАМА     УВОДНИК ПРЕВЕНЦИЈА РИЗИЧНИХ ПОНАШАЊА   Научити дете да каже не!   Са проблемом наркоманије просветне власти, као и читаво друштво, на различите начине деценијама покушавају да се изборе. Ипак, свакодневно се појављују нови, све опаснији и „подмуклији” опијати, а такозване лаке дроге, првенствено марихуана, деци су све доступнијe. Старији адолесценти неретко долазе у додир и са далеко озбиљнијим наркотицима, чије им дејство и није познато, али не могу да одоле искушењу да га пробају. Првенствено због недoвољно развијене резилијентности, односно способности да кажу: „Не!”, која се правилним усмеравањем и васпитањем гради од самог рођења. За формирање Комисије за борбу против наркоманије у школама конкретан повод биле су чак четири трагичне смрти тинејџера услед коришћења наркотика, које су се десиле у кратком временском периоду. У оквиру Канцеларије за борбу против дрога Владе Републике Србије, представници свих релевантних министарстава (просвете, здравља, социјалне заштите, правосуђа, унутрашњих послова, омладине и спорта), институција и невладиних организација почели су рад на ревидирању Акционог плана Стратегије о спречавању злоупотребе дрога 2014–2021, у оквиру кога су већ почеле да се реализују неке активности. Интензивирањем превентивних активности у школама, поред ученика, биће обухваћени и наставници и родитељи, како би се дошло до одговора на бројна питања: Како да препознају понашања ученика која указују на употребу наркотика? Како да се поставе према детету? Коме да се обрате, кога и којим редоследом да укључе у решавање проблема? И најважније, како да преношењем трајних и квалитетних знања и информација, јачањем самопоуздања ученика и оснаживањем њихове личности, код њих развију здраве стилове живота и предупреде сва ризична понашања.                 КАКО ОСПОСОБИТИ ДЕТЕ ДА СЕ НОСИ СА ЖИВОТНИМ ИЗАЗОВИМА И ПРИТИСЦИМА СРЕДИНЕ   Kад има поверења, има и решења   Тинејџери који отворено разговарају са родитељима и износе своје мишљење боље се опиру притиску вршњака, у било ком смислу, па и када је реч о притиску да пробају дрогу. Насупрот томе, у породици у којој нема добре комуникације покидане су везе, деца су склонија да упадну у ризична понашања и да подлегну притиску вршњака, јер ту налазе уточиште, прихваћеност и потребну комуникацију   Злоупотреба дрога jeднa je од карактеристика модерног друштва и више се не догађа „тамо негде”. Подаци показују да у нашем непосредном окружењу расте број уживалаца наркотика, а границе, када је о годинама реч, све су ниже. Посебно су погођене генерације средњошколаца, али и ученици основних школа. Млади узраста између 14 и 25 година све више користе психоактивне супстанце. Резултати истраживања, које је реализовано у Новом Саду током ове године, указују да је чак 59 одсто младих између 14 и 30 година понуђено неком психоактивном супстанцом, а конзумирало их је њих 28 одсто. Ако узмемо у обзир и чињеницу да, према том истраживању, 54 одсто младих наводи да зна од кога могу да набаве дрогу, први сусрет са психоактивним супстанцама дешава се све раније и раније, много пре четрнаесте године. Подаци да институције, које се баве лечењем од зависности, евидентирају и појединце са 10-11 година, алармантни су, а износи их Наташа Стојановић, педагог у београдској Гимназији „Свети Сава”. Иако већина родитеља децу од малих ногу упозорава на ту врсту опасности, у адолесцентском периоду често не могу да одоле искушењу, из жеље да буду другачији, „опаснији”, да се уклопе или истакну у друштву или просто из знатижеље. – Разлози могу бити различити. Први пут наркотике узимају из радозналости, досаде, потиштености, жеље за авантуром, слабости да одоле притиску. Али то се дешава и због недостатка здравих алтернатива, покиданих породичних односа, жеље да припадају вршњачкој групи, неизвесне будућности, као и велике доступности психоактивних супстанци. Адолесценти дрогу често схватају као добру забаву, или неопходни део добре забаве, неретко и као моду и улазницу у свет одраслих, и поред чињенице да значајан проценат младих зна шта са собом носи свет наркоманије – објашњава Наташа Стојановић. Управо зато васпитно-образовна улога школа – која подразумева правовремено и квалитетно информисање ученика, јачање самопоуздања и оснаживање њихове личности, развијање здравих стилова живота – један је од кључних стубова превенције наркоманије. После учесталих случајева смрти адолесцената услед конзумирања дрога, Влада Републике Србије, у сарадњи са другим министарствима и институцијама, формирала је Комисију за борбу против наркоманије у школама, али се овим проблемом систем интензивно бави и много дуже. Пре годину и по дана, у оквиру владине Канцеларије за борбу против дрога, започета је ревизија Акционог плана за остваривање Стратегије о спречавању злоупотребе дрога. – Немили догађаји само су убрзали неке превентивне активности, јер смо увидели потребу да се оне боље систематизују. Морамо да имамо јасну структуру: шта, ко, где и када ради, када је реч о превенцији наркоманије – каже Гордана Косановић, посебни саветник министра просвете. У претходном периоду активности на превенцији наркоманије у оквиру система образовања биле су заступљене у школама пре свега кроз часове одељењског старешинства, као једна од тема, обично на старијем основношколском узрасту и у средњој школи. Обрађивана је и кроз наставу биологије у седмом разреду, када се ради људско тело, као и кроз многе програме (предавања и радионице), које су махом спроводили педијатри локалних домова здравља и припрадници Министарства унутрашњих послова. Различити пројекти – „Живот је један – дрога нула”, велика кампања „Играјмо за живот”, „Спортом против дроге” и слично – постигли су значајан успех, али све те активности биле су ограниченог трајања. – И саме школе, када су планирале активности, умногоме су зависиле од локалне средине: да ли су педијатри дома здравља планирали за ту годину да раде превенцију и на ком узрасту, да ли МУП има капацитет да одржи неку сесију, предавање или трибину и слично. Није било системског решења, у смислу да у свим школама та тема треба да буде једнако заступљена, а не само кроз наставу биологије и грађанско васпитање – каже Гордана Косановић и наглашава да је важна новина предмет Физичко и здравствено васпитање, који је прошле године уведен у пети разред. Планом за тај предмет предвиђено је да на одређеном узрасту, највероватније у седмом разреду, као редовна тема буде обрађивана и превенција наркоманије. Тако ће кроз тај наставни садржај проћи сви ученици, а не појединци или одређене школе. Такође, реформом гимназије уведен је нови изборни програм Здравље и спорт, којим неће бити обухваћени сви гимназијалци, али се већ велики број определио за тај програм, у коме је велики број часова, потпуно примерено узрасту, предвиђен да се бави том темом. Наташа Стојановић истиче да је једна од важних улога школе управо у превентивним активностима. Између осталог, школа је законски у обавези да осигура безбедност ученика, док бораве у установи. Поред сигурносних камера, школских полицајаца и обезбеђења, који су врло значајни када је у питању безбедност у школи генерално, школе се, кроз различите активности, баве и питањем превенирања ризичних понашања, кроз развијање здравих животних стилова код ученика. То се ради на часовима редовне наставе, ваннаставним активностима, преко различитих васпитних програма које школе реализују, до подстицања и укључивања ученика у разноврсне пројекте, секције и сличне активности, које обезбеђују правилан раст и развој, у складу са потребама и интересовањима сваког од њих. – Али, школа није довољна, она често губи утицај у ширем друштвеном контексту, побеђује нас промовисање погрешних узора, ријалити програма, порука да је образовање непотребно и неважно… Стручњаци напомињу да су ефекти предавања и трибина мали, односно недовољни. Организацијом неколико предавања на тему наркоманије сигурно нећемо решити проблем, а најновији подаци говоре да предавања некад могу да имају и контраефекат. У некој почетној фази рада на превенирању ризичних понашања код младих предавање може да има улогу у пружању основних и важних информација – каже Наташа Стојановић и наглашава да превенција подједнако треба да обухвати наставни кадар, родитеље и ученике, кроз осмишљавање алтернатива, које подстичу и промовишу здраве животне стилове. Да би предавања и трибине имали ефекта, а информације заиста допрле до тинејџера, неопходно их је осмилити тако да се ученик стави у активну улогу: да може да учествује, истражује, пита, да дискутује, износи своје мишљење, да користи своја ваншколска знања и искуства и слично. Тиме се код њих, поред образовних потреба, подстиче и развој самосталности, одговорности, самопоуздања и других особина, које су потребне за продуктивно и здраво функционисање. Различити начини организовања рада у школи, као што су истраживања, пројектна настава, сараднички, тимски рад и слично, имају знатно више ефеката од предавачке наставе, у којој ученик има пасивну улогу. Како би обезбедила квалитет и стварне резултате, Комисија за превенцију наркоманије у школама делегирала је Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” да организује обуке за водитеље трибина по школама. Реализовала их је група стручњака из различитих министарстава (здравља, унутрашњих послова, правосуђа, омладине и спорта, просвете), из Института за ментално здравље и установа које се баве наркоманијом. Они су обучили тимове, који ће при институтима за јавно здравље широм Србије (приближно педесет тимова) даље преносити знања школама по окрузима. Трибине ће бити организоване за три циљне групе: ученике, наставнике и родитеље. Тимове ће чинити представници здравља и школа, углавном стручни сарадници – психолози и педагози, представници МУП-а и локалне самоуправе. Идеја је да се трибине одрже за општинске савете родитеља, потом њихови представници каскадно преносе знања на родитељске савете у школама, а онда и ка свим појединачним родитељима. То је једини начин да се покрију све школе и родитељи, а активности ће бити пропраћене и одговарајућим брошурама и материјалима. – Искуство је показало, када се организује предавање у школама, у смислу превентивне активности, одзив родитељ је минималан и углавном се одазивају родитељи оне деце која и нису била у ризику. Формални, полуобавезујући начини окупљања, као што су родитељски састанци, једини су сигуран начин да допремо до што већег броја њих – каже Гордана Косановић. Трибине ће прво бити организоване у срединама које пре свега Министарство унутрашњих послова препозна као ризичније, односно у којима је регистрован највећи број наркомана, што су углавном већи градови у Србији. Такође, приоритет ће бити школе које имају највећи број ђака, јер је циљ да едукацијом буде обухваћен што већи број деце и родитеља, а не што већи број школа. – Постоји свест о томе да трибине нису довољне и да је превенција нешто што је трајно, јер долазе нове генерације и те ствари стално морају да се понављају. Зато и ове почетне активности нису ограниченог трајања, оне стално морају да се понављају. Чини ми се да оне, пре свега, имају функцију да мотивишу и покрену и наставнике и родитеље да се озбиљније позабаве овом темом. Трибине ће сигурно имати ефекта, пре свега у раду са одраслима, јер је некада и једна довољна да им пружи информације како да реагују. На њима ће родитељи добити препоруке како да препознају прве знаке који указују на коришћење дрога, шта да раде и коме да се обрате у том случају, као и како да они сами повећају резилијентност своје деце. То су, пре свега, препоруке везане за комуникацију с адолесцентима, јер су они најризичнији узраст за такво понашање. С друге стране, ефикасна превенција код ученика захтева континуирани и потпуно структурирани рад – каже Гордана Косановић. Са том намером Министарство просвете израдило је Стручно упутство за планирање и реализацију превентивних активности, које су школе добиле првог радног дана. Оно садржи јасан оквир и смернице деловања, од планирања активности кроз годишњи план и школски програм, преко јасног поступка у ситуацијама сумње или сазнања о употреби дрога (ко су људи који треба да буду укључени у превенцију), до превентивних активности које се препоручују у раду са наставницима, родитељима и децом у одређеном узрасту. Препоруке су израђене на основу Међународних стандарда превенције, Канцеларије Уједињених нација за дроге и криминал и Светске здравствене организације. На питање када се почиње са превенцијом наркоманије, прави одговор је – од момента када се дете роди и када почиње његово васпитање. Почињу је родитељи, кроз оснаживање и развој дететове личности, когнитивних способности, социјалних вештина, а у одређеном узрасту школа им постаје партнер, првенствено кроз васпитну функцију. – У васпитању детета прву и најважнију улогу има породица. Истраживања говоре да се тинејџери који отворено разговарају са својим родитељима и износе своје мишљење боље опиру притиску вршњака у било ком смислу, па и када је реч о притиску да пробају дрогу. Родитељи који на прави начин расправљају са својом децом о важним животним темама оспособљавају их да се конструктивно носе са животним изазовима и евентуалним притисцима, који долазе споља. Важно је дискутовати с децом и о правилима, не наметати их без претходног разговора о томе зашто су она важна, сазнати мишљење и став детета, упознати његово размишљање, страхове, дилеме… На тај начин деца развијају свест о личном идентитету. У таквим породицама разговара се о различитим емоцијама, како да деца на конструктиван начин реагују, како да се носе са личним неуспесима и успесима, како да задовољавају своје потребе на здрав и прихватљив начин – објашњава Наташа Стојановић. Насупрот томе, у породици у којој нема добре комуникације, или је она сведена на минималне релације, покидане су везе, а деца су склонија да упадну у ризична понашања и да подлегну притиску вршњака, јер ту налазе уточиште, прихваћеност и потребну комуникацију, која им недостаје у породичним околностима. Недовољно информисани родитељи понекад не умеју да код својих ионако ћудљивих пубертетлија и тинејџера препознају знаке необичног понашања, који указују на конзумирање дрога или им је тешко да такву чињеницу прихвате. Неблаговремена реакција, нажалост, често има тешке и трајне последице. Родитељ који стално комуницира са својим дететом, од најранијих дана гради однос поверења, прати његове реакције, зна за његове падове и успоне, даје му подршку, лако ће уочити било какву промену на детету, која може бити везана и за први контакт са психоактивним супстанцама. – Свака значајна промена у понашању детета знак је да се са њим нешто дешава. Често се повлаче у себе, избегавају разговор, затварају се, попуштају у школи, беже са часова, некад испољавају агресију, насилништво… Све то не мора да буде знак да је дете ушло у свет дроге, јер те промене могу да буду изазване и неким тренутним, развојним кризама, али сигурно су знак да је детету потребна помоћ и подршка, а на родитељима је да то увиде што пре, како би утврдили како и на који начин могу помоћи свом детету – каже Наташа Стојановић. Она саветује да родитељ обавезно потражи помоћ, уколико процени да не уме сам да се носи са проблемом или само са сумњом да се нешто дешава. Школа може да буде значајан ослонац у проналажењу начина да се детету помогне, а професионална помоћ и подршка родитељима, пре свега школских психолога и педагога, од великог је значаја. Они поседују знања и вештине, познају процедуре и начине како да им помогну. – Важно је да родитељ има поверења и да је спреман да сарађује. Добра сарадња је пола пута до решења било ког проблема, па и када је реч о злоупотреби психоактивних супстанци. Како би превенција имала већи ефекат неопходно је, поред родитеља и запослених, укључити и ширу друштвену заједницу, јер школа не може сама превенирати овако велики друштвени проблем. Не смемо заборавити ни медије, јер они у превенцији психоактивних супстанци имају кључну улогу, кроз промовисање здравих животних стилова – закључује Наташа Стојановић. У оквиру Акционог плана за реализацију Стратегије, који води Канцеларија за дроге, предвиђено је да се у септембру изради и протокол о поступању у случајевима присуства и коришћења дроге у образовно-васпитним установама. Гордана Косановић наводи да се наставник, који примети да неко дете све чешће има испаде у понашању и постоји сумња на коришћење наркотика, треба прво да се обрати родитељима, који су одговорни за здравље свог детета. Ипак, дешавало се да реакција буде негативна, да родитељи негирају проблем или чак наставнике и школу оптужују да етикетирају дете, иако се такви разговори обављају у четири ока. Протоколом ће бити јасно прописано коме се наставници, као неко ко је свакодневно у непосредном контакту с децом, прво обраћају, када постоји сумња за коришћење наркотика, а коме када не постоји одговарајућа реакција, која би била у функцији заштите здравља ученика.   Аутори теме: Александра Радовановић Наташа Ивановић       АНТРФИЛЕИ:     БЕГ ОД СТВАРНОСТИ – Млади у периоду адолесценције имају изражену потребу да припадају групи вршњака, да прихвате њихове вредности и могу природно да имају критички и бунтовни став према „свету одраслих”. Такође, млади људи имају осећај свемоћи, који је опет карактеристика одрастања, због ког мисле да њима ништа лоше не може да се догоди. Све то могу да буду разлози уласка у ризична понашања, па и у свет наркоманије. Међутим, сигурно да то није узрок који доводи до погрешних избора. Млади често немају алтернативу таквом понашању. Немају могућности да развијају своја интересовања током одрастања, па психоактивна супстанца постаје замена за спорт, музику, хоби… и бег од стварности – каже Наташа Стојановић.     ИНТЕРАКТИВНЕ РАДИОНИЦЕ – Стандарди су важни да нам се не би дешавало да нешто зовемо превенцијом, а да то уопште нема резултата. А дешавало се раније, рецимо, да се држе предавања трећацима о наркоманији, чиме се не постиже никакав ефекат. За одређене узрасте, пре свега за основношколски, захтева се да све што је везано за тему наркоманије мора да се реализује интерактивно. Дакле, нема предавања, а активности нису првенствено усмерене на преношење информација о дрогама. Деци није толико потребно да их едукујемо о томе које врсте дрога постоје и какви су њихови ефекти. Оно што им је потребно јесте да повећамо њихову резилијентност, да их научимо како да кажу не. Не само дрогама, већ свим ризичним понашањима. Зато главне препоруке подразумевају радионице којима се то постиже – каже Гордана Косановић, посебни саветник министра просвете. Пројектна настава, као начин рада кроз који деца достижу жељене исходе образовања, погодна је и за реализацију превенције ризичних понашања, баш зато што ученици активно учествују у процесу сазнавања. Код фронталног учења, где су деца пасивни упијачи садржаја који наставник сервира, честе су ситуације када им пада концентрација и пажња, па то време буде изгубљено.     СТРАХ НИЈЕ ДОВОЉАН Постоје мишљења да предочавање проблема и опасности које дрога носи путем очигледних, практичних примера, које презентују бивши зависници или путем филмова, који приказују наркомана у кризи, или одвођењем деце у болнице за лечење болести зависности имају снажнији превентивни ефекат. Ипак, ставови стручњака говоре да се тим методама не постижу жељени резултати, односно да чак могу имати контраефекте, јер ученицима шаљу поруку да је могуће конзумирати дроге у једном периоду живота, а потом се излечити и постати предавач. Иако је ово могуће, идеја није да се оваквим примерима код ученика развија толерантан став према употреби психоактивних супстанци. – Из искуства знам да веће ефекте има отворен и слободан разговор са ученицима у којем се разматрају различите животне ситуације. Конструктивни разговори, у којима доминира уважавање младе особе од најранијих дана школовања, основа су за стварање поверења у одрасле. А кад постоји поверење затражиће и помоћ за разрешење неке ситуације, па и оне у којој детету неко понуди дрогу, а оно не зна како да реагује – каже педагог у београдској Гимназији „Свети Сава”. Наташа Стојановић. Експлицитне методе не препоручују се ни Стандардима превенције, јер не постоје научни докази њихове ефикасности. – Приказивање експлицитнијих садржаја везаних за наркоманију примереније је старијем узрасту, јер када то приказујемо ученицима млађих узраста, ми у ствари манипулишемо страхом, а не разјашњавамо ситуацију. Оно што је много битније јесте да их научимо како да кажу у неком друштву да не желе да пробају дрогу, како да изађу из такве ситуације. То су алати и оруђа који њима требају. Није довољно да се нечега плаше, морамо да им кажемо како да одговоре на изазове и искушења, у којима ће можда бити у неком моменту у својој младости изложени – каже Гордана Косановић.     ОСМИШЉЕНО СЛОБОДНО ВРЕМЕ Младима је неопходно понудити широк спектар интересантних активности изван школског окружења, како би своје афинитете могли да задовоље на пријатан начин. Слободно време испуњено уживањем у креативним активностима један је од важних елемената превенције ризичних понашања. У протеклих годину дана, из тих разлога, организовано је низ активности. У сарадњи са ОЕБС-ом и уз подршку Амбасаде Израела пилотиран је програм превенције ризичних понашања у основним школама „До успеха заједно”. Спроводи се у четири школе у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, а од ове године биће укључене и школе у Лесковцу и Новом Пазару. Реч је о програму који за мисао водиљу има да добро структурирано слободно време ученика превенира ризична понашања. Ученици петих разреда два пута недељно у слободно време имају едукативне радионице. Једна је посвећена оснаживању особина личности, које повећавају резилијентност ученика на ризична понашања, а друга подразумева подршку у учењу. Спроводе их студенти волонтери, углавном апсолвенти на друштвеним факултетима, који ће се у будућности бавити децом. Они су прошли обуку Министарства просвете и примењују сет радионица којима се развија ненасилна комуникација, деца се уче вештинама решавања сукоба, подиже се самопоуздање и слично. Уз едукативну, постоји и спортска компонента – два пута недељно, бесплатно, деца имају тренинге фудбала, за које им је, уз помоћ Амбасаде Израела и партнера, обезбеђена комплетна спортска опрема (патике и дресови). Квалитет програма потврдила је чињеница да није било осипања ученика и да су били врло мотивисани да учествују, а и родитељи су веома задовољни.     ДОДАТНА ПОДРШКА – Наш задатак у следећој години је да пронађемо начин одрживости пилотираних програма, како би могао да се прошири у што већи број школа. У пилот-програму бирали смо школе на периферији, где деца имају слабију понуду ваншколских садржаја или су из породица у којима родитељи из финансијских, образовних или неких других разлога не могу да им пруже додатну подршку у учењу или да их укључе у неки спорт, учење страног језика и слично. То су школе које похађају деца која најчешће немају квалитетно структурирано слободно време и где постоји ризик да ће у слободно време бити препуштена сама себи или улици – каже Гордана Косановић.                 МОЈ УГАО: ДР СВЕТИСЛАВ МИТРОВИЋ   Без породице нема излечења   Било који облик лечења младе особе, која узима алкохол или дроге, у нашем Институту спроводи се искључиво уз присуство једног или оба родитеља, односно старатеља. Малолетна особа не може се сама укључити у терапијски процес – осим неопходног присуства родитеља/старатеља, повремено се укључују и други чланови породице – браћа, сестре и други   У нашој средини последњих неколико деценија интензивирао се тренд злоупотребе различитих психоактивних супстанци (ПАС) и алкохола у периоду адолесценције. Младе особе злоупотребљавају различите ПАС – све више и све чешће. То, следствено, веома често води у развијену зависност (од једне или више ПАС – што се онда назива политоксикоманија), која постаје неизбежно здравствено и социјално обележје одређеног броја младих. Поменути тренд карактерише и константно спуштање доње границе узраста младих особа које су по здравље у опасном и ризичном понашању. Најмлађи пацијент – који се због злуопотребе алкохола или ПАС јавио на преглед (са родитељима) у Институт за ментално здравље, односно у Дневну болницу за болести зависности – у адолесценцији имао је 12 година; пре неколико година доња старосна граница пацијената, са којима смо спроводили терапијски програм, била је између 15 и 16 година. ПАС који млади узимају припада различитим категоријама и групама; најчешће се ради о разним варијантама марихуане и амфетамина, потом ЛСД-у, кокаину, нешто мање опијатима, али неретко и лековима – најчешће из групе седатива, и друго. Дакле, не само да је начин узимања алкохола и дрога код младих све драстичнији и опаснији, а ПАС који млади користе све разноврснији, бројнији и оштрији по свом дејству, а тиме и екстремно опаснији по здравље деце и адолесцената, већ су млади људи који се одлучују на пробање и даље узимање алкохола и дрога све чешће ученици нижих школских разреда. Уколико се породица са адолесцентом у злоупотреби ПАС-а и/или алкохола јави на саветовање или преглед у наш Институт, односно Дневну болницу, и ако се констатује да је потребно лечење, важно је да нагласимо: било који облик лечења младе особе, која узима алкохол или дроге, у нашем Институту спроводи се искључиво уз присуство једног или оба родитеља, односно старатеља. Дакле, малолетна особа (у нашој Дневној болници радимо са младима узраста 12–18 година) не може се сама укључити у терапијски процес; у процес лечења, осим неопходног присуства родитеља/старатеља, повремено се укључују и други чланови породице – браћа, сестре и други. Терапијски програм састоји се од мотивационо-припремне фазе (која траје до 10 дана), потом интензивне фазе (чије је трајање до 10 недеља, уз свакодневне терапијске активности), а уколико адолесценти и њихове породице заврше комплетан програм лечења у интензивној фази, лечење се може наставити и на рехабилитационо-стабилизационом нивоу (овај део терапијског процеса траје око годину и по дана, са терапијским сеансама које трају по неколико сати – искључиво једном недељно). Током терапијског процеса стручно особље (психијатри, специјални педагози, социјални радници, медицинске сестре и техничари) интензивно сарађује са младим пацијентом и његовом породицом, и то на групном (групна породична терапија) и индивидуалном нивоу. У интензивној фази, током едукативних активности (тзв. психоедукативни ниво лечења, односно први део интензивне фазе), породици се дају неопходне и адекватне информације о ПАС-у, начину деловања и могућим последицама до којих дроге могу довести. Такође, методолошки организовано и осмишљено, ради се на процени снага и слабости младих особа, са циљем ојачавања њихове и породичне одлуке да се са узимањем дрога и алкохола – престане. На крају, али не мање важно, терапијски рад усмерава се и ка побољшању породичних односа у целини, те снажењу појма одговорности и заштите сопственог здравља, посебно код адолесцената, али и осталих чланова породице (тзв. корективни ниво лечења, односно други део интензивне фазе ). Након интензивне фазе највећи број породица наставља третман на рехабилитационом нивоу лечења (тзв. продужне групе, једном недељно), који траје око годину и по дана. Са адолесцентима и њиховим родитељима (породицама) у тој фази ради се на даљој стабилизацији апстиненције младе особе, додатном напредовању адолесцената у свим сферама (посебно школи), те учвршћивању побољшања односа у породици на различитим нивоима. Показало се да је укључивање адолесцената у злоупотреби дрога/алкохола и њихових породица у описани програм лечења, у највећем броју случајева, заправо најцелисходнији и најадекватнији начин успостављања снажне терапијске сарадње, посебно због тога што се, кроз наше вишегодишње искуство, показало да је то основни услов за остваривање циљева којима теже и породице и стручни тим у нашој Дневној болници: престанак злоупотребе ПАС-а код адолесцената, оснажење њихове личности које даје шансу за напредовање у различитим животним сферама, те корекција и побољшање укупних породичних односа. Аутор текста је специјалиста психијатрије у Институту за ментално здравље, Клиника за болести зависности, Дневна болница за болести зависности у адолесценцији       АНТРФИЛЕ:   ПРОВЕРИТИ СВАКУ СУМЊУ Када дође до адекватне реакције родитеља, или других особа ангажованих у различитим институцијама које се баве младима (школе, центри за социјални рад, спортски клубови, и др.), обично је већ прошао прилично дуг временски период: није реткост да породица тек након годину или две сазна да њихово дете злоупотребљава дроге и/или алкохол. Стога је савет да се видна (неочекивана) промена у понашању младе особе, коју прати пад успеха или ефикасности у различитим сферама живота адолесцента, посматра и кроз призму могућег ризика од злупотребе дрога (или алкохола). Без обзира на то да ли је такво понашање младе особе препознато пре или касније, треба одмах предузети неоходне кораке да се оно заустави; било би важно да се, чак и у случају непроверене сумње, породица са младом особом код које, евентуално, постоји такво ризично понашање одмах јави у неко од за то предвиђених саветовалишта. Није од пресудног значаја да ли се такво саветовалиште налази при школи, надлежном дому здравља или некој другој подесној институцији. Одакле год да долазе, стручни савет, сугестија и препорука могу да буду прекретница у настојању да се здравље младе особе заштити.                 ХВАЛИСАЊЕ И ЛАГАЊЕ КОД НАЈМЛАЂИХ   Зелени лав са крилима   Граница између лажи и маште код деце веома је танана. У предшколском узрасту имагинација, машта и сањарење веома су изражени. Најчешће су узроковани потребом детета да се представи другачијим него што јесте   Између лагања и хвалисања постоје сличности и разлике у свим развојним фазама детета. Наиме, у оба случаја, оно што дете говори није истина. С друге стране, различити су мотиви зашто дете лаже, односно хвалише се. Када лаже, на пример, у предшколском узрасту, дете више машта него што лаже, али и када покуша свесно да каже неистину, најчешћи разлог је што покушава да избегне неку казну или говори оно што му је у том тренутку лакше. Код хвалисања малишан жели да се покаже у другачијем светлу, него што сам себе или што га други виде.   Граница између лажи и маште код деце веома је танана. – У предшколском узрасту имагинација, машта и сањарење веома су изражени. Међутим, неке имагинације имају призвук могућих и реалних (на пример: видео сам лопова у дворишту), а неке потпуно нереалних и измишљених (на пример: у дворишту је лав са зеленим крилима, огроман…). Иако су и једне и друге објективно неистините, често делују веома уверљиво, јер се дете труди да му поверујете – каже Јелена Холцер, педагог из „Школе за родитеље”. Шта је то чиме се малишани најчешће хвале и на ком узрасту, питали смо нашу саговорницу. – У млађем узрасту дете се хвалише неким другим из свог окружења или нечим што поседује неко други, а тиме, посредно, и оно само. Око треће године дечја претеривања и хвалисања очигледна су и нереална. Деца тада говоре како су у вртић дошла са хеликоптером, да имају медведе за кућне љубимце… Чим их неко (друго дете или одрасла особа) суочи са тиме да то није истина, они то и признају. Као једно од најчешћих објашњења зашто су се нечим хвалисала, одговарају: „Шалио сам се”. – Међутим, одрастањем хвалисања постају све суптилнија. Деца науче да се хвалишу оним што је тешко проверити. Тако, на пример, тврде да су им очеви изразито моћни директори или да имају куће са базенима, али не тамо где тренутно живе, већ у некој родитељској викендици (која, иако постоји, никада неће бити доступна за долазак његовог друштва). У још старијем узрасту хвалисање прелази у прво лице: „Ја сам…” (био, урадио, видео…) или: „Ја то знам најбоље!”   Хвалишу се и дечаци и девојчице. Интересовало нас је да ли има разлика, односно ко се више хвалише? – Уобичајено је да се више хвалишу дечаци, него девојчице. Да би оправдали различита очекивања околине, која су већа него у односу на девојчице, дечаци се служе глумом, претеривањем, измишљањем. Односно, хвалисање је њихов начин да задовоље околину. Уколико добијају признања из свог окружења и уколико им се показује да су цењени управо такви какви су, ако им упорно сугеришете да не морају да глуме и измишљају, како би били прихваћени – такав облик изражавања брзо нестаје, објашњава Холцер.   Понекад се период хвалисања одужи, а родитељи такво понашање замене убеђењем да је њихов малишан маштовит, да воли да сањари, да је то само вид необичног изражавања или да дете није хвалисаво, већ креативно. – Што је дете старије хвалисањем више потврђује мањак самопоуздања. А уколико се хвалисање наставља и после десете године, проблем се продубљује. Хвалисаво дете је несигурно дете. Оно мисли да мора да измишља да би га околина прихватила. Оно би желело да је паметније, веће, спретније… јер реакције које добија од своје средине тумачи као да није довољно добро, лепо, паметно… Порадите на дечјем осећању прихватања управо таквог какво јесте. Најбржи начин да то учините јесте да га ви прихватите са целим пакетом његових врлина и мана. Покажите му да га волите, упркос грешкама које понекад чини и укажите му да су оне саставни део одрастања и живота, јер се догађају свима, па и вама, указује наша саговорница и додаје: – Хвалите дете, кад год вам се укаже прилика. Када у свом „правом” животу буде имао довољно признања, неће морати да бежи у свет из снова. Отворена опомена – уколико сте покушали више пута на суптилан начин да искорените то понашање, разговарали са дететом да престане да претерује, лаже, хвалише се… можете га отворено опоменути. Ипак, пазите да га не понизите, посебно не пред њему важним слушаоцима.   Интересовало нас је како родитељи треба да се понашају, када примете да њихови малишани не говоре истину. Да ли да игноришу причу или да одреагују? – Поједина деца добро реагују на родитељско игнорисање. Када схвате да све оно што говоре не оставља утисак нити жељени ефекат, одустају и покушавају да пронађу неки други начин да привуку родитељску пажњу. Немојте дете кажњавати, зато што покушава да буде нешто што није. Оно није криво што није пронашло неки прихватљивији начин привлачења пажње. Дугачка моралисања, „држање предавања” или, још горе, физичко кажњавање има само контраефекат. Хвалисање је навика којој најпре треба да откријете узрок, а не да покушате да казнама избришете последице.   Питали смо нашу саговорницу који би био рецепт за превазилажење те појаве код најмлађих. – Покушајте да дете окружите вршњацима, који немају проблем са хвалисањем а који су довољно самопоуздани да вашем детету буду саиграчи, а не слушаоци. Наиме, ако га окружите пажљивом и послушном публиком, хвалисање ће додатно бујати, јер је наишло на најплодније могуће тло. Са друге стране, ако су пријатељи вашег детета деца која не дозвољавају „празне приче”, дете ће престати да их прича, јер ће имати мотив да остане у том друштву. Затим, смањите гледање ТВ-а. ТВ пружа могућности за велико маштање. Гледајући акционе или филмове фантастике, брзо ће изгубити осећај за реалност. Највећа мана таквих садржаја јесте могућност идентификације. Односно, дете поверује да и оно мора бити тако снажно, храбро, моћно… Када се погледа у огледало и схвати да је његова реалност другачија, измишљање, односно хвалисање је природан, очекиван покушај да постане налик свом хероју са ТВ екрана.   Јелена Холцер одраслима препоручује, пре свега родитељима и васпитачима, да би малишану требало понудити избор за популарност. Уместо да измишљају приче, којима ће привући пажњу, требало би да покушају да их науче неким играма или вицевима који ће их, такође, чинити популарним у друштву, али овај пут на позитиван и искрен начин.   – Покажите детету да сте заинтересовани за његово мишљење. Пружите му право да равноправно одлучује о нечему, заједно са другим члановима ваше породице. Убеђење да га посматрате као пуноважног члана – и да јасно изражавање сопственог најискренијег мишљења не само да нема негативне последице, већ се уважава као подједнако вредно – огроман је подстицај за самопоуздање сваком детету.   Питали смо нашу саговорницу и да ли одрасли, који највише бораве са малишанима, пре свега родитељи, својим примером могу да детету покажу какво би заправо његово понашање требало да буде. – Наравно, покажите својим примером да цените искреност и међусобно поверење. Уколико подржавате искреност код детета (посебно је важно како реагујете када вам поверава нешто што је по њега непријатно, што је учинило погрешно), покушајте да разумете да је дете учинило напор и рекло вам истину. Наиме, уколико на непријатну истину одговорите прекором, казном или критиком, у будућим сличним ситуацијама дете ће радије бирати да вам истину прећути или слаже. Могуће је и да се вама искреност и говорење објективне стварности, без улепшавања, лагања, хвалисања, претеривања… једноставно подразумева. Међутим, све док такав став не постане саставни део понашања и вашег детета, похвалите га за избор да буде искрено, каже Јелена Холцер, педагог.   С. Радовановић     АНТРФИЛЕИ:     У ГРАНИЦАМА ОЧЕКИВАНОГ – Хвалисање није проблем, уколико је у границама очекиваног. У том смислу, може се задржати и у сасвим одраслом добу. Односно, када се неки пецарош хвали уловом, показујући рукама да је упецао рибу дугу барем један метар, шта је то друго него хвалисање, претеривање. Међутим, с обзиром на то да је дете личност која се тек формира, веома је важно да се најчешћи разлог хвалисања – мањак самопоуздања – отклони, како би дете расло не само без хвалисања, већ и без свих других замена за недостатак личног самопоуздања, каже Холцер.     ЉУБАВИ НИКАД ДОСТА – Самопоуздање и сигурност на најранијем узрасту кључ су за успех у превазилажењу тог проблема. То се, пре свега, односи на породицу. Зато не шкртарите у говорењу или показивању најлепших могућих осећања. Не можете претерати. Став да се претераном љубављу деца могу размазити је предрасуда, коју треба да заборавите што је могуће пре. Показивати детету да је вољено није исто што и размазити га. Подразумева се да су размажена деца такође вољена деца, али она нису таква јер су била сигурна у љубав својих мама и тата, већ су резултат одређеног родитељског става, који је непримерен тренутном дечјем узрасту. Уместо да сагледају своје дете у његовој тренутној развојној фази, они задржавају понашање као да је оно млађе него што јесте. Немају границе дозвољеног и недозвољеног понашања, истине и лажи, ауторитет им је веома слаб, а деци допуштају готово све, без јасног увида шта њихово дете у том узрасту треба да зна. Укратко, љубави не може бити превише, не може бити претерана. Напротив, најзначајније што му можете пружити јесте уверење да га волите највише на свету. Само тада оно ће моћи да расте сигурно у себе и своју породицу. Осећање безрезервне родитељске љубави чини децу самопоузданом. Захваљујући томе, лакше склапају познанства и пријатељства, оптимистичнија су, слободнија, отворенија, радозналија. Не боје се изазова, јер знају да имају „где да се врате”, уколико погреше. Коначно, то осећање корена неопходно је за успешан лет, када дође време да осим корена свом детету дозволите и крила.               САВРЕМЕНИ НАЧИНИ ПЛАНИРАЊА ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНОГ ПРОЦЕСА   Дани у седмици   Пројектна и интегрисана настава обезбеђују трајно знање, а што је најбитније деца не уче под притиском, већ сами предлажу и истражују   Када сам пре три године почела да радим у ОШ „Вук Караџић”, у Лозници, за веома кратко време приметила сам ентузијазам учитеља и наставника, најпре у наставничкој канцеларији, где су колеге размењивале искуства. A оно што ми је највише привукло пажњу су ученици нижих разреда, који су стално давали сугестије и спонтано наметали теме и идеје везане за наставу. Зидови учионица били су украшени дечјим радовима, који су се редовно смењивали. Гледајући те радове, било је заиста немогуће бити немотивисан. Тог понедељка у ИО Зајача деца су се искрено радовала, јер тог дана имају веронауку. Све је кренуло управо од тога, од моје посете једном часу веронауке. Иако веронаука није обавезан предмет и вероучитељи често имају мало механизама да „натерају” децу да нешто науче, управо сам од вероучитеља научила да је најмоћнији и најбитнији механизам у школству, као и у животу, љубав, овде љубав према деци. Свако ко је икада посетио час веронауке вероватно је приметио како тај час тече „глатко”, без запињања. Деца су активна, учествују, предлажу, дискутују, одлазе на литургију – значи имамо и ресурс из непосредног окружења, повезивање са свакодневним животом, једном речју сваки час веронауке има неке елементе пројектне, односно савремене наставе. То ме натерало да се замислим. Вероучитељи имају своје „истиче се”, које не улази у просек, деца их воле и поштују и, што је најбитније, науче. А ја својим „јединицама” и обавезним предметом – Енглески језик за који кажу да је „јако битан” – не успевам да зарадим такво поштовање и на контролним задацима будем награђена јединицама. Тако најпре дођем на идеју да заједно са својим дивним колегиницама учитељицама и вероучитељем поразговарам шта нам је заједничко у програмима и да интегрисану наставу уврстимо као редовну праксу. А по потреби да и редефинишемо ту наставу. Па када је погодно да то буде амбијентална настава, пројектна настава, егземпларна настава и слично. Просто је невероватно колико су ти људи уиграни, колико се на њиховим часовима научи, а колико је у исто време и забавно. Они предлажу теме, деца се надовезују, врши се брза организација, свако има свој задатак. А то је једино могуће остварити само ако се овакав модел редовно примењује, то се не може „замаскирати”. Имала сам озбиљну замерку зашто се ти људи, који савршено раде, не промовишу, зашто не објављују своје радове. Зашто – нарочито данас, када се толико говори о тој савременој настави – јер њихово искуство било би непроцењиво за остале колеге. Добила сам скроман одговор: „Па, не желимо да се намећемо”. Како они нису хтели да се намећу, ја сам радила сасвим контра и у томе имала потпуну подршку психолога школе. Објављивале смо радове, слале у новине, на различите сајтове, тако да се данас највише наших радова може наћи на сајту наше школе https://osvukloznica.wordpress.com, http://www.vjeronauka.net и http://spc.rs. Тако смо успели да мотивишемо велики број колега да се укључе и да заједно допринесемо да деца уз игру и забаву савладају наставне садржаје, а пракса је показала да пројектна настава и савремени начини планирања обезбеђују знање које је трајно, а што је најбитније деца не уче под притиском, већ сами предлажу и истражују. Као пример једне од низа успешних сарадњи, на последњем конкурсу Савеза учитеља Србије, наша два рада ушла су у електронски Зборник примера добре праксе, и то „Дани у седмици” и „Здрава исхрана”. Најпре бих желела са осталим колегама да поделим наша искуства са пројектом „Дани у седмици”. У тај пројекат били су укључени: учитељице – Миланка Васиљевић, Светлана Ђурић, Милица Стефановић, Снежана Цветиновић; вероучитељи – Тијана Васић и Иван Негић; наставница руског језика Љиљана Марковић; наставница математике Драгица Мишић; наставник физичког васпитања Раденко Томић и моја маленкост, наставница енглеског језика Сања Симић де Граф. Веома је битно напоменути, када предлажете пројекат, природно је и увек ће бити у почетку да су колеге резервисане и да имају страх колико се то уклапа у њихов план и програм. Зачудићете се колико сви предмети међусобно могу савршено да се уклопе. Деца су вам најбољи пример за то – укажите им поверење, дајте им времена да размисле, уважавајте њихове идеје. Сваки пројекат има своје фазе и не може се ништа урадити на брзину. Циљ пројекта није временска одредница, урадити га до тада, него што више укључити децу, развијати њихово аналитичко мишљење управо на томе што вршите корелацију са различитим предметима. Не заборавите, за већину деце постоји неки предмет који је „баук”, а свако дете воли бар један предмет. Корелацијом „баук” предмета са омиљеним предметима неутралишемо страх од неког предмета, а истовремено деца постају сигурнија у себе и ваш циљ часа је испуњен – ученик зна. Вероватно радите самоевалуацију сопствених часова. Па ако циљ часа није постигнут – да ученик зна – узалуд све добре идеје, припреме, добре намере, то једноставно мора да се уради на други начин. Што се тиче нашег пројекта, најпре смо сели, укрстили планове, поразговарали са децом и родитељима, дали деци времена за њихове идеје. Општи циљ је упознавање ученика са данима у седмици, као и активностима које се обављају током једне седмице. Предмети који су обухваћени овим пројектом су Српски језик, Енглески језик, Руски језик, Свет око нас, Веронаука, Математика, Физичко васпитање, Ликовна култура и Информатика. У пројекту су учествовали сви ученици од првог до осмог разреда, наравно у различитим фазама пројекта. Ученици су најпре прикупљали различите занимљивости везане за дане у семици, користећи интернет, затим програме Paint, PowerPoint, Word, Excel. На српском ученици другог разреда обрађивали су службу речи у реченици, где су називи дана у семици били у функцији субјекта. Затим су ученици од првог до четвртог разреда одрадили драматизацију бајке „Снежана и седам патуљака”. Уз помоћ родитеља осмислили су костиме, а имена патуљака смо преименовали у дане у седмици на основу њихових особина. Тако да је за очекивати да се Поспанко назове Понедељак.          Такође ученици истих разреда писали су песмице и причице са данима у седмици. На слободним активностима ученици су путем интернета истраживали порекло дана у седмици, а затим их презентовали. Увели смо ученике мало и у програме Word, Excel, PowerPoint, израђујући кратке презентације. У Excel-у смо осмишљавали једноставније задатке, на пример колико учимо свакога дана, па онда помоћу уграђене функције AVERAGE да видимо колико је то просечно за ту недељу и слично. На часу одељењске заједнице ученици су израђивали распоред часова, као и јеловник здраве исхране (што је био увод за један други пројекат). Што се тиче енглеског језика, ученици осмог разреда направили су стрип на основу песме „Friday I’m in love” групе „The Cure”. Трећи разред осмишљава седам укрштеница, за сваки дан у седмици, тако што је вертикално написан дан у седмици на енглеском, а хоризонтално им је дата тема за сваки дан – на пример, понедељак, множина именица, па они треба да истраже неке именице и њихову множину и да их убаце хоризонтално, док смо недељу посветили хришћанским празницима. Четврти разред израђује пано, који се састоји од библијског стварања света и вокабулара кроз укрштене речи у коме су вертикално исписани дани у седмици, а хоризонтално они истражују, користећи речник које речи би могли да уклопе. Ученици од петог до седмог разреда такође су имали сличан задатак са укрштеницама, али на много захтевнијем нивоу. Вертикално су исписани дани у седмици, а хоризонтално су осмишљавали граматичке вежбе. И на руском језику ученици су урадили пано везан за дане у седмици. Направили смо и мини-скеч на српском, енглеском и руском, који су ученици одглумили. Слушали смо песмице и гледали кратке цртане филмове на YouTube-у везане за дане у седмици. На часу физичког васпитања осмислили смо спортску недељу, као и вежбе распоређене по принципу станица. Што се тиче математике, четврти разред је радио основне операције до 1000, осмишљавајући текстуалне задатке у којима се помињу дани у седмици, а пети разред радио је скупове, изломљене линије, рачунање углова, дуж и многоугао, где су дужи представљале делове слова дана у седмици. На веронауци направили смо велики крст од стиропора, обојили га златном бојом, као и седам плоча у истој боји, које представљају дане у седмици, и на којима је исписано ком светитељу је посвећен који дан у седмици. Уз помоћ вероучитеља и наставнице енглеског језика урадили смо презентацију са укрштеницама. Учествовали смо и на литургији. Позивамо све заинтересоване колеге, који желе да са нама поделе искуства или да остваримо неки вид сарадње, да нас слободно контактирају. Ми смо научили важну лекцију: без тимског рада нема успеха. Овом приликом захваљујем свим колегама, психологу школе Ђурђини Симић и педагогу Јелици Павловић, који су стрпљиво, са много труда и рада учествовали у овом пројекту и дали свој допринос Сања Симић де Граф     АНТРФИЛЕ ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНО ПЛАНИРАЊЕ Интердисциплинарним планирањем наш пројекат је у потпуности успео, јер се дошло до ефикаснијег модела учења, избегавајући непотребно дуплирање садржаја и истичући оно што је заједничко. То доприноси ефикасном и трајнијем знању.