САРАДЊА МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА И ПРИВРЕДНЕ КОМОРЕ СРБИЈЕ
Да млади остану у Србији
Како би најбољи студенти брже долазили до посла и били мотивисани да остану у Србији и допринесу њеном развоју, договорена је сарадња између Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Привредне коморе Србије. Она подразумева креирање базе података о најбољим студентима свих факултета, која ће се, преко евиденције ПКС-а, укрстити са подацима о потребама послодаваца за стручним кадром. Почетна база података обухвата око 800 награђиваних студената са највишим просецима на факултетима.
Министар просвете Младен Шарчевић сматра да су потребе привреде толике да је неопходно спустити критеријуме и у базу укључити све који имају просек 8,5 и виши.
– Као Министарство не можемо да запошљавамо, али можемо да радимо на унапређивању запошљавања. С обзиром на то да је реч о пунолетним грађанима који својом вољом потписују такве договоре, тиме ће моћи и да финансијски помогну својим породицама. Наравно, сваки студент може да каже да ли жели ангажман преко ПКС-а или не, свако има неке своје планове – приметио је министар.
– Намера нам је да, у сарадњи са Министарством просвете, успоставимо ефикасан систем повезивања послодаваца с најбољим студентима и универзитетима. Желимо да млади уче од најбољих, да остану у Србији, да се усавршавају и стичу знање у иностранству, али да се врате у своју земљу – рекао је председник ПКС-а Марко Чадеж.
Како истиче, у чланству Привредне коморе Србије и њеном Управном одбору су представници свих најзначајнијих компанија у Србији, а оне се често својој организацији и обраћају када су им потребни квалитетни и конкурентни кадрови.
На основу евиденције, коју Комора прави, биће успостављена и јединствена база привредних субјеката који траже кадрове, каже њен председник, који заговара и прављење механизма, апликације за праћење и мерење утицаја стечених квалификација на запошљавање.
– Више од половине дипломираних студената не бави се оним што су завршили, а то је и глобални тренд, јер систем образовања не може да испрати брзину којом се мења економија. То заједнички морамо да пратимо како бисмо дефинисали боље наставне програме и обезбедили већи утицај привреде на образовање – нагласио је Чадеж.
Министар Шарчевић истиче да ће Министарство и ПКС заједнички компанијама препоручивати најбоље дипломце, на основу листа које ће факултети достављати Привредној комори.
– Савети ће нам указивати које струке су дефицитарне, које кадрове треба да школујемо и у ком броју. Циљ је да то систематизујемо, а видећемо које ће студијске програме и профиле предлагати Савети послодаваца – казао је министар.
Ових дана почињу и заједничке активности везане за изборе Савета високошколских установа, као и Савете послодаваца. Како у претходном Закону о високом образовању није било прецизирано да ли је то обавезно или није, у новом је дефинисано као обавеза, објаснио је Шарчевић.
– Како нам у 2019. години следи акредитација високошколских установа, важно је имати и мишљење оних који користе „услуге” образованог система – сматра.
A jедан од индикатора квалитета студија у Србији биће и вредновање, кроз екстерну евалуацију, њихових програма на признатим светским универзитетима, најавио је министар просвете, док ће наши универзитети радити екстерну евалуацију високих струковних академија.
– Тиме смо причу о квалитету поставили „на ноге”. То све заједно прати и закон о финансирању високог образовања, који ће се радити од фебруара следеће године – додаје.
Као наставак сарадње са ПКС-ом, после заједничког рада на Закону о дуалном образовању на средњошколском нивоу, следи и рад на закону о дуалном образовању на високошколском нивоу, најављено је том приликом.
Од заједничког пројекта, који се одвија под називом „Да млади остану у Србији”, очекује се да допринесе бољој усклађености високог образовања са циљевима привредног и друштвеног развоја, стварању услова за квалитетнију едукацију младих на нивоу високог образовања, као и стицању функционалног знања и развој вештина током формалног школовања.
Д. Јелисавчић
АНТРФИЛЕ:
ПОСАО ЗА 400 ДОКТОРА НАУКА
У Србији постоји 77 високих струковних школа које је основала држава, а има доста и приватних, појашњава министар. Свака од њих је мислила да ће сама од себе да постане академија. Читава студија је направљена о томе и Савет за реформу високог струковног образовања је летос завршио свој посао. Оне ће бити организоване у академије, које ће имати председнике, а свака појединачна школа ће имати менаџера.
Очекује сe да ће се створити више од 400 нових радних места за младе докторе наука, да ту буду предавачи. Министар је кроз ову реформу најавио и исправљање многих досадашњих проблема, између осталог и обавезно лиценцирање руководилаца академија и менаџера високих школа, једнако као што се лиценцирају и директори у основном и средњем образовању.
ПРОМОВИСАНЕ ОСНОВE ПРОГРАМА ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА
Године узлета најмлађих
На изради документа радили су представници Завода за унапређивање образовања и васпитања, Уницефа, Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду и Министарства просвете, науке и технолошког развоја
Нове Основе програма предшколског васпитања и образовања, симболично назване „Године узлета”, које препознају значај предшколског доба у развијању способности за целоживотно учење, представљене су 31. октобра у Београду. Њихов циљ је целовит развој и добробит детета кроз интегрисани приступ учењу, повезивање игре и других активности, као и изградњу смислених односа са вршњацима и одраслима.
На изради документа „Основе програма предшколског васпитања и образовања” радили су представници Завода за унапређивање образовања и васпитања, Уницефа, Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду и Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Правилником је предвиђено да се нови програм сукцесивно уводи у предшколске установе од септембра 2019. године.
Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић истакао је да је усвајање нове концепције предшколског васпитања важан подстицај и да представља основу за друге реформске процесе.
Навео је да је циљ да се унапреди доступност, квалитет и праведност система предшколског васпитања у Србији, као и да се на томе ради у сарадњи са предшколским установама, јединицама локалне самоуправе, партнерским институцијама и организацијама.
Према његовим речима, Министарство просвете настоји да низом системских решења доприноси стварању услова за квалитетно остваривање и даљи развој предшколског васпитања и образовања.
– Кроз реализацију важних пројектних иницијатива у овој области обезбедићемо подршку у домену унапређивања иницијалног образовања васпитача, као и система њиховог професионалног развоја и напредовања – обуке за васпитаче, стручне сараднике и директоре предшколских установа. Планирано је и унапређење система за прикупљање података и праћење предшколског васпитања и образовања и даље унапређивање система вредновања квалитета предшколских установа – рекао је Шарчевић.
Државни секретар у Министарству просвете Анамарија Вичек казала је да је први пут у области предшколског васпитања Правилником прописано сукцесивно увођење обавезности примене нове програмске концепције, ради обезбеђивања правовремене потребне стручне подршке установама.
– Подршка у виду обука, израде приручника и водича, развоја механизама хоризонталне размене и менторске подршке установама биће обезбеђена кроз пројекат инклузивног предшколског васпитања и образовања, који се реализује средствима из зајма Међународне банке за обнову и развој – указала је Вичек.
Помоћник министра за предшколско и основно образовање и васпитање Весна Недељковић рекла је да се новим Правилником дефинише концепција васпитања и образовања предшколске деце у складу са савременим теоријским приступима у тој области, релевантним документима образовне политике, примерима добре праксе код нас и у свету и вредностима заснованим на дугогодишњој традицији предшколског васпитања у Србији.
– Основе програма метафорично су назване „Године узлета”, јер је предшколски узраст јединствено, вредно и непоновљиво доба у животу сваког детета и период отворених могућности и јединствених потенцијала, а циљ предшколског васпитања јесте подршка добробити детета – казала је она.
Према њеним речима, Основе програма подржавају развијање програма васпитно-образовног рада, који настају кроз заједничко учешће деце и одраслих у просторима који су инспиративни и провокативни за дете, у којима оно може слободно да истражује, да испробава, да се игра, сарађује са другима и упознаје свет око себе.
Основе програма намењене су свима који су непосредно или посредно укључени у делатност предшколског васпитања и образовања ‒ запосленима у предшколским установама (медицинским сестрама – васпитачима, васпитачима, стручним сарадницима, сарадницима и другим запосленима), породици, локалној заједници, стручним и академским заједницама и свим другим државним и цивилним организацијама, институцијама и телима повезаним са образовањем, здравственом и социјалном заштитом и културом.
– Нове Основе су јасан и користан водич за практичан рад у васпитној групи, али и за усавршавање васпитача. Уницеф ће наставити да ради са васпитачима, стручним сарадницима и Министарством да нашој деци заједно омогућимо будућност на коју ћемо сви бити поносни – рекла је директор Уницефа у Србији Ређина Де Домићинис.
Споменка Радовановић
АНТРФИЛЕ:
НАЈВАЖНИЈИ АСПЕКТИ
– Новим програмом се афирмише квалитет односа , а то значи да дете остварује добробит кроз односе који се развијају са физичким окружењем, вршњацима и одраслима у реалним ситуацијама делања и представљају покретаче његовог развоја. Затим, значај простора – да постане инспиративно и провокативно окружење у којем се деца играју, истражују, сарађују и уче. Простор је неодвојив део програмске концепције и због тога васпитач треба да посвећује пажњу његовом сталном развијању, обогаћивању и осмишљавању. Нови Програм промовише и учење кроз истраживачке игре, јер у односима са васпитачима и вршњацима кроз игру и животне ситуације дете се подстиче да истражује, промишља, пита и активно учествује у учењу и развоју. Програм афирмише и сарадњу породице и локалне заједнице, која се заснива на узајамној подршци – објаснила је др Драгана Павловић Бренеселовић из Института за педагогију и андрагогију са Филозофског факултета у Београду.
РАНКО РАЈОВИЋ: О ПРАВИЛНОМ ОДРАСТАЊУ И НОВИМ МЕТОДАМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАВАЊА
Досада је покретач креативности
Tреба осмилити рад без стреса, да настава личи на игру, да су деца срећна и да се смеју. На тестовима виђамо да они тако увек боље уче
Кроз пројекат „НТЦ за све – све што заиста треба да знам научио сам у вртићу”, који се у оквиру ЕРАСМУС+ програма спроводи до следеће године у партнерству пет институција из области образовања из Словачке, Чешке, Словеније и Србије, планирана је израда приручника за васпитаче са детаљним информацијама о концепту НТЦ програма и посебним фокусом на децу од три до седам година. У плану је и формирање онлајн базе са идејама за развијање креативности и функционалног знања деце, уз детаљни програм обуке за НТЦ методологију. Са др Ранком Рајовићем, једним од оснивача НТЦ система учења, као и Менсе у Србији, разговарали смо о иновативним методама и изазовима које ново доба, ослоњено на свеобухватно коришћење технологије, доноси пред учитеље и родитеље, али пре свега малишане.
Као лекар по професији, а по опредељењу едукатор, Рајовић истиче да је циљ иновативних метода побољшање функционалног размишљања, способности разумевања и коришћења знања у решавању проблема. Функционално размишљање побољшава интелектуалне способности деце, изазива њихово природно интересовање и радозналост кроз занимљиве задатке и игре.
Склони смо да критикујемо данашње нараштаје и да се вајкамо како су некад деца била боља, али нове младе генерације налазе се у процепу између нових технологија и старих метода образовања, између родитеља који имају све мање времена да им се посвете и све веће конкурентности у школи, која је под притиском да им обезбеди компетитивне вештине за бољу будућност. Због збира бројних околности, све више школске деце у најразвијенијим земљама пати од поремећаја пажње, који је у неким случајевима толико дубок да је нерешив без употребе медикамената.
– Данашње дете не може дуго да седи у школи, не може да слуша, па чак све чешће морају да им се дају и озбиљни лекови за таква стања. Имамо и медицинске доказе, кад се лек дуго даје, деца чешће улазе у депресију, не завршавају средњу школу… значи тај лек није добар и ја га најрађе не бих ни давао. Сад се траже заобилазна решења и ја сам укључен у три пројекта Европске уније, којима се размишља о неким иновативним приступима. Педагошки факултет у Копру, на којем радим, активан је на таквим пројектима, па тако имамо и честе конференције о изазовима у едукацији, новинама које могу да помогну ученицима да дају боље резултате. Од учитеља, који раде по десет и више година, њих више од 800, добили смо запажања да је свака генерација ђака уписаних у први разред помало слабија од претходне. Исто сматра више од 90 одсто анкетираних.
Шта је узрок томе?
– Радили смо посебно истраживање, прво у Словенији, сада ћемо у Хрватској, Србији и Босни, вероватно и у Чешкој. Добили смо резултате да су деца слабија моторички – пажња и концентрација су им такође слабији, а речник сиромашнији. Да се замислимо – ако је свака нова генерација све слабија, шта ће бити са њима ако будемо оставили исте методе, хоће ли постати бољи? Схватили смо да морамо да променимо неке методе. Не планове и програме, то има свака држава за себе, већ начине рада са децом, методе рада – то мора да се мења.
Тај проблем прати и тренд дигитализације у свему, па и у школској учионици. Многи су данас некритички „за”, док су многи, руку на срце, апсолутно против. Како обезбедити баланс исмеђу технологије и пажње, дечје психе и моторике?
– Ту има много фактора. Један је што нема кретања – нема трчања, скакања, превртања…, а зна се да је моторика основа за развој и повезивање регија у мозгу. Ако оне нису повезане, онда сутра можемо очекивати и неке когнитивне сметње код деце. Морамо да рачунамо на моторички рзвој. Посао родитеља пре свега, али и школе, јесте да нам деца буду спретна и окретна, да трче, скачу, да се врте. Али није то само кретање – моторика су и прсти. То је она фина моторика.
Долазимо до закључка, то предајем на свим семинарима, да су до дванаесте године живота важни предмети Физичко, Музичко и Ликовно. Имали смо некад и Домаћинство, нажалост укинуто је. Јапанци знају вредност домаћинства, они то зову „рукотворине”. То би било техничко образовање плус домаћинство. Они знају колико је важан когнитивни процес да дете нешто осмисли у глави и направи својим прстићима. А ми укидамо – као није важно. Све је то битно до дванаесте године, док се мозак развија. Ако нема кретања и трчања, ако нема више пуних паркова, морамо да реагујемо.
А зашто су паркови празни?
– Деца много гледају ТВ, играју видео-игрице, свако има свој Андроид, таблете… То их одвуче. А паркови су застарели. Нема ту да се попне, па да се спусти преко неке шипке… Генерално за децу у парку данас нема довољно изазова. Зато се праве нови паркови, а ми и ту каснимо. Када у Европи радим негде, тражим, на пример, да се усред дворишта у обданишту прави брдо. А они кажу: јаооо, а ми смо баш поравнали све пре две године… Али није поента да дете иде узбрдо. Треба да дође до пола, па онда около, на пример. Да буде изван баланса, јер тако решава проблеме. То је права интеграција, и сензомоторно и асоцијативно.
Док моторички то ради, ја му дам да нешто мисли, да обавља неки задатак, на пример да ми набраја животиње од најмање до највеће. Пробали смо у школама у Србији – сви знамо како изгледају школице, дете кад скакуће, све пређе за 10 до 12 секунди. Онда седнемо па да видимо шта знају добро – хајде да набрајамо домаће животиње – пас, мачка, крава, коњ, прасе, магарац… Добро, хајде сад дивље животиње. Још лакше: тигар, крокодил, слон, носорог, нилски коњ… Све они то брзо набрајају.
Онда се вратимо на школице, па кад крену да скачу, тражим им да ми изговарају рецимо боје. И они почну – жута, зелена, плава… – и стану! То значи да им је блокиран мисаони процес, кад се крећу. Није им добра сензомоторна и асоцијативна интеграција, они нису интегрисали мисао у покрет. То недостаје нашој деци и ту су битни физичко, музичко, ликовно… И паркове морамо да осавременимо и да видимо шта је још проблем… – да смањимо гледање у екран.
Па зар компјутери нису светски тренд?
– Родитељи ту греше, мисле ће их монитор спремити за будућност, да што пре треба да уђу у свет рачунара. Немам ја ништа против, нове технологије су добре. Нисам никад био против њих, само је питање времена које дете проводи, мора да се направи неки распоред… Сад кад се у школама ради дигитализација, мора да се зна колико ће времена дете да ради. Пола сата, три пута толико? У реду, али нема рачунара код куће, имао си у школи. Или да му се ограничи на неки други начин – веома је важно то време које му родитељи дозволе. Често од њих чујем – па дете прекрши договор. Кад родитељ оде до продавнице. Или се стави шифра и дете је „провали”. Или потроши својих пола сата, па оде у тоалет и нема га по 15 минута. Или оде уместо маме у продавницу, па га нема 15 минута и тако три пута. А сваки пут носи телефон.
Дешава се и кад мама са неким разговара, ако то траје 10 минута, толико је и дете на свом мобилном телефону. Увече сви легну на спавање, а кад родитељ у поноћ устане – види да је дете прекривено преко главе и држи укључен мобилни телефон. То је нешто што се тешко контролише. И зато кроз један пројекат са партнерима из више држава Европе радимо апликацију која ће омогућити контролу одраслих, али и детета, да распореди одређено време како хоће. У току је пилот-пројекат, резултати су више него задовољавајући и родитељи једва чекају да се апликација појави.
Шта желите да постигнете тиме?
– Тек када има вишак времена, досаду заправо, дете тражи како да је реши, почне да мисли, осмишљава своје игре, тражи пријатеље… може да иде пешке два-три километра до игралишта да се тамо игра пола сата или сат. Кад му се ограниче рачунар, телефон и ТВ, он мора да се покрене. Исто као и родитељи, кад су били мали. Данас имате такве родитеље, чим дете каже да му је досадно, трче да укључе ТВ или му дају видео-игрице.
Зар није најважније да детету током одрастања не буде досадно?!
– Али не! Досада је један од кључних фактора развоја људског друштва. Кад су људи у праисторији ослободили време, укротили ватру, нису више морали по пет сати да жваћу ручак и вечеру, са тим новоствореним временом, кад нема лова и има спремне хране, они су почињали да мисле и постајали креативни. Досада је један од покретача креативности, а ми смо је код наше деце укинули. Она хоће одмах све и сада, нема чекања и постају фрустрирана.
Морамо да нађемо довољно простора да активирамо децу. То може и без повећања оптерећења у школи, једноставним додавањем одређених активности у току обичног часа. Довољно је да нешто импровизујемо, на пример, деца у првом и другом разреду веома воле да између столова разапнемо ластиш и окачимо звончиће. Кад иду на таблу, они морају да пређу преко тога, па онда у рикверц иду на место. И сви се јављају да иду на таблу. Не да би писали, већ да би се кретали.
Зашто је кретање тако важно?
– Радили смо истраживање по којем половину деце сваког дана и у школу и из школе родитељи возе. Па кад ће дете да се креће? Дете до пет година мора да се дневно креће бар пет километара, а до десет година – бар десет. Кретање је инстинктивна потреба детета. Деца морају да се крећу. То је закон биологије, мада га често заборављамо. Жива бића која се не крећу, то су биљке – и немају неуроне. Жива бића која се крећу имају нервни систем, а најкомплекснији нервни систем има човек. По тој аналогији ми смо жива бића за кретање. Ако знамо да се мозак највише развија до друге, пете, седме и дванаесте године, аутоматски закључујемо да је посао детета да се што више креће.
Дете има огромну енергију, а 20 посто троши мозак, који се развија у покрету. Сва та енергија је нама биолошки дата да бисмо се кретали. Дете, ако се не креће, не може да је потроши и не може увек ни да спава, у школи не може да прати наставу. Ти неурони траже начин да се развију.
Како онда омогућити неуронима да се развијају?
– Мозак боље ради када су ствари нелогичне. То је зато што је мозак орган за преживљавање. Зато он у таквим ситуацијама активира резервне капацитете, сваки нови пут у њему се активира та нова регија и онда учи. Чим видимо и искусимо нешто нелогично мозак реагује и такве ствари памтимо читав живот. Ако ми то применимо методолошки, што је сад са технологијом лакше, дете лакше и учи. Такође, треба осмилити рад без стреса, да настава личи на игру, да су деца срећна и да се смеју. На тестовима виђамо да они тако увек боље уче.
Дамир Јелисавчић
АНТРФИЛЕ
АЛТЕРНАТИВА ВИДЕО-ИГРАМА
У жељи да се пронађе адекватна замена видео-игрицама и у покушају да се код деце пробуди дубока пажња, НТЦ је осмислио „НТЦ шах”, односно игру „Без страха до шаха”, намењену деци од пет година. Међутим, у Центру кажу да су, после тестирања игре, које је трајало седам-осам месеци, схватили да и деца од четири године могу да је играју, односно да науче основне потезе, да покупе слике са табле, мисле и комбинују…
Игра је за сада доступна у региону Балкана, а НТЦ по сличном принципу прави и сопствене, унапређене верзије других друштвених игара, рецимо популарног Монопола.
АНТРФИЛЕ
ОПАСНОСТ СА ЕКРАНА
Постављено пасивно испред екрана дете ће седети и непомично упијати садржаје, и то може сатима да траје, упозоравају у НТЦ-у. Као и одрасле, и децу фасцинира слика која се брзо мења, уз мелодију и пратећи текст у веселом ритму и уз јарке боје, што делује стимулативно и опијајуће. Међутим, на овај начин изостаје права стимулација, коју узрокује акција – у контакту са стварним објектима, животињама, особама и ситуацијама. Ако дете касни за својим узрастом у неким или свим аспектима развоја – од говора, преко когнитивног развоја до моторичких вештина, укидањем телевизије на најранијем узрасту оно почиње да комуницира, да истражује говорни апарат, спознаје свет око себе, стварне објекте и стварне ситуације.
ЈАВНИ ПОЗИВ ФОНДА ЗА ИНОВАЦИОНУ ДЕЛАТНОСТ
И до 300.000 евра по пројекту
Пријаве иновативних пројеката предузећа примају се до 28. децембра. Средства су издвојена буџетом Републике Србије и биће подељена кроз Пројекат за унапређење конкурентности и запошљавања
До 28. децембра биће отворен јавни позив Фонда за иновациону делатност за све који желе да конкуришу за средства из Програма сарадње науке и привреде, којим се подстиче сарадња приватног сектора и научноистраживачких организација. За њих су у Фонду организоване и инфо-сесије сваког четвртка у новембру и децембру (до 20), на којима се могу добити детаљне информације о условима конкурса.
Новим јавним позивом наставља се тренд подржавања предузећа, која су иновативно оријентисана, због којих је 2005. године и основан Фонд за иновациону делатност. Захваљујући пројекту финансираном од Европске уније, којим се подржавају иновације у Србији, Фонд је почео да ради 2011. године. Од тада сваке године финансијски помаже иновативна предузећа, чиме се остварује и мисија ове установе, која је и основана да унапређује везе између науке и привреде и подстиче развој иновативног предузетништва.
– Кроз Пројекат подршке иновацијама у Србији 2011. године Фонд је успоставио два пилот-програма – Програм раног развоја и Програм суфинансирања иновација. Програм раног развоја намењен је стартап предузећима, док је Програм суфинансирања иновација замишљен као подршка иновативним пројектима већ етаблираних предузећа. Кроз та два програма финансирана су 52 иновативна пројекта у износу од шест милона евра – каже за Просветни преглед директор Фонда за иновациони развој др Иван Ракоњац.
Према његовим речима, неколико година након имплементације пројеката, који су прошли кроз прве програме Фонда, предузећа која су добила подршку данас имају више од 500 новозапослених на висококвалификованим радним местима. Приход са домаћег тржишта је удвостручен, а приходи добијени на конто извозних активности су чак десет пута увећани.
Следећа фаза у развоју Фонда и програма била је дизајнирање Програма сарадње науке и привреде и Програма трансфера технологија. Програми – поред микро, малих и средњих предузећа – укључују и јавне научноистраживачке организације, истиче Ракоњац.
Циљ Програма сарадње науке и привреде је реализација заједничких научноистраживачких и развојних пројеката, како би се створила нова интелектуална својина са тржишном вредношћу и применом. Програм је покренут 2016. најпре као „пилот” из ИПА средстава за 2013. годину. Кроз тај циклус финансирано је 14 иновативних пројеката, који су плод сарадње научноистраживачког и приватног сектора. У току је имплементација 13 пројеката, а један је већ успешно завршен. Конзорцијум сачињен од предузећа Gecko Solutions и Машинског факултета у Београду развио је мобилну и десктоп апликацију за прецизно праћење и анализу кретања лоптице у стоном тенису и у плану је комерзијализција производа.
Корисници средстава Фонда су конзорцијуми у чијем саставу су приватна предузећа и научноистраживачке организације. Кроз тај програм додељује се максимално до 300.000 евра по пројекту, односно до 70 одсто укупног буџета пројекта, уз обавезно суфинансирање чланица конзорцијума, које треба да обезбеде остатак (минимум 30 одсто буџета). Јавни позив је отворен до 28. децембра до 15 часова. Средства су издвојена буџетом Републике Србије, са раздела Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а кроз Пројекат за унапређење конкурентности и запошљавања (на основу споразума о зајму са Светском банком), нагласио је директор Фонда.
Фонд за иновациону делатност осмислио је и покренуо и иновационе ваучере, који представљају једноставан финансијски подстицај намењен малим и средњим предузећима. То је још једна сервисна услуга у оквиру Програма трансфера технологије. Максималан износ који се одобрава за иновациони ваучер је до 800.000 динара, чиме се покрива до 80 посто укупних трошкова услуге, не укључујући порез на додату вредност.
На питање како замишља иновациони еко-систем с обзиром на досадашње искуство, директор Ракоњац каже да рад Фонда за иновациону делатност зависи од више фактора. Утицај државе је пресудан, јер ствара атмосферу за развој иновационог еко-система кроз изградњу инфраструктуре, законодавне оквире и финансирање.
– Када је финансирање у питању, држава Србија даје бесповратна средства за ране фазе развоја, како би подстакла иновативно предузетништво и оснивање предузећа. Врло је важна подршка државе у раним фазама, када тек постоји идеја, а још нема говора о тржишту – објашњава саговорник Просветног прегледа.
Следећа ствар, према његовим речима, су акцелератори и фондови ризичног капитала. – Оног тренутка када се неки замајац успостави, предузеће које има потенцијал мора да прође кроз додатне фазе подршке, како би могло да ојача. Кроз обуке, менторства и стицање додатног знања и подизање саме вредности тог предузећа.
Директор Фонда за иновациону делатност нагласио је да се иновациони еко-систем Србије успешно развија и да развојни тренд расте од 2011. године, када су постојали само инкубатори и када је било врло мало „играча” на сцени. Данас је то много развијеније, јер расте и број приватних иницијатива, а покренута је и иницијатива за оснивање регионалних стартап центара које подржа држава.
– Чињеница да се приватне иницијативе развијају указује да постоји потреба и пословни интерес да се такав еко-систем развија – каже Ракоњац.
Фонд је успоставио независан и транспарентан процес евалуације. Систем који се састоји од међународне ревизије пројеката и Експертске комисије, која доноси коначну одлуку о финансирању. Експертску комисију чине међународно признати стручњаци са дугогодишњим искуством у вођењу технолошких компанија, научних истраживања, раду на комерцијализацији и инвестирању у иновације. Критеријуми за одабир иновативних пројеката који добијају финансијску подршку су прецизни, јавни и дефинисани у складу са добром међународном праксом.
Програм раног развоја и Програм суфинансирања иновација су механизми финансијске помоћи за подршку истраживањима и развоју производа и услуга са тржишним потенцијалом у предузећима у почетној фази развоја и већ етаблираним предузећима. Програм раног развоја тако обезбеђује преко потребну подршку иновативним предузећима управо онда када су ризици пословања највећи.
Програм суфинансирања иновација даје неопходну додатну потпору већ развијеним домаћим предузећима да свој развој подигну на следећи степен и учврсте, односно унапреде позиције на тржишту. Сврха програма је обезбеђивање директне бесповратне финансијске помоћи микро, малим и средњим предузећима у Србији за развој иновативних услуга, процеса и производа са тржишним потенцијалом у износу до 80.000 евра односно до 300 хиљада евра. Најмање 15 одсто, односно 30 одсто укупно одобреног буџета пројеката, мора да обезбеди подносилац пријаве из других приватних извора, независно од Фонда.
Програм раног развоја, Програм суфинансирања иновација, и Програм сарадње науке и привреде, који су данас стални програми Фонда, показали су се као дугорочно одржив механизам финансирања који даје резултате. Кроз све програме до сада Фонд је уложио 15,4 милиона евра (2011–2018) у више од 240 иновативних пројеката малих и средњих предузећа и научноистраживачких организација.
Фонд поред сталних програма спроводи и Програм трансфера технологије, чији је јавни позив стално отворен за јавне научноистраживачке организације. Циљ програма је подршка локалним канцеларијама за трансфер технологије и другим научноистраживачким организацијама да идентификују истраживања која имају комерцијални потенцијал, фокусирајући се на трансакције са клијентима из пословног сектора. Висина средстава која се одобрава по пројекту је до 50 хиљада евра.
На питање да ли има довољно простора да одређени број иновација из науке уђе у привреду и какве су могућности привреде да све то апсорбује, директор Фонда даје врло оптимистичне прогнозе, осврћући се на традицију:
– Још у време СФРЈ постојала је сарадња између науке и привреде, а оно што се ни данас није променило свакако је да су наши универзитети веома „јаки”, како по питању знања, научне базе тако и признања у свету. Савремени изазов је био повезати такву научноистраживачку заједницу са микро, малим и средњим предузећима. Претходних десетак година провлачи се мишљење да такав вид сарадње није на високом нивоу. Међутим, то се променило у периоду од 2011. до 2015, када су постали видљиви резултати првог циклуса финансирања. Испоставило се да је 33 одсто приватних малих и средњих предузећа већ планирало сарадњу са научноистраживачким организацијама, иако тада није постојала обавеза да се са њима удружују да би добили средства од Фонда. То је био први показатељ да постоји усмереност између привреде и науке – сматра Ракоњац.
Фонд је кроз програме подршке „откључао” потенцијал за привредни раст заснован на иновацијама. Својим активностима успешно јача везу између науке и привреде, подстиче оснивање нових и оснажује постојећа предузећа са иновационим потенцијалом, чији је крајњи циљ развој привреде засноване на знању.
Јелена Комарица
АНТРФИЛЕИ:
УНИВЕРЗИТЕТСКИ ЦЕНТРИ
Иновативни пројекти, за које је одобрено финансирање, долазе из различитих индустријских области, а највише из области софтвера и израде апликација, информационо-комуникационих технологија, као и из машинства и машинског инжењеринга, медицине… Већина подржаних иновационих пројеката су из Београда, Ниша, Новог Сада, Крагујевца, као највећих универзитетских центара.
МИЛИОНИ ЗА ВАУЧЕРЕ
Фонд је у протеклом периоду доделио 114 иновационих ваучера за 100 српских предузећа, у укупном износу од 72 милиона динара. Просечно по предузећу износ ваучера је 633 хиљаде динара. Иновационе ваучере највише су тражиле научноистраживачке организација из области машинства, прехрамбене индустрије и пољопривреде.
ПРИОРИТЕТ
Европска унија је из претприступних фондова (ИПА) за програме Фонда до сада издвојила више од 14,5 милиона евра. Уједно, један од приоритета Владе Републике Србије је унапређење конкурентности науке, истраживања и иновација, што се огледа у обебеђивању већих средстава за финансирање иновација посредством Фонда, нарочито у 2017. и 2018. години.
КАКО ПРЕДШКОЛЦЕ УЧИТИ ДА ЧУВАЈУ ПЛАНЕТУ ЗЕМЉУ
Море (ни)је депонија
И добре и лоше навике деца стичу од најранијих дана, превасходно у породици, наравно и у вртићу, уколико га похађају. Да би већ као мали имали осећај колико је важно бринути о животној средини, требало би да то прихвате кроз примере, прелиставајући књиге, гледајући одговарајуће програме на телевизији или сајтове на интернету, свакако уз помоћ родитеља и васпитача
Сцена је забележена протеклог лета, на бродићу који превози туристе из Херцег Новог на Росе. На малој лађи затекло се разног света, између осталог и две породице. Једна из Србије, друга из Чешке. Два млада брачна пара, свако са двоје деце, узраста око четири до шест година. Девојчица из наше земље грицкала је неки кекс из кесице и кад је, делећи залогаје с братом, појела и последњи слаткиш, кесу је бацила у море. Некако истовремено, мали Чех се узврпољио и нешто питао мајку. Она је из торбе извадила папирнату марамицу и пружила му, како би у њу ставио жваку. Наравно, мајка је ту марамицу вратила у торбу.
Све је то помно испратио човек, који је управљао бродићем. Најљубазнијим тоном обратио се мами девојчице, која је бацила кесицу од кекса у море, и рекао јој да детету очигледно не даје добар пример, у противном малена то не би урадила. Требало је да кћерку опомене да не загађује море, колико год се чинило да Јадран у своју „утробу” може да прими тоне смећа. Уместо да се бар мало постиди, или да јој буде непријатно, мајка је лађара напала и осорно га опоменула да јој „не држи придике”.
Наизглед неважна епизода. Али добра илустрација односа одраслих и њихове деце према околини, која их окружује. Ако родитељ не научи дете да свака кесица, свака жвака, свака пластична флаша само умножава већ ионако огромне количине отпада, који плута морима, океанима, рекама, језерима, онда се будућност ове планете не чини нимало ружичастом. На шта већ деценијама упозоравају и скрећу пажњу јавности не само стручњаци, већ и сви иоле еколошки свеснији грађани.
Јер, како предшколац, који тек учи и упознаје се са светом у који је рођењем ступио, може да зна шта штети Земљи, уколико му то неко не објасни? Или не покаже примером? Ако родитељи имају неодговоран однос према отпацима, ако користе пластичне кесе уместо папирних, или те кесе не замене некима од рециклираних материјала, ако често бахато загађују средину у којој живе, јасно је да ће такав лош модел прихватити и њихово дете.
– Истраживања показују да је рано детињство идеалан период да се малишани уче и науче како бринути о животној средини. У тим раним годинама добро би било читати им књиге, које имају везе с флором и фауном, објашњавајући им на занимљив и њима прихватљин начин изузетан значај животињског и биљног света за здравље наше планете. Није довољно да они ту спознају добију само из књига, ваљало би да деца и виде како расте цвет, глисту која измили после кише, животињу у природном станишту. Да би што боље разумела зашто су пластичне кесе штетне, деци можда треба показати многобројне примере различитих становника мора заробљених неком рибарском мрежом, комадом пластике, који им се обмота око тела и не могу нормално да се крећу. Неке чак и скончају у мукама. Таквих видео-клипова има много на интернету и на Јутјубу, каже Катарина Гвоздић, психолог.
А да би деца уопште имала контакт с околином, подразумева се да би требало доста времена да проводе напољу. Било да је то двориште вртића, одлазак на неко излетиште надомак града или варошице у којој живе, посета неком националном парку. Нажалост, упркос труду одговорних људи, којима је задатак да уништавају депоније и чисте реке, некад се чини да је та битка узалудна. Док једни чисте, они други већ набацују нове хрпе смећа.
Ако се дете лично не увери, каже Гвоздић, како је леп неки парк, ако нема кеса и других отпадака, и како може да буде ружан и неуредан други, с кесама које свуда лете и висе и по гранама, не може на примеру да се увери шта значи бринути о животној средини. Свакако није добро ако дете одмалена прихвати да је „нормално” што је смеће свуда око њега, на сваком кораку, онда ће се угледати на друге који се немарно опходе према околини и сматраће да је то нешто што се подразумева.
Осим у кући, предшколци добијају прилику да уз помоћ васпитача и едукатора много науче. Будући да је радозналост полазна тачка дечје потребе за новим сазнањима, ту њихову особину добро је искористити на правилан начин. У двориштима појединих вртића постоје мале баште о којима брину деца, малишани заједно с васпитачицама могу да гаје и собне биљке, посматрајући како од малог пупољка настаје предиван цвет. Неки вртићи чак дозвољавају да се гаје и животиње, птичице, водене корњаче, златне рибице. А да би свако живо биће опстало, то захтева одговарајућу бригу. Деца треба да схвате колико је сваки живи створ драгоцен и неопходан планети на којој живи.
С обзиром на то да је екологија веома широк појам, предшколце свих узраста, сходно годинама, треба заинтересовати и за рециклирање. Малишани воле да сакупљају ситнице и да их, ако им то неко покаже и објасни како се ради, разврставају. У вртићима постоје, или би могле да постоје, посебне канте у различитим бојама тако да деца знају где да убацују пластику, хартију, стакло. Кроз причу о најмлађима у Јапану, на пример, може да се објасни шта раде и зашто рециклирају отпад њихови вршњаци у Земљи излазећег Сунца.
– Кад се с децом разговара о заштити околине, треба износити добре и позитивне стране, а не критике. Одраслима је лако да криве друге и да са себе пребацују одговорност, док предшколцима ствари треба представити из позитивног угла и давати им решења и могућности да се нешто исправи и поправи. Зато деци не треба говорити о катастрофалним подацима изумирања многих врста, токсичним отпадима, који могу лоше да утичу на здравље, могућности да поједини делови човечанства остану без пијаће воде. Психолози кажу да је боље давати им појединачне примере, као већ споменуте животињске врсте у морима и океанима, заробљене пластиком, али које захваљујући правовременој реакцији могу да буду спасене, указује Катарина Гвоздић, психолог.
Наравно, колико год се одрасли трудили да заштите децу од лоших вести и катастрофичних предвиђања, та мисија у савременом свету готово је немогућа. Малишани живе у доба „паметних” и брзих технологија, које неминовно, макар као ехо, допиру до деце. Да је тако говори пример два четворогодишњака, који су на питање шта би се догодило да се посече добар део стабала у некој шуми одговорили:
„Неке животиње живе на дрвећу. Ако се посече дрво, оне губе кућу. А без дома, како ће да живе? А и Сунце ће их видети… Где ће да се склоне, кад Сунце почне да пржи лети?”
„Стабла се секу и онда се од њих праве балвани. Ако посечеш мнооого стабала, ко ће да прави хлад. Онда ће и Земља умрети.”
Споменка Радовановић
АНТРФИЛЕИ:
ПЛУТАЈУЋЕ ОСТРВО ОД СМЕЋА
Један од најгорих примера да смеће практично осваја нашу планету јесте такозвани Велики пацифички тепих од смећа (Great Pacific Garbage Patch), плутајуће острво пластике у северном делу Тихог океана. То „острво” простире се на површини од милион и шестсто хиљада квадратних километара. Тај „тепих” тежак је више од три и по милиона тона, од чега је осамдесет одсто пластика, која сеже у дубину више од тридесет метара. То ругло од острва почело је да се формира педесетих година прошлог века, а да би се уклонило неопходно би било потрошити милијарде долара.
КОЛИКО СЕ РАЗГРАЂУЈЕ ПЛАСТИКА
Од свега најдуже се изгледа разграђује пластика, чак и до хиљаду година треба да би се неки део од тог материјала претворио у прах. Пластична кеса „живи” између двеста и петсто година. Алуминијумске конзерве, у којима се продају многобројна пића, разграђују се између осамдесет и двеста година. А батерије? Сто година. Кажу да стиропор уопште не може да се разгради.
ЗЕМЉА ЈЕ БОЛЕСНА
У Јапану, и не само у Јапану, незамисливо је да се смеће не разврстава по врсти материјала. Тако се поштује околина засад једине планете на којој живимо. Не само да се тако не ствара ђубре, већ се отпад прерађује и касније поново користи. Ако је старија генерација у нашој земљи прилично затајила, кад је реч о екологији и заштити животне средине, било би добро да те грешке исправе нови нараштаји. А да би деца уопште имала жељу да то учине у будућности, одмалена морају да се едукују и схвате да је Земља увелико „болесна” и да јој само људи, који јој свакодневно наносе нове ударце, могу помоћи да оздрави. Да не би било сувише касно.
