ШЕСТИ САМИТ УЧИТЕЉСКЕ ПРОФЕСИЈЕ

Квалитетно образовање и за децу избеглице

Професионално усавршавање и развој учитеља/наставника: Стварање услова за квалитетну наставу и изврсне резултате учења” била је званична тема овогодишњег, шестог по реду Међународног самита о учитељској професији, одржаног у Берлину, али је пажња учесника понајвише била усмерена на едукацију деце избеглица. Министри образовања, образовни стручњаци и синдикални лидери из 23 земље с најбољим образовним системима састали су се ове године у Берлину, трећег и четвртог марта, као гости Сталне конференције министара образовања и културе Савезне Републике Немачке, и њених организационих партнера Образовне интернационале и ОЕCD. Делегати јесу дебатовали о политикама подршке усавршавању учитеља и наставника и јачању њиховог утицаја на образовну политику, али се Немачка, стицајем околности, показала као идеална локација за њихов шести самит пре свега због избегли-чке кризе. Пре почетка званичног дела скупа учесници су, наиме, имали прилику да посете берлинске школе и из прве руке прате наставу деце из избегличких породица. Немачке подружнице Образовне интернационале, највећег светског савеза синдиката радника у образовању, организовале су им посете школама, где су могли да се увере на који начин се више од сто хиљада тих малишана, колико их је досад пристигло, интегришу у нову средину.

– Кад учитељи држе наставу, они не предају неко посебној „категорији” ученика, ученика етикетираних као „избеглице”, већ држе наставу деци, и то деци чији су животи трауматизовани на начине које већина нас не може ни да замисли – рекао је том приликом генерални секретар Образовне интернационале Фред ван Леувен. Он је, како преносе западни медији, нагласио да је избегличка криза показала да се образовање протеже далеко изван учионице и позвао је учитељске синдикате широм света да предводе у напорима да деца избеглице добију најквалитетније образовање.

У званичном делу самита представљен је и радни документ који за сваки од ових скупова припрема Директорат за образовање ОЕCD, користећи податке PISА међународног тестирања средњошколаца, и ТАLIS, међународног истраживања учења и наставе. У извештају под насловом „Изврсност у настави кроз професионално усавршавање и политичке реформе” наглашено је да у реформе образовања треба уложити више напора и политичке воље. Радни документ подсећа да се од учитеља и наставника некада очекивало да ученике науче ономе што ће, у облику знања и вештина, користити до краја живота, али да данас они припремају ученике за промене веће него икад, за послове који још нису ни у замисли, за рад с технологијама које још не постоје. Штавише, као што показује и избегличка криза, многе социјалне и економ-
ске тешкоће такође су и тема за школе те су очекивања од учитеља и наставника врло висока и захтевна.

Листа тих очекивања је дугачка и одражава потребу за транзицијом, од индустријске организације рада, према професионалној организацији рада, која је у многим другим секторима привреде одавно завршена. Како се прецизира у документу, професионализам се оби-чно дефинише као ниво аутономије и интерних прописа које припадници неке професије поштују те се професионализам оцењује кроз то да ли људи одређене струке раде захваљујући спољном притиску или је њихов рад резултат напредних вештина, унутрашње мотивације и напора самих радника. Према подацима ОЕCD, кад се учитељи и наставници оцењују на основу базе знања за извођење наставе, показује се да њихова моћ одлучивања о раду, као и о могућностима размене искустава и подршке није адекватна. Они ретко имају утврђене професионалне стандарде, ретко и онај ниво професионалне аутономије, али и ретко показују онај ниво заједничког рада који се у другим професијама заснованим на знању готово подразумева. Исти подаци, такође, показују да су учитељи и наставници професионално много испуњенији када раде заједно, када редовно присуствују часовима својих колега и када учествују у заједничком професионалном усавршавању. У том смислу је на самиту закључено да је дошло време да владе, образовна стручна тела и синдикати радника у образовању редефинишу улогу учитеља/наставника и да обезбеде подршку и заједничку организацију рада која ће им помоћи да се професионално развијају како би могли да задовоље потребе ученика 21. века.

Имајући све то у виду, јасно је да су реформе образовања увек врло тежак процес. „Сви подржавају реформе образовања – осим кад то може да утиче на њихову децу”, коментaрише се у документу. „Сви су учествовали у образовању и имају мишљење о томе, а реформе је тешко координирати кроз цео образовни систем и на више разних регионалних и локалних нивоа власти. Страх од губитка привилегија је при том нарочито присутан”. На самиту је дискутовано о многим примерима успешних реформи широм света, које су већ дале резултате и побољшале исходе учења, али је ипак констатовано да образовни системи могу и треба да буду бољи. Посебно је указано на недостатак кохерентности у реформским напорима кроз време (током мандата више узастопних влада) и на чињеницу да је само једна од десет образовних реформи касније била предмет процене њеног утицаја или ефикасности. У радном документу самита је зато идентификовано шест кључних активности неопхoдних за реализацију реформи образовања. Прва је да се учини сваки напор да се дође до консензуса о циљевима реформе, без угрожавања мотивисаности за промене, друга је да се учитељи и наставници укључе не само у спровођење реформи већ и у њихово осмишљавање. Сугерисано је и да експериментисање са образовним политикама, прво у неком мањем обиму, може да помогне у изградњи консензуса о њиховој примени и може да помогне да се превазиђу страхови и отпори према променама. Као суштински важна акција истакнуто је да подршка реформама захтева финансирање, али да није реч само о новцу већ пре свега о изградњи професионалних капацитета и подршке. Као пети важан елемент означен је „тајминг” и редослед реформских потеза. Акција која се као предлог нашла на крају листе, али уз напомену да је једнако значајна, јесте изградња партнерства са синдикатима образовања, а тиме и стављање учитељске/наставничке професије у сам центар реформе образовања, што захтева дијалог између владе и синдиката. „На крају крајева”, закључује се у радном документу, „различити погледи и ставови по питању реформе образовања најбоље се усклађују посредством јаког друштвеног партнерства”.

Г. Томљеновић

АНТРФИЛЕ:

Ретроспектива Самита

Сваког пролећа се, већ шести пут заредом, састају министри образовања, најбољи учитељи и наставници, лидери њихових синдиката, као и челници различитих образовних организација из земаља с најефикаснијим образовним системима. Циљ окупљања је да се пронађу најбоље праксе у свету које јачају наставничку професију и унапређују резултате учења. На прва два самита, одржана 2011. и 2012. године у САД, постигнут је консензус да је достизање високог квалитета учитељске професија од кључне важности за образовне системе, због суочавања са све амбициознијим захтевима времена. Осим тога, закључено је да су земље с најбољим образовним системима успешне у образовању зато што свеобухватно приступају регрутовању, припреми, подршци и задржавању талентованих наставника и директора школа. На самиту 2013. у Холандији говорило се о сложеној теми процене рада учитеља и наставника, а 2014, на Новом Зеланду, о питањима на који начин образовни системи могу да постигну изврсност и социјалну једнакост. Прошлогодишњи скуп одржан је у Канади и био је фокусиран на професионалну сарадњу и ефикасност у настави и образовању.

ФЕНО­МЕН МОТИ­ВА­ЦИ­ЈЕ НЕ ПРЕ­ПО­ЗНА­ЈЕ СЕ У НАШИМ ШКО­ЛА­МА

Напу­сти­ти прак­су „лако ћемо“

У неким земља­ма уче­ни­ци који су моти­ви­са­ни за школ­ско уче­ње има­ју боља постиг­ну­ћа за 20 одсто у одно­су на оне који нису, док је у Срби­ји та раз­ли­ка једва 0,5 одсто

Народ­не мудро­сти увек гово­ре о томе да је успех везан за моти­ва­ци­ју и како ништа боље не успе­ва од успе­ха, али ни тих лаич­ких уве­ре­ња о моти­ва­ци­ји у шко­ли ско­ро да нема. Истра­жи­ва­ња пока­зу­ју да се тај фено­мен у шко­ла­ма уоп­ште не пре­по­зна­је, иако нема бољег начи­на да се под­стак­ну уче­нич­ка постиг­ну­ћа. Резул­та­ти пока­зу­ју да ту пове­за­но­сти ско­ро да и нема. У неким земља­ма уче­ни­ци који су моти­ви­са­ни за школ­ско уче­ње има­ју боља постиг­ну­ћа за 20 одсто у одно­су на оне који нису, док је у Срби­ји та раз­ли­ка једва 0,5 одсто. Где смо изгу­би­ли моти­ва­ци­ју и ко је за то одго­во­ран?

Ово пита­ње поста­ви­ла је др Дра­ги­ца Павло­вић Бабић, виши науч­ни сарад­ник Инсти­ту­та за пси­хо­ло­ги­ју Фило­зоф­ског факул­те­та у Бео­гра­ду на про­мо­ци­ји књи­ге „Како моти­ви­са­ти уче­ни­ке да уче”, ауто­ра Џере Бро­фи­ја коју је обја­ви­ла Изда­вач­ка кућа Клио.

Уз комен­тар да се на овај наслов дуго чека­ло и да је тема моти­ва­ци­је врло екс­клу­зив­на, али и пуна кон­тро­вер­зи, Павло­вић Бабић је оце­ни­ла да смо раз­у­ме­ва­ње шко­ле и про­це­са који се деша­ва­ју под њеним кро­вом све­ли на уче­ње у нај­не­по­сред­ни­јем зна­че­њу. Шема је јед­но­став­на, настав­ник испо­ру­чи гра­ди­во, а уче­ник га усва­ја. И све се сво­ди на то да ли је он заин­те­ре­со­ван, да ли воли пред­мет или не, да ли је глуп или паме­тан, вре­дан или лењ, а одго­вор­ност шко­ле оста­је на тере­ну „непо­зна­те земље”.

– На то нико не реа­гу­је и ми по инер­ци­ји оба­вља­мо школ­ску прак­су – рекла је Павло­вић Бабић уочи овог изда­ња „Про­свет­ног пре­гле­да” у Гале­ри­ји нау­ке и тех­ни­ке САНУ, ука­зу­ју­ћи да ће, ако шко­ла не интер­ве­ни­ше, то ура­ди­ти неко дру­ги, обли­ку­ју­ћи тако однос пре­ма уче­њу.

Она је упо­зо­ри­ла да изо­ста­нак одго­вор­но­сти шко­ле и систе­ма после­дич­но недри уче­ни­ке који су немо­ти­ви­са­ни и апа­тич­ни, без само­по­у­зда­ња, али и без­вољ­не настав­ни­ке, који на посао „веро­ват­но иду зато што мора­ју”. Свој став је пот­кре­пи­ла истра­жи­ва­њи­ма да шко­ла која не уме да раз­ви­ја моти­ва­ци­ју – раз­ви­ја школ­ску анк­си­о­зност.

У раз­го­во­ру о књи­зи која је писа­на посеб­но за настав­ни­ке рече­но је да ће сви има­ти вели­ке кори­сти од ње, јер је писа­на пит­ко, добро је струк­ту­ри­са­на и са про­бле­ми­ма који су орга­ни­зо­ва­ни на сми­слен начин. Иако није књи­га „реце­па­та” и „вре­ћа с три­ко­ви­ма”, како је то и сам аутор изри­чи­то нагла­сио, ово дело може да послу­жи као сво­је­вр­сно упут­ство за при­ме­ну у учи­о­ни­ци, јер поста­вља озбиљ­на пита­ња и даје број­не при­ме­ре. С овом кон­ста­та­ци­јом сло­жи­ли су се уче­сни­ци у раз­го­во­ру о књи­зи Бро­фи­ја, Павло­вић Бабић, Биља­на Лајо­вић, спе­ци­ја­ли­ста школ­ске пси­хо­ло­ги­је, Сми­ља­на Јошић, истра­жи­вач-сарад­ник Инсти­ту­та за педа­го­шка истра­жи­ва­ња и Мари­на Вица­но­вић, пси­хо­лог и пре­во­ди­лац.

Сада нам је живот­но важан систем вред­но­сти, за који каже­мо да је уру­шен. Вели­ки део књи­ге се бави упра­во одно­сом и везом изме­ђу тру­да, уло­же­ног напо­ра и исхо­да. Није ли то сјај­на при­ча о про­ме­ни систе­ма вред­но­сти? Да иза­ђе­мо из матри­це „лако ћемо” и систе­ма вред­но­сти који под­ра­зу­ме­ва повр­шност и не тра­жи ана­ли­тич­ност, наве­ла је Лајо­вић.

То је, по њеном мишље­њу, јако важно, јер се дуго бави зашти­том од наси­ља. Она ту види одли­чан меха­ни­зам који може да помог­не да „оно што хоће­мо да ура­ди­мо у пре­вен­ци­ји, постиг­не­мо и при­ме­њу­ју­ћи раз­ли­чи­те прин­ци­пе који се поми­њу у овој књи­зи, у којој се про­вла­чи при­ча о пре­вен­ци­ји као нај­зна­чај­ни­јој стра­те­ги­ји за успех.

При­ча­ју­ћи о томе како помо­ћи обес­хра­бре­ним уче­ни­ци­ма, Вица­но­вић је издво­ји­ла инди­ви­ду­ал­ни при­ступ, са оби­ла­тим похва­ла­ма у почет­ку, али са растом само­по­у­зда­ња све тре­ба посте­пе­но сво­ди­ти на разум­ну меру. Што зна­чи да тада не тре­ба пре­те­ри­ва­ти са хва­лом и награ­да­ма. Она мисли да је важно и успо­ста­вља­ње бли­ски­јег одно­са настав­ни­ка и ђака, јер су настав­ни­ци и вас­пи­та­чи, а не само они који обра­зу­ју.

Сми­ља­на Јошић похва­ли­ла се да ради са вео­ма моти­ви­са­ним уче­ни­ци­ма у Истра­жи­вач­кој ста­ни­ци Пет­ни­ца и да је има­ла при­ли­ке да сара­ђу­је са „див­ним настав­ни­ци­ма који не кука­ју на систем и не жале се на усло­ве у који­ма раде”. Она се сло­жи­ла с пред­ло­гом да се што више про­мо­ви­шу добри при­ме­ри из којих се види шта настав­ни­ци­ма који раде у непо­вољ­ним окол­но­сти­ма пома­же да раде ква­ли­тет­но и без про­јек­то­ра, штам­па­ча, ком­пју­те­ра.

О. Нико­лић

АНТРФИЛЕИ:

ПРЕ­СКА­КА­ЊЕ ПРЕ­ПРЕ­КА

Због опште демо­ти­ва­ци­је у обра­зо­ва­њу и у дру­штву, мно­го се више бави­мо пре­пре­ка­ма и огра­ни­че­њи­ма, систем­ским реше­њи­ма који настав­ни­ку не дозво­ља­ва­ју да пока­жу сво­ју кре­а­тив­ност, рекла је Дра­ги­ца Павло­вић Бабић, виши науч­ни сарад­ник Инсти­ту­та за пси­хо­ло­ги­ју. Она је ипак убе­ђе­на да су неке од тих пре­пре­ка пре­на­гла­ше­не, јер увек посто­ји лич­ни про­стор за дело­ва­ње, „што потвр­ђу­је оби­ље дока­за о одлич­ним настав­ни­ци­ма и лепим школ­ским иску­стви­ма”.

УСА­МЉЕ­НИ У КЛУ­ПА­МА

По мишље­њу Биља­не Лајо­вић, спе­ци­ја­ли­сте школ­ске пси­хо­ло­ги­је, књи­га „Како моти­ви­са­ти уче­ни­ке да уче” даје вели­ки зна­чај настав­ни­ку – пра­во, вред­но, место на коме тре­ба да буде. Са те пози­ци­је нај­бо­ље уме да уве­ри уче­ни­ке у сми­сле­ност уче­ња и посто­ја­ња школ­ског систе­ма, који сва­ком дете­ту даје при­ли­ку да на ква­ли­те­тан начин учи и схва­ти да је рад у шко­ли вре­дан тру­да и вре­ме­на које у њој про­ве­де. Њој се посеб­но допа­ла рече­ни­ца у књи­зи да „настав­ник има зада­так да избе­га­ва уса­мље­нич­ки рад у клу­пи”.

ЉИЉАНА ДРАГУТИНОВИЋ, ВАСПИТАЧ – ДОБИТНИЦА СВЕТОСАВСКЕ НАГРАДЕ

Све што кажеш – мораш да покажеш

У сваком тренутку васпитач мора да има на уму да је он заправо модел деци, да од њега уче. Због тога је веома важно да осим онога што им говоримо, својим поступцима то морамо и да показујемо

Када као родитељ са својим дететом уђете у вртић „Мића и Аћим” имате осећај да сте дошли и безбрижни свет детињства и благодети. Целокупни утисак у вртићу, већ од самог улаза, одише атмосфером припадања, доброте и сигурности, а осећај добродошлице граде сви запослени под руководством васпитача Љиљане Драгутиновић. Порука коју деца преносе кроз своје приче о вртићу говори о њиховом осећању сигурности, поверењу које се гради у атмосфери прихваћености и другарства што је значаја подршка у васпитавању и нама родитељима, речено је у препоруци родитеља за доделу Светосавске награде овој изузетној васпитачици. Само речи хвале имају и стручна удружења и колеге са којима ради, посебно истичући њену компетентност и жељу да учи цео живот, прилагођава се потребама деце, родитеља и унапређује праксу предшколског васпитања и образовања, делећи знање са свима и проверавајући савремене теоријске и научне концепте. И оно што је најважније, ова заљубљеница у своју професију, изузетно марљива и вредна васпитачица ради искрено уживајући са децом што они и осећају и на свој начин јој узвраћају. Велико знање, истраживачки дух и искуство повод су за разговор са Љиљаном Драгутиновић, васпитачем и добитницом престижног признања.

Од каквог је значаја предшколско васпитање и образовање за правилан развоја најмлађих у савременом свету?

– Када говоримо о значају укључивања малишана у предшколско васпитање и образовање, морам да нагласим да у савременом свету постоји тенденција спуштања границе обавезног обухвата деце, управо из разлога што су истраживања показала да деца која су у раном детињству имала прилике за успостављање веза са другом децом и одраслима, као и безбедне услове и различите могућности за учење од старта, имала веће изборе од оних који нису имали таква искуства. Добро је што се и у нашој земљи озбољно размишља о спуштању границе за обавезан боравак деце у предшколској установи, а посебно оне из маргинализованих група. То би била добра прилика да сви малишани имају исте могућности за правилно одрастање, а не да то зависи од услова у којима су рођени.

Каква је улога васпитача? Ви сте заиста меродавни да укажете на рецепт за добар успех у раду са малишанима?

– Пре свега улоге васпитача су вишеструке. Васпитач је тај који иницира сарадњу са породицом и институцијама, као и појединцима из локалне заједнице, а заједно са њима је подршка деци. Васпитач планира и евалуира свој рад. Препознаје своје потребе и потребе групе и у зависности од њих планира своје стручно усавршавање. За професионални развој је драгоцена подршка стручних сарадника или експерата ван установе. Веома је важно да васпитачи користе различиту стручну литературу да би надоградили своје знање.

– Оно што сматрам важним је да у сваком тренутку васпитач мора да има на уму да је он заправо модел деци. Да од васпитача уче. Због тога је веома важно да осим онога што им говоримо, својим поступцима то морамо и да показујемо. Треба пажљиво саслушати шта малишани имају да нам кажу, а заједнички договор шта и како ће се радити показује нам да смо на добром путу. Васпитач учествује у дечјој игри као њихов партнер, заједно са њима планира наредне кораке, обезбеђује потребна средства и материјале, договара планиране посете. И све то обавезно документује. Поред тога важно је да сви васпитачи треба да имају на уму да без родитеља нема успеха. Као што смо ми, васпитачи подршка њима, тако су и они нама. Само заједно можемо да радимо за добробит деце. Дакле, универзалног рецепта нема, свако проналази свој пут ка успеху поштујући захтеве профеије.

Да ли се данас понашање малишана разликује од оних од пре двадесетак година? Да ли суи м потребе различите?

– То је неминовно. Некада је окружење је било безбедно и деца су пуно времена проводила у заједничкој игри напољу. Дружили су се малишани различитог узраста и бринули једни о другима. Данас су деци доступне нове технологије које су их усмериле на нове видове комуникације. То је уочљиво на све нижим узрастима. Колико је добро с једне стране, јер добијамо технолошки писмене генерације, толико је и изузетно важно да на овом узрасту буде и контролисано.

Познато је да сте као главни васпитач у вртићу „Мића и Аћим” успели да остварите изузетну сарадњу са породицама деце која похађају овај вртић? На који начин то постижете?

– Изузетно добра сарадња са колегиницама, такође и подршка стручних сарадника и директорке, допринеле су да је већ постала рутина организација радионица за родитеље. Позивамо их да буду гости у групи, организујемо дружења и са другим члановима породице. Уз помоћ родитеља организујемо изласке деце из вртића. Имали смо наш лист у коме су родитељи обавештавани шта се дешавало у претходном периоду у вртићу. Путем информативних и интерактивних паноа, размењујемо потребне информације.

Урадили смо анкету из које смо добили податке о томе шта малишани мисле, која су њихова права у вртићу и права њихових родитеља, а у исто време и шта родитељи мисле. Важно нам је било да идентификујемо евентуалне неусклађености у односу на понуду и очекивања. Изградили смо међусобно поверење, све предлоге разматрамо и договарамо како ћемо их реализовати. Родитељи су код нас увек добродошли.

Као предедник Удружења васпитача Београда организовали сте бројне стручне скупове, у циљу подизања стручних компетенција васпитача, али и саме делатности. Да ли се васпитачи радо одазивају и од коликог је значаја њихово стручно усавршавање?

– Веома сам поносна што сам једна од многих васпитача који сматрају да је стручно усавршавање потребно. Кад год се организује неки скуп или семинар, заинтересованих је више него што има реалних могућности за присуство. Поред тога све више васпитача има потребу да истражује сопствену праксу, да је мења. Примери добре праксе се приказују на сусретима и морам да нагласим да их је сваке године све више. Организовали смо Округли сто са темама које су биле актуелне, радили истраживања у циљу побољшања квалитета рада. Осим тога, васпитачи ствараоци, који сваке године учествују на Конкурсу за најбоље дидактичко средство, играчку и збирку, доказ су да поред креативности они промишљају и о потребама групе. Нажалост, и поред више покушаја још увек нисмо успели да пронађемо партнере који би ова средства учинили доступним свима.

У Вашој предшколској установи већ дуги низ година изузетно успешно радите на пројекту „Ми смо земљани” који промовише еколошке вредности. Колико је важно да се деца на најранијем узрасту образују и васпитавају у циљу очувања животне средине?

– Ово сматрам веома важним. Поред заштите животне средине, децу морамо оснажити да критички промишљају, проналазе узрочно последичне везе, имају своје мишљење о свему и проналазе аргументе зашто је нешто добро, а нешто није. Веома је важно да имамо сви исти однос према ономе што припада нама и нашој породици и ономе што је заједничко, што припада свима. Повратне информације од деце која су одавно отишла из вртића, неки су већ пунолетни, говоре да смо на правом путу. Њихови ставови почели су да се формирају код нас, у вртићу. На то смо веома поносни. Обично када се говори о екологији, говори се о рециклажи. Сматрам да је рециклажа један од начина који доприноси тренутном побољшању стања, али само рециклажа неће допринети на дуге стазе да се промена деси.

Који су данас највећи или, прецизније, актуелни проблеми васпитача, односно предшколског васпитања и образовања?

– Нажалост, као доминантан проблем морам да наведем број деце у групи. Поред овога ту су неусклађени захтеви различитих институција и довијање васпитача да свој посао раде коректно, а да не прекрше неке захтеве.

Тешко је и сазнање да је предшколско васпитање и образовање најнеправеднији део система образовања по питању обухвата деце. Када се вратим на почетак о броју деце у групама, јасно је да се мора мењати однос према овом нивоу образовања . Колико год изгледало скупо, врло брзо ће се уложено вратити.

Споменка Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

ЕЛЕКТРОНСКЕ НАПРАВЕ

Истраживања су показала да преко шездесет одсто деце предшколског узраста у Београду има телевизор у својој соби, а око тридесет пет одсто компјутер. Поставља се питање како се може дете контролисати када о коришћењу електронских „направа” само одлучује. Дакле, шта ће гледати, које игрице ће играти и колико времена ће провести у тој игри, указује Драгутиновић.

ПОДРШКА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА

Потребе деце, без обзира којој генерацији припадају, су исте. Поред физиолошких потреба, имају потребу да су сигурна, прихваћена, да се саслушају и уваже њихови предлози, а изнад свега да их подржавамо. Начини задовољавања ових потреба су различити. Данас стварамо вештачке ситуације, осмишљављамо их за нешто што је било свакодневно уобичајено и најрађе упражњавано у одрастању ранијих генерација. Тако, рецимо, у дворишто вртића их учимо да играју кликере, ластиш, школице… Уносимо прљаве матерјале: песак, воду, глину… И за све ово имамо подршку родитеља, јер је веома важно да дете слободно учествује у игри без страха да ће се упрљати, каже Љиљана Драгутиновић.

НАША ТЕМА: ЗАДРУГАРСТВО И ОБРАЗОВАЊЕ

САДР­ЖА­ЈИ РАДА УЧЕ­НИЧ­КИХ ЗАДРУ­ГА

Учи­ти, нау­чи­ти – ради­ти, зара­ди­ти

Уче­нич­ко задру­гар­ство је данас у запећ­ку, ни бли­зу ста­рој сла­ви – како по засту­пље­но­сти и број­но­сти, тако и по оби­му актив­но­сти. Међу­тим, било би добро да не забо­ра­ви­мо пози­тив­на иску­ства до којих смо и сами дола­зи­ли и да нема потре­бе да – изми­шља­мо топлу воду

Наша земља је већ од заче­та­ка модер­не држав­но­сти води­ла рачу­на о соп­стве­ној мла­де­жи. У, за оно – а у доброј мери и за наше доба – напред­ном школ­ству, посто­ја­ло је сво­је­вр­сно дуал­но обра­зо­ва­ње, које, за раз­ли­ку од овог модер­ног, које уво­ди­мо ових дана, није наи­ла­зи­ло на оспо­ра­ва­ња у дру­штву.

Некад је глав­на делат­ност прак­тич­ног рада у шко­ла­ма била пољо­при­вре­да, потом занат­ство, а данас се уче­нич­ке здру­ге баве широ­ким спек­тром делат­но­сти, које одра­жа­ва­ју и доми­нант­не при­вред­не актив­но­сти. Оне допу­ња­ва­ју уло­гу шко­ле, оспо­со­бља­ва­ју уче­ни­ке за рад и живот, а допри­но­се и бољем мaтеријалном поло­жа­ју шко­ле.

Садр­жа­ји рада уче­нич­ких задру­га мора­ју бити при­ме­ре­ни узра­сту уче­ни­ка и тре­ба да омо­гу­ће при­ме­ну већ сте­че­них зна­ња у прак­си, као и сти­ца­ње нових вешти­на. Задру­ге, по делат­но­сти, могу бити доми­нант­но пољо­при­вред­не, инду­стриј­ско-занат­ске, про­дај­не, услу­жне – или мешо­ви­те.

Пољо­при­вред­на делат­ност некад је била нај­ра­спро­стра­ње­ни­ја у уче­нич­ком задру­гар­ству, јер су се усло­ви за њу нај­лак­ше сти­ца­ли. У пла­нин­ским кра­је­ви­ма су се него­ва­ли сто­чар­ство и лива­дар­ство, а инте­ре­сант­ни за шко­ле били су и воћар­ство и повр­тар­ство. Ове актив­но­сти биле су, логич­но, нај­за­сту­пље­ни­је у сео­ским шко­ла­ма.

Беле­же се и егзо­тич­ни­је актив­но­сти, попут узго­ја сви­ле­не бубе, голу­бар­ства, рибар­ства – до пче­ла­ре­ња, про­из­вод­ње печу­ра­ка, саку­пља­ња леко­ви­тог биља, цве­ћар­ства, гаје­ња вино­ве лозе…

Кад гово­ри­мо о инду­стриј­ско-занат­ским про­из­вод­ним задру­га­ма, зави­сно од под­руч­ја рада и посто­је­ћих обра­зов­них про­фи­ла, задру­ге су пра­ви­ле метал­ске про­из­во­де, пред­ме­те од дрве­та, пла­сти­ке, папир­ну и тек­стил­ну галан­те­ри­ју – од упо­треб­них пред­ме­та за дома­ћин­ство и сва­ко­днев­ни живот, до суве­ни­ра, укра­са и умет­нич­ких пред­ме­та, про­из­во­да дома­ће ради­но­сти…

Мно­ге шко­ле су кроз ову делат­ност раз­ви­ја­ле коо­пе­ра­ци­ју са при­вре­дом, пре све­га локал­ним пред­у­зе­ћи­ма, кроз коју су сти­ца­ле и додат­на сред­ства, која су могла да упо­тре­бе за пове­ћа­ње стан­дар­да и уна­пре­ђе­ње настав­ног и рад­ног про­це­са у шко­ли.

Ипак, нај­број­ни­је су (и некад и сада) набав­но-про­дај­не уче­нич­ке задру­ге. Оне су посеб­но биле кори­сне некад, у пасив­ним сре­ди­на­ма у који­ма није било мно­го трго­ви­на и, пре све­га, снаб­де­ва­ле су шко­лу и уче­ни­ке школ­ским при­бо­ром и уџбе­ни­ци­ма. Буду­ћи тргов­ци овде су пра­ви­ли прве кора­ке, учи­ли се саве­сном еко­но­ми­са­њу и послов­ној ети­ци.

Кроз задру­ге услу­жног типа уче­ни­ци су, како у шко­ли, тако и гра­ђан­ству, могли да пону­де широ­ку лепе­зу сер­ви­са – од уре­ђе­ња око­ли­не, послов­ног и живот­ног про­сто­ра, кре­че­ња и одр­жа­ва­ња згра­да, пар­ко­ва, трав­ња­ка – до тури­стич­ких, књи­го­вод­стве­но-биро­тех­нич­ких и дру­гих услу­га.

Како у јед­ном свом освр­ту каже Мир­ја­на Нео­ри­чић, нека­да­шњи струч­ни сарад­ник Саве­за уче­нич­ких задру­га Срби­је – еко­ном­ска логи­ка је зако­ра­чи­ла у шко­ле, али то није једи­ни мотив рада уче­ни­ка. Они се кроз рад у задру­зи уче да уче и нау­че, да раде и зара­де.

Због број­них, пре све­га мате­ри­јал­них тешко­ћа с који­ма се обра­зо­ва­ње у Срби­ји суо­ча­ва, уче­нич­ко задру­гар­ство је данас у запећ­ку, ни бли­зу ста­рој сла­ви – како по засту­пље­но­сти и број­но­сти, тако и по оби­му актив­но­сти. Међу­тим, било би добро да не забо­ра­ви­мо пози­тив­на иску­ства до којих смо и сами дола­зи­ли и да нема потре­бе да – изми­шља­мо топлу воду.

ИСТО­РИ­ЈАТ УЧЕ­НИЧ­КОГ ЗАДРУ­ГАР­СТВА У СРБИ­ЈИ

Од скром­них поче­та­ка до злат­ног доба

Првим зако­ном о шко­ла­ма из 1844. одре­ђу­је се да сва­ка шко­ла има јед­ну малу повр­ши­ну земљи­шта за обра­ду, тако­зва­ну гра­ди­ну, где је учи­тељ радио са децом, одно­сно учио их пољо­при­вред­ним вешти­на­ма

Уче­нич­ка задру­га је орга­ни­за­ци­ја уче­ни­ка која вас­пи­та­ва мла­де за рад и пред­ста­вља нај­по­год­ни­ји савре­ме­ни облик рад­ног вас­пи­та­ња. Има вео­ма дугу тра­ди­ци­ју, како код нас, тако и у све­ту.

Као и сва­ка делат­ност, тако и вас­пи­та­ње и обра­зо­ва­ње, шко­ле – самим тим и уче­нич­ко задру­гар­ство – дели­ли су суд­би­ну кроз коју је про­ла­зи­ло и дру­штво. У том сми­слу било је успе­шних пери­о­да раз­во­ја уче­нич­ког задру­гар­ства, падо­ва, па и пре­стан­ка рада шко­ла, одно­сно уче­нич­ких задру­га, кроз исто­ри­ју мла­де кне­же­ви­не Срби­је.

Зачет­ке уче­нич­ког задру­гар­ства или таквих обли­ка рада нала­зи­мо с поја­вом првих основ­них шко­ла. Наи­ме, првим зако­ном о шко­ла­ма из 1844. годи­не утвр­ђу­је се и одре­ђу­је да сва­ка шко­ла има јед­ну малу повр­ши­ну земљи­шта за обра­ду, тако­зва­ну гра­ди­ну, где је учи­тељ радио са децом, одно­сно учио их пољо­при­вред­ним вешти­на­ма. То је заче­так – наста­нак уче­нич­ких задру­га, које су се раз­ли­чи­то нази­ва­ле – као деч­ји клу­бо­ви, пољо­при­вред­ни клу­бо­ви…, а циљ им је био исти – оку­пља­ње мла­дих како би нешто ради­ли и нау­чи­ли. То је било нужно за мла­ди нара­штај онда­шње Срби­је, у којој није било раз­ви­је­но школ­ство.

Озбиљ­ни­ји при­ступ уче­нич­ком задру­гар­ству при­ме­тан је од школ­ске 1959/1960. годи­не, када је изда­то Саве­зно упут­ство о про­из­вод­ном и дру­штве­но кори­сном раду уче­ни­ка основ­них шко­ла, чиме је, на одре­ђе­ни начин, запо­че­та рефор­ма школ­ског систе­ма сад­мо­го­ди­шњих и осмо­го­ди­шњих шко­ла. У исто вре­ме, 1959. годи­не, одр­жа­ва се и први Саве­зни семи­нар о уче­нич­ком задру­гар­ству у Пан­че­ву.

Интен­зив­ни­ји рад на уче­нич­ком задру­гар­ству у Срби­ји наста­је фор­ми­ра­њем Саве­за уче­нич­ких задру­га Срби­је, 29. апри­ла 1971. годи­не у Бео­гра­ду. Савез је реги­стро­ван као удру­же­ње гра­ђа­на, фак­тич­ки удру­же­ње тада 29 уче­нич­ких задру­га. Касни­је је Савез сво­јим радом ушао у кате­го­ри­ју орга­ни­за­ци­ја од посеб­ног дру­штве­ног инте­ре­са.

Дело­круг Извр­шног одбо­ра и секре­та­ра Саве­за био је у непо­сред­ним актив­но­сти­ма на тере­ну, ради фор­ми­ра­ња реги­о­нал­них саве­за и општин­ских одбо­ра, тамо где има бар десет шко­ла на тери­то­ри­ји јед­не општи­не. Ту је и обо­га­ћи­ва­ње садр­жа­ја рада уче­нич­ких задру­га и њего­во нор­ма­тив­но регу­ли­са­ње. Одр­жа­ва­њем Репу­блич­ког семи­на­ра о уче­нич­ком задру­гар­ству 1974, годи­не на Ртњу дат је већи замах осни­ва­њу и јача­њу уче­нич­ких задру­га, па самим тим и Саве­за уче­нич­ких задру­га.

Допри­нос ома­со­вља­ва­њу уче­нич­ког задру­гар­ства доне­ле су број­не зна­чај­не мани­фе­ста­ци­је:

– репу­блич­ке смо­тре (сва­ке дру­ге годи­не), као зна­чај­ни ску­по­ви са изло­жба­ма, прак­тич­ним радо­ви­ма, саве­то­ва­њи­ма, како за мен­то­ре, тако и за уче­ни­ке, на који­ма су се раз­ме­њи­ва­ла иску­ства и пре­у­зи­ма­ли добри обли­ци рада уче­нич­ких задру­га;

– рад­на мани­фе­ста­ци­ја „Тра­жи­мо нај­бо­ље поје­дин­це, гру­пе и уче­нич­ке задру­ге” из про­из­вод­ног рада услу­жних делат­но­сти, инвен­тив­но­сти мла­дих задру­га­ра и дру­гог. То је била при­ли­ка да се нај­за­слу­жни­ји награ­де;

– рад­на мани­фе­ста­ци­ја „Са задру­гом брже расте­мо” у орга­ни­за­ци­ји Саве­за уче­нич­ких задру­га, Пољо­при­вред­ног факул­те­та из Новог Сада и Радио Новог Сада;

– про­грам уре­ђе­ња школ­ске сре­ди­не, зашти­те и уна­пре­ђе­ња живот­не сре­ди­не, био је посеб­но импре­си­ван и атрак­ти­ван за уче­нич­ке задру­ге, које су тако и зна­чај­но обо­га­ти­ле садр­жа­је свог рада;

– так­ми­че­ња мла­дих задру­га­ра ора­ча уче­ни­ка основ­них шко­ла; окру­жне смо­тре уче­нич­ких задру­га;

– струч­на уса­вр­ша­ва­ња мен­то­ра и уче­ни­ка одви­ја­ла су се кроз семи­на­ре на општин­ском, окру­жном и репу­блич­ком нивоу.

Зна­чај­но је иста­ћи и пре­по­ру­ку Скуп­шти­не Репу­бли­ке Срби­је о додeли до три хек­та­ра сва­кој шко­ли, где је то било могу­ће.

Савез уче­нич­ких задру­га Срби­је имао је врло плод­ну сарад­њу са уче­нич­ким задру­га­ма дру­гих репу­бли­ка. Та сарад­ња се посеб­но одви­ја­ла кроз госто­ва­ња на разним так­ми­че­њи­ма и смо­тра­ма.

Посто­јао је и Коор­ди­на­ци­о­ни одбор уче­нич­ких задру­га Југо­сла­ви­је, који је посеб­но, као зада­так, имао орга­ни­за­ци­ју саве­зних смо­три и међу­на­род­ну сарад­њу.

Због изу­зет­ног рада и вели­ког бро­ја актив­но­сти, Савез уче­нич­ких задру­га Срби­је је 1987. годи­не одли­ко­ван Орде­ном рада са злат­ним вен­цем, ука­зом Пред­сед­ни­штва Соци­ја­ли­стич­ке Феде­ра­тив­не Репу­бли­ке Југо­сла­ви­је, а секре­тар Саве­за (моја мален­кост, П. Шешли­ја) Орде­ном рада са сре­бр­ним вен­цем. Због тога пери­од од 1975. до 1989. годи­не може­мо назва­ти злат­ним раз­до­бљем уче­нич­ког задру­гар­ства у Срби­ји, када је било еви­ден­ти­ра­но и актив­но више од хиља­ду уче­нич­ких задру­га.

Добрим резул­та­ти­ма рада Саве­за уче­нич­ких задру­га Срби­је допри­не­ла су и сред­ства инфор­ми­са­ња – штам­па, радио и теле­ви­зи­ја, а међу њима посеб­но може­мо иста­ћи „Про­свет­ни пре­глед”, „Поли­ти­ку”, Радио Бео­град и Радио Нови Сад.

Петар Шешли­ја, дуго­го­ди­шњи секре­тар Саве­за уче­нич­ких задру­га Срби­је

ОСТАТАК ТЕМЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У НАШЕМ ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ

ПРЕДВИЂАЊА КОМПАНИЈЕ СИМАНТЕК О САЈБЕР БЕЗБЕДНОСТИ ЗА 2016.

„Отисак” вена и ЕКГ уместо лозинке

Почетком ове, као и сваке године, стручњаци за информационе технологије доносе прогнозе за наступајући период. Овог пута из компанија Симантек (Symantec) и Нортон стижу предвиђања о софтверској безбедности и најважнијим претњама.

Интернет ствари и Интернет возила (IoT – Internet of things и IoV – Internet of vehicles), упозоравају они, нису безбедно пројектовани, у свом нацрту од самог почетка није предвиђена компонента сигурности, па ће ови сегменти аутоматизације и даље бити познати као „Интернет рањивости”.

Све је више повезаних уређаја и број напада на IoT наставиће да расте. Та цифра је још увек релативно мала, али се повремено очекују „епидемије”. Највише рачуна треба да поведу они који рано усвајају нове технологије (early adopters).

Очекује се да ће напади кроз клик на рекламе или путем софтвера за изнуду откупа (ransomware) бити први вид стварног утицаја сајбер криминала на IoT уређаје. Напади на повезане медицинске уређаје или аутомобиле носе стварну претњу по безбедност и вероватно ће бити узрок успостављању регулативе и одговорности у овом сектору. Сертификати и потписивање кодова треба да имају важну улогу у обезбеђивању IoT уређаја, али ће у будућности механизми заштите морати да се уграде у основу нових IoT уређаја.

Застоји у производњи због напада споља или отказивања ИТ опреме изазваће проблеме око усвајања и развоја „Индустрије 4.0” – четврте инду-стријске револуције, што ипак неће успорити планове о повезивању уређаја преко интернета. Стратегије заштите података и телеметрија претњи ће морати да напредују и очекује се да одговорни за безбедност података усвоје свеобухватни приступ овом питању.

Било да се пројектују паметни градови, инфраструктура или роботи за обављање рутинских дневних послова, мораће да се омогући безбедно програмирање, ажурирање и идентификација.
„Окружење у којем се нове технологије развијају мора да има ове принципе у сржи”, истичу експерти, како би се осигурала што виша безбедност и избегли хакерски напади у каснијим фазама.

Ова област интернета такође нема регулисану приватност и заштиту података и, што се више повезани уређаји буду користили, то ће се више информација о њима прикупљати. Тако ће се све чешће чути и питања: Где моји подаци иду? Како се користе? Да ли је ово безбедно?

Предстојећа директива Европске уније о заштити података јасно ће транс-формисати управљање подацима у ЕУ. Организације морају да се придржавају нових захтева приликом обраде личних података и морају да уведу строжа правила за њихово (не)поштовање. Брига расте и због сложености нових процеса управљања информацијама и растућих трошкова, али све то је неопходно како би корисници схватили прави потенцијал интернета и нових технологија, док се на место поставља одговарајућа заштита ради обезбеђивања заштите приватности – кажу у Симантеку.

С појавом нових политички мотивисаних „играча”, у сајбер свет ће се преселити и конфликти из реалности, а без изузетка и у област сајбер криминала. И ниво „префињености” обичног сајбер криминала порашће, „захваљујући” високој заступљености усмерених напада које спонзоршу неке државе или јаке организације.

Циљани напади на државна тела и компаније биће још боље таргетирани због све већег професионализма хакерских група. Да би се избегло откривање и заобишла сигурносна контрола напади ће бити унапред планирани са сврхом. Верујемо да ће свака жртва имати јединствени C&C сервер, новоосмишљени злонамерни софтвер и различите векторе напада. Тако ће бити теже открити нападе једноставним коришћењем показатеља провала – Indicators of Compromise (IoC) и захтеваће напредне корелационе методе широм разних индустријских грана и земаља.

„Хакерске групе ће бити све боље у прикривању трагова и одвраћању пажње са планираних циљева. Усвојиће и бољу безбедност инфраструктуре позадинског механизма, чинећи анализу и идентификацију украдених података и повезивање с ауторима напада тежим. Да би се избегло рано откривање, користиће се ши-фрована комуникација (уз помоћ стандардног SSL-а), а тројанци, уобичајени у сајбер криминалу, биће употребљавани како би се уклопили у ’масу’ традиционалног сајбер криминала”, упозорио је Кандид Вест, главни истраживач за софтверске претње у Симантеку.

Експерти предвиђају да би ИКТ индустрија могла да напусти досадашњи систем утврђивања аутентичности корисника, какав данас познајемо, односно пријављивања са шифром, јер већ одавно не функционише како је било замишљено.

Због великог броја упада током 2015. многи сервиси већ су увели проверу идентитета уз помоћ два фактора (2FA), што захтева не само оно што прави корисник зна – нпр. шифру, већ и нешто што само они користе – нпр. њихов мобилни телефон. Без обзира на то што ће се корисници вероватно мучити са мноштвом комбинација за пријављивање, овакве промене захтевају и њихово прилагођавање.

Биометрија ће такође напредовати – неће се све завршити на отисцима прстију. Већ се ради на решењима као што су идентификација заснована на ЕКГ-у или „подударање вена”, јер компаније схватају да је отиске прстију, са данашњом технологијом, прилично лако копирати.

Тренутно се осмишљавају роботи који треба да преузму свакодневне радне задатке. То подразумева и безбедност, како би се обезбедило њихово програмирање, ажурирање и идентификација, да окружење у којима се развијају и производе буде што сигурније, како би се спречили потенцијални напади у каснијим фазама.

Међутим, прави „паметни” (smart) градови и даље су далека перспектива, али ће њихов дизајн и планирање бити у центру шажње. Прво ћемо се срести са импресивним, прилагодљивим 3Д моделима будућих градова, који ће омогућити планерима и осталима да доживе будући дизајн кроз виртуелну и измењену стварност. Ово захтева и повећање сигурности у изради њиховог дизајна.

АНТРФИЛЕИ:

ПОРАСТ ДИГИТАЛНИХ УЦЕНА

„Популарност превара са изнудама ће наставити да расте. Оне су исплативе, релативно лаке и нуде осветничку забаву за оне који спроводе нападе више због уживања него због финансијске добити. Број шифрованих софтвера за изнуду откупа (Crypto ransomware) ће бити у порасту, држећи заузврат податке за давање откупа. Поред тога приметан је и пораст случајева у којима нападач прети јавним откривањем података. Ови случајеви ће бити слични најновијем уоченом цурењу информација Химера софтвера за изнуду откупа (Chimera ransomware), или пример уцене Ешли Медисон (Ashley Madison) након упада. Очекује се да ће приликом упада у системе компанија уцена играти важну улогу. Нападачи ће покушати изнуду од компаније пре него што злоупотребљени подаци буду објављени или ће им претити тиме како ће употребити податке уколико не плате”, наводи Кандид Вест.

ПУКОТИНЕ У МОБИЛНОЈ ЗАШТИТИ

Број нових варијанти злонамерног софтвера у Андроид системима стално расте, али се очекује и да корпорације узврате на ове изазове. Са све више додатака, као што су токени за проверу идентитета, компанијске апликације, плаћање и остале опције које прелазе на паметне телефоне, мобилни уређаји ће бити главна мета нападача. Вероватно ћемо бити сведоци јачих контрола на тржишту пословних апликација, као и спречавања преузимања системских функција мобилних уређаја.