ШКОЛСКИ ДАН НА САЈМУ КЊИГА

О лектири и играма дечје душе

Деца морају да одрастају уз књигу, да је заволе као предмет, како би касније постала страствени читаоци. Срећан је случај да је у наше село дошла учитељица Милица, која је то знала – казао је песник Љубивоје Ршумовић на књижевној трибини одржаној Школског дана на Сајму књига, под називом „Какву лектиру (не) волим”.

Уз њега су сцену делили Сузанa Дашић, наставница српског језика и књижевности из београдске Основне школе „Михаило Петровић Алас”, која је овом приликом повела и своје ученике, као и модератор Владимир Вукомановић.

– После прочитане Сјенкјевичеве „Кроз пустињу и прашуму” и ја сам почео да пишем. Написао сам „Кроз прашуму и пустињу” у којој сам описивао замишљене авантуре моје и мојих другара – открио је о својим почецима популарни песник.

За своје прве песме признао је деци да је „крао риме” од Бранка Ћопића, а говорећи о књигама које су обележиле његово детињство, навео је дела Ћопића и Змаја, која је заволео захваљујући учитељици. Она је донела књиге у његово, тада сиромашно, село Љубиш, и „кроз игру им улила љубав према књижевности”.

Наставница Дашић казала је да је љубав према књижевности наследила од мајке и развила у гимназијским данима.

– То је било време када се књига гледала као светиња. Сада је она материјално доступнија, али мени је жао што се библиотеке више не користе у мери као некад. Нама су оне биле главни извор за читање – каже.

По сопственом признању, кроз књижевни свет улазила је и кроз Ршумове књиге.

– Наравно, нормално је да током живота мењамо став према књигама које смо прочитали. Литература треба да буде актуелна, а садржај прилагођен и схватљив дечјем узрасту – одговорила је на питање како да се најмлађи заинтересују за читање.

Деца морају да се играју, да читају оно што воле док су млађа, да буду маштовита, а касније ће то бити темељ на којем ће успети да савладају и тешка књижевна дела, оценио је Ршумовић.

Међутим, без народне не можемо да разумемо ни модерну књижевност, а ја покушавам да спојим те две стране, рекла је Сузана Дашић.

– Са сваком новом генерацијом све ми је теже да деци језички приближим народну књижевност. Радила сам с њима „Еро с онога свијета”, а они данас не знају ни шта „Еро” значи – упозорава ова наставница.

– Када питате да ли је лектира добра или није, прво се пита шта та лектира треба да постигне. Деца треба да читају шта им се допада, али им треба дати и „канон”, класику, како би упознали њену суштину – наглашава.

Оба говорника помињу брзину којом се данас долази до сваке информације, до жељеног знања, истичући да то мења и комплетан контекст читања и учења. Некад је требало по неколико дана или седмица провести у библиотеци како бисмо сазнали ствари до којих данас долазимо у року од неколико минута, истичу.

– Мењају се читаоци, мења се и перспектива, у складу са тим мора да се мења и лектира – оценила је Сузана Дашић.

– Финско министарство просвете наложило је недавно учитељима: „Научите децу да буду срећна”, а Душко Радовић је „проповедао” ведрину, леп језик и лепу поруку – подсетио је популарни Ршум на крају трибине, када су, треба напоменути, сва деца из публике похрлила ка њему с књигама у рукама, како би добила аутограм и сликала се са омиљеним аутором.

Не морају сва деца да читају исто, сваки наставник може да, у сарадњи са својим одељењем, направи свој списак лектире. Битно је да из њих науче нешто ново, нешто што ће им користити – јединствена је порука учесника дискусије.

Током трибине „Упознај свог писца” аутор књига за децу Дејан Алексић је са ученицима Основне школе „Никола Тесла” водио занимљив разговор да ли воле да иду у школу, да ли им је литература занимљива, ко је њихов омиљени писац…

– Не пишем за друге, већ да забавим себе – признао је писац, који истиче важност „разговора са дететом у себи”.

Идеје за писање долазе му изненада и нема одређено време и место за стварање. Поред основних потреба живота и хумор је веома важан, као и потреба за игром, наглашава.

Важно је имати перспективу другога и да нам књижевност може служити да проширимо видике, да нас учини хуманијим, а не само да служи за забаву и разоноду, поручио је ђацима.

Јасминка Петровић представила је књигу „Све је у реду”, која је, како је нагласила, намењена и млађим и старијим читаоцима. Та збирка је скуп тешких животних прича младих људи у којима је заступљено вршњачко насиље, тешке болести и малолетничка трудноћа. То су управо теме о којима треба разговарати отворено са младима. Језик је прилагођен њима, како би лакше разумели и проживљавали приче јунака, објаснила је и посебно истакла Душана Богдановића, професора средње школе из Лебана, који је њене приче пројектовао у представе.

Д. Ј.

АНТРФИЛЕ:

ДЕЦА И ЈУНАЦИ

У свим дискусијама ученици су били активни саговорници писцима.

– Највише волимо авантуристичке књиге, желимо да истражујемо кроз њих – чуло се из првих редова, крцатих основцима. Они воле да читају литературу сходну својим годинама, кад год да је писана – данас или пре педесет, сто година.

По два прста подигнута свуда у публици и набрајање омиљених наслова – осим Ршумовићевих дела ту су и незаобилазни „Хајдук у Београду”, „Дечаци Павлове улице”, „Магареће године”, „Двадесет хиљада миља под морем”, чувена „Бела грива”…

– Не волим кад има цртежа или слика које описују радњу књиге. Волим сам да замислим како шта изгледа – вајкао се један мали читалац, чије запажање су одобрили сви малишани.

И велики песник Ршум се сложио са њима, подстичући их у тежњи да сами доживе омиљеног главног јунака и авантуре које пролази. Позвао је издаваче и илустраторе да добро промишљају када одлучују како ће да опреме своје наслове.

УДРУЖЕЊЕ „ЖИВОЈИН МИШИЋ” ПРОГЛАСИЛО ПЕТУ ГЕНЕРАЦИЈУ НАЈБОЉИХ ЕДУКАТОРА СРБИЈЕ

Десеточлани наставнички „дрим тим”

Најбољи едукатори Србије за 2018. годину долазе из 10 градова и места Србије и „још једну годину заредом су показали колико је образовање вредно и да имамо сјајне учитеље и наставнике широм наше земље”

Најбољи едукатори су учитељи и наставници основних и средњих школа, који се истичу изузетним радом и залагањем. Они су пре свега иноватори, мотиватори, утичу на формирање и развој ученика и уче их како да буду грађани 21. века. Ове године Удружење „Живојин Мишић” имало је прилику да се сусретне са великим бројем сјајних наставника и учитеља. Након дугог процеса селекције, који је трајао седам месеци, уз помоћ комисије изабрано је 10 победника.

Најбољи едукатори Србије за 2018. годину су: Алекса Попадић, наставник географије у Гимназији, ОШ „Светозар Марковић” и ОШ „Вук Караџић”, Краљево; Александар Мијалковић, наставник српског језика у ОШ „Душан Јерковић” у Инђији; Ивана Ковачевић, наставница српског језика и књижевности у престоничкој ОШ „Др Драган Херцог”; Јелена Бабић, учитељица у прокупачкој ОШ „Милић Ракић Мирко”; Лидија Виденовић, учитељица у осмолетки „Јелица Миловановић” из Сопота, те Милица Андоновић, наставница енглеског језика у ОШ „Вук Караџић” из Пирота.

У друштву најбољих обрео се и Младен Шљивовић, наставник физике у две зајечарске школе, Гимназији и ОШ „Десанка Максимовић”; Слађана Радојловић, наставница Основа економије и Банкарске обуке у Економској школи, Ниш; Вера Исаиловић, наставница историје у ОШ „Стеван Чоловић” из Ариља и Зоран Илић, учитељ у лесковачкој осмолетки „Светозар Марковић”.

– Признање најбољег едукатора Србије није лако заслужити, зато одајемо признање нашим сјајним едукаторима, који су својим радом успели да побољшају едукацију најмлађих. Желимо да их подстакнемо да своју титулу поносно носе и да знање шире и на следеће генерације – кажу у Удружењу „Живојин Мишић”.

Додају да најбољи едукатори Србије за 2018. долазе из 10 градова и места Србије и „још једну годину заредом су показали колико је образовање вредно и да имамо сјајне учитеље и наставнике широм наше земље”.

Поред признања најбољег едукатора Србије победници добијају и награду у износу од 100.000 динара, коју могу да употребе за унапређивање рада, реализацију пројеката са децом и усавршавање.

Свечана додела награда најбољим едукаторима Србије биће одржана крајем године у Београду.

Овогодишњем избору најбољих едукатора помогли су бројни чланови комисије, пре свега прошлогодишњи награђени едукатори, који се неуморно труде да пронађу нове иновативне колеге: Драгица Павловић Бабић, координатор ПИСА истраживања у Србији и сарадник Института за психологију у области образовања, Олга Николић, главни и одговорни уредник Просветног прегледа, Оливера Тодоровић, руководилац Центра за професионални развој запослених у образовању, Срђан Вербић и директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић.

СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА МАШИНСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

Три императива – знање, иновације и креативност

Истичући да се у свету одвија Четврта индустријска револуција, подстакнута развојем ИКТ-а, декан Радивоје Митровић каже да Факултет пред собом има нову мисију – у којој је инжењерство поново један од главних покретача индустријског развоја земље

Последњих година студије на Машинском факултету Универзитета у Београду поново стичу некадашњи углед и сјај и све више привлаче пажњу свршених средњошколаца. То потврђује и овогодишњи упис, када је аплицирало више од 1000 бруцоша, а на основне академске студије уписано је више од 600, што на Факултету сматрају добрим одзивом. Студентима се пружају велике могућности при избору студијског програма, јер их има укупно 21 од којих је 15 класичних (као што су Бродоградња, Ваздухопловство, Индустријско инжењерство, Моторна возила…), и шест нових, међу којима су Биомедицинско инжењерство, Дизајн у машинству, Заваривање и заварене конструкције, Механика, Машинство и информационе технологије…

За Машински факултет кажу да је због своје величине, по светским мерлима, универзитет у малом, са око 500 запослених. О јубилеју ове установе, која је минулог викенда, на Дан Факултета, прославила 70. рођендан, проблемима са којима се МФ изборио у тешким временима, актуелној понуди новим генерацијама високошколаца и о томе шта их чека по завршетку студија, разговарали смо са професором др Радивојем Митровићем, деканом Машинског факултета.

Он подсећа да се високошколска настава у области машинства заснива на традицији дугој 145 година, да њени корени сежу од средине 19. века. Следбеник те богате историје је Машински факултет Универзитета у Београду. Основан је давне 1948. и већ седам деценија има водећу мисију у развоју науке о машинству и образовању инжењера на просторима који сежу и изван граница Србије.

Др Митровић наглашава да, захваљујући развоју информационих и информационо-комуникационих технологија, исти објекти (у питању је брод, ваздухоплов, моторно возило, шлепери…) добијају нове, до јуче непојмљиве садржаје. Возила су вишеструко безбеднија, све чешће се говори о беспилотним летилицама, као и о аутомобилима који ће превозити путнике без возача, јер су тако програмирани. То већ, као експеримент, постоји у свету, а у догледној будућности ће, највероватније, постати и уобичајена појава.

– Предузели смо низ корака унутар куће да анализирамо наше студијске програме, да сагледамо шта је, евентуално, превазиђено, а које нове садржаје треба имплементирати. Већ смо осавременили начин извођења наставе на Факултету. Држимо се крилатице која важи у Европи „студент у центру учења” и покушавамо све да учинимо да на најјаснији, визуелно најупечатљивији начин представимо сложену материју, од математике до стручних предмета, да им разјаснимо феномене, јер смо свесни да ће се технологије мењати – објашњава Митровић.

На питање колико је Машински факултет материјално оспособљен за набавку савремених учила и обуку нових технологија, Митровић указује на значај добро опремљених лабораторија намењених научноистраживачком раду и раду са студентима. Увођењем студената током основних, а нарочито на мастер студијама, у нове процесе и лабораторије, настава је интересантнија и очигледнија, а тиме и интересовање студената за рад и учење вишеструко боље. У свом саставу, заједно са Иновационим центром, Факултет има више акредитованих лабораторија за испитивање контролних тела. Митровић наглашава да се на Факултету залажу за стварање не само бољих могућности да се свршени мастер студенти запошљавају, већ да почну да размишљају и о сопственом предузетничком подухвату и оснивању предузећа. Резултати које постижу вредни су пажње, јер подстичу креативан рад студената. Такав је, на пример, пројекат МФ „Друмска стрела”, по коме су већ препознати у Европи. Настоје, такође, да омогуће и осталим студентима учешће на домаћим, регионалним, па и светским такмичењима.

Истичући да се у свету одвија Четврта индустријска револуција, подстакнута развојем ИКТ-а, Митровић каже да Машински факултет пред собом има нову мисију – у којој је инжењерство поново један од главних покретача индустријског развоја земље.

– Знање, иновације и креативност су опет друштвени императив.

Јелена Комарица

АНТРФИЛЕИ:

СВЕТСКИ, А НАШ

Студије машинства у свету акценат стављају на усвајање нових технолошких знања и коришћење савремених алата везаних за информационо-комуникационе технологије. Истовремено, од образовања се очекује да подстиче креативност и иновативност код младих, као и мултидисциплинарни приступ у многим областима. Савремени инжењер мора да има широка општа знања и да зна како да усваја нова знања. Такав приступ на МФ-у постоји већ деценијама. Иновативне наставне методологије, које многи у свету тек сада „откривају”, као што су, на пример, Project-Led Education и Learning Factory, на Машинском постоје још од 80-их година.

НАЈБОЉИ БРЕНДОВИ

На свечаној академији Машински факултет је с поносом представио два најбоља бренда и понос Универзитета у Београду и читаве Србије. Реч је о студентским тимовима окупљеним око пројеката развоја тркачких болида и енергетски ефикасних пловила – Формула Студент тим „Tenfore Друмска стрела” и „Confluence Belgrade”, који су ове године забележили значајне успехе на међународним такмичењима.

Поводом јубилеја организована је и изложба, као својеврсни омаж животу и раду професора Михаила Мике Борисављевића, великог стручњака у области мотора – познатог и признатог и у светским размерама.

СТУДЕНТИ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Јавност је упознала и најбоље студенте основних и мастер студија у протеклој школској години. Милош Петрашиновић је двоструки студент генерације, на основним и на мастер студијама са просечном оценом 10. Најбољи на основним академским студијама су Наталија Перишић, Лука Миличић и Јагош Стојановић.

ТЕМА БРОЈА: САЈАМ КЊИГА

ЗАВРШЕНА НАЈВЕЋА МАНИФЕСТАЦИЈА У РЕГИОНУ КОЈА СЛАВИ ПИСАНУ РЕЧ

Следеће године почасни гост је Египат

Међународни београдски сајам књига званично је завршен свечаном примопредајом Отворене књиге. Мухамед Амин Белхаж, амбасадор Краљевине Мароко, предао је Отворену књигу Амру Алгувејлију, амбасадору Арапске Републике Египат у Србији, тако да ће следеће године почасни гост Сајма књига бити Египат.

Овогодишњи празник писане речи одвијао се на више од 30.000 квадрата изложбеног простора, са 980 излагача. У салама и на штандовима излагача реализовано је 607 програма, постављено је 10 изложби, а Сајам књига пратило је више од 1300 акредитованих новинара, а посетило окоу 200.000 љубитеља књиге. Поред Сајма књига посетиоци су имали прилику да посете и 49. Сајам образовања и наставних средстава и Медиа маркет.

На сајму књига учествовали су издавачи из Белорусије, Босне и Херцеговине, Египта, Ирана, Израела, Јапана, Кине, Мађарске, Румуније, Републике Српске, Русије, Словеније, Сједињених Америчких Држава, Украјине, Уједињеног Краљевства, Хрватске, Црне Горе, Швајцарске и Марока – почасног госта манифестације.

На сајму су проглашени издавач године, издавачки подухвати године, дечја књига године, најбољи издавачи из дијаспоре, посебна признања за допринос у области науке, специјална признања за издавача, књигу или стрип, најлепша књига, најлепше дечје књиге и специјално признање за младог дизајнера књиге.

НАСТАВАК ТЕМЕ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ ПРОСВЕТНОГ ПРЕГЛЕДА

РЕВЕРЗИБИЛНА ПСИХОЛОГИЈА НЕ ПОМАЖЕ ДЕЦИ

Правило је да нема правила

Никад не причајте о ономе што очекујете тако да дете толико збуните да оно једноставно више не зна шта се од њега тражи и како би требало да се понаша

Кад дете треба убедити да нешто уради, а одрасла особа унапред зна да ће на све што се од њега тражи оно одговорити негацијом, понекад се користи техника реверзибилне психологије. Та добро позната и опробана метода изношења супротних ставова од пожељних требало би да постигне жељени ефекат: од особе којој се обраћамо очекује се да учини потпуно супротно од онога што јој се наводно предлаже. Малишану се, на пример, каже: „Хајде да се кладимо да не можеш да ме стигнеш!”, имајући на уму да ће оно све да учини да баш то постигне.

Џули Хенкс, доктор психологије и предавач на универзитетима у Луизијани и Јути, користећи „обрнуту” психологију, обраћа се родитељима и наводи осам сигурних начина како да емотивно сасвим „униште дете” и онеспособе га за живот. Ако је послушају, дете ће, наглашава Џули Хенкс, сигурно патити од лошег менталног здравља, неће успевати да успоставља везе с другим људима, патиће од мањка самопоуздања, често ће бити депресивно, бесно и незадовољно.

Ако се родитељима, на такав начин, предочи шта заправо чине погрешно, можда ће постати свеснији у какве све замке увлаче децу.

Дете је бесно, тужно, уплашено. То је прави тренутак да му се насмејете у брк, кажете да престане да се пренемаже или да останете сасвим равнодушни према његовим или њеним осећањима. На тај начин детету, уместо да га предано саслушате и о ономе што га мучи озбиљно поразговарате, заправо поручујете да је лоше испољавати емоције. Постоји још и гори начин. Чим одрасла особа примети да је малишан из било ког разлога узнемирен или усхићен, родитељ или старатељ крене с причом колико је њему тешко (или лепо). Од детета се потом, наравно, очекује да оно (у)теши мајку, оца, старатеља и уживи се у емоције особе која га васпитава. Јер, одрасла особа има „одрасла” осећања, која никако не могу да се упореде с оним „малим”, дечјим.

Никад не причајте о ономе што очекујете тако да дете толико збуните да оно једноставно више не зна шта се од њега тражи и како би требало да се понаша. Нека малишан једноставно погађа шта ви заправо мислите, а да бисте били до краја доследни – непрекидно мењајте правила понашања. Кад се укаже тренутак да дете треба прекорити или наградити, ни ту немојте да будете доследни. Оно што једном наградите, наредни пут нека буде кажњено. А кад вас дете збуњено погледа или се (усуди) и да пита, лаконски одговорите: „Па ваљда си досад научио шта се од тебе очекује?! И, молим те, немој никад више да ме изневериш!”. Нити ће дете умети да протумачи шта се од њега очекује, а још мање ће наћи начин да не изневери конфузног родитеља или старатеља.

Никако не показујте љубав према партнеру, супругу, супрузи, напротив. Кад год је могуће, извргавајте га руглу, обраћајте му се повишеним и бесним тоном, непрекидно га критикујте. Исти ефекат се постиже и равнодушним или хладним приступом, као да се муж жени или супруга супругу обраћа као неком странцу. Све се то може зачинити виком и циком, обавезно баш кад је дете присутно. Додатан ефекат постиже се махањем папирима за развод. Тако ће малишан стално бити узнемирен и уплашен да не остане сам и напуштен. А ако су родитељи већ разведени, одлична је прилика да се оцрни онај други и да се представи у најгорем светлу – као себичњак, особа од неповерења. Тако ће дете постати потпуно растројено, несигурно и врло вероватно помислиће да је заправо оно одговорно што му се мама и тата разводе или што више нису заједно.

Све оно што ви нисте постигли очекујете да ће урадити ваше дете, зар се то од њега с правом не очекује. Поставите му високе стандарде, без обзира на то што их ви својевремено нисте испунили, и тражите да буде најбоље у школи, спорту, музици, балету, учењу језика, склапању пријатељстава, „фаца” у друштву. Непрекидно детету понављајте да мора да испуни оно што му је (често) наметнуто, у противном ћете се осећати као лош родитељ, старатељ. Зар је много подсетити малишана с времена на време, ако тражите да у свему буде најбољи? Потајно му и напомените да је ваша љубав безгранична, али под одговарајућим условима: ако дете научи да пише већ са две године, разуме енглески или француски са пет, постане Новак Ђоковић са петнаест, докторира у двадесет другој. „Зар су то претерана очекивања, сине?”.

Ако се дете споречка с другом или другарицом, из истих стопа се умешајте у њихову расправу. Дете има потешкоће с друговима у школи? Одмах идите код наставнице да се пожалите да вам малтретирају кћерку или сина. Како дете расте, непрекидно се мешајте у све односе, које оно заснива, било да су другарски, љубавни, пословни. А све под паролом „Ко ће ти помоћи (разумети те, више те волети) од мајке (оца)?!”. Ако је у породици више од једног детета, ето прилике да се деца стално пореде, и повреде, типичним реченицама: „Ех, кад би ти писао саставе из српског као твоја сестра?”, „Ех, кад би ти играла кошарку као твој брат!”.

Чим видите да вам се дете суочило с неким проблемом, одмах реагујте и све учините да му тај проблем решите. Ако ваше дете неко малтретира, умешајте се. Ако кука што нема патике, као сви у разреду, подигните десети кредит и купите их. Учините све и преко ваших моћи, ако треба да (пре)заштитите дете. На тај начин олакшаћете му да, врло вероватно, постане непредузумљиво, али с очекивањима да је толико посебно да ће и кад оно постане одрасла особа читав свет морати да се врти око њега. Деси ли се да сви беспоговорно не испуњавају све што се детету прохте, патиће и биће збуњено што не добија све што му падне

на памет.

Споменка Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

МОЈЕ ДЕТЕ, МОЈ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ

С дететом свакодневно делити све могуће проблеме, од оних баналних до сасвим озбиљних. При томе се од „малог човека” очекује да свесрдно и с пуно разумевања, заједно с одраслом особом, јадикује над економским тегобама, потешкоћама на послу, политичкој ситуацији, односима с другим одраслим људима. Малиша треба да схвати и прихвати да његова мама или његов тата нису баш сасвим способни да се брину о себи и да с великим тешкоћама излазе на крај с оним са чим се суоачавају. То је проверен начин да се на леђа детета навале бриге које оно, чак и кад би хтело, никако не би могло да реши. А и зашто би?

ТИ ДА СЕ ОСАМОСТАЛИШ

Било да је реч о детету од три, тринаест или двадесет три године, требало би се изненадити оног часа кад се син или кћерка дрзну да испоље неке сопствене замисли, осећања или ставове који се разликују од ваших. Још ако исказује потребу за истраживањем неких вама страних области, жељу да упознаје нове људе, другачије културе, све то одмах сасеците у корену. Одакле њему или њој уопште идеја да се залаже или заинтересује за нешто што је вама страно и непознато? Може да уследи кобна реченица „Како можеш тако нешто да ми урадиш?!”. Детету било ког узраста треба много снаге да се успротиви „ономе ко га храни”.