У СУСРЕТ МЕЂУНАРОДНОМ ДАНУ СТУДЕНАТА

У СУСРЕТ МЕЂУНАРОДНОМ ДАНУ СТУДЕНАТА

Симбол права на образовање

 

Међународни дан студената, 17. новембар, у Србији ће бити обележен Свечаном академијом у Студентском културном центру Београд и пропраћен низом културних и спортских активности. Tај датум уједно јe и прилика да се говори о положају академаца и условима студирања.

Положај студената у Србији, према речима председника Савеза студената Боријана Соковића, може бити унапређен на много начина, а највећа препрека која оптерећује високошколце су егзистенцијални проблеми. Због њих су студенти током школовања принуђени да траже привремено запослење, а то се, потом, одражава на продужење студија. Има, наравно, и оних који постижу добре резултате на међународним студентским такмичењима у свим областима – друштвено-хуманистичким, природно-математичким, техничко-технолошким и медицинским наукама. Све то, сматра Соковић, указује на квалитет високог образовања у Србији.

Председник Савеза студената верује да би резултати били много бољи када би се уложило (још) више напора у унапређење студентског стандарда, када би се увећали и унапредили постојећи смештајни капацитети у студентским домовима и створили додатни фондови за стипендирање најбољих студената, али и реформисали студијски програми.

Чињеница је, каже, да високо образовање у Србији није јефтино, уколико се студент не школује о трошку државе, и може се третирати као привилегија богатих, нарочито студирање у Београду, највећем универзитетском центру. Зато студентске организације и представничка тела, са СКОНУС-ом на челу, организују и спроводе велики број пројеката, како би олакшали и унапредили студирање у Србији. Соковић истиче и важност добре сарадње управе Универзитета у Београду и студентских представника, која се манифестује кроз низ заједничких активности за унапређење студирања.

Наглашава и значај међународне сарадње и напор који се улаже како би се олакшао процес мобилности и повећао број студената који иду на размене широм Европе. У прилог томе говори и чињеница да је Универзитет у Београду један од 26 добитника Еразмус повеље у Србији и да ће од јануара 2019. званично бити део тог међународног програма, што је према речима Соковића, велики помак у високом образовању.

Председник Савеза студената истиче и значај доношења Закона о студентском организовању, како би се подстакло ангажовање академаца у свим активностима током студија. Ранијих година је донет Правилник о вредновању ваннаставних активности, који препознаје студентско ангажовање ван процеса наставе, а оно што се очекује, наводи Соковић, јесте доношење Закона о студентском организовању, који ће дефинисати права и обавезе студентских организација и студената.

– Доста се ради и на повезивању пословног сектора и студената да се што боље информишу о врстама стипендија и условима стипендирања током студирања, пракси и како се запослити након свршетка студија – истакао је Соковић.

Међународни дан студената обележава се као симбол борбе за демократско образовање и као сећање на 17. новембар 1939, када су нацисти погубили 20 чехословачких студената, који су протестовали против окупације. Више од 1200 их је одведено у концентрационе логоре, а студентски домови и универзитети претворени су у касарне.

Јелена Комарица

 

Антрфиле

БИЗНИС-ФОРУМ

Председник Савеза студената Боријан Соковић најављује Студентски бизнис-форум који ће се, уз подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Министарства омладине и спорта, одржати на Златибору од 15. до 19. новембра у оквиру пројекта Савеза студената Београда – Програм развоја пословања. Традиционално, на конференцији ће се окупити студенти и представници акредитованих универзитета и високих школа, невладиног сектора и привреде.

Пратећи потребе академаца, скуп ће бити посвећен јачању веза између привредног сектора и студентских организација, како би се високошколцима приближила очекивања послодаваца, а њима олакшао процес селекције при запошљавању. Главна тема биће како започети сопствени бизнис, а до одговора на то питање студенти ће доћи кроз различита предавања и радионице, које ће водити еминентни стручњаци.

Учесници конференције имаће прилику да чују представнике интернационалних и домаћих компанија, али и из јавног сектора, као и лична искуства оних који су започели сопствени бизнис.

 

 

 

НАЈМАСОВНИЈА ГЕНЕРАЦИЈА БРУЦОША НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ ОБЕЛЕЖИЛА 50 ГОДИНА ОД УПИСА НА СТУДИЈЕ

Једном педагог  – увек педагог

 

 

Иако су струци дали много и већина их је данас у пензији, ова генерација педагога своју мисију није завршила. Управо то им је поручио у писму некадашњи професор Никола Поткоњак и оценио да је генерација 1968. својим практичним педагошким радом доказала да је било оправдано увођење стручних сарадника у наше школе

 

Ту 1968. годину обележиле су демонстрације студената Београдског универзитета, а управо та дешавања омогућила су да се број академаца на нашем највећем и настаријем универзитету повећа неколико пута. Наиме, договор је био да се дозволи упис бруцоша без полагања пријемног испита, али је ту препоруку послушао мали број факултета, међу којима је био и Филозофски. Тако је Одељење за педагогију добило најбројнију генерацију студената у којој су била чак 973 бруцоша. Од тог броја дипломирало је само 135.

Пет деценија касније окупили су се на Филозофском факултету да обележе тај велики јубилеј. Била је то прилика да се присете студентских дана, некадашњих професора,  али и да са колегама поделе личне и професионалне успехе, јер, како су рекли, ово је први пут да се овакав сусрет организује.

– Нашу генерацију пре 50 година примио је и поздравио тадашњи управник Одељења за педагогију проф. др Никола Поткоњак. Пријем за тако велики број студената је уприличен  у Сали хероја на Филолошком факултету. Студије је завршило око 14 одсто уписаних студената. Ова генерација има пет доктора наука, једног магистра педагошких наука и два специјалиста педагогије – рекао је домаћин скупа Божо Обрадовић.

Подсетио је да су до генерације 1968. студенти педагогије добијали звање професор педагогије, а најзаступљеније радно место је било професор педагошке групе предмета у учитељским школама. Окончањем студија та генерација имала је три „блага усмерења” –  предшколски, школски и андрагошки – па некима у дипломи пише да су професори педагогије, а другима да су дипломирани педагози.

–  Ова велика генерација професора педагогије и дипломираних педагога, пре свега, нашла је посао у основним и средњим школама. Посао који није имао неку традицију, иако се реформом школства и према тадашњем Општем закону о школству из 1958. говори о педагогу у школи. И пре реформе школства 1958. било је педагога у школи, али њихов број је био симболичан. Од ове генерације очекивало се да стручно трасира радне задатаке, али и своју будућност, као стручни сарадник – педагог у школи. Тврдим да је ова генерација професионално стасала и успешно започела, обавила и изградила педагошку стручно-научну подлогу и  иза себе оставила значајне педагошке резултате – оценио је Обрадовић.

Слободан Малушић, који је професионалну каријеру завршио као директор осмолетке „Ђура Даничић” у Београду, присећа се да су професори били у чуду када су видели колико се студената уписало на педагогију. У старту су им рекли да морају да буду веома строги и да ће већ током прве године бити урађена жестока селекција. Након дипломирања практично су били „гурнути у ватру”.

–  Радили смо без плана и програма, сналазили смо се како смо знали и умели. Шта је наш посао нису знали да нам кажу ни директори, ни Министарство просвете. Ова генерација крчила је пут и утабала стазу млађим колегама – истиче Малушић.

А тај пут није био нимало лак. Улога школског педагога ни онда, али ни данас, није довољно препозната у стручној и у широј јавности. Сем тога, у почетку је било чак и мало љубоморе међу колегама, јер су педагози једини у школи имали факултетско образовање, пошто су се наставници школовали на тадашњим петогодишњим учитељским школама.

–  Од старта су нас погрешно схватили и третирали као неке контролоре, а нису нас прихватили као стручне сараднике, који желе да помогну ђацима, њиховим родитељима и наставницима. Сматрам да се и данас тај проблем протеже. Зато сам се читав живот бавио истраживањима, доказујући ко смо и шта смо. Наш кључни задатак је да радимо на унапређењу и осавремењивању наставе, увођењу иновација у наставу, али се, ето, десило, да су педагоге у школама затрпали и административним пословима – истиче наш саговорник.

На питање јесу ли педагозима везане руке, јер унапређење наставе подразумева и финансије, Малушић одговара одрично. Педагози, објашњава, имају веома широко поље за деловање, и сви који желе могу много да допринесу унапређењу образовно-васпитног рада у школи.

Његова колегиница Љупка Вучетић, која је била педагог у београдској ОШ „Иво Андрић”, слаже се да је генерација 1968. поставила темељ педагошке службе и да се рад школе не може замислити без стручних сарадника, који заједно са управом чине основ образовно-васпитног рада. Присећајући се професионалних почетака, каже да је најтеже било убедити људе да педагози нису заменици директора и да нису ту да би надгледали нечији рад. Као највећи успех доживљава када је препознају бивши ученици и јаве јој се, јер се током радног века трудила да њена канцеларија буде отворена за сваког ђака.

–  Ја сам била први педагог у својој школи. Најтеже је било изборити се са неповерењем колега. Праксу сам стицала од искусних педагога. Један од њих ми је дао савет да почнем да радим са наставницима који желе да сарађују са мном, а онда ће се и други прикључити било из радозналости или из потребе. То је стална борба и стално доказивање, али имала сам срећу да радим са колегама психолозима који су, иако млађи од мене, били врсни сарадници. Њихов посао није исти као наш, али у синергији можемо да постигнемо велики успех. За мене је највећа сатисфакција што су ми колеге рекле да након мог одласка у пензију школа није иста – испричала нам је Петкана Ковачевић Ненадић, која је радила као педагог у ОШ „Стеван Чоловић” у Ариљу.

Последњих петнаестак година у делу јавности педагози и психолози нису на добром гласу. Пежоративно их зову „пепси служба”, спочитава им се и да су одговорни за неуспех реформе образовања после 2000. године. Професор на Одељењу за педагогију Филозофског факултета Радован Антонијевић поменуту квалификацију доживљава као пошалицу, а не као увреду. Верује да је значај педагога и других стручних сарадника препознат и да су они незаменљиви професионалци у школама. На питање где је педагогија у Србији данас, професор Антонијевић одговара да су самим тим што су део Болоњског процеса и део света. Прате међународне трендове у овој области што је, како каже, битно не само за развој педагогије, већ и Филозофског факултета у целини.

Иако су струци дали много и већина их је данас у пензији, најбројнија уписана генерација педагога своју мисију није завршила. Управо то им је поручио у писму некадашњи професор Никола Поткоњак, пошто није могао да присуствује скупу. Он је оценио да је генерација 1968. „својим практичним педагошким радом показала и доказала да је било оправдано увођење стручних сарадника у наше школе” и да је „знатно допринела унапређењу васпитања и образовања у Србији”. Уз поруку „једном педагог, увек педагог”, Поткоњак је некадашњим студентима поручио да ће се њихова педагошка мисија завршити тек са завршетком њихових живота.

В. Андрић

 

 

АНТРФИЛЕ

ЗНАЊЕ О ВАСПИТАЊУ УЧЕНИКА

Божо Обрадовић присетио се појединаца који су били на значајним функцијама и успешно сарађивали са школским педагозима. Међу њима је Данило Ж. Марковић, који је ступањем на место министра просвете окупио педагоге на стручном скупу у Дому културе у Смедереву.

– И данас се сећам тог састанка. После поздрава министар просвете се педагозима обратио речима: „Ја нисам педагог. Позвао сам вас јер су ми рекли да много знате о васпитању ученика, па да и ја нешто од вас научим од вас…” Срећа је да је тада у Министарству просвете било и неколико педагога. Ни тада педагози нису осрамотили своју струку – оценио је Обрадовић.

 

 

 

МИЛОРАД МИКИ ДАМЈАНОВИЋ, ДРАМСКИ УМЕТНИК

Глумачку кондицију одржава публика

 

 

Био сам дете које су гледали и оцењивали одрасли; био сам професионални глумац новајлија кога су гледала и оцењивала деца. Када вас оцењује различита публика, увек се трудите да будете у глумачкој кондицији

 

Милорад Мики Дамјановић рођен је 1977. године у Прибоју на Лиму. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Београду 1999. године, у класи професора Предрага Ејдуса, од када је и стални члан Београдског драмског позоришта.

Млађој публици добро је познат као телевизијски дечји јунак Тајни агент Изи, играо је у култном филму „Лајање на звезде”, а иза себе има више од педесет позоришних премијера.

Опробао се и као позоришни продуцент, учесник је дечјих и директор великог позоришног Фестивала „Дани Данила Лазовића”.

Проглашен је за најбољег младог глумца на „Данима комедије” у Јагодини и добитник Годишње награде БДП-а за уметнички допринос, као члан ансамбла представе „Буђење пролећа”, 2011. године.

 

Недавно је у Прибоју завршен шести фестивал посвећен нашем глумцу Данилу Лазовићу, чији сте креативни директор. Како је протекао тај велики позоришни скуп, значајан и за град на Лиму, али и за ширу културну јавност?

– Фестивал „Дани Данила Лазовића” јединствена је културна манифестација. Не зато што сам ја њен креативни директор, већ зато што тај фестивал има дивну и позитивну енергију, која произилази из љубави према поезији, уметности и дивне прибојске публике.

За ових шест година, колико организујемо фестивал, у Прибоју је заиста била плејада највећих српских, али и регионалних глумачких звезда и музичких гостију. Гостовале су представе, креиране су радионице о говорењу поезије, о дикцији и умрежавању знања ради ширења вештина о казивању стихова.

Прибојска публика, на шта сам веома поносан, заиста је искусна, а велико интересовање за програме фестивала, што вечерње, што дечје, представља праву оцену успешности онога што радимо.

 

За Прибој Вас вежу бројне успомене – у њему сте провели детињство. Како су изгледали Ваши први додири са светом позоришта и глуме и кораци на сцени тамошњег Дома културе?

– Завичај је заиста важан за све нас који смо кренули из родних места ка великим градовима. Никада се не бих усудио да покушам да упишем глуму у Београду да управо у прибојском Дому културе „Пиво Караматијевић” нисам добио сву љубав, знање и искуство, који су једном младом уметнику потребни да би развијао склоност да се бави драмском уметношћу.

Највише сам захвалан Ибрахиму Хасанагићу и Светлани Ратковић, највећим културним радницима града Прибоја, бар за мене. Они су, пре свега, успели да препознају мој таленат и великим залагањем осигурају чврсте темеље мог знања и самопоуздања, које је кључно за глумачки посао. Не могу да не споменем и моју професорку Милу Србљановић, која је са мном радила на казивању поезије. Пре уписа на Академију три пута сам био првак Републичке смотре у рецитовању „Песниче народа мог”, а глумачких награда у аматерском позоришту било је баш много.

 

Памтите ли Вашу прву представу?

– Сваки уметник памти први пројекат, дело или идеју у којој је учествовао. Глумци имају ту срећу да могу да памте неколико пута „прву представу”. Памтим одлично, као данас да је било, дечју представу Мале позоришне радионице Дома културе у Прибоју „Царев паж”. То узбуђење, сусрет са позоришном магијом и цео нови свет, који ти се отвори када погледаш публику, која је ту због тебе и твојих другара.

Друга „прва представа”, коју никада нећу заборавити, јесте „У цара Тројана козје уши” у Позоришту „Бошко Буха”. Прва професионална, на даскама које и метафорички и фактички живот значе. Пред најтежом публиком – пред децом. Искреном и суровом. У ономе што им се допада и ономе што им се не свиђа.

Заправо, живот увек тако намести важне ствари. Био сам дете које су гледали и оцењивали одрасли; био сам професионални глумац новајлија кога су гледала и оцењивала деца. Тако је и данас. Када вас оцењује различита публика, увек се трудите да будете у глумачкој кондицији.

 

Учешћем у данашњим културним активностима на неки начин враћате „дуг” родном граду, где се и развила Ваша љубав према уметности.

– Поред фестивала „Дани Данила Лазовића” сваке године се враћам „Лимским вечерима дечје поезије”. Тај програм водим од своје седме године, а већ петнаест година осмишљавам сценарио, режирам и водим финално вече те манифестације.

Морам напоменути да је Прибој заиста град поезије и уметности. Три фестивала поезије и много талентованих песника, који су деловали на нашој сцени, и још делују, права су реткост на културној сцени Србије и ми смо на то много поносни.

 

Поред ангажмана у Београдском драмском позоришту, активан сте члан и Дечјег позоришта „Пуж”. Децу је можда лакше насмејати, али колико је тешко пренети им праве поруке које представа носи?

– Врло често потцењујемо децу. Разумеју много боље и много више него што претпостављамо. Искреност је једино важна и у позоришту и у животу.

 

Када је право време за сусрет деце с позориштем? Како сте Ви заволели глуму?

– Мислим да је дете спремно за позориште у истом тренутку када је спремно за причање прича, гледање цртаћа. Деца у престоници су привилегована, јер њихови родитељи имају неколико дечјих позоришта у која могу да их поведу од најранијег детињства. Ја сам, нажалост, прву представу одгледао тек у првом разреду основне школе, а волео бих да је то било много, много раније. Ипак,очигледно, ни то није било прекасно да се „заразим вирусом” позоришта за читав живот.

 

Колики је значај школа и драмских секција у томе?

– Непроцењив. Драмске секције, без обзира на то да ли ће се дете у будућности бавити глумом или не, подстичу креативност, машту, самопоуздање. Поред тога, у поплави неукуса, шунда и срозавања свих система вредности, такве секције постају неопходна оаза за мале људе којима је то заиста потребно.

 

Осим што приближава деци културу и шири њихов речник и знања, бављење глумом има великог утицаја и на стицање самопоуздања. Ипак, дешава се да учитељи, рецимо, праве школску представу у коју су укључена само екстровертнија деца, а искључују оне стидљиве.

– Дешава се да су баш драмске секције место где интровертна деца пронађу своје место да покажу оно што не смеју у породици или у школи. Драмски педагози у томе могу одиграти најважнију улогу, уколико сваком детету приђу на различит начин и ако се сваким дететом баве појединачно.

 

Глума и читање су нераздвојни „партнери”. Зашто је важно да деца читају и да се различити облици уметности преплићу?

– Веома је важно код деце од раног детињства препознати интересовања и усмеравати их, а читање је важно без обзира на њихова интересовања. Деца све мање читају. Одрасли све мање читају. И то је забрињавајуће. Глумац не може бити добар глумац, уколико није прочитао сва дела Молијера, Шекспира, Чехова, а о класицима ван драмске литературе да и не говорим.

 

На каквој сте литератури одрастали?

– Рођен сам 1977. године, те сам у обавезној лектири имао Бранка Ћопића, Антонија Исаковића, Ивану Брлић Мажуранић, Отона Жупанчича… И пресрећан сам због тога. Као старијем основцу Агата Кристи ми је постала врло узбудљива и забавна, а средња школа ме довела у царство Толстоја, Достојевског, Лорке, Андрића, Селимовића… Њима се и данас враћам, на другачији начин. Књиге Десанке Максимовић увек су ми при руци.

 

Наташа Ивановић

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

КАО РИБА У ВОДИ

Дуго сте радили као телевизијски глумац за децу, а опробали сте се и на филму. Каква су била та искуства и како сте се ипак определили за позориште?

– Глумац је научен да ради све. Околности вас поведу тамо или овамо или свуда. Тренутно сам срећан човек и задовољан глумац, јер радим управо оно што волим и што сам желео да радим читавог живота. То је од примарног значаја. Позориште је место где се осећам као риба у води, ту видим свој уметнички напредак, што је веома важно за уметника.

 

 

ПОСТУЛАТИ ЖИВОТА

Каква је данас телевизијска понуда за децу? Да ли мислите да би репризе некадашњих култних дечјих емисија, попут Музичког тобогана, Фазона и фора, Метле без дршке… код данашње деце изазвала исте реакције?

– Мења се цивилизација, мењају се родитељи, мењају се деца, па се самим тим мења и телевизија. Као да је све постало инстант и без великог промишљања. Одрастао сам на емисијама које сте поменули, али и на „Недељном забавнику”, „Причама из Непричаве”, „Шта деца знају о завичају”, „Коцкици”, „Чик погоди ко сам”, „Књига је да се чита”… Веровали или не, још памтим неке постулате физике, хемије, биологије, али и живота, управо из тих емисија. Нажалост, нисам сигуран да би те емисије данас имале велику гледаност, а као што знате, данас је „рејтинг” све. Поновићу, нажалост.

 

 

 

ТЕШКА ИГРА

Игра је основа глуме. Колико је она важна за децу?

– Игра јесте основ свега. Глумац је привилегован, јер свакодневно одлази на посао да се игра. Али глума је тешка игра, у којој се преиспитујеш и тражиш у себи оно што ниси ни знао да имаш. Као мали смишљао сам своје игре, да бих свакога дана могао да будем неко други. Учио сам тако што сам имитирао наставнике, сваки дан кад дођем из школе, и тако понављао градиво. Дакле, глума ми је још у основној школи помагала, а била је игра.  Смишљао сам са комшијама и пријатељима наше мале представе; правили смо своју телевизију, своје такмичење за „Песму Евровизије”. Креативност у игри је важна, можда и више од саме игре.

 

 

 

САВРЕМЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У НАСТАВИ СМАЊУЈУ НЕУСПЕХ УЧЕНИКА

Научимо децу да уче

 

Педагог Биљана Дробњак није присталица готових решења, сматра да ученика треба само усмеравати ка одређеним циљевима. Садржаји морају да буду добро осмишљени, индивидуализовани, да траже узроке неуспеха и ученика натерају на размишљање шта не ради добро, а шта може да уради још боље и на које начине

За већину ученика најчешћи разлог неуспеха у настави је обимно градиво, које притом није привлачно и нема никакве везе са животним ситуацијама. Скоро четвртина њих сматра да неуспех произилази што превише времена троше на неважне ствари, као што су интернет, Фејсбук и Инстаграм, а затим друштво и изласци. Tо су само неки од резултата истраживања Биљане Дробњак, мастер педагога и професора грађанског васпитања у Шабачкој гимназији. Анкетирано је 1300 старијих основаца и гимназијалаца који су, правећи листу узрока неуспеха у настави, осим квалитета школског градива, на прво место ставили начин на који одговарају (69,57 одсто), затим како су савладали градиво (59,90 одсто), као и релевантност идеја и садржаја које заступају (54,10 одсто). Сви анкетирани ученици слажу се да је једини начин на који се може спречити њихов неуспех у настави да их наставник мотивише за одређени предмет и заинтересује да уче.

Управо то је учинила Биљана Дробњак, која већ деценију користи савремене технологије у раду са ученицима, наравно у сарадњи са колегама и професорима Шабачке гимназије.

– Ефикасност је приметна код већине ученика, а посебно оних интровертних, којима је лакше да код куће самостално прегледају материјале, брзином коју сами изаберу, у време када они то желе и онолико пута колико сматрају да је довољно – објашњава наша саговорница и додаје да ефикасност проверава заједно са ученицима, а у зависности од циљева и задатака.

Данас је можда најважније, како истиче, да ученике научимо да уче и да имају критички став према садржају који уче, али и према животу уопште. Савремене технологије ђацима су занимљиве и зато их она користи у раду, али увек уз напомену о прекомерности, злоупотребама и опасностима које прете са интернета.

– Анкета је показала да је велики проценат младих 24 сата онлајн, а неки ученици и спавају поред мобилних телефона. Чак 73 одсто испитаних користи друштвене мреже Фејсбук и Инстаграм, проводећи време тако што четују са (не)познатим особама, сваки пети игра игрице, три-четири одсто ђака слушају музику или само „прелећу” преко различитих информација и садржаја – наводи Дробњак и указује на бројне злоупотребе савремених технологија – отварање лажних профила, крађа идентитета, постављање туђих фотографија без одобрења власника слике, слање непримерених фотографија и порука, вређање, ширење мржње…

Наглашава да употребом савремених технологија наставник постаје „ближи” ученицима, да они брже стичу поверење у њих, и да је онда све много лакше.

– Често направим словне или граматичке грешке у материјалу, да видим да ли ученици пажљиво читају. Свака апликација даје могућност за постављање питања ученицима, наставник одговоре добије на имејл, па додатно може да их прати. Материјали за учење не захтевају посебну проверу онога што су усвојили, као у конкретним наставним предметима – објашњава Биљана Дробњак и додаје да текстови и видео-лекције могу да се праве или да се преузимају бесплатно са интернета. А улога савремених технологија, баш као и улога наставника и ученика у образовно-васпитном процесу, јесте да открију факторе који доводе до неуспеха ученика и да се онда ради на његовом отклањању. Ако говоримо о учењу, ту су свакако концентрација, мотивација, писање белешки, памћење, понављање…

Уз нагласак да није присталица давања готових решења, саговорница Просветног прегледа сматра да ученика треба само усмеравати ка одређеним циљевима. Садржаји морају да буду добро осмишљени, индивидуализовани, да траже узроке неуспеха и да ученика воде да сам критички размишља шта не ради добро, а шта може да уради још боље и на које све начине.

Дробњак у раду користи Блог, Фејсбук, Edpuzzle, PlayPosit, NowComment, Actively Learn, Tripline, My Histro, Story Maps… па се, примера ради, договара са наставником математике када ће поставити задатке. Они који ураде тачно и у одређеном временском периоду добијају плус, неку олакшицу на тесту или и саму оцену. Тешко је, каже, контролисати да ли задатак раде самостално, али сама чињеница да се ангажују и проведу време у изради, па чак и у договору са неким, потврђује да су мотивисани да раде.

Све оно што би објаснила у директном контакту у учионици, лицем у лице, наша саговорница се труди да ученицима који имају неки проблем објасни и путем савремених технологија. Као још један у низу примера Дробњак наводи предавање о полно преносивим болестима, које је урадила са лекаром др Драганом Чавићем.

– Комбинацијом видео-клипова и текста, уз коришћење веб-алата Sutori и Фејсбука, ученици су добили упутства о кључним појмовима сперматогенезе, објашњења како се она одвија, када започиње, које су фазе. На крају предавања ђаци су добили питања у занимљивом квизу да могу да понове оно о чему су учили – каже Биљана Дробњак и наглашава да се све лекције из школског плана и програма могу пребацити и у виртуелне учионице.

Напомињући да у Шабачкој гимназији већина професора користи савремене технологије у настави, Дробњак објашњава да је заједно са колегама направила предавање „Златни пресек”, које није предвиђено у градиву за гимназије.

– Интердисциплинарни приступ је повезао предмете Математику, Ликовно васпитање, Музичку културу и Физику. Ученике смо ставили у активну улогу, добили су задатке да направе презентације о „златном пресеку”, да уоче где се све јавља, каква је примена у музици, сликарству – прича она.

На наше питање како се превентивно може радити са ученицима и смањивати, односно елиминисати неуспех употребом савремених технологија, Биљана Дробњак каже да их, пре свега, треба упознати са узроцима несупеха, затим са начинима за његово превазилажење, како да направе план за учење, затим да истрају и буду самодисциплиновани, да елимишу страх од неуспеха и од испитних ситуација.

– Вођењем ученика у виртуелном свету и давањем могућности да и сами прођу кроз замишљене ситуације можемо их усмеравати ка реално постављеним циљевима, да сами бирају и користе најефикасније методе и технике, које им одговарају, или да користе добро написане сопствене белешке. На тај начин можемо да утичемо на смањивање или потпуно елиминисање узрока који доводе до несупеха ученика у настави – закључује наша саговорница.

Мила Вуковић

 

АНТРФИЛЕИ

МОТИВАЦИЈА ВАЖНИЈА ОД ОБУКЕ

Када је о обуци наставника реч, Дробњак истиче да је за оне који не желе да сами праве видео-упутства, односно материјале, потребно тек елементарно познавање рада на рачунару, писање текста, прављење презентација, претраживање интернета и преузимање података.

– Можда је најважнија мотивација просветних радника да желе да се усавршавају у примени савремених технологија у настави и раду са ученицима. Мени је било потребно неколико обука, семинара да бих направила свој блог, како бих могла да користим различите веб-апликације за рад са ученицима – каже и додаје да је све то потпуно бесплатно и за њу и ученике, али су користи вишеструке, посебно за напредовање ученика у наставном процесу.

 

 

НЕУСПЕХ И ОДГОВОРНОСТ

Уз нагласак да је неуспех ученика у настави један од најсложенијих проблема у школама, стари и стални пратилац васпитно-образовних институција, чије су последице далекосежне како за друштво, школу, наставнике тако и за родитеље и појединца, Биљана Дробњак подсећа да су почетком 20. века истраживачи углавном сматрали да способност учења зависи од интелигенције. Касније је утврђено да су важне и црте личности, воља и интересовање, али и да је ученик једина одговорна особа за сопствени неуспех. Тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века неуспех све чешће почиње да се посматра кроз однос породице и школе, школског система и ученика, наставника и ученика и ученика међусобно. Појединац, дакле, више није једини одговоран за сопствени неуспех у настави.

 

 

 

СТО ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Стопама предака на Кајмакчалану

 

 

Удружење „Отаџбина памти” одало је пошту српским херојима Солунског фронта организовањем похода у коме је учествовало 100 београдских малишана у пратњи родитеља. У недељи обележавања ослобођења Београда и Дана примирја у Првом светском рату час историје под Спомен-капелом српским јунацима на Кајмакчалану учесници описују као незабораван

 

Војничко гробље из Првог светског рата, у селу Криваја на планини Цер, зиму 2017. године дочекало је запуштено, скривено коровом и шипражјем. Тмурног и кишовитог 3. децембра прошле године, група планинара рекреативаца и њихова деца за неколико сати очистили су терен, запалили свеће и одали пошту четрдесеторици српских и тројици аустроугарских војника, чији посмртни остаци тамо леже још од чувене Церске битке. Била је то једна од првих акција Удружења „Отаџбина памти”, и прва у вишемесечном низу припремних акција за поход на Кајмакчалан, којим је Удружење јула ове године на изузетан начин обележило стогодишњицу пробоја Солунског фронта, 1918.

За разлику од прве акције на Церу, у којој су оснивачи Удружења дали лични пример сопственој деци, поход на Кајмакчалан био је осмишљен под слоганом „100 деце за 100 година”. Та брижљиво припремана планинска тура на најбољи начин је остварила циљ – стотину београдских малишана и родитељи који су их пратили, и данас, у недељи обележавања ослобођења Београда и Дана примирја у Првом светском рату, са одушевљењем се присећају успињањa на поприште најжешћих битака Солунског фронта, „огњену капију српске слободе”, и о дирљивом часу историје под ведрим небом, који су деца слушала са невероватним занимањем.

Удружење грађана „Отаџбина памти” основала је група Београђана, махом инжењера електротехнике, које су испрва приближила спортска дружења у природи, а потом и сазнање да деле неке сличне традиционалне вредности, као и да из блиских углова гледају на историјску прошлост. Са приближавањем стоте годишњице од завршетка Првог светског рата спонтано су се окупили око идеје да кроз низ конкретних активности током ове јубиларне године одају почаст историји Србије, и истовремено пруже позитиван пример, не само сопственој деци, већ и да подсећањем на херојство и страдање српских војника и хумане вредности исказане у Првом светском рату инспиришу младе у читавој земљи.

Централни догађај овогодишњег својеврсног одавања почасти и сећања на херојство и страдање српских војника у Великом рату, поход стотину деце, њихових родитеља и бројних планинара на Кајмакчалан реализован је као четвородневна експедиција, од 11. до 14. јула. Према речима председника удружења „Отаџбина памти” Драгана Томића, иначе директора Развојног центра Мајкрософта Србија, акција је детаљно разрађивана још од октобра прошле године. Пажљиво је припремана не само безбедносно, већ и уз поштовање утврђених правила понашања. Циљ је био да учесници на леп, пригодан и достојанствен начин покажу да се поносе прецима”.

И мада припреме до најситнијих детаља нису спречиле малу почетну збрку на терену, мрзовољних и нерасположених, према Томићевим речима, није било; дух екипе био је сјајан, бриге су брзо развејане и успон уз планину Ниџе, на њен 2500 метара висок врх Кајмакчалан (на граници Македоније према Грчкој), успешно је започео. Експедиција се већ другог дана нашла на 2000 метара надморске висине, одакле је следио успон дуг пет километара до самог Кајмакчалана. Уз ровове, који тамо стоје још од битака Солунског фронта, за планирану свечаност одабран је природни амфитеатар; пун век након великог жртвовања српског војника далеко од домовине, на Кајмакчалану се чула хорска песма „Тамо далеко”, што је био један од најдирљивијих момената експедиције. На истом месту, испод Спомен-капеле са костурницом, одржан је и својеврсни час историје, о коме учесници говоре као о незаборавном часу сећања на наше претке. Одржала га је Емина Живковић, наставница историје у београдској осмолетки „Ђура Јакшић” и чланица Управног одбора Удружења за друштвену историју Euroclio.

Трећег дана овог ходочашћа деца су пешачила до врха Мало Ниџе, осам километара од Кајмакчалана, са кога се виде места најкрвавијих борби, планина Сокол и Добро поље. Уз пут су имали лекцију из ботанике, а уз зидове болнице Арчибалда Рајса, чувеног Швајцарца који је доживотно остао везан за Србију, још једну лекцију из историје.

Последњег дана експедиције одржан је помен палима у Спомен-капели на Кајмакчалану. Драган Томић додаје да се осећања, која су та четири дана делили млади и старији учесници похода, тешко могу описати речима. За њега поход на Кајмакчалан једна је од најлепших манифестација у којој је икада учествовао и памтиће га као „специјално место на коме је био у кругу најбољих пријатеља”. Уз пуно позитивне енергије и полета, „Отаџбина памти” је, према његовим речима, достојно одала почаст својим прадедовима.

Управо као што је показао поход на Кајмакчалан, традиција, иновација и акција три су главне окоснице деловања удружења „Отаџбина памти”. Оснивачи су уверени да имају знање и енергију, који су потребни да се новим генерацијама понуди „свеж” избор, онај који је у исто време и изворно српски, али и актуелан и у времену у коме живимо. Пре свега, желе да пренесу поруку младима да је будућност наше земље искључиво у њиховим (нашим) рукама, што је кључни мотив за све активности Удружења, које су окренуте сагледавању прошлости и вредновању традиције.

– Време у коме живимо врви од промена, а ми верујемо да успешна и срећна будућност зависи управо од темеља или корена који су у нашој историји… Оно што карактерише наш тим је да радимо конкретне ствари”, каже председник Драган Томић и додаје: – Има ту и приче и дебате, али врло брзо прелазимо у акцију. У сваком граду у Србији постоји велики број наших истомишљеника; желимо да окупимо те људе и да свако у свом граду једном месечно осмисли бар једну малу акцију, која ће учинити да сваки град у Србији буде место које верује у будућност.

Идеја удружења „Отаџбина памти” јесте и да својим акцијама покрене „здраву и уравнотежену дискусију о нашој историји”. Један од оснивача, Мирко Митровић, тим поводом каже да нам, кад је о историји реч, не треба ни аутоглорофикација ни посипање пепелом.

– Да бисмо напредовали као друштво, морамо здраво размислити шта је то што је било добро и држати се тога, а шта је то где смо у историји грешили и где још требамо да учимо. У том контексту, суштински задатак сваког родитеља, али и образовног система и друштва у целини јесте да код деце гради добар систем вредности.

Велики рат, према његовим речима, пружа много таквих примера: како волети породицу, како се ујединити око заједничког циља, како бранити своју земљу, како поштовати непријатеља. Наш саговорник додаје да досад, нажалост, нисмо довољно слушали о нашим прецима и њиховој улози у Великом рату, што илуструје и личним примером: од двојице његових прадедова бораца један је носилац Ордена витеза Карађорђеве звезде, али се о томе у породици није причало и данас он више нема кога да пита за који конкретан подвиг је прадеда одликован.

Захваљујући удружењу „Отаџбина памти”, стотину деце, учесника похода на Кајмакчалан, имали су прилику да на месту догађаја, међу сенима предака, чују упечатљиве историјске детаље, које ће сигурно памтити и преносити.

Гордана Томљеновић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

РАЗБИЈАЊЕ ЉУСКЕ ИЗНУТРА

Ако се љуска разбије споља, живот престаје, а ако се разбије изнутра, живот се пројављује у свој својој пуноћи. Хајде да сви заједно љуску разбијемо изнутра, позив је који се може прочитати на сајту Удружења „Отаџбина памти”. Митровић образлаже да смо често у новијој историји били у ситуацији да нам интереси других бројнијих народа „разбијају љуску споља” и тиме заустављају или успоравају раст и развој… У идеалном свету не би било спољних „ресета” и друштвена свест би имала прилику природно да еволуира ка идеји добра.

– Али, не живимо у идеалном свету, па треба да радимо на томе да чинимо најбоље за околину, да стално тежимо бољем, и да томе учимо своју децу. Само ако успемо да успоставимо социјални континуитет и наслеђе система вредности, можемо да се надамо да ћемо као друштво изаћи из јурења споственог репа и почети да радимо на свом добру – убеђен је Митровић.

 

 

ЛЕКЦИЈА КАЈМАКЧАЛАН

Како данас, у време ријалити културе и медијске агресије јефтином забавом заинтересовати децу да слушају о нашој историји? –Та култура нема потенцијал да неког учини срећним, аутентичним и потпуним. Последица мешања појмова забаве и среће јесте галопирајућа стопа депресије у западним земљама, али све више и у Србији. Али, кад се деци на добар начин понуде добре вредности, она сама одбацују оно што је лоше. Поход на Кајмакчалан је управо то показао” – одговара Мирко Митровић, један оснивача удружења „Отаџбина памти”.

Наставница Емина Живковић, која је на Кајмакчалану деци одржала незабораван час историје, такође види као проблем недостатак јасног система вредности, али и недостатак критичког мишљења и мултиперспективности. Уз све то, и прекрајање историје је већ неко време готово тренд у региону, те она, каже, Први светски рат користи као тему на којој код својих ученика гради патриотизам и осећај солидарности.

 

 

СТО КИЛОМЕТАРА ЛИНИЈЕ ФРОНТА

Уз централни догађај, поход на Кајмакчалан, ужа група од 55 одабраних учесника из 17 планинарских клубова (16 из Србије, по једног из Македоније и Ирске) успешно је извела и врло амбициозну пешачку туру ,,100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта”. Тај несвакидашњи подухват у организацији удружења „Отаџбина памти” технички и организационо су до најситнијих детаља „режирали” искусни планинари, лиценцирани планинарски водичи и добри познаваоци тог терена; учеснике су „регрутовали” кроз пет припремних акција које су историјски „пратиле” и обележавале ратна дешавања 1914 –1918. Уз зимски (фебруарски) успон на врх Старе планине Трем, у марту је организовано успињање на врх Цера, где је српска војска однела прву победу у Првом светском рату; уследила је априлска акција Мачков камен – Гучево, посвећена бици на Дрини, мајска акција посвећена Колубарској бици, као и дружења на Чарапићевом бресту и Бељаници. Учесници су по беспућима планинских масива Кожуфа, Козјака и Ниџе за четири дана прешли 110 км линије фронта коју је покривала српска армија.

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn