УОЧИ СЕЗОНЕ ПРАЗНИКА И ЗИМСКОГ РАСПУСТА Изазови креативне доколице   Још једна зимска празнична сезона је пред нама, а у мислима многих ђака већ су увелико и крај полугођа и школски распуст. Неки ће путовати на снег, на планине, али многи ће остати у својим местима. Психолози и физијатри често истичу како је најлошија опција да малишани слободно време проводе у затвореном простору, највише пред екранима електронских уређаја. За упослене родитеље, који немају времена да лично анимирају децу, бројне институције и организације организовале су различите, најчешће бесплатне програме за најмлађе. Бројне локалне самоуправе широм Србије потрудиле су се да, у складу са могућностима, приреде различите забавне, спортске и едукативне програме, пре свега за најмлађе. У Београду рекреативне програме организују спортски центри и клубови, удружења и савези, као и Завод за спорт и медицину спорта. Малишанима су на располагању зимски кампови, школе и усавршавања техника пливања, школе клизања, као и рекреативно клизање, које организују Градски центар за физичку културу, Центар за физичку културу „Врачар”, Спортско-рекреативни центар „Ташмајдан”, Спортско-културни центар „Обреновац”, Спортски и пословни центар „Нови Београд”. Организоване су и школе одбојке, кошарке, малог фудбала и рукомета, као и школе стоног тениса, рвања, бадминтона, стрељаштва, гимнастике и шаха, каже Славко Гак, градски секретар за образовање и дечју заштиту. За ученике основних и средњих школа Спортски центар „Ташмајдан” има бесплатан улаз сваког радног дана од 15 до 17 часова, док ће током новогодишњих празника и фебруарског распуста школарци уз ђачку књижицу моћи да користе и додатне термине. Сезона клизања трајаће до 17. фебруара. Током распуста најмлађи ће откривати и тајне конзервације, вајања и мурала, „Пријатељи деце Београда” организују радионице визуелних уметности – уља на платну, иконописа, графика и екслибриса, стрипа и илустрација. Дом омладине, као и ранијих година, има програм „Распуст за Џ”, у „Шумицама” ће бити мала школа фотографије, за нежнији пол „Школа девојака од стила”, док је у Сопоту актуелан програм „Од игре до позоришта”. Број места је ограничен, па за све програме заинтересовани треба да се пријаве што раније. Општина Савски венац 1. јануара у Парку отвореног срца дели новогодишње пакетиће за најмлађе суграђане, на платоу испред Музеја Југославије, уз музику, позоришну представу, плес, састав „Пахуљице”, наступ ПУ „Савски венац”, аниматоре… Музеј афричке уметности, уз подршку Секретаријата за спорт и омладину Београда, током зимског распуста организује бесплатан програм за средњошколце под називом „Боје Африке”, уз креативне радионице и изложбу радова. Термини обухватају две групе – осликавање платна од 2. до 6. јануара, а израда накита од 4. до 8. фебруара. Изложба радова полазника одржаће се 9. фебруара. Пријављивање је обавезно на имејл kontakt@mau.rs.         НАГРАДA ЗА ШКОЛАРЦЕ РОБОТИЧАРЕ У КИНИ     Тим Основне школе „Владислав Рибникар” из Београда освојио је награду за најбољи наступ на Светском такмичењу у едукативној роботици (WЕR) у Шангају, које је одржано 15. и 16. децембра. Ученици Марко Колунџија, Игор Стаменковић и Иван Антоковић, у пратњи ментора Ђуре Пађана, програмирали су на платформи Криптон и надметали су се против више од 15.000 ученика из 50 земаља. Тема такмичења била је информационо доба, а задатак је био испрограмирати робота за решења похрањивања података на сервер, рециклаже електронског отпада, онлајн куповине, навигацију, конвергенцију система… У категорији средњих школа учествовао је тим „Политехнике – школе за нове технологије”, чији су представници прошле године на истом такмичењу освојили посебну награду за најбољу презентацију своје земље и рада у роботици. Ово је други пут да Србија има представнике на престижном такмичењу у Кини, захваљујући едукативном програму Битка за знање.         ПРОФЕСОР ДР ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ, ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР У МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА Фронтална реформа науке у два корака     Oснован је Фонд за науку, кровни закон о науци и истраживањима је на јавној расправи, а шири се и међународна сарадња у овој области   У српској научној заједници дуго су се гомилале несугласице, много је супротстављених табора између факултета и института, друштвених и осталих наука, приватних и државних система, а ту је и наслеђе неуспелог конкурса из 2016… Бреме терета је расло, али недавно нас је дочекала добра вест – Народна скупштина Републике Србије седмог децембра усвојила је Закон о Фонду за науку, а у току је и јавна расправа о новом кровном закону, који би регулисао област науке и научноистраживачког рада. Планирани су скупови на четири највећа универзитета, а коначни предлог текста Закона о науци и истраживању очекује се до краја јануара. То је непосредан повод за разговор са професором др Владимиром Поповићем, државним секретаром за науку у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.   – У ситуацији у којој се затекла научноистраживачка заједница, размишљали смо да ли да поново распишемо пројектни позив по сличним правилима као и досад, али смо закључили да нам то не би донело ништа ново, све би се, мање-више, одвијало као и до сада, свако од нас би се бавио само темама којима жели, углавном би учествовали исти људи, само би међу њима биле мало измешане карте… Одлучили смо се за два корака. Један је оснивање Фонда за науку, други је кровни закон о науци и истраживањима, некадашњи Закон о научноистраживачкој делатности. Закон о Фонду је припремљен кроз радну групу, имали смо јавну расправу и прихватили смо много примедаба – скоро 50 одсто текста је промењено у односу на почетни. То је нови закон за нову институцију, каква постоји у свим земљама које имају развијену науку. До сада је надзор, праћење и евалуацију пројеката обављало Министарство, али оно нема капацитет да то ради, па су пројекти продужавани из године у годину без реалне евалуације. На Западу је она строга после прве и друге године, чак строжа него на „улазу”.   Ко ће одлучивати о финансирању пројеката? – Оценили смо да је потребно тело које би, у односу на Министарство, било независније у доношењу одлука. Зато смо предвидели Научни савет, састављен од петнаест људи, врхунских у свету науке, који ће одлучивати о пројектима. Сам Фонд за науку је под контролом Министарства, у смислу да министар предлаже чланове Управног одбора и даје сагласност на именовање директора. Имамо врло лепо искуство с Фондом за иновациону делатност и желимо, у организационом смислу, да га пресликамо.   Досадашњи Закон о науци стар је 13 година. Шта нам доноси нови, који је на јавној расправи? Закон о Фонду је велики успех Министарства, то је први нови закон донет у овој области после 12 година. Знамо колико се у науци ствари брзо мењају, како у истраживањима тако и у организацији. Законом о науци и истраживању желимо да решимо институционално финансирање истраживача, да не зависе, као до сада, од тога да ли су прошли на неком пројекту, него да им се обезбеди плата. То је већ дуго био и захтев научне заједнице. Поред тога, желимо да ојачамо институције у научном делу, да упростимо процедуре избора у звања, а донели смо и платформу отворене науке. С друге стране, предложили смо реорганизацију неких тела код којих су уочени спорост у функционисању и још неки проблеми. У сарадњи с универзитетима и институтима решавамо проблем младих истраживача на факултетима, који нису у настави, примљени су преко пројеката и баве се искључиво научним радом. Ова група је из године у годину расла и то решавамо и кроз активности као што је позив „Хиљаду младих”. Ми смо га објавили зато што је нашој научној заједници претило одумирање – не баш биолошко, али скоро, јер смо у том тренутку у систему имали мање од хиљаду истраживача млађих од 30 година. Позив је био изузетно успешан, примили смо 870 младих људи, који имају просек оцена изнад девет и рођени су 1988. или касније. Сад имамо још позив за стотину додатних – то су они који су ове године уписали докторске студије, а испуњавају услове. Тиме стварамо поруку да их желимо у систему, да могу да остану овде.   Још једна новина је платформа отворене науке. – Њу сматрамо изузетно важном, јер јавност у раду штити не само истраживаче, него и Министарство. Желимо да се види шта свако од нас ради, а све је повезано и са темом регистра научних истраживача. Кад је реч о платформи отворене науке, постоје и ауторска и издавачка права, и то није проблем само код нас, него и у свету. Издавачима не иде у прилог да им баш све буде у отвореном приступу, јер губе одређене привилегије. Ми смо мала средина, у којој људи воле да гледају у туђе двориште, па верујемо да ће нас јавност у раду штитити и од различитих притисака, да ће истраживачи гледати шта други раде и да ће то већ, само по себи, подићи квалитет рада. Универзитети и институти који нису у његовом оквиру добили су рок од шест месеци да направе своје платформе отворене науке, док неке институције већ имају репозиторијуме на интернету, на пример Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, Институт економских наука, Београдски универзитет што се тиче доктората…   Како можемо да „измеримо” науку у Србији, у односу на свет? Како да је учинимо још бољом? – Убеђени смо да је наша научна заједница боља у односу на то где се наше друштво налази у поређењу са светом. Имамо много показатеља за то, многе успешне људе напољу и желимо да их кроз нове активности привучемо. Тако имамо програм за научну дијаспору. До сада се сарадња са њом базирала углавном на томе да их попишемо и ништа се више не деси. Сада смо кроз позив за 1000 младих направили и позив за повратнике из иностранства, који је отворен читаве године. Више од 30 људи већ се вратило, они су докторирали на еминентним универзитетима и сада су део нашег система. С друге стране, кроз један пројекат Светске банке, који почиње 2019, развијамо програм сарадње са дијаспором, желимо да понудимо људима поделу радног времена са институцијама у којима тренутно раде, јер смо свесни да многи, из најразличитијих разлога, немају намеру да се враћају, али би део радног времена могли да проводе овде и развијају кадрове код нас. Проблем одлива мозгова није само наш, мучи читаву источну, централну и јужну Европу. Можда и у лошијој ситуацији су Бугарска, Румунија, Хрватска, иако су чланице Европске уније. Они најбољи свакако ће отићи, одлазили су и раније. То је тешко контролисати и немогуће зауставити, али трудимо се да део њих остане овде и да им створимо услове за рад. Фонд за науку је ту важна новина и, верујем, нада за будућност српске науке. Покушавамо да направимо пројекат сарадње колега који раде у CERN-у, њиховог повезивања с Институтом Винча и Електротехничким факултетом. Многи који су врхунски у свету науке, као што је проф. Гордана Буњак Новаковић, често долазе у Србију, и покушавамо да их анимирамо за сарадњу. Имали смо у августу одличну радионицу са америчком Националном фондацијом за науку, где је професор Зоран Обрадовић са Темпл универзитета довео групу истраживача на тему науке о подацима. Многи његови докторанди данас су професори на универзитетима у Србији. У току је и шест великих научних пројеката у сарадњи с Кином, које финансирамо на паритетној бази, а с Италијом смо потписали уговор о великим заједничким научним пројектима, у чијем финансирању ће убудуће учествовати и Србија.   Има ли промена у буџетирању науке? Влада je претходних година стално повећавала улагања у науку. То је и даље недовољно, али је више него у неким другим областима. Прошле године буџет за науку је порастао 15,2 одсто, ове године имамо раст од 9,1 одсто, али не рачунајући средства из IPA пројеката. Кад се и то узме у обзир, повећање је изнад 20 процената. Основ за сваку реформу је новац. Ако га нема, не можете да спроводите оно што сте планирали. Овде се реформа ради уз додатна средства, најкрупнија у последњих 20 година. Не можемо да је радимо парцијално, зато смо кренули фронтално. Оснивање Фонда за науку повлачи измену кровног закона, што даље вуче институционално финансирање… Покушавамо да пресликамо одабир и евалуацију пројеката, као у Европској комисији, али саме програме ћемо конципирати у складу с потребама Србије. За поједине ћемо ми давати тему, да се институције јављају да раде задатке, не можемо више да имамо ситуацију у којој је све слободно. То је привилегија богатих земаља, које део новца могу да одвоје за потпуно слободно бављење науком. Пустићемо и такве пројекте, али у мањем обиму – отприлике 50 одсто тема диктираће држава, а 50 одсто предлагаће сами истраживачи.   Какве резултате очекујете? – Ефекти тих промена неће се видети у скорије време, али ће дугорочно, верујем, бити изузетно велики. Желимо да наградимо најбоље, не желимо да финансирамо све. Хоћемо да нам нови систем за пет година покаже ко је успешнији, а ко мање, да оне успешније још више финансирамо, а оне неуспешне да престанемо. Могли смо и одмах да кренемо у реформу мреже научних институција, али би то била реформа у мраку. Хтели смо да прво направимо нови систем, и да видимо како ко у њему функционише.   Често се помиње неравнотежа између природних и друштвених наука. – Кад се говори о Фонду за науку, манипулише се причама да је он намењен за примењена истраживања и за привреду. Ми говоримо о релевантности за друштво, што значи да има простора за све, а неки тематски позиви биће искључиво за друштвене науке. То су, на пример, теме прилагођавања законодавства Србије ЕУ, утицај Суда правде на домаће законодавство, развој нашег новог економског модела, енциклопедија српског језика и сличне. Ми смо у Фонд чак ставили програм Креативност, намењен уметности, и први пут смо идентификовали научне истраживаче у овој области. Они досад нису постојали и наишли смо на велику подршку и захвалност Универзитета уметности. Нема бојазни, ми немамо много истраживача ни у једној области, тако да немамо проблем са вишком, већ са мањком истраживача. Биће посла за све који желе да раде. Желимо да се институти баве пословима важним за државу, као што је анализа резултата ПИСА тестирања, што би могао да ради Педагошки институт. Институт за међународне односе могао би да припрема председника државе и Владе, друге представнике, за међународне посете – зато је и основан… Резултати, које очекујемо од научне заједнице, нису само радови на SCI листи, већ и конкретни доприноси држави. Ту су институти из области хуманистичких наука изузетно важни, има великог простора за њих.   Дамир Јелисавчић       АНТРФИЛЕИ: МЛАДИ НАУЧНИЦИ Једине негативне реакције везане су за члан који дефинише младе истраживаче на факултетима, али верујемо да је то само последица неразумевања шта та промена са собом носи. Отворени смо за корекције, у правцу разјашњавања критеријума и услова, а са таквим предлогом обратили смо се и Београдском универзитету и другима. Није проблем у новцу, тражимо смислено решење, које ће подржати цела заједница. Не можемо држати статус кво. Досад су ти млади људи били незаштићени, јер су им уговори трајали само за период продужења пројектног циклуса. Да постојећи пројектни циклус нисмо продужили, сви би 31. децембра остали без посла. Потрудићемо се да нађемо решење које неће бити на њихову штету, ту и факултети морају да покажу разумевање, јер истраживаче немамо равномерно распоређене. У природним наукама их је највише, а на неким факултетима их практично и немамо. То је додатни проблем, јер не можемо институционално финансирати 700 биолога, а ниједног правника, примера ради. То нема логике.     РЕГИСТАР ИСТРАЖИВАЧА – Податке о истраживачима досад смо имали преко научноистраживачких пројеката, али то су руководиоци пројеката сами уносили у систем, а верификовали су их матични научни одбори. Ту има и конфузних података, зато што истраживачи нису увек били поштени према себи, нити су то били руководиоци, јер су желели да све изгледа много боље. Тако имамо читаве сетове података које је, у смислу исправности и валидности, тешко вредновати. Зато смо одлучили да до регистра дођемо путем јавне набавке. Регистар истраживача ради Иновациони центар Електротехничког факултета и посао је већ завршен, 10. децембра. У току је тестирање и очекујемо да ће у наредна два-три месеца регистар научних истраживача у Србији бити и јавно доступан. То је законска обавеза Минстарства, али и суштинска обавеза, јер желимо да се види шта сваки од истраживача у заједници ради. Верујем да то све нас штити од различитих манипулација и злоупотреба.           НАША ТЕМА: НАГРАДЕ НАЈБОЉИМА У ПРОСВЕТИ ЗА 2018. ГОДИНУ     ПОЈЕДИНЦИ И УСТАНОВЕ КОЈИ СЕ ИЗДВАЈАЈУ РАДОМ У ОБРАЗОВАЊУ Признања за квалитет     Није лако бити добар наставник, али још је теже издвојити појединце који се трудом, ентузијазмом, посвећеношћу и резултатима истичу међу колегама. Не само због тога што у образовању ради „армија” наставника, већ што је наставнички позив важан, али не и једина карика која омогућује квалитетно функционисање образовних установа. Зато је и највеће просветно признање Светосавска награда прилика да се награде најбољи међу најбољима, који су, свако у свој бранши, допринели постизању изузетних резултата у области образовања и васпитања, унапређивању образовно-васпитне праксе и развоју научних и уметничких достигнућа у области образовања. Јавни позив за доделу Светосавске награде за 2018. годину, који је расписало Министарство просвете, науке и технолошког развоја, отворен је до 28. децембра, а свечана промоција биће, традиционално, на Дан Светог Саве у Влади Србије, а након тога и на свечаној Светосавској академији. За то престижно признање могу да буду предложени ученици основних и средњих школа, студенти свих нивоа студија, запослени у предшколским установама, основним и средњим школама, у школама са домом ученика, на високошколским и научноистраживачким установама. Заинтересовани могу да пријаве и образовне и истраживачке установе, установе ученичког и студентског стандарда, стручна друштва и заједнице школа, ауторе стручних и научних дела из области образовања и васпитања, као и појединце и институције који учествују у формалном или неформалном образовању и ангажовањем доприносе развоју образовања и васпитања. Светосавска награда јесте највеће, али не и једино признање којим се одаје поштовање просветним радницима. По рангу одмах иза Светосавске награде је признање „Др Ђорђе Натошевић“, које се додељује у Војводини запосленима у образовању. Установљено је одлуком Скупштине Војводине 1996. године, а додељује се за изузетне резултате предшколским установама, основним и средњим школама, васпитачима, учитељима, наставницима, психолозима и педагозима у Војводини. Од те године до ове, 2018, додељена су 92 признања. Најуспешнијим просветним радницима и васпитно-образовним установама у АП Војводини на Дан просветних радника, 8. новембра, уручено је традиционално покрајинско признање, које носи име др Ђорђа Натошевића, лекара по образовању, који се посветио и дао немерљив допринос просветној струци и педагошком раду. Добитници признања за школску 2017/2018. годину су: Оливера Ивановић, васпитач у предшколској установи „Драгољуб Удицки” у Кикинди; Татјана Романов, наставник разредне наставе у основној школи „Свети Георгије” у Уздину; Јудит Нађпал, наставник економске групе предмета у Економско-трговинској школи у Сенти; Петер Тот, наставник графичарства у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић” у Новом Саду и Основна школа „Јован Јовановић Змај” из Сремске Митровице. У рангу значајних награда намењених просветној бранши спадају и оне које додељује Удружење „Живојин Мишић”. То Удружење недавно је прогласило пету генерацију Најбољих едукатора Србије – учитеља и наставника основних и средњих школа, који се истичу изузетним радом и залагањем. Они су, пре свега, иноватори, мотиватори, утичу на формирање и развој ученика и уче их како да буду грађани 21. века. У оштрој конкуренцији, и након дугог процеса селекције, звање најбољег едукатора за 2018. годину добили су Алекса Попадић, наставник географије у Гимназији, ОШ „Светозар Марковић” и ОШ „Вук Караџић” у Краљеву; Александар Мијалковић, наставник српског језика у ОШ „Душан Јерковић” у Инђији; Ивана Ковачевић, наставник српског језика и књижевности у ОШ „Др Драган Херцог” у Београду; Јелена Бабић, учитељица у ОШ „Милић Ракић Мирко” у Прокупљу; Лидија Виденовић, учитељица у ОШ „Јелица Миловановић” у Сопоту; Милица Андоновић, наставник енглеског језика у ОШ „Вук Караџић” у Пироту, те Младен Шљивовић, наставник физике у Гимназији и ОШ „Десанка Максимовић” у Зајечару. Титулу су понели и Слађана Радојловић, наставник основа економије и банкарске обуке у нишкој Економској школи; Вера Исаиловић, наставник историје у ОШ „Стеван Чоловић” у Ариљу и Зоран Илић, учитељ у ОШ „Светозар Марковић” у Лесковцу. Најбољим едукаторима Србије признање ће бити уручено на свечаности 27. децембра у Београду, након чега ће одржати радионице за колеге. Мрежа подршке инклузивном образовању, у сарадњи са Министарством просвете и Уницефом, прогласила је овогодишње примере добре праксе инклузивног образовања. Награђени су следећи примери: „Транзиција ученика из осетљивих група из основне у средњу школу” Драгице Миражић Немет, психолога и наставника грађанског васпитања у ОШ „Соња Маринковић” у Новом Саду; „Даријина прича”, Марице Ушумовић Сич, професора разредне наставе и Бранке Бешлић, психолога у суботичкој ОШ „Соња Маринковић”; „Девојчица од порцелана” Наташе Веселиновић, педагога у школи Техноарт Београд; „Флексибилност као подршка” Споменке Дивљан, психолога/педагога у ПУ „Радост” из Нових Бановаца. Признање су добили и примери добре праксе „Први писмени задатак у В разреду” Љиљане Јовић, наставника српског језика и књижевности у ОШ „Јован Јовановић Змај” из Сурдулице и „Укључивање слабовидог ученика у активности каријерног вођења – припрема за студирање по афирмативним мерама” Људмиле Ракочевић, професора филозофије, и Снежане Вујачић, психолога у Гимназији „Бранко Радичевић” у Старој Пазови.               МЛАДЕН ШЉИВОВИЋ, ПРОФЕСОР У ДВЕ ЗАЈЕЧАРСКЕ ШКОЛЕ И ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ ЕДУКАТОРА СРБИЈЕ Пекмез, „Коштана” и барон Минхаузен на часовима физике     Иновативан, креативан, мајстор свог заната, наставник који спаја неспојиво. Борину „Коштану” са дешавањима у атомском свету квантне механике… Повезао је прављење пекмеза са физиком и хемијом. За једно поподне са ученицима је направио неколико тегли и демонстрирао колико ту има физике, почевши од осмозе до стерилизације и паковања   Када неко у једној години са ученицима освоји осам републичких награда, буде ментор успешним ђацима на међународним такмичењима, добије две европске награде, признање за активност каријерног вођења, одржи вебинар за организацију из Брисела на тему учења кроз друштвене игре, буде ментор ученичке компаније, преузме улогу ментора екипи за решавање студија случаја и организује бројне активности у школи, онда свакако заслужује назив најбољег едукатора. А све је то успео Младен Шљивовић, професор физике из Зајечара, који је на конкурсу удружења „Живојин Мишић” изабран међу десет најбољих едукатора Србије за 2018. годину. Иновативан, креативан, мајстор свог заната, наставник који спаја неспојиво. Борину „Коштану” са дешавањима у атомском свету квантне механике. Нама делује немогуће, Младену једноставно. – Ако погледате Коштану, она је само привид слободе. Мора да пева песме које Митке наручује, игра за Стојана… Понаша се онако како они желе. То је стање које имамо и у атому према Боровом моделу. Електрон мора да се креће по тачно одређеним путањама. И ту почиње прича о „Коштани” и Боровом моделу – објашњава Младен. Каже да је стандардно и лако повезати физику за хемијом или математиком, али да нико не очекује везу са књижевношћу. Како је дошао на ту идеју најбоље објашњава податак из његове биографије: Младен је аутор две песничке збирке, добитник бројних песничких и књижевних награда, два пута награђен на „Нушићијади” у Ивањици. Водио је и драмску секцију, са којом је 2016. победио на Фестивалу драмских импровизација у Апатину. – Ове године за потребе једног курса моји ученици и ја повезали смо прављење пекмеза са физиком и хемијом. За једно поподне направили смо неколико тегли и демонстрирали колико ту има физике, почевши од осмозе, загревања до стерилизације и паковања – прича Младен. За награду најбољег едукатора предложио га је директор гимназије у којој је запослен. Осим средњошколцима, Младен предаје и основцима у зајечарској осмолетки „Десанка Максимовић”. Ма колико је тешко сваког дана стићи на две адресе, Младен каже да му се допада тренутна позиција. У оквиру редовне наставе изазовнији му је рад са основцима, али се у ваннаставним активностима може постићи много већи успех са средњошколцима. – У основној школи имате ученике који још уче због самог знања, а мање због оцене. То наставнику даје много веће задовољство и мотивацију за рад. Са друге стране, у тим годинама још развијају начин размишљања и вештине решавања проблема, тако да је потребно посветити више времена, имати другачији приступ, разумети шта они могу, а шта не… Све то рад чини много тежим, али и „слађим” – објашњава Младен. У средњој школи, додаје, ученици се лагано опредељују ка будућем занимању и врше селекцију којим предметима ће се потпуно посветити. То уме да представља проблем наставнику, који мора да убеди одељење у значај свог предмета. Наш саговорник дели запажања колега, који се генерално жале на обимне наставне програме и да их постојећи школски систем ограничава у иновативности и раду са талентованим ученицима. – Програм јесте преобиман. Наставник који се труди да постигне све бива буквално усмерен на фронтални облик предавања, као најбржи начин предавања. Ви сте константно у трци – да испредајете све лекције предвиђене планом и програмом, да оцените ученике усмено два пута у току године и све то у неком временском оквиру од два или више часова недељно. Због тога нема времена за онај најлепши и најкреативнији део. То су часови обнављања, када сте једино ограничени креативношћу. Било да је реч о демонстрационим огледима, едукативним филмовима, игри, споју са другим предметима. Надам се да ће увођење пројектне наставе дати резултате и да ће временом програм постати мање обиман, али да ће знање постати „дубље” – каже Младен. Питамо га по чему се разликује његов приступ, ако се настава физике у великом броју школа своди на решавање задатака. – Умем да створим причу, да лагано укључим ученике у проблем о коме причамо. Често користим корелацију са другим предметима, јер најлепша ствар код физике јесте да нас учи како да сложен проблем разбијемо на мање, а потом приступимо решавању. То многи заборављају. Волим да користим приче о барону Минхаузену, Фермију, понашању људи, поготово кад то упоређујем са лекцијама попут Трећег Њутновог закона, јачином струје… Ти примери су свугде око нас, само их треба видети – поручује Младен. Недавно је на часу угостио фитнес-тренера, па се причало о вези спорта и науке. У основној школи примењује још један занимљив приступ, али засад обазриво, на појединим часовима ученици сами смишљају питања и задатке. Та метода изабрана је недавно међу 12 иновативних, према истраживању Scientix-а и Texas Instruments. Скоро све активности професора Шљивовића везане су за његово слободно време. Ништа од тога никад није плаћено. Једини неостварени сан тренутно му је да објави роман. В. Андрић       АНТРФИЛЕИ:   НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА – Моји ученици су у протеклих пет година освојили 26 републичких награда из физике, осам у прошлој години. Поред тога, као ментор Анђеле Бешир, био сам члан тима који је освојило главну награду на конкурсу STEM4Youth, па смо имали прилику да посетимо Женеву и CERN. Координатор сам Тима за каријерно вођење, а за целокупне активности смо освојили другу награду на Сајму каријерног вођења Београдске отворене школе. Прошле године нам је Euroguidance, организација која се бави каријерним вођењем, доделила признање за пример добре праксе, а ове године другу награду на конкурсу. Са једном од активности каријерног вођења успео сам да победим на конкурсу STEM Ahead и будем изабран међу 10 најбољих у Европи. Тако сам се и нашао у Бриселу на радионици коју су организовали за победнике – наводи Младен Шљивовић само неке од најзначајнијих награда. Иза скоро сваке стоји неко путовање, а сваки повратак везан је за неку промену у његовој дотадашњој пракси.     НАСТАВНИК ЗА 21. ВЕК Да би био добар едукатор и наставник за 21. век, он пре свега мора да буде стручан. Да познаје свој предмет и зна где он налази примену. Часови су му увек другачији, пуни примера из стварног живота, активности, дискусија… Добар наставник је и ментор. Прати ученике, њихове способности, упућује им задатаке и изазове, који им помажу да напредују. Не само у оквиру предмета који предаје, него и кроз ваннаставне активности. Да би све то постигао, он прати дешавања око себе, прати ученике, колеге… – открива „рецепт” за успех Младен Шљивовић.     И БИВШИ ЂАЦИ ТРАЖЕ ПОМОЋ Према речима професора Шљивовића, његови бивши ученици и данас долазе на часове припрема које држи. Они су данас у школама за талентоване ученике у Београду или Нишу, али и даље су у контакту и шаљу му питања, обраћају се за помоћ. – То је заиста леп осећај. Мојим часовима припрема за такмичења присуствују и ученици других школа, којима предају други наставници. То говори да су препознали квалитет – сматра саговорник Просветног прегледа.     КРИТЕРИЈУМИ ЗА СВЕТОСАВСКУ ПОВЕЉУ Постигнућа у стицању знања, успеси на републичким и међународним такмичењима, допринос позитивној атмосфери у школи, ангажовање у наставним и ваннаставним активностима, неки су од критеријума које треба да испуне ученици да би добили Светосавску награду. То признање додељује се и студентима који имају објављене научноистраживачке или уметничке радове или учествују у пројектима са привредом, а који доприносе унапређивању рада високошколских установа. Да би заслужили највеће просветно признање, запослени у образовним установама морају да покажу изузетно залагање и постигнућа у раду са децом, ученицима, односно студентима, да у раду примењују савремена достигнућа, методе и технологије, развијају позитивну атмосферу у установи, доприносе њеном угледу у домаћим и међународним оквирима… Допринос појединаца и институција у афирмацији образовања на свим нивоима – повећања улагања у образовање, смањења броја неписмених и функционално неписмених, неговање српског језика, историје, културе и обичаја у дијаспори и стипендирање надарених ђака и студената – неки су од услова који појединце и институције квалификују за ову награду.               „ДР ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ” У ОСМОЛЕТКИ „ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ” У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ Код њих је будућност стигла     Овогодишњи лауреат признања „Др Ђорђе Натошевић” добила је ове јесени и европску ознаку квалитета за изузетан рад у оквиру eTwinning пројекта „Буди друг – Пријави насиље”, признање на највишем европском нивоу   За Основну школу „Јован Јовановић Змај” из Сремске Митровице с правом се може рећи да је школа 21. века, јер оно што је за неке школе тек визија за наредне године, ова је већ постигла. Њено највише постигнуће свакако је велики број талентованих и надарених ученика, који се, захваљујући посвећеним и креативним наставницима, са бројних такмичeња у школу враћају с похвалама, признањима и дипломама. Будући да се једнака пажња посвећује и образовним задацима и ваннаставним активностима, као и уређењу и опремању школског амбијента, сви ђаци с радошћу долазе у школу, јер им пружа осећај задовољства и сигурности. А да би се до тога стигло ваљало је превалити дуг пут, на којем се ове године нашло и највише покрајинско признање за образовне резултате – награда „Др Ђорђе Натошевић”. – Школу похађа 1070 ученика и чине је матична школа у Сремској Митровици и издвојена одељења у два села – Шашинцима и Јарку – каже директор школе Зоран Ђурић. Матична школа основана је 1953, под називом Осмогодишња школа број 1, а већ следеће године добила је данашњи назив. Док је матична школа релативно „млада”, дугу традицију школства у Срему донеле су јој 1979. у њу интегрисане школе ,,Доситеј Обрадовић” из Шашинаца и ,,Борис Кидрич” из Јарка, данас подручна осмогодишња одељења. Наиме, у писаним траговима школа у Јарку се први пут помиње 1733, када се настава одвијала у приватним кућама, док се 1746. помиње изградња школске зграде у селу. Прва школа у Шашинцима помиње се 1749, под називом Мала српска вероисповедна школа, а нова зграда у том селу подигнута је 1888. године.   На темељима дуге традиције школа „Јован Јовановић Змај” чврсто и сигурно корача, захваљујући опредељењу да стално оберучке прихвата нове „ветрове” у школству. – Пре осам година били смо међу прве три основне школе у Војводини у које је уведена билингвална настава – каже Зоран Ђурић. – Таква настава подразумева трећину часова на енглеском језику, а у нашој школи на енглеском се одржавају часови математике, географије и, наравно, енглеског, и то у склопу наставног плана и програма, које утврђује Министарство просвете Републике Србије, то јест градиво се учи у истом обиму и према истим критеријумима као и на српском језику. Билингвална настава, према речима Зорана Ђурића, реализује се у Сремској Митровици и у вртићу и у Гимназији, тако да ђаци имају континуитет. У програм наставе на енглеском у Основној школи „Јован Јовановић Змај” имплементиран је Cambridge International Primary Programme, за узраст од првог до петог разреда, и Cambridge Lower Secondary Programme за ученике од шестог до осмог разреда, по Cambridge International Examinations, једној од водећих образовних институција која нуди међународне програме за све нивое образовања. Те програме признају универзитети, колеџи и послодавци широм света, тако да се ученицима пружа широк дијапазон животних могућности. – Све ученике у петом разреду тестирамо, оне који показују склоност и таленат распоређујемо у билингвано одељење у шестом разреду – напомиње Ђурић и додаје да се после завршене основне школе ученици из тог одељења углавном уписују у билингвално одељење у Гимназији. Овогодишњи лауреат признања школа „Др Ђорђе Натошевић” била је и међу првих пет у Србији и једина ван Београда у пројекту „Школа без насиља”, а ове јесени додељена јој је и европска ознака квалитета за изузетност рада у оквиру eTwinning пројекта „Буди друг – Пријави насиље”, признање на највишем европском нивоу. – Ове године започели смо и пројекат „Чаробна интеркултурална мрежа пријатељства” – набраја директор школе, уз опаску да су ученици из подручног одељења у Шашинцима учествовали у пројекту „Пен пал”, који им је омогућио да се – на немачком језику – дописују са вршњацима из Финске. Отворене су и нове могућности за школу у оквиру предстојећих Еразмус+ програма и стварају се услови за електронско учење путем портала разредне и предметне наставе. Ђурић се не жали на услове рада. Каже, у 6000 квадратних метара смештено је 16 учионица опште намене, три кабинета, фискултурна и свечана сала,   хол за извођење културних активности, као и пратеће просторије за наставно, административно и помоћно особље. Ипак, жели да школа добије наменску трпезарију за ученике у продуженом боравку – јер су једина школа у Општини која га има, али са импровизованом, преправљеном трпезаријом. Даница Девечерски     АНТРФИЛЕ СТУДИЈСКА ПУТОВАЊА Школски пројекат „Вишејезичност као услов европских интеграција” одобрен је у оквиру Еразмус+ платформе и део је КА1 пројекта мобилности за запослене у школама и предшколским установама ради стицања искуства учења и држања наставе у другој држави. У оквиру тог пројекта наставници су били на студијским путовањима у Атини и у Словенији.             ПРИМЕРИ ДОБРЕ ПРАКСЕ ИНКЛУЗИВНОГ ОБРАЗОВАЊА: „ДАРИЈИНА ПРИЧА” У СУБОТИЧКОЈ ОСМОЛЕТКИ „СОЊА МАРИНКОВИЋ” Кад вршњаци искрено пригрле     Иако је Дарија на почетку школовања била несигурна и повучена – то се у великој мери променило, захваљујући вршњацима. Осећај прихваћености, поверења и сигурности допринели су да на свим пољима, од адаптације и осамостаљивања до овладавања академским вештинама, постигне напредак   Од када је пре готово десет година инклузија уведена у систем образовања и васпитања у Србији, наилазила је на различите критике и коментаре, првенствено због немогућности да се наставнику обезбеде адекватни услови за рад са децом са тешкоћама, а делимично и из њиховог страха да се ухвате укоштац са нечим недовољно познатим, за шта, осим обука, нису имали довољно праксе и знања. С годинама су баријере превазилажене, пре свега захваљујући ентузијазму просветних радника, а њихова искуства показала су се као драгоцен путоказ у раду осталим колегама. Као један од начина за унапређивања инклузивне праксе у Србији, Мрежа подршке инклузивном образовању, Уницеф и Министарство просвете, науке и технолошког развоја позвали су васпитаче, учитеље, наставнике, директоре и стручне сараднике да приложе позитивне примере из праксе, који показују на који начин су образовне установе пружиле подршку деци из осетљивих група и подстакле њихово укључивање у редовно образовање и живот заједнице. Признање су, између осталих, понеле и професорка разредне наставе Марица Ушумовић Сич и Бранка Бешлић, психолог у Основној школи „Соња Маринковић” у Суботици. Освојиле су другу награду на конкурсу за рад „Даријина прича”. Дарија је ученица трећег разреда и штићеница је Дома за децу ометену у развоју „Колевка”, па одраста окружена само децом са великим тешкоћама у развоју. Једно је од ретке деце из те установе укључено у редовну школу. Због одузетости доњих екстремитета користи колица, носи наочаре, а због страбизма јој наизменично фластером затварају по једно око. Њене интелектуалне способности су снижене, школује се по ИОП-у 2 од другог разреда и има личног пратиоца, који јој помаже приликом доласка и боравка у школи. Уписом у редовну школу Дарија се први пут срела са децом која немају сметње у развоју. Остали ученици и њихови родитељи изузетно лепо су је прихватили и труде се да све ваннаставне активности организују тако да и она буде укључена. Дружи се са свима у одељењу, има и најбоље другарице; осећа се као део одељења и одлично напредује, у складу са својим могућностима. Таквом напретку и резултатима претходиле су брижљива припрема и добро испланиране активности учитељице Марице Ушумовић Сич и стручне службе школе. Наиме, она је, пред Даријин полазак у први разред са педагогом и психологом посетила „Колевку”, како би се упознала с девојчицом с којом ће се дружити наредних година. Посете су се наставиле, а непосредно пред први септембар организована је и Даријина посета школи, како би „осетила” окружење у ком ће проводити доста времена. У школу је кренула са веома слабим предзнањем: никада није држала оловку и гумицу, цртала, плесала, слагала пузле, учила песмице и слично. Школа је предузела много тога, како би јој укључивање у ђачки живот било олакшано – изграђена је рампа на улазу у установу; смештена је у учионицу у приземљу, близу улаза; набављена је виша школска клупа са плочом, која се подиже под углом; прилагођени су наставни садржаји и материјали. Почетно писање Дарија је радила помоћу фломастера, у свесци на линије, које су подебљане разним бојама ради лакшег оријентисања. Сви наставни листови су увеличани; учила је прво велика, а касније мала штампана слова; читала је слово по слово, које је спајала у речи; ишчитавање је вежбала у пару, уз подршку ученика с којим је седела. У прва два разреда учила је само штампана слова ћирилице и латинице, сабирање и одузимање до сто, без преласка на десетице, а таблицу множења савладавала је проналаском производа бројева на обојеној таблици. У игри је, уместо лопте, користила балон завезан за колица, на канапу дугом два-три метра. Током цртања била су јој потребна објашњења, а другарице из разреда су јој стрпљиво и са пуно разумевања помагале саветима и инструкцијама. Дечаци су јој помагали око просторног распореда и детаља, тако да данас Дарија самостално црта и зна да тражи објашњење за оно што јој теже иде. Иако је Дарија на почетку школовања била несигурна и повучена – то се у великој мери променило, захваљујући вршњацима. У првом разреду је излазила пред таблу и рецитовала уз помоћ другара, што јој је улило самопоуздање и разбило страх од јавних наступа, па на часовима активно учествује и извршава задатке. Сваког дана напредује, посматрајући децу, постаје сналажљивија и домаће задатке радо ради у школи. Осећај прихваћености, поверења и сигурности у другом разреду били су израженији, па се и сама јављала на часовима да одговори на питање. Другари су ту и да јој у техничком смислу олакшају боравак у школи – гурају је у колицима и склањају торбе и остале препреке за одлазак до табле, лавабоа или другарице и друга. Учитељица у раду са свим ученицима нагласак ставља на интерактивне облике рада и сарадничке активности. Приликом групног рада, иако Дарија увек добија задатке прилагођене њеним способностима, остали ђаци јој радо помажу, шапућу јој одговоре, ако их није запамтила, диктирају и проверавају да ли је добро записала, а све желећи да се она осети успешном. Зато Дарија данас радо долази у школу и радује се дружењу и игри са вршњацима. Воли игре лоптом и добра је у добацивању, ужива у цртању и певању. Зна да чита ћирилицу и латиницу, пише штампана слова по диктату, помоћу питања препричава краћи текст, зна да прочита и запише број, упоређује их по величини, рачуна изразе са две операције, служи се таблицом множења, зна шта чини живу, а шта неживу природу. На свим пољима, од адаптације, осамостаљивања и укључивања у вршњачки колектив па до овладавања академским вештинама, постигла је изузетан напредак. – У нашој школи велика пажња посвећује се неговању инклузивне културе и унапређивању инклузивне праксе, кроз континуирано стручно усавршавање запослених, промовисање добрих примера, подстицање ученичких иницијатива и афирмацију свих ученика. Нема квалитетног образовања без инклузије, па је потребно континуирано радити на унапређивању инклузивне културе и праксе у свим образовним установама – закључује Бранка Бешлић. Наташа Ивановић     АНТРФИЛЕИ   РОЂЕНДАНИ Дарија је веома драга девојчица, омиљена у разреду. Од првог дана у школи другари је радо позивају на рођенданске прославе. У првом разреду родитељи осталих ученика за њен рођендан направили су торту и донели је у школу, а у другом разреду организовали су јој прославу рођендана уз аниматора у играоници. Дарија је успоставила лепе односе и са помоћним особљем школе, па им радо прича шта је радила на часовима, на одморима и у дому. Свака похвала, којих не мањка, мотивише је да се труди још више.     ОСНАЖИВАЊЕ Осим што је школско окружење подстакло Дарију да буде још знатижељнија и радозналија, оснажила се и учитељица – увидела је да су решења многих проблема управо у њеном окружењу, међу вршњацима. Тешкоће посматра као изазов, с којим се храбро суочава, а за помагаче увек има остале ученике, који су, уз Дарију, научили да чују друге и да им пруже безрезервну помоћ и подршку.             ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА „РАДОСТ” ИЗ НОВИХ БАНОВАЦА Флексибилност као подршка     Психопедагог Споменка Дивљан освојила је значајно признање за причу о томе како се малишан из социјално нестимулативне средине укључиo у живот и рад предшколске установе   На конкурсу за примере добре праксе инклузивног образовања 2018. године четврту награду освојио је рад „Флексибилност као подршка”, психопедагога Споменке Дивљан из Предшколске установе „Радост” из Нових Бановаца. У свом раду аутор је на основу дугогодишњег успешног рада у предшколској установи описала на који начин се један малишан из социјално нестимулативне средине укључио у живот и рад предшколске установе. Треба истаћи да је реч о малишану који нема адекватну подршку у породици, нема развијене хигијенске навике и нема развијено разумевање свакодневних ситуација и правила. Након успешне адаптације детета оно је видно напредовало, а због захтева Центра за социјални рад да се дете укључи у целодневни боравак, вртић је показао флексибилност у организацији и нашао решење које иде у прилог потребама детета, хранитеља и могућностима вртића. Малишану је пружена прилика да борави и у четворочасовном и у целодневном боравку, уз подршку персоналног асистента. На тај начин Установа је показала флексибилност у организацији рада и омогућила детету да се успешно адаптира у хранитељској породици и на нову средину у вртићу. – У овој ситуацији имали смо велику професионалну добит у процесу размишљања шта је за дете најбољи интерес, па и онда када се косило са уобичајеном организацијом рада вртића, навикама, рутинама… Дете је дало меру нове организације, нових решења. Отварање ове ситуације дало је могућност свим актерима да сарађују, да померају сопствене границе, да сагледавају дете и његов развој, уместо процедура и уобичајених решења. Направљен је искорак, вртић се прилагодио потребама детета и на тај начин ојачали су сви укључени актери у начину гледања на сличне ситуације, где је увек изнова могуће изнаћи најбоља решења за дете и променити круте шаблоне у правцу флексибилне организације, која подржава потребе сваког детета. Унапређена је и сарадња са Центром за социјални рад, Домом здравља, Интерресорном комисијом, јер је процес трагања за најбољим решењима за дете отворио и нове начине сарадње, више персонализоване – рекла је за „Просветни преглед” психопедагог Споменке Дивљан. Како смо сазнали, инклузивне вредности у вртићу „Радост” развијане су још пре свих законских регулатива. Била је то средина која је имала осетљивости за сву децу. Укључивање деце са сметњама у развоју, које је подразумевало иницијативу вртића да покрене акцију, започело је програмом организације Save the Children давне 2001, а наставило се кроз промену уписне политике. Затим кроз пројекте „Образовање за сву децу” (у оквиру којег су добили значајну опрему и дидактику и укључивање педагошког асистента); „Различити, а дивно се играмо и дружимо” (пројекат је финансирала Екуменска хуманитарна организација, а бавио се развијањем капацитета за толеранцију на различитости); пројекат PRECEDE – Партнерство за помирење кроз предшколско васпитање, образовање и развој у Европи (учешће у пилот-пројекту), као и Еразмус+ пројекат, који је такође обезбедио развијање европских вредности ове предшколске установе, у које свакако спадају инклузивне вредности. Тимови васпитача и стручних сарадника годинама уназад обучавани су да успешно могу да дају подршку деци из осетљивих група и деци са сметњама у развоју и инвалидитетом, али и њиховим родитељима. – Већ четврту годину спроводи се програм „Наша прича”, у оквиру којег се кроз радионичарски рад са родитељима даје подршка родитељима деце са сметњама у развоју да сагледају и сензитивно одговоре на потребе њиховог детета, прихвате дете, ослањајући се на његове снаге и јаке стране, да разумеју дете и његове развојне потребе, ослањајући се на сопствене капацитете, које кроз заједнички рад оснажујемо и јачамо. Већ четврта генерација, углавном, мајки пролази кроз тај програм, а ефекти програма указују да им помаже да интегришу болна искуства, сагледају дете у целини и усмере снаге у личне и породичне циљеве и планове – објашњава Дивљан. Споменка Радовановић     АНТРФИЛЕ: ОБУКА Оно што је данас актуелно у овом вртићу јесте обука о примени модела транзиције, која је започела у новембру и трајаће до априла наредне године. У обуку су укључене медицинске сестре, васпитачи и стручне сараднице. Вртић као сигурна база је модел транзиције детета у вртић, у оквиру којега се у фокус ставља квалитет односа, који се граде са дететом и око детета. Обука има за циљ проверу модела у оквиру истраживачког пројекта, а у сарадњи са Филозофским факултетом у Новом Саду. Важно је напоменути да ће се у оквиру транзиције развијати посебан програм за децу из осетљивих група и за децу са сметњама у развоју.             КАТАРИНА ВЕЉКОВИЋ, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ ЕДУКАТОРА СРБИЈЕ Једна од 50 најбољих наставника света Многобројни пројекти, које је са децом спроводила у току каријере, и крилатица, којом се водила кроз живот, „Машта је важнија од знања” допринели су успесима у настави са више од 1400 ученика   Удружење „Живојин Мишић” и ове године изабрало је представнике за такмичење Global Teacher Prize, за које се верује да је у рангу Нобелове награде. Катарина Вељковић, наставница информатике из Прве крагујевачке гимназије, пласирала се у 50 најбољих наставника света и тиме се Србија и ове године нашла на високој лествици у сфери образовања. Такмичење Global Teacher Prize постоји већ пет година, за циљ има да пронађе најбоље наставнике света и покаже да је њихова професија једна од најважнијих у свакој земљи. Досадашње победнице такмичења биле су из Сједињених Америчких Држава, Палестине, Канаде и Уједињеног Краљевства, а сада прилику да буде прва има и Србија. Као што смо већ писали у Просветном прегледу, Катарина Вељковић, која у настави ради 14 година, увек је покушавала да унапреди домаћи образовни систем, да ученицима да прави одговор на питање: „Зашто ја ово учим, чему ми то служи?”. Многобројни пројекти, које је са децом спроводила у току каријере, и крилатица, којом се водила кроз живот, „Машта је важнија од знања” допринели су успесима у настави са више од 1400 ученика. Данас заслужено може да каже и да је један од најбољих наставика света. Поред тога, Катарина носи титулу једног од Најбољих едукатора Србије, коју јој је доделило Удружење „Живојин Мишић” пре две године у оквиру истоименог пројекта, и која ју је и довела на такмичење Global Teacher Prize. Као национални партнер Varkey фондације, која организује то светско такмичење, Удружење „Живојин Мишић” већ другу годину бира најбоље од најбољих. Прошле године у Топ 50 најбољих наставника света нашла се Жељана Радојичић Лукић, учитељица из Мионице и Најбољи едукатор Србије 2014. године. Србија поново има представника међу најбољима, Катарину. За једну малу земљу на светској сцени, ово је велики успех и показатељ да српско образовање вреди и да имамо сјајне људе који образују нашу децу. На конкурсу је учествовало чак 179 земаља широм света. Честитке и Татјани Марковић Топаловић, наставници физике из Шапца, и Драгану Кувељићу, учитељу из Пријепоља, који су такође били овогодишњи национални представници за престижну награду на такмичењу Global Teacher Prize. – Све троје су едукатори који достојанствено представљају нашу земљу и бране боје образовања већ дуги низ година. Част је имати их у свом тиму – назначено је у саопштењу Удружења „Живојин Мишић”.               МОЈ УГАО: ДЕЈАНА ВОЈИНОВИЋ, ПРОШЛОГОДИШЊИ ЛАУРЕАТ „СВЕТОСАВСКЕ НАГРАДЕ” Тренутак за емоције   Једном се деси да радите са генерацијом сјајне деце, у којој сваки седми ђак освоји награду, а међу њима буде и један обичан дечак, који уђе у састав јуниорске математичке репрезентације Србије. И док држећи српску тробојку стоји међу такмичарима из двадесетак земаља, и још са медаљом око врата, онда је то тренутак када емоције заиста провале   Дефинитивно живимо у време хиперпродукције свега, од вуковаца до доктора наука, и управо зато и јесу важна признања која су постала институције, као што је Светосавска награда. Оно што нисам знала до прошле године јесте да је награда персонализована, да свако добијa другачију. Моја награда је за квалитет подршке даровитим ученицима и можда ми је управо таква формулација најважнија. Није лако радити са даровитим ученицима, и ако неко помисли или каже да је додатна настава формална активност, која није важна, ја сада са поносом могу да кажем – али министар мисли да јесте важна. Наставници математике у основним школама у прилично су незавидној ситуацији. Обично добијете ученика и обликујете га у петом и шестом разреду и, ако је успешан, он вам у седмом разреду оде у специјализовану школу. Вама остају ученици који се даље такмиче у истом рангу са ученицима Математичке гимназије и математичких одељења у гимназијама, који пак, раде у сасвим другачијим условима, са другачијим фондом часова. Али онда једном се деси да радите са генерацијом сјајне деце, у којој сваки седми ученик освоји награду, а укупно од петог до осмог разреда ти исти ученици освоје око 150 награда на званичним математичким такмичењима. И међу њима буде један сасвим обичан дечак, који уђе у састав јуниорске математичке репрезентације Србије, заједно са још петоро ученика београдске Математичке гимназије. И док држећи српску тробојку стоји на бини у Бугарској, међу такмичарима из двадесетак земаља – што балканских, што гостујућих – и још са медаљом око врата, онда је то тренутак када емоције заиста провале. То је тренутак у коме је садржан сав ваш труд, рад, енергија, све радости, сви порази. То је тренутак који садржи све његове другове са додатне наставе, из одељења, из целе генерације; то је тренутак који садржи све ваше ученике икада и, дефинитивно, то је тренутак за који знате да је вредело живети. Годину дана након добијања Светосавске награде, на први поглед, све је исто. Ђаци ме, као и до сада, радују и љуте, њихови родитељи одушевљавају и умарају, колектив је сјајан, као и до сада, са колегама сам добра, као и до сада. И тако, сви радимо дан по дан и никада не знамо, док улазимо у школу, да ли ће се тог дана неко потући или разбити прозор или ће неко у делићу секунде блеснути, а ми тај блесак спазити, и онда свом снагом прионути на рад са још већом количином енергије и задовољства. Али, ипак, није исто и не може бити. Светосавска награда је највеће признање у српској просвети, мени је потврда да сам добро изабрала свој позив, да то што сам наставник јесте моје право место у друштву, да дајем максимум, али и да друштво то препознаје и цени.         КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ЗА СТУДЕНТЕ СА ИДЕЈАМА „Иновативни” четвртак и „Креативна” среда   Употребом 3Д штампача академци ће моћи да направе прве прототипе њихових производа. На располагању су им и 3Д оловка, 3Д скенер, уређаји за виртуелну реалност, графички таблет, лаптопови, рачунари, професионална камера, фото-апарат, фотографски шатор…   Креативни центар Београдског универзитета, у којем ће сви заинтересовани студенти имати могућност да идеје спроведу у дело, уз помоћ најмодернијих технолошких решења, отворен је протекле недеље на Економском факултету. Употребом 3Д штампача академци ће моћи да направе прве прототипе њихових производа. На располагању су им и 3Д оловка, 3Д скенер, уређаји за виртуелну реалност, графички таблет, лаптопови, рачунари, професионална камера, фото-апарат, фотографски шатор и још доста тога. Уз напомену да ће ово бити место окупљања за студенте са добрим идејама, декан Економског факултета професор др Бранислав Боричић изјавио је да је Центар покренут да подстакне креативност и предузетнички дух у академској популацији, да промовише иновативне начине учења и студирања, подржане и олакшане модерним технологијама. Идеја Креативног центра потекла је из пројектног задатка, који је петоро студената треће године Економског факултета требало да реше у оквиру предмета Тржишно комуницирање, на смеру Маркетинг. Према речима студента и координатора Центра Душице Видаковић, сви су одмах схватили значај пројекта и изразили жељу да заинтересују и колеге, уз подршку професора Јелене Филиповић. – Центар за усавршавање и развој сопствених идеја моћи ће бесплатно да користе сви студенти и професори Београдског универзитета, а пријављивање за термине биће ускоро омогућено преко сајта Економског факултета – казала је Видаковић и додала да је Центар покренут у оквиру европског пројекта Еразмус+с и Центра за сарадњу са привредом. Осим што ће академци идеје моћи да реализују у одређеном програму, како је објаснила, имаће и помоћ предавача и панелиста. На радионицама, које су организатори назвали „Иновативни четвртак” и „Креативна среда”, они ће студентима показивати како да идеју претворе у дело, како да њихов производ најбоље пласирају на тржишту. Указујући на допринос Креативног центра модернизацији наставе, кроз спајање теорије и праксе, проф. Јелена Филиповић навела је да ће тако студенти новинарства моћи да креирају модерне карикатуре креативном оловком, а софтверима и опремом за снимање атрактивне медијске садржаје, док ће медицинари имати могућност да направе модел унутрашњег пресека срца употребом 3Д штампача и 3Д оловке. Вредност опреме, коју је финансирао Еразмус+ је неколико десетина хиљада евра, док је уређење просторија, које је осим намештаја подразумевало и реновирање инсталација, донација Економског факултета у Београду. – Креативни центри постоје већ дужи низ година при најпрестижнијим универзитетима – Стенфорд, Харвард, МИТ – и увек су при техничким факултетима, али у нашем ширем региону нису били заступљени – казала је Филиповић и нагласила да је под вођством универзитета у Брајтону и Лисабону ове године у нашој земљи формирано шест креативних центара при различитим универзитетима. Куриозитет је да је само Креативни центар Универзитета у Београду основан при друштвеном факултету, што је Филиповић објаснила чињеницом да креативност и иновативност у пословним оквирима могу да се остваре искључиво уз стручну подршку економских експерата. Према њеним речима Креативни центар је прва фаза у процесу оснивања старт-ап компанија, а припремљен је са визијом да пословне идеје захтевају интердисциплинарни приступ и сарадњу, па подстичу колаборацију студената различитих факултета. На панел-дискусији, која је организована на Економском факултету, академци су могли да чују шта о креативности, иновацијама и предузетништву мисле власници и директори маркетиншких агенција и старт-ап компанија. Да је креативност састaвни део индустрије истакао је Иван Билди (CEO Likes&Cookies) и поручио академцима да без креативности неће успети да продају ниједну услугу. – И у бизнис моделима је креативност присутна, као и на разним пољима. Тако Apple компанију многи доживљавају као креативну, али технологија је само добро упакована, па зато изгледа као нова – објаснио је Билди и духовито упозорио студенте да се излажу ризику да упропасте живот, уколико се одлуче да буду предузетници. – Морате бити спремни на дневне ударце од тржишта и конкуренције, али и на „нефенси” живот са новчаним исходима – казао је Билди. М. Вуковић     Антрфиле УЛОГА КОНКУРЕНЦИЈЕ Према речима Николе Ћурчића (CEO Trusteed) предрасуда је да се на тржишту увек мора измислити нешто ново. У ствари, треба само направити нешто боље од других и ту је конкуренција одличан алат. – Једна од најважнијих одлика предузетника је да се разликује од других.           КАКО ДЕЦИ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ ОЛАКШАТИ ПРОЦЕС УЧЕЊА И СТИЦАЊА НОВИХ ЗНАЊА Игра као начин учења     Ученици са сметњама у менталном/когнитивном развоју стичу знања на нешто другачији начин него деца масовне популације   Сам процес учења је исти, али је за ову децу/ученике важно да им се нови садржаји презентују на занимљив и креативан начин. Ово се нарочито односи на децу млађег школског узраста. Било би добро да им се нови садржаји презентују кроз игру, јер они тако на спонтан начин уче и не пружају отпор, већ учење доживљавају као врсту забаве. Ово је нарочито значајно за децу са сметњама из аутистичног спектра, јер они веома често одбијају да узму оловку у руку, не показују интересовање за презентоване садржаје и наше захтеве, а упутства доживљавају као вид присиле. Због тога је игра као начин учења најбољи избор. Ако бисмо, на пример, желели да научимо децу да броје до три, то можемо да урадимо на много различитих начина. Често ћете видети да се бројање учи уз помоћ прстију, и то је сасвим легитимно и правилно, али брзо досади и прелази у рутину, која дете не сензибилише на даљи рад. Много је боље ако то радимо, на пример, на часовима музичке културе или физичког васпитања. Ако дете поставимо у круг и учимо га – путем искуства и имитације – да игра неку дечју игру у кругу, три лево, три десно, оно информацију добија на спонтанији и занимљивији начин. Ми бројимо до три, дете слуша и покреће се три пута, иако не познаје количину три. Оно то ради уз музику и пратећи своје другаре из разреда, имитирајући их и покушавајући да се укључи у игру. Пре започињања игре, можемо и ми да бројимо: „Када кажем три, почињемо да играмо. Један, два, три – сад”. На тај начин дете и аудитивно и визуелно добија информацију о – броју три. Следећи корак био би да на три папира А-4 формата напишемо цифре 1, 2, 3 и да деца/ученици играју игру у кругу, али тако да стану на папир са тим бројем. Тако се графеми спајају са речју и количином. У следећем кораку додајемо и пљескање рукама, сваки пут када дете стане на папир. Тако додајемо ритам, који је неопходан за читање, али и читав низ других активности. На следећем часу детету можемо дати да само запише цифре, по моделу, тј. на папиру можемо обележити тачкице, које ће дете спајати и остављајући траг на папиру само ће записати жељене цифре. Све време дете треба хвалити, али и гласом и изговором бројева подсећати га на бројеве. После тога показујемо му цифру и питамо који је то број, дете ће га изговарати/читати, док ће дете које је невербаално прстом моћи да покаже изговорени број. Затим тражимо да из кутије извади онолико црвених жетона колико има бројева, који показују количину. На тај начин усвајамо: боје, радимо серијацију, класификацију, дискриминацију, вежбамо бројање, опажање, усмеравање погледа, спретност, уочавање, одвајање, фину моторику… Дакле, кроз безазлену игру поспешујемо читав низ мисаоних процеса. На часу деци дајемо задатак да се по троје ухвате у коло. Овде већ уводимо и језичка, граматичка правила, јер кажемо троје, а не три, а количина остаје иста. Сада те мале групе играју по три корака, на пример – лево. Тако их учимо да усвајају оријентацију у простору, количину, смер кретања, тимске активности, правила… Да би се још лакше савладао захтев, на часу српског језика можемо радити причу „Три прасета”, која ће моћи да се обради текстуално, али и визуелно кроз гледање цртаног филма. На часу ликовне културе могли би да цртају како три друга играју коло. Исту тему могли би даље да обрађујемо и кроз друге наставне области. На пример, детелина са три листа – познавање природе, деца гледају, цртају, боје, беру… На часу предмета Руке у тесту правили би колаж у коме се појављује број 3. Тако би на свеобухватан начин обрадили жељену наставну јединицу. На крају прстима показујемо број три на једној, па на другој руци. Наравно, уз ове примере, можемо додати и друге активности – бојење, графичке приказе, спајање броја и количине, визуелне стимулусе и читав низ других. Бранислава Живановић, дипл. дефектолог-олигофренолог Јасмина Ковачевић, дипл. дефектолог-олигофренолог ОШ „Душан Дугалић”, Београд     АНТРФИЛЕ: СПОНТАНО СТИЦАЊЕ ЗНАЊА Жеља нам је била да колегама укажемо на различите могућности стицања знања, како бисмо им олакшали рад. Промишљањем и креативним идејма, кроз игру и добро расположење, настава се претвара у спонтано стицање знања, у коме ученик није неко ко само треба да слуша и памти, већ може путем тела и активности, у којој је он тај који активно креира, да доживи ново искуство и стекне нова знања на занимљив и пријатан начин.