ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ И ТРЖИШТЕ РАДА

ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ И ТРЖИШТЕ РАДА

Брзо запослење пресудно за избор студија

 

Високошколске установе у Србији прилагођавају се променама на тржишту рада, пре свега, сарадњом са компанијама и обезбеђивањем стручне праксе за студенте.Чињеница да се акредитација спроводи на пет година у извесној мери ограничава факултете да често мењају студијске програме, али се, како кажу, труде да донекле „освеже” градиво, као и методе рада са студентима. Са некима од представника државних факултета разговарали смо о овој теми, на недавно завршеном Сајму образовања, али смо их такође питали шта је, према њиховом мишљењу, пресудно да би млади одлучили где да наставе школовање. Одговор је скоро идентичан – и даље је мотив број један за избор будућег занимања брзо запослење. Потражња за стручњацима из области информационих технологија, али и чињеница да се машинско инжењерство данас не може замислити без примене информационо-комуникационих технологија, мотивисало је Машински факултет да модернизује постојеће основне студије. Од идуће школске године планирано је увођење новог студијског програма – Информационе технологије у машинству, за који већ постоји интересовање будућих студената.

И школовање васпитача и учитеља данас се не може замислити без информатичког образовања. Декан Учитељског факултета у Београду Данимир Мандић каже да се на тој високошколској установи стално врше истраживања везана за унапређење васпитања и образовања, па се у складу с тим, али и потребама друштва ради на подизању компетенција васпитача и учитеља.

– Подизање информатичких компетенција и компетенција у области енглеског језика реализовано је прошле године, што учитеље чини квалитетнијим у свакодневном животу и раду, а конкурентнијим за тржиште рада с обзиром на промене у основношколском образовању, где је информатика уведена као обавезан предмет. Трудимо се да се наши студенти упознају са свим достигнућима информационе технологије, те ћемо и у наредном периоду пратити трендове и потребе друштва и мењати наставне планове и програме – истиче Мандић.

Рударско-геолошки факултет промене на тржишту рада прати, пре свега, захваљујући стратешком партнерству са две највеће компаније у нашој земљи – Електропривредом Србије и НИС-ом.

– Наши студети сваке године одлазе на праксу у те две компаније и образују се у духу њихових потреба. С обзиром на то да је ЕПС везан за сектор енергетике и струју, која се у Србији примарно производи експлоатацијом угља, пратећи светске трендове помажемо им да остваре што ефикаснију производњу, односно да ЕПС од компанија које га снабдевају добије најквалитетнији угаљ по најповољнијој цени. Што се тиче НИС-а, наши студенти бораве у њиховом научно-технолошком центру, где се образују, помажу у развоју и примени савременијих технологија – истиче Зоран Глигорић, продекан за науку на РГФ-у.

На питање да ли је петогодишња акредитација ограничење за бржу модернизацију студијских програма, одговара да је њихова промена сваке године немогућа, јер би дошло до нагомилавања генерација које се школују према различитим програмима. С друге стане, додаје, наставнике нико не спречава да праћењем светских трендова иновирају градиво које предају.

– Технолошко-металуршки факултет на неколико начина прати промене на тржишту рада. Ми смо лидер у Србији, али и у региону у научноистраживачком раду, који је повезан са привредом, тако да имамо огроман број пројеката, на којима сарађујемо и са страним високошколским институцијама. Кроз те пројекте добијамо савремену опрему, на којој студенти одрађују вежбе, а њихове испитне задатке прилагођавамо потребама наших истраживања у првом реду, али и привреде са којом сарађујемо. ТМФ један је од пионира дуалног образовања у Србији, захваљујући сарадњи са компанијом Хемофарм – истиче Ђорђе Вељовић, доцент на том факултету.

Зоран Глигорић, са Рударско-геолошког факултета, каже да је њихова компаративна предност што је диплома тог факултета уз нострификацију призната свуда у свету.

– Минералне сировине су још незамењив део развоја човечанства и напретка технологија, сматрамо да имамо довољно потенцијала да пружимо врхунско образовање младим људима – истиче наш саговорник.

Његов колега са ТМФ-а Ђорђе Вељовић каже да су брзо запослење, добра плата и љубав према природним наукама кључни разлози због којих се млади одлучују за студије на том факултету. Истиче и да ТМФ има велики број смерова, што омогућује запослење у бројним секторима.

В. А.

 

 

АНТРФИЛЕ:

МОТИВАЦИЈА

 

На Фармацеутском факултету кажу да су реформом студијских програма и увођењем обавезне стручне праксе у десетом семестру усагласили програме са европском директивом, домаћим законодавством и захтевима тржишта рада. Продекан за наставу тог факултета Марина Миленковић сматра да је чињеница да на тржишту рада нема незапослених фармацеута пресудна да се млади људи определе за студије из те области.

 

 

ЈАСМИНКА ПЕТРОВИЋ, ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ

Пријатељска рука на рамену

 

Књига за младе треба да укаже на проблеме, али и да понуди решења. Ако су врата закључана, бар отворити прозоре; ако је ограда висока, понудити мердевине; ако је шума мрачна, нека је месечина јака; ако је зима хладна, добро је да су чизме топле… Никоме није само добро или само лоше

 

Јасминка Петровић написала је више од тридесет књига за децу и младе. Њене књиге преведене су на двадесет пет језика, а неке су и драматизоване у позориштима за децу у Београду, Сарајеву, Загребу и Стокхолму. Била је уредник тинејџерске емисије на радију. Писала је за многе часописе (Тик-Так, Велико двориште, Хупер, Политикин Забавник). Уређивала је National Geographic Junior на српском језику. Учесник је у различитим програмима и пројектима, који подстичу дечју машту и стваралаштво. Са Удружењем Крокодил организује књижевни фестивал илустрације и књижевности за децу Крокодокодил. Сценариста је дечје серије Кукурику шоу. Један је од оснивача Покрета за побољшање културе за децу и младе Ура култура.

Јасминка Петровић за књигу „Све је у реду” недавно је добила и награду Политикиног Забавника за најбоље књижевно дело за младе објављено у 2017. години.

Књига, коју је илустровао Добросав Боб Живковић, у издању Креативног центра, добила је раније и Награду за најбољу дечју књигу на Сајму књига 2017, а све то био је и повод за разговор са, без сумње, деци и младима омиљеним писцем.

 

 

Ваш нови роман „Све је у реду” разбија многе предрасуде. Једна од њих је свакако и она која се тиче уверености да наши тинејџери не читају. Чини се да и претходни роман, „Лето када сам научила да летим”, оповргава то мишљење. Не одустајете од тинејџера…

– У свакој генерацији постоје страствени читаоци, затим ученици који прочитају само обавезна штива и лектиру и, наравно, увек има и оних незаинтересованих за књиге и читање. Не знам како би се то изразило у процентима, али знам како то изгледа у пракси. Када гостујем у некој школској или градској библиотеци, већ на вратима ме сачека неколицина нестрпљивих ђака с питањима. У току књижевног сусрета они су активни и креативни. Мој је задатак да њих задржим уз ту разбукталу ватру, а остале да мотивишем да нам се придруже. Понекад то баш и није тако једноставно, а некад имам утисак као да се у библиотеци догодила чаролија. У сваком случају, у тим сусретима добијам директну повратну информацију колико је младим читаоцима неки књижевни садржај близак, користан или досадан или незанимљив. Ти увиди ми много помажу у даљем раду.

 

Овај корални роман састоји се од прича, препричаних судбина јунака. У првом делу, млади читалац биће изненађен тежином и озбиљношћу судбина протагониста. Нигде безбрижности, забаве… Да ли ће их читалац доживети као део стварности или фикцију?

– У првом делу књиге, кроз исповести јунака, приказала сам десет животних невоља младих људи (тешке болести, малолетничку трудноћу, насиље у породици, вршњачко насиље, носталгију за родним градом…). Идеја ми је била да покажем да живот није лак и да свако има неку своју причу. У другом делу ликови се умрежавају, а проблеми расплићу. И сама сам била сумњичава према првом делу књиге, па сам рукопис давала на проверу код бројних средњошколаца. После дугих разговора и преправки, текст сам послала уредништву Креативног центра, а тамо се књига брусила до најситнијих детаља.

Оно што ме тренутно веома збуњује, а помало и узнемирава, јесте сазнање да се роман „Све је у реду” чита и међу седмацима и осмацима. На моје питање зар им није превише тешка тематика, они ми одговарају да је то њихов живот и да за сваког измишљеног лика они имају пример из своје околине са именом и презименом.

 

Први део романа поставља тешке, такорећи неразмрсиве животне проблеме за јунаке. У другом делу следи расплет, уз својеврсни филозофски став према животу у овом времену. Како бисте га описали?

– Једни другима можемо много да помогнемо. Некада је довољна пријатељска рука на рамену, па да се осети олакшање. Наравно, за поједине ситуације потребна је много јача подршка, па чак и стручна помоћ. Књига за младе треба да укаже на проблеме, али и да понуди решења. Ако су врата закључана, бар отворити прозоре; ако је ограда висока, понудити мердевине; ако је шума мрачна, нека је месечина јака; ако је зима хладна, добро је да су чизме топле… Никоме није само добро или само лоше.

 

Како градите стил којим се обраћате младом читаоцу? Правите ли неке уступке? Да ли се језик младих, под снажним утицајем нових технологија, променио у корист огољености, једноставности и брзине?

– Негативан утицај нове технологије на децу заправо је последица, а не узрок. Родитељи раде два-три посла, како би одржали породицу. Од куће оду ујутру, враћају се касно увече. Деца крећу врло рано у вртић, где васпитачице углавном не стижу квалитетно да се посвете сваком детету појединачно, због великих група и много различитих обавеза. У школама су наставници оптерећени „чврстим” планом и програмом и обимном администрацијом. Једва успевају да испуне редовне школске обавезе, а камоли да одвоје време и енергију за додатне активности са ђацима. Деца тако много времена проводе сама. Брз живот све мање дозвољава породична окупљања, посете родбини, изласке с пријатељима, пијуцкање кафе с комшијама. Деца се све ређе виђају са бакама и декама, чак и када живе у истом граду. Одрасли, оптерећени бригама и обавезама, немају времена, а често ни живаца да разговарају са децом и младима.

За развој говора, али и за развој личности, неопходни су жива реч и директан контакт. Ако се томе дода још и читање књига и размена утисака о прочитаном у опуштеној пријатељској атмосфери, деца ће јачати самопоуздање и ширити вокабулар. Али, ако тога нема, дете ће се забавити и утешити како зна и уме – најчешће уз ТВ, компјутер или мобилни. Није фер љутити се на децу и младе што су полуписмени, ћутљиви, незаинтересовани за књиге и животна дешавања, јер смо их заправо ми одрасли убацили у виртуелни свет, одгурујући их од себе. У читавом том контексту писац за децу и младе мора врло вешто да балансира између књижевног језика и колоквијалног говора, уколико жели да његова порука допре до читаоца. Ако је књига написана чистим књижевним језиком, неће бити примамљива деци, а уколико у књизи претеже говор младих, онда ће је језички чистунци ставити на стуб срама. Моја одлука је да за сваку појединачну ситуацију у књизи бирам језик, који ће бити делотворнији за читаоце.

 

Мислите ли да су класици светске књижевности, попут Чарлса Дикенса или Марка Твена, на пример, једнако блиски данашњем младом читаоцу? Или су то писци епске фантастике или Џоана Ролинг? Како видите будућност књижевности за децу?

– Младим читаоцима треба понудити и класике, и савремене писце, и епску фантастику, и басне, и хорор приче… Нека имају могућност избора. Нека сами пронађу омиљену књигу. Задатак одраслих није да младима намећу свој укус, већ да им приближе књиге. А за то постоји безброј начина. Ево неколико примера…

Мој професор с факултета Октавио Пренс причао нам је како је као млад наставник књижевности у аргентинској средњој школи добио разред са ученицима, који су били апсолутно незаинтересовани за читање. Читаво прво полугодиште он је с њима радио анализу стрипова, а онда је постепено почео да уводи и класике. На крају школске године сви ученици су имали високе оцене из књижевности, што је изазвало неверицу код колега и директора школе. Стога је организовано јавно тестирање ученика. Комисија је остала задивљена пред познавањем књижевности Пренсових ученика.

Једна наставница енглеског језика почела је час речима: „Није вам дозвољено читати `Ловац у житу`, јер још нисте спремни за такву литературу”. Идућег часа читав разред је прочитао књигу, а ученици су, као никада раније, међусобно делили утиске. Значи, провокација је била делотворна.

Професор књижевности у Ужичкој гиманзији Ружица Марјановић, писац из Сарајева Ненад Величковић и ужички средњошколци више од десет година организују књижевни фестивал „На пола пута”. Ученици читају регионалне писце и позивају их у госте. У њиховој школи часове су тако држали: Љубица Арсић, Вуле Журић, Синан Гуџевић, Предраг Луцић, Борис Дежуловић, Вида Огњеновић, Владимир Арсенијевић, Дубравка Угрешић, Радмила Лазић, Дејан Илић, Светислав Басара, Божо Копривица, Мирјана Ђурђевић, Беким Сејрановић, Давид Албахари и многи други.

 

Из честих контаката са децом, да ли по Вашем мишљењу они воле да читају? Шта сте Ви у детињству волели да читате?

– Моја омиљена књига из детињства је „Пипи дуга чарапа”. Када сам одрасла, читала сам је својој деци, а данас је читам као дечји писац. Чувена Астрид Линдгрен имала је велики дар да се кроз своје књиге врло прецизно обраћа деци. То нису романтична сећања на детињство, то нису моралне придике одрасле особе, то није јефтино улизивање најмлађој публици. Та ауторка је увек на страни деце, свим срцем и читавим њеним бићем. И то њени читаоци препознају. Колико знам „Пипи дуга чарапа” и данас је веома омиљена књига.

Од домаћих писаца волела сам чика Душка Радовића. Он ме је учио да је писање за децу игра, радост, изненађење, хумор, без обзира на то да ли је реч о шеширу, крокодилу, мами или цару.

 

Која ће бити Ваша следећа књига? Намењена тинејџерима или млађима? Или одраслој публици?

– Ускоро предајем рукопис издавачкој кући Одисеја. То је прича о девојчици Нини и њеном псу Крци. Њихов однос је врло динамичан, емотиван, обичан, а опет врло посебан. Књига је намењена ученицима нижих разреда основне школе, али по живим реакцијама „пробних” читалаца мислим да ће у њој уживати и млађа и старија читалачка публика. Што би рекао Крца: „Мене је тешко не волети”.

Споменка Радовановић

 

 

АНТРФИЛЕ:

ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ

Јасминка Петровић (1960) студирала је шпански језик и књижевност и добитница је бројних награда и признања. Каже да инспирацију за књиге проналази у разговорима с децом. Велику подршку добија од породице, родбине и пријатеља. Воли јесен, море и ветар. У гимназијским данима имала је пса Арија, мучили су је задаци из математике, била је несрећно заљубљена и живела је на Звездари. Данас Јасминка верује да су у том делу Београда звезде најлепше и најсјајније. И даље се дружи с пријатељима из Шесте београдске гимназије.

 

 

 

ВЕСНА МАРИЋ ИЗ ГИМНАЗИЈЕ У ТРСТЕНИКУ ПРОГЛАШЕНА ЗА ОМИЉЕНОГ НАСТАВНИКА СРБИЈЕ

Професорка која је успела да додирне ђачка срца

 

Нисам спремна за данас, па ако могу да одговарам следећи час… – шаљиво се обратила окупљенима Весна Марић, професор музичке културе у Гимназији у Трстенику, након што јој је на Сајму образовања ЕДУФаир уручено признање омиљеног професора Србије. Њени ђаци, који су у Београд дошли да је подрже, из публике су кроз смех добацивали да „мора одмах да одговара”. А Весна је поручила да јој је међу многим наградама ово признање најдраже, јер долази од њених ученика и сведочи да је „успела да додирне њихова срца”.

Конкурс за омиљеног професора Србије први пут је организован у склопу Сајма образовања са идејом да се, како нам је рекао оснивач те манифестације Данило Голијанин, захвале наставницима који предано раде са младима. На конкурсу је било номиновано више од 150 средњошколских професора из читаве Србије, за које су гласали њихови бивши и садашњи ученици. У разговору за Просветни преглед Весна Марић каже да ју је признање изненадило, јер није чула да је међу номинованим. Сматра да су ученици за њу гласали због искреног односа, који са њима има, јер их у свему подржава, воли да саслуша и помогне.

– Имам срећу што радим са различитим ученицима. Осим гимназијалцима, предајем музичку културу и ђацима у Техничкој школи. Све их поштујем, јер су одабрали школу која им одговара и ја им се прилагођавам. И градиво и своје понашање. Више захтевам од гимназијалаца, који у своју општу културу треба да уграде и музичку, али и ђаци који похађају трећи и четврти степен у стручној школи ту културу треба да дотакну – истиче Марић, напомињући да од ђака највише тражи да буду пристојни и културни.

Себе не доживљава као строгу, али тврди да је доследна и да ђацима даје „оквире у којима могу да се крећу”, верујући да је то младима потребно.

– Родитељи имају све мање времена за децу, што није добро, тако да се трудим и да их васпитавам. Морамо да сагледамо сваког ученика као личност, посебно ако приметимо да има проблем. Иако родитељи за њих немају времена, што никако не оправдавам, ми просветни радници морамо да га нађемо. Наравно, неће све колеге да се подједнако потруде, али ја хоћу. Не ради се о томе да ученику дате јединицу или петицу, већ да они нешто науче, схвате да им ми нисмо непријатељи. На леп начин и уз труд могу да постигну свој циљ и у томе их увек подржавам – објашњава професор Весна Марић.

У образовању ради 33 године. На питање да ли има разлике између ранијих генерација и данашњих ђака, каже да су данашња деца мање амбициозна, не знају где ће, не знају шта им се исплати, како до посла, понекад им није битно ни шта ће да заврше, чиме ће да се баве… Причају, радиће нешто. Усађујем им амбицију, јер она мора да их води. У ранијим генерацијама било је много више бољих ученика, одељења су била бројнија, а имали сте четворо, петоро који нису много заинтересовани. Данас имате десет одличних ђака, а остали су просечни или испотпросечни – коментарише саговорница Просветног прегледа.

Примећује и да се променио однос према раду генерално, а не само према предмету који предаје. Данашње генерације се питају зашто би морали да имају одличне оцене, чему знање, а Весна Марић им објашњава да човек мора да буде изграђен изнутра не због других, већ због себе. Неки то схвате одмах, неки касније.

В. Андрић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ОД ПОТОКА ДО МОРА

 

Као кључни проблем данашње школе Весна Марић сматра недостатак сарадње наставника и родитеља. И једни и други, како каже, морају да погледају дечја лица, да виде шта им она говоре.

– На првом родитељском састанку родитељима увек кажем да су деца као поток који се роди, који потом постане мала, па велика река. Шта су обале? Једна смо ми – просветни раници, а друга сте ви – родитељи. Река је најлепша кад има мостове, а то је сарадња. Какве обале морају да буду? Некад лепе и романтичне, а некад камените, да би дете знало где ће. Ако су обале песковите, река оде и неће пронаћи своје море, а нашом сарадњом деца ће мало да ударају у једну, мало у другу обалу, али ће на крају пронаћи своје море – поручује професорка Весна.

 

 

ДОБИТНИЦА БРОЈНИХ НАГРАДА

 

Професор Весна Марић рођена је у Високом, у Босни и Херцеговини. Средњу школу и Музичку академију завршила је у родном месту, а радила је у музичкој школи. Након избијања рата у БиХ, са породицом се преселила у Трстеник и запослила у Гимназији у том граду, где и данас ради. Поред тога, предаје и у Техничкој школи, води хор и оркестар, организује бројне школске и градске приредбе. Добитница је многих награда. Колектив ју је предложио за десет најзначајнијих наставника Општине, а 2015. добила је признање за допринос и залагање за културу. Била је дуго и уредник музичког програма локалне ТВ.

 

 

ЗНАЧАЈ КУЋНИХ ЉУБИМАЦА У ОДРАСТАЊУ НАЈМЛАЂИХ

Корист на обострано задовољство

 

Стидљивом детету, које не ступа лако у везе с другим вршњацима, животиња у дому може много тога да промени набоље Љубимац је за дете и нека врста сигурности, али и средство које ће му помоћи да се лакше отвори и с већом лакоћом ступи у разговор с другом децом, чак и одраслима

 

Најлакше је животињу унети у кућу, посебно ако се ради о неком неодољивом клупку меке длаке, мачету, псићу, зецу. Одрасли некад исхитрено подлегну дечјем наговарању да им купе, или с улице покупе будућег кућног љубимца, често не размишљајући унапред које ће одговорности тек да уследе. Иако су животиње, посебно док су још мале, углавном неодољиве, оне ће неминовно веома брзо да порасту. Да би одрасли деци показали одговорно понашање, унапред морају да буду свесни да псић или маче нису жива играчка, која тек тако лако, кад једном досади, може да се одбаци. Дакле, о одлуци да се домаћинство дели с неким кућним љубимцем треба претходно добро да се размисли. Тек ако је родитељ сасвим сигуран да ће имати могућности да се брине о још једном члану, јер животиња то треба да постане, у стан се усељава одабрани кућни љубимац. Зашто је то важно, питали смо Катарину Гвоздић, психолога.

– На основу односа старијих према животињи деца процењују људске квалитете тих особа, које би требало да им служе као узор. Деси ли се да родитељ или старатељ накнадно процени да нема довољно средстава, времена, нерава за одржавање кућног љубимца и олако га се реши, малишану тако показује неодговорно понашање. Ако заиста објективно не може да се брине о псу, мачки, папагају, неопходно би било да нађе решење где ће да га удоми. Претходно би с дететеом требало о томе отворено да разговара и објасни му да ће љубимац бити збринут. Иако тешка срца, малишан ће схватити разлоге, само уколико су веродостојни, а лаж ће брзо прозрети. Најгоре што може да се догоди јесте да се пас или мачка једноставно пусти на улицу да се сам сналази. Статистика каже да сваки десети становник Београда има свог пса луталицу, односно да у престоници Србије тренутно безглаво лута више од сто педесет хиљада кучића без господара.

Међутим, оног тренутка кад родитељ одлучи да се дом дели са псом или мачком, животињама за које се и одрасли и деца најчешће везују, треба да зна да је донео праву одлуку. Јер, многобројни су разлози добробити животиње за неког предшколца.

Наша саговорница указује да љубимци деци олакшавају различите аспекте њиховог развоја, између осталог осећања дужности и одговорности. Наравно, одрасли никако не треба на дечја леђа да навале сувише велику одговорност, очекујући да, оног часа кад је у кућу ушао кућни љубимац, малишан сместа о њему почне да се брине. Он за тако нешто још није способан и, чак и кад би хтео, ту улогу не може да преузме. Тако, рецимо, трогодишњаку треба дозволити да у чиније сипа храну, промени воду, петогодишњаку да четка длаку или чисти простор где животиња спава или једе, остало ипак морају да обављају старији. Тек кад дете уђе у тинејџерске године од њега треба очекивати да, на пример, изведе пса у шетњу. Зато и јесте толико важна одлука која се животиња удомљава, јер мачка може живот да проведе у затвореном простору, док је псу неопходно да макар два пута дневно изађе напоље, каже Гвоздић.

Истиче да стидљивом детету, које не ступа лако у везе с другим вршњацима, животиња у дому може много тога да промени набоље. Пре свега, куца или маца стални је извор радости, са животињом малишан може да се игра, али она за њега често има и улогу неке врсте поверљивог пријатеља. Животиња ће га помно слушати и никад му се неће успротивити или му упутити критике. Љубимац је за дете и нека врста сигурности, али и средство које ће му помоћи да се лакше отвори и с већом лакоћом ступи у разговор с другом децом, чак и одраслима.

Студије показују да кућни љубимац детету може да помогне и у учењу. У појединим истраживањима од предшколаца се тражило да вежбају читање прво пред одраслима, потом пред псима. О томе да ли се слаже са овом чињеницом Катарина Гвоздић каже:

– Испоставило се да су девојчице и дечаци, у нижем узрасту, знатно опуштеније кад наглас читају псима, без обзира (или баш због тога) на то што пси не само да их не разумеју, већ их неће опомињати кад нешто погреше. Спремнији су да текст понове и неколико пута, док га не савладају, ако их слуша четвороножац, а не нека старија особа.

Она наглашава и да дете које одраста уз љубимца развија и осећање емпатије не само према својој животињи, него и према свету који га окружује. Ако већ као мали научи да треба да се брине о неком ко је често беспомоћан, без људске помоћи, ту спознају лакше ће проширити и на друге представнике фауне и флоре, али и људе око себе. Поседовање животиње дете често зна да заинтригира да се упусти у подробније проучавање царства животиња. А једна спознаја, зна се, често отвара и друга, нова спознајна поглавља.

Мања деца често су склона необузданом и разулареном понашању. Имајући на уму да плишане животиње могу да развлаче до миле воље и да с њима раде шта им се прохте, можда ће поверовати да тако нешто могу да чине и са (живим) животињама. Зато је важно да, посебно у нижем узрасту, одрасли строго воде бригу да малишан, кад је у друштву мачке или пса, буде непрекидно на оку. Ма како неки куцов био доброћудан и питом, никад се не зна да ли ће дете прекорачити праг његове толерантности, а тада ће пас инстинктивно пожелелти да се одбрани.

Оно што је такође значајно, наглашавају истраживања, дете које одраста уз животињу има јачи одбрамбени систем и у будућности је у мањој опасности да пати од алергија или чак астме. Свакако, то правило важи за већину деце, али увек има изузетака, малишана који су унапред генетски предодређени за одређена обољења, посебно кад су алергије у питању. Зато, сматра наша саговорница, на одраслима је да, пре него што донесу коначну одлуку да ће узети кућног љубимца, претходно провере с лекаром да ли је дете већ алергично на длаку пса или мачке или перје птице. Не треба у кућу примити животињу и тек накнадно схватити да детету почиње да цури нос и да му очи сузе од алергијске реакције. Боље је детету унапред објаснити да му здравствено стање не дозвољава да живи у кући с псом или мачком, него узети љубимца и потом га неком дати, кад се дете већ везало за четворношца или двокрилца.

– За разлику од сеоске деце, која одрастају уз различите домаће животиње, малишани у градским срединама немају ту привилегију. Уместо да их родитељи одводе у посету зоолошком врту, можда мали „зверињак” могу да им обезбеде у дому. Срећом да је последњих деценија и у нашој средини, која је дуго гајила неповерење и благи отпор према животињама које се чувају у стану, сада сасвим другачији однос. Некад су комшије „луделе” и чак пријављивале станаре који држе кућне љубимце, али данас је то ређи случај. Благонаклоно се гледа кад из лифта изађе млада мама која једном руком држи за руку своју четворогодишњакињу, а у другој поводац на чијем је крају неки псић враголан, објашњава Катарина Гвоздић, психолог.

С. Радовановић

 

 

АНТРФИЛЕ:

ПРЕПОЗНАВАЊЕ ЛИЧНОСТИ

 

– Родитељ или васпитач мора да објасни да пас или мачка нису играчка и да с њим/њом треба да поступају као са живим створом, који такође може и да пати и да се радује. Животиња, ма колико ју је природа обдарила да се инстинктивно брани, посебно ако је у питању често нејаки кућни љубимац, служи као нека врста огледала у коме се види одраз личности детета које се тек развија. Сходно опхођењу према четворноношцу може, на неки начин, да се препозна у какву личност дете израста. Да ли је склоно емпатији, одговорности, радозналости, друштвеним вештинама, указује Гвоздић.

 

 

ИСТОРИЈА – СРЕДЊЕ СТРУЧНЕ ШКОЛЕ

Арабљани у средњем веку

 

У склопу наставне теме Средњи век, друштво, држава и култура ученици су се упознали са историјом и формирањем државе Арабљана и формирали толерантан однос према припадницима исламске вероисповести

 

Припрема часа je резултат наученог на стручном усавршавању „Стратегије коришћења наставних садржаја у развоју читалачке писмености у настави/учењу”. Током два дана обуке имали смо прилику да се упознамо и применимо различите стратегије у осмишљавању рада са ученицима, како бисмо их током часа што више усмерили на активну наставу, практичну примену, стварање трајног знања, које ће се оплемењивати и надовезивати новим активностима, али и будити интересовање за још рада и иницијативу у сазнавању.

Час је одржан као блок час у првој години средње стручне школе, смер електротехничар рачунара. Наставна јединица Арабљани у средњем веку обрађивана је у склопу наставне теме Средњи век, друштво, држава и култура. Током часа ученици су остварили следеће исходе: разумели су основне појмове у вези са историјом Арабљана и издвојили најважније специфичности њихове културе. Успоставили су узрочно-последични однос њиховог учења и њихових потеза и формирали толерантан однос према припадницима исламске вероисповести.

Тип часа био је обрада, а облик рада групни. Методе рада за час су биле: истраживачки рад на тексту и проблемска настава. Од наставних средстава коришћени су: уџбеник, припремљени радни лист, питања за анализу, историјска карта „Европа и Блиски исток од пророка Мухамеда до Карла Великог” и евалуациони листић.

Литература за наставнике је књига „Историја средњег века” Сиднија Пеинтера и интернет линк, док је за ученике био потребан њихов уџбеник Историја за први разред средње стручне школе Драгољуба Кочића.

Сходно захтевима струке и стандардизације наставе остварени су стандарди у три нивоа:

2. ИС.1.3.1. Препознаје историјску димензију савремених друштвених појава и процеса.

2. ИС.2.2.2. Анализира предрасуде, стереотипе, пропаганду и друге видове пристрасности у тумачењу историјских појава у историјским и савременим изворима информација и уочава њихове последице.

2. ИС.3.2.3. Усмено објашњава резултате самосталног елементарног истраживања и аргументовано брани изнете ставове и закључке.

Неизоставно у наставни процес уврстили смо следеће иновације: развој функционалне читалачке писмености, истраживачки рад на тексту, конструкцију знања у духу Пјажеовог когнитивног конструктивизма. Те иновације су резултат примене наученог са похађаног семинара. Како је пред наставнике у образовном процесу постављено не само проширивање знања, него и континуирана усмереност ка јачању компетенција ученика, у том смислу остварено је јачање међупредметних компетенција: за сарадњу, за комуникацију, за целоживотно учење, за одговорно учешће у друштву. Што се оцењивања тиче, испланирано је оно у чему ученици посебно воле да учествују: вршњачко оцењивање уз неопходно формативно оцењивање наставника, вредновање рада ученика и залагања на часу.

Уводни део часа садржао је две целине. Прва целина, коју смо назвали Активност број 1, трајала је око пет минута и састојала се у подели ученика на групе. Четири добровољца бирала су по једног члана екипе, а сваки наредни изабрани члан бирао је још по једног, и тако по истом принципу док се нису попуниле четири групе. Критеријум формирања група је био социјални афинитет, што позитивно утиче на кохезивност групе. Потом је свака група бирала капитена, који је током часова процењивао допринос сваког члана групном раду. Капитен је добио евалуациони лист за процену. На претходним часовима већ је било договорено да сваки члан групе, који учествује у раду, добија поен. Преостали поени су се давали по процени групе, а дискусију је водио капитен.

Следећи део је била Активност број 2 – асоцијације, око 15 минута. Ученицима су подељени стикери и у оквиру сваке групе они су на стикерима писали асоцијације на ислам и Арабљане. Од појмова добијених у асоцијацијама свих чланова групе правили су заједничку шему, доводили појмове у структуру, водећи рачуна да групишу повезане појмове.

Централни део часа трајао је око 25 минута, у њему су такође постојале две целине.

Следећа, Активност број 3 била је истраживачки рад. Свака група добила је задатак да прочита текст лекције из уџбеника и реши задатке у наставним листићима. У оквиру групе заједнички су решавали проблемске задатке, усаглашавали ставове и закључке. У свакој групи постојало је по једно питање за сваки ниво стандарда предметне компетенције. Задаци су дати у Прилогу број 1.

Осим задатака ученици су добили и детаљнија упутства за наставак часа. Групе су имале по пет минута за представљање свог рада. Свака група је излагала резултате, руководећи се проблемским задацима свог наставног листа, а у виду аргументованог одговора, шеме, цртежа, ленте (у зависности од захтева групе). Резултате су лепили на таблу, како би били видљиви и осталим ученицима.

За то време слушаоци су на празне стикер папириће бележили неке нове појмове, које ће додати у своју шему са почетка часа.

Следила је Активност број 4 – презентација групних резултата рада, око 20 минута, у којој су ученици по установљеном договору износили своја запажања и решења.

У завршном делу часа, око 25 минута, била је Активност број 5 – конструкција знања. Ученици су се вратили на резултате Активности 2 и у оквиру групе сада допуњавали своју шему познатих појмова из арабљанске културе и живота новоусвојеним чињеницама, стварајући очигледан приказ наученог, истовремено функционално структурирајући чињенице. Користили су и стикере, које су попунили, слушајући остале групе. Одговарали су на питање шта су већ знали, а шта ново научили о Арабљанима и на који начин ће им новостечена знања помоћи да разбију предрасуде о припадницима исламске вероисповести.

На табли су били видљиви резултати рада ученика: мапе појмова, скице, симболи, ленте.

Одрађено је праћење и вредновање рада ученика кроз неколико аспеката. Наставница је током образовно-васпитног процеса пратила рад у групама и ангажовање ученика и бележила на сопствену листу симболе за активан рад и позитиван допринос групи. На претходним часовима већ је било договорено да сваки члан групе добија поен, а преостали поени дају се по процени групе, а дискусију води капитен. Други аспект је био кад је на крају групног рада капитен забележио поене за допринос сваког члана групе, наставница је и то унела у своју табелу. Трећи аспект је процена учесника групе ко је допринео квалитету највећим бројем додатих појмова са стикера.

На крају часа ученицима је саопштен и домаћи задатак – да на интернету истраже бар три споменика арабљанске културе на европском континенту.

Запажања наставника о одржаном часу врло су позитивна. Ученици су били веома активни и заинтересовани за рад. Са ентузијазмом су прихватили задатке, међусобно се допуњавали, испитивали и сарађивали. Супротставили су неколико ставова и то аргументовано образлагали. Остала је идеја или план за неки следећи час – да би се визуелна структура градива могла представити кроз арабеску, визуализацијом препознатљивог симбола уметности Арабљана (уместо елипсе), како би им тај препознатљиви начин украшавања остао трајније у памћењу.

Гордана Јерковић

Техничка школа „Михајло Пупин”, Инђија

 

 

 

АНТРФИЛЕ:

КОРЕЛАЦИЈА МЕЂУ ПРЕДМЕТИМА

 

Као што је уобичајена пракса на часовима историје, успостављена је корелација међу предметима, овај пут са наставом географије – локализовање рељефа и географских услова специфичних за Арабијско полуострво – и верске наставе – упоредна анализа ислама и хришћанства.

 

 

 

 

ПРИЛОГ 1:

ЗАДАЦИ КОЈЕ УЧЕНИЦИ ДОБИЈАЈУ ТОКОМ АКТИВНОСТИ БР. 3

 

Прва група – Живот и организација у арабљанским племенима

 

1.      Повежите однос начина живота Арабљана са географским положајем њихове постојбине.

2.      Класификујте врсту робе (храна, зачини, предмети), којом су Арабљани трговали са Западом, шта од тога Европљани и данас користе?

3.      Процените, на примеру Арабљана, како је историја учитељица живота и где бисмо данас могли применити њихову сналажљивост да преживе сурове услове.

 

Друга група – Оснивање и карактеристике ислама

 

1.      Конструишите приказ најважнијих симбола ислама, једноставним скицама или речима.

2.      Закључите које чињенице су највише користиле Мухамеду приликом уједињења Арабљана и прихватању нове вере.

3.      Упоредите и анализирајте сличности и разлике са хришћанском религијом.

 

Трећа група – Свети рат и освајања

 

1.      Дефинишите појам Свети рат и скицирајте ленту времена са најважнијим освајањима Арабљана.

2.      Процените шта су последице освајања, осим ширења државе? Како освајач може позитивно да утиче на покорене?

3.      Анализирајте како религија и руководство државе окупљени око једне идеје могу извршити промене у широком спектру даље од граница својих државе.

 

Четврта група – Арабљанска култура

 

1.      Прикажите визуелно, скицирајте: арабеску, џамију, Куран и арапске бројке.

2.      Разјасните у којим гранама живота је и данас видљив утицај Арабљана на свакодневицу.

3.      Покушајте да аргументима оповргнете стереотип да су Арабљани и муслимани само освајачи и рушиоци и изложите њихов утицај на европску културу.

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn