Ученици Тринаесте београдске гимназије недавно су у хол своје школе кроз уметност фотографије унели искру носталгије и сентименталности – оригиналном изложбом под називом „36”. Идејни творац овог пројекта била је професорка српског језика и књижевности Биљана Радосављевић, а реализација се одвијала у оквиру часова изборног програма Уметност и дизајн, с ученицима прве године, као део рада на тему „Аналогни и дигитални свет”. Све фотографије изложене у оквиру ове несвакидашње поставке део су ученичких породичних архива, фотокопиране и увећане на формат А4, а на њиховој полеђини записана су ученичка тумачења, у виду занимљивих уникатних текстова, датуми кад су фотографије настале и подаци до којих су успели да дођу током истраживања одабраног материјала.
– Први захтев је био да ученици пронађу што је могуће старију фотографију у породичном албуму, те да размисле о условима њеног настанка, да открију ко је на њој, али и да размисле о композицији одабране фотографије. Затим смо заједно, на часовима, гласно размишљали о томе како да их насловимо. На пример, фотографија се зове „Срећна породица”. Настала је у Прилепу 1970. године. Приказује четворочлану породицу, али на слици се нико не смеје. Они заправо јесу срећни, јер имају принову! Само су озбиљни и достојанствени, свесни да стоје пред објективом и да је то трајно бележење тренутка. Или фотографија „Осамнаестогодишњак” – у питању је игра речи: младић на слици има осамнаест година а и година снимка је 1918. Он користи своју фотографију као разгледницу и јавља се из Француске сестри која је у Србији. А, опет, наслове као што су „Мића и фића”, „Фића као ферари”, свадбена „Млада Рада” или „Отмена девојка” ученици су већ донели на час, па смо их прихватили – објашњава професорка Биљана и додаје да су за изложбу, на предлог директора, фотографије окачене на развучени канап у холу школе. Тако се чинило с развијеном фотографијом у мрачној комори, а њима је одговарало да фотографије не буду фиксиране јер се тако може прочитати текст с друге стране.
– А, опет, како су на промаји, оне се стално померају и окрећу, као оживеле. Имамо фотографије од 1918. па до 2016. године – каже наша саговорница.
У организацији и стварању изложбе учествовали су ученици групе којој професорка Биљана предаје. Неки од њих су и раније показивали заинтересованост за фотографију као уметнички израз, а некима је ова манифестација била, или ће тек бити, подстицај да се пронађу у тој сфери уметности.
– Фотографија је била тема којом смо започели друго полугодиште. Она има важно место и сада, кад је све више изражајно средство, али је и од свог настанка имала важну улогу. Желела сам да ученици мало размишљају на ту тему. Сликати жељену особу и сцену некада није значило да ће тренутак заиста постојати и у папирној форми. Да ли је фотографија успела или не – знало се тек након што би се истрошио цео филм, а то је могло да траје и месецима, и под условом да се филму нешто непредвиђено не догоди, те да не буде осветљен. Ако би се то ипак догодило, сви снимци би били изгубљени. Фотографи су дуго били искључиво професионални. Имали су фотографске атељее за тај посебан тренутак у животу људи, а муштерије би се посебно уређивале и лепо одевале за „снимак за вечност”. Преласком на аматерску фотографију свечаност тренутка трајала је још неко време. Шта се сматрало вредним бележења фотографијом, у којим условима су оне настајале и каква представа о себи је остављана у објективу – видљиво је у ученичким прилозима из личних архива – надахнуто објашњава професорка Биљана.
Аутора приређених фотографија је укупно тридесет и двоје, а радова 35. Ипак, ниједан од ова два броја није се нашао у називу пројекта, већ онај који представља број снимака који су први фото-апарати поседовали. Намера је била да ученици освесте драгоценост непоновљивог тренутка који се некада дуго и прецизно бележио објективом камере која је нудила само 36 „покушаја” за савршену фотографију, што је данас, у време кад бесомучно фотографишемо сваки тренутак без ограничења, потпуно незамисливо.
Овај подухват показао се као још један у низу бројних доказа посвећености запослених у Тринаестој гимназији кад је реч о развијању креативности, стрпљења и свестраности својих ђака, чему у прилог говоре и утисци посетилаца изложбе „36”.
– Реакције су пуне симпатија од првог дана и бројније су него што сам очекивала. Често су са сетним узвиком: „Слике! Праве!” Ученици који застану да погледају фотографије коментаришу фризуре, одећу, израз лица, аутомобиле или њихове називе. Одрасли имају коментаре измешане с личним асоцијацијама на датиране године. Такође, сама идеја им се допала због једноставности и функционалности. Неке је подстакла и да одређене часове другачије осмисле – закључује наша саговорница.
