Најједноставније и ученицима разумљиво је кад се то покаже на класичној војвођанској архитектури, кроз анализу примера грађевина, па се ту нађе, као неопходан, и појам притиска, потпритиска, динамике флуида.
Највећи део Војводине, посебно југ Баната у доњем Подунављу, изложен је честим и веома јаким ветровима, највише кошави. По интензитету уобичајено предњаче Вршац и околина. То је прилика да се сагледа како је кроз генерације градитеља њихово искуство прерасло у карактеристику градитељства.
С обзиром на малу надморску висину од неколико десетина метара над морем, овде су доминантно заступљени двоводни кровови, али има и других облика. Угао је релативно мали, за разлику од планинских грађевина где преовлађује четвороводни, и то с великим углом, како би одолели обимним снежним падавинама.
Било да је урбана или рурална градња, па чак и код сакралних објеката, опет имамо двоводни кров код једнобродних верских грађевина. Историјски гледано, кровни покривач био је у давна времена биљног порекла, тршчани, да би се касније, у банатској равници, погодна земља користила за израду црепа који је свуда постао стандард градње.
Ветровитост локације је неминовност и морало се прилагођавати томе. На отвореним просторима некада је, одлуком аустроугарских власти, била обавеза да се уз путеве одржавају ветрозаштитни појасеви, у пољу дрвореди, који су помагали да се заштите усеви. Већина их је посечена, а земљиште претворено у пољопривредно због сталне жеље за што већим поседима.
Шта је с грађевинским објектима? Посматрајмо један двоводни кров, као овај на слици. Претпоставимо да ветар дува из смера зелене и жуте стрелице. Ветар који напада десну кровну површину, жута стрелица, сву своју моћ утрошиће на притисак црепа и конструкције, да би потом био усмерен ка горе. Зелена стрелица показује ветар који прелази преко слемена куће и ту се појављује над левом кровном површином потпритисак, који се огледа у тежњи да повуче цреп у смеру црвене стрелице. И заиста, то се и догађа, подижу се кровови, чини материјална штета, али само под условом да је тавански простор затворен, да нема везе с околином.
У давна времена градитељи су овај проблем уочили и решили тако што су на сваком калканском зиду остављана обично по два „прозора”. То је сасвим довољно да се и у току невремена притисак ваздуха испод кровног покривача изједначи с тренутним напољу и да се спречи подизање половине крова. Ови отвори ушли су у традицију и обично је између њих било исписано име власника, најчешће иницијали, и година кад је објекат грађен. Како није било електричне струје, отвори су били и прозорчићи кроз које је долазило дневно светло, уколико се нешто радило на тавану.
Класичне банатске куће имају ове отворе. Тако је било некад, а да треба, осим естетике, при градњи увек имати на уму и ћудљиву природу и научне законе, видели смо и летос кад су летели кровови. Зато, учинимо све да нам кровови не полете.
