Поставка у Народном музеју Лесковац приказује изглед кућа, спољашњи и унутрашњи, у урбаној и руралној средини старог Лесковца и његове околине. Угледни час одржан је под називом „И ми знамо да казујемо ваљано”. Говорна вежба требало је да мотивише ученике да кроз што већи број епитета представе одређену слику.
Сам час и излагане теме, као и одлазак у музеј, захтевали су добро смишљену и прилагођену припрему, да би деца разумела оно што тога дана посматрају и о чему причамо у Градској кући. Настава која се изводила је била компаративна. Наставници српског језика, историје, кустоси музеја и ромски асистент допуњавали су се у раду. Сви заједно објашњавали су историјске значајне податке о животу у граду, као и о животу у селу. Та села су била у околини градова. И градске и сеоске куће имале су своје навике које су се огледале кроз изглед домаћинстава. Куће у градовима су имале своју посебност и различитост од кућа у селима.
Наставник Гордана Стрижак, ромски асистент Небојша Ајвазовић и кустос музеја и историчар Жаклина Исламовић деци су пружили врло пријатно, али и едукативно поподне у просторијама музеја. Кроз игру су пролазили сложене процесе – процес сазнавања, размишљања, прихватања новог – које називамо активно учење.
Циљ овог часа био је да се представи друштвена заједница. Тежило се томе да се развој цивилизације прикаже кроз само огњиште, место на коме се борави свакога дана, расте и мења. Промена историје и културе почиње од промена у нашим огњиштима, свакодневним навикама унутар породице. Куће су биле намењене потребама породице, друштва, млађим и старијим генерацијама, као и мушкарцима и женама. Неговале су се и истицале врлине породице. Све је било подређено потребама укућана, које су се мењале у зависнисти од тога да ли је домаћинство живело у граду или у селу.
Разлике у начину живота у граду и селу су видљиве и данас и у прошлости. Жене са села су, поред троношки, црепуље, казана и већих столица од дрвета, имале и кецеље које су чувале њихову одећу од флекања. Данас, у својим кухињама имају шпорете и друге савремене апарате који знатно олакшавају живот.
Жене у граду су и у прошлости имале меканије гарнитуре за седење, постављене око огњишта. Биле су украшене ручно тканим ћилимима, прелепих, јарких боја, који су улепшавали изглед унутрашњости куће. Црепуље су биле мање, али богато украшене. У њима се спремало, а негде су служиле за декорацију куће. Места окупљања породица у градским кућама су била удобнија, лепше декорисана. Могли су се осетити и мирис кафе и дувански дим.
Предмети који су се правили и користили тада били су другачији него данас. Сада се користи пластика, све што индустријски може да се произведе у већем броју и што није скупо. Некада, пре увођења савремених материјала у употребу, чешљеви су се правили од животињских рогова или јако танког дрвета, а они луксузнији од слонове кости. Били су ручно прављени и налазили су се у кућама и у граду и у селу. На овом часу било је речи и о одржавању хигијене кроз историју. Цивилизација се мењала и напредовала, без обзира на материјални статус појединаца.
Обућа без које нису могли да бораве у кући, нити ван куће, такође је била ручно прављена. Старе занатлије, опанчари или, како их још зовемо, обућари, ручно су шили опанке, сандале и папуче које су носили сви који бораве у кући. Ту врсту обуће су носили и у граду и у селу. Била је украшена ручно шивеним цветовима и шарама. Има и модела обуће који су били у једној боји, једноставно урађени, али квалитетно направљени.
Ученици су у току шетње кроз музеј учили кроз показивање и указивање, уз смех и добро расположење. Деца су после оваквог предавања и угледног часа изашла насмејана, пуна нових утисака и знања о историјски битним променама које су довеле до данашњег начина живота и рада.
