До теме пројекта „Како мала деца постају велики људи” дошло се током септембра, који је протицао у транзицији. Пројекат су реализовале, у узрасној групи деце у години пред полазак у школу, васпитачице Ивана Кобиларов и Снежана Спасојевић, а у сарадњи с васпитачицама Габриелом Бодор и Драгицом Вишић, које воде млађу групу. Сарадња је проширена и на вртић „Гуливер”, где су васпитачице Сандра Живановић и Ивана Мучаји учествовале с децом из тамошње групе пред полазак у школу.
Овог септембра смо примили једну млађу групу, коју су дочекала деца из најстарије узрасне групе. Деца из групе пред полазак у школу су свакодневно помагала деци из млађе групе при обављању здравствено-хигијенских поступака, али су се и играла са њима. „Велика” деца су бринула о „малој” деци. При једном јутарњем окупљању, док смо се договарали шта ћемо радити тог дана, уследило је спонтано питање: Како мала деца постају велики људи? Почели смо рад на ту тему, а деца, која су то желела, преносила су своје идеје о овом питању на папир. Након тога смо се окупили и сви заједно читали и размењивали идеје. Оно што су деца наводила било је: „Читају, уче о дрвећу, животињама, добро једу, певају песме, уче о другима, здраво се хране, уче о Сунцу, играју се, науче да се играју, уче о спорту, имају добре идеје, уче о љубави, уче о звездама и дуги, играју се на сунцу, одмарају.”
Пажљиво смо посматрали децу и охрабривали их да иду изнад датог нивоа знања и вештина. Кроз комуникацију смо проширивали њихове активности и учење. Питали смо их шта треба да се деси да би се родило мало дете. Неки од дечјих исказа били су: „Да се сретну мама и тата”, „Да се заљубе”, „Да се венчају”. Уважавали смо њихова мишљења и заједничким договором смо у собу, из вртићке библиотеке, унели енциклопедију у којој тражимо информације. Наредних дана су деца доносила у вртић енциклопедије које су имала код куће. Трагајући за одговорима, сазнали смо колико дуго је беба у мамином стомаку, како се храни, расте и развија.
Да би дете развило свој културни идентитет, самопоуздање и самопоштовање, разговарали смо о томе како беба, кад се роди, добија свој идентитет (име). Свако од нас има име које смо добили по рођењу. Како бисмо сазнали зашто смо добили баш то име, пројекат шаљемо кућама, како би деца заједно са својим родитељима написала причу о томе како су добила своје име. Пројекат су вратили у вртић, где смо сви заједно читали приче о њиховим именима. Поред прича о имену, у вртић су пристизале и дечје прве фотографије, играчке и ствари. Мајка дечака В. М. нам је послала и први снимак ултразвука, док је још био у стомаку. Деца су имала прилику да деле информације о себи, својој породици, играчкама.
Причали су зашто су баш то донели, зашто им је та ствар/играчка битна. Девојчица К. Р. је донела звечку, своју прву играчку. Звечка је путовала од детета до детета. Сви су имали прилику да се упознају с играчком своје другарице. Узели смо и друге звечке, уочавали смо сличности и разлике. Деца су, на основу својих искустава, давала исказе да бебе уче док се играју, да је њихова прва играчка звечка, да уче док се играју са њом. Разговором долазимо до закључка да бебе прва сазнања стичу помоћу својих чула. Договорили смо се да наредних дана свако од нас донесе по једну намирницу или ствар која ће нам помоћи да истражујемо наша чула.
Подстакнуте темом пројекта, девојчице су у слободној игри отишле у просторну целину за симболичку игру. Узеле су материјале и средства од претходних пројеката и започеле игру „Породица”. Посматрали смо децу у игри и промишљали како би подржали социјалну и симболичку игру деце. Водећи се чињеницом да је породица примарни и најважнији васпитач деце, проширили смо активности и учење кроз комуникацију. Водили смо разговор о симболичкој игри „Породица” у коју су деца била укључена. Разговарали смо о томе шта је породица, ко је чини и где живи једна породица.
Постављамо питање, у виду провокације, чија породица живи најближе, а чија најдаље у односу на вртић. Да бисмо тачно одредили ко живи најближе, а ко најдаље, договарамо се да пројекат носе кући, да заједно с родитељима направе макету своје куће или зграде. Како су почеле да пристижу прве макете у вртић, почели смо да размишљамо како да их сложимо у односу на вртић, како бисмо сазнали ко живи најближе, а ко најдаље. Деца предлажу да погледамо на телефону. Девојчица Ђ. М каже да, кад путује с породицом, њен тата укључи навигацију на телефону и она им каже куда да иду.
Уважили смо дечје мишљење и у собу унели лаптоп и пројектор како бисмо нашли одговор на наше питање. Користећи Googlе maps, сазнали смо колико је чија кућа удаљена од вртића, али смо сазнали и колико нам треба времена ако путујемо аутомобилом, бициклом или пешице. На хамер папиру деца су уписивала своје име, адресу становања, као и време које им је потребно да стигну ако путују било којим од ова три превозна средства.
Планирано смо усмеравали децу да у истраживању користе математичке процесе и подстицали их да разумеју њихово значење. Користећи добијене податке и Google maps, израдили смо мапу. У истраживању смо прихватали иницијативу деце и подржали Растка и Тијану, као и Марка и Катарину, који су желели да сазнају колико су удаљени једно од другог. Сазнали смо да ће Растко и Тијана пре стићи једно до другог ако иду пешице него аутомобилом, због правила у саобраћају и једносмерних улица. Поред сазнања о времену које нам је потребно да дођемо с једног места на друго, оно што смо још сазнали користећи Google maps је и колико је једно место удаљено од другог у километрима или метрима.
Заједнички смо испланирали да документујемо процес нашег истраживања и учења користећи се различитим средствима и симболичким изражавањем. Користили смо мапу коју су деца направила и договорили се да одемо од вртића до Павлове куће, од Павлове до Петрине, од Петрине до Миличине и да се одатле поново вратимо до вртића. Сазнали смо колико нам је времена требало да стигнемо с једне адресе на другу, али и колико метара су куће малишана удаљене једна од друге. Користећи добијене податке, закључили смо која је путања била најкраћа, а која најдужа.
Марка је занимало колико је дуг један метар. Нас васпитаче је то подстакло да кроз пројекат прожимамо рану писменост тако што омогућавамо деци да писменост повезују с оним што радимо. Користећи хамер папир, фломастере и метар, израђујемо метар на коме означавамо мерне јединице: метар, дециметар и центиметар.
Деци смо поставили питање у виду провокације: „Шта све можемо да меримо користећи метар?” Један дечак је дошао на идеју да можемо да направимо фудбалски терен, а другарица се надовезала да може и полигон с препрекама јер девојчице не играју фудбал.
Омогућили смо деци да се баве оним што за њих има смисла. Обезбеђујемо им простор, време и материјале за активност. Изашли смо у парк поред вртића који користимо као место за игру и истраживање. Изнели смо хамер папир, фломастере и различите реквизите који су нам послужили за прављење фудбалског терена и полигона. Симболички смо обележили реквизите којима располажемо. Дечаци су правили скицу свог фудбалског терена и користили метар да би га обележили, а девојчице су правиле шему полигона и, помоћу метра, размеравале раздаљину између реквизита.
Стварали смо ситуације у којима су деца имала прилику да предлажу, дају идеје и изразе своје мишљење. У собу смо унели хамер папир, на који смо нацртали скицу вртића. На крову смо написали: „Шта смо научили у вртићу `Звездан`?” Деца су уочила промену у соби и, како већ препознају слова, прочитала су шта пише на крову. Кроз дијалог с децом одлучили смо да саградимо наш вртић од дечјих исказа и одговора на дато питање. Бележили смо исказе на малом папиру, које су они симболички представљали, уважавали смо њихова мишљења и „градили” наш вртић. Кућицу, саткану од дечјих исказа, користили смо у функцији документовања. Настојали смо да реалан програм развијемо на видљив начин.
Даље промишљамо, заједно с децом, где можемо учити изван вртића. Дечји предлози били су: у школи, у позоришту, у другом вртићу. Користећи дигиталну технологију, помоћу апликације Вајбер успоставили смо контакт с групом пред полазак у школу из вртића „Гуливер” и већ наредног дана их посетили. У соби смо фотографисали ситуације где је видљив потенцијал деце, њихово заједничко учешће и процес учења. Након повратка у наш вртић користили смо цртеж као један од начина визуелног изражавања детета да бисмо документовали доживљај проистекао из посете. Деца су размишљала о томе шта им се највише свидело у вртићу „Гуливер”.
На основу документованог, креирали смо нове ситуације за учење, како бисмо проширили искуство и заинтересованост деце. На основу онога што смо документовали планирали смо посету Српском народном позоришту у Новом Саду. Обраћамо им се путем имејла, а затим одлазимо да сазнамо шта се крије иза кулиса. Након посете, с децом правимо панел. Деца су бирала фотографије и тиме су имала прилику да визуализују своја искуства и доживљаје, а самим тим и могућност да им се враћају и продубљују их. На овај начин подржавали смо њихово осећање припадности и доприносили вршњачкој и вртићкој заједници.
Родитељима смо омогућавали да, кроз ситуације и активности које смо документовали, разумеју чиме се деца баве, како се осећају и уче. Разговарали смо и с децом о ономе што смо документовали. Осврнули смо се на мапу Новог насеља и уочили да на њој недостају паркови, цвеће, дрвеће. Заједничким договором одлучујемо да то досликамо користећи темпере.
На основу кратке белешке разговора деце, договарања и заједничког планирања у соби, формирамо нову просторну целину за симболичку игру „Костимограф” и позивамо у госте децу из вртића „Гуливер”, како бисмо са њима поделили наша сазнања шта се крије иза кулиса. Помоћу апликације CapCut креирали смо кратак видео-запис користећи фотографије из Српског народног позоришта. Деца су свакодневно боравила у новој просторној целини, костимирајући се. Облачили су костиме које би желели да носе кад буду велики.
Пројекат смо затворили организовањем прославе заједно с родитељима. Најпре смо сви погледали кратак видео-запис и причали о њему. Деца су га представила на себи својствен начин.
РАЗМЕНА ИДЕЈА И ИСКУСТАВАУ сарадњи са Заводом за унапређивање образовања и васпитања, ради развијања и промовисања културе примене знања и вештина стечених на семинарима одобрених програма сталног стручног усавршавања, објављујемо рад награђен другом наградом на конкурсу „Сазнали на семинару – применили у пракси” за 2023. годину, ауторки Иване Кобиларов, Снежане Спасојевић, Габриеле Бодор, Драгице Вишић, Сандре Живановић и Иване Мучаји, васпитача ПУ „Радосно детињство” из Новог Сада. Другонаграђене су ауторке рада „Како мала деца постају велики људи” (област: предшколско образовање и васпитање). Учитељи, наставници, професори, васпитачи и стручни сарадници из целе Србије на овом конкурсу приказују нова знања и вештине које примењују у свом раду, а ми, на овај начин, желимо да их подржимо у размени идеја и искустава.
