Три школе у Србији добиле су ове године признања поводом Дана државности. Сретењским орденом првог степена награђене су београдска ОШ „Драгојло Дудић”, за 160 година постојања, као и ОШ „Степа Степановић” из Текериша, која обележава 140 година рада. Школа за музичке таленте у Ћуприји, о којој је Просветни преглед недавно писао, добила је Сретењски орден трећег степена, за пола века успешног рада.
– Наши највећи успеси за све ове године постојања су наши ученици, од којих су многи постали значајни научни радници, лекари, просветари… – прича за наш лист Јованка Грујичић Милер, директорка ОШ „Степа Степановић”.
Први записи о отварању ове осмолетке у Текеришу датирају из далеке 1843. године, кад се спомиње као једна од првих школа у лозничком округу. Настава је одржавана у брвнари, а као први учитељ помиње се Иван Арсеновић, родом из Румске. О изгледу зграде сведочи писмо учитеља Владимира Павловића министру просвете и црквених делатности, где се наводи да је „школска зграда текеришке школе дрветом покривена, ниска, мрачна, тесна, трошна”.
Нова школска зграда саграђена је 1884. и као таква, уз веће и мање поправке, у употреби је до данашњих дана. На крају 1889. године изасланик Министарства просвете у свом извештају министру бележи да је „школа у Текеришу најлепша у целом округу”. Из године у годину, у њу је пристизао све већи број деце.
Први светски рат прекинуо је рад у свим просветним установама овог краја. Текеришка школа је у време Церске битке била превијалиште и болница. Већина школа у Србији, па и ова, обновљене су и почеле с радом 1917. године.
Од 1924. и прославе десетогодишњице победе у Церској бици, школа у Текеришу носи име по Степи Степановићу и то име задржава до 1945, кад јој је назив промењен у Текеришка школа. Тек 1959. поново јој је враћено име славног војводе, које носи и данас.
Четвороразредна школа у Текеришу школске 1950/1951. године прелази у осмолетку, а 1953/1954. први пут има свих осам разреда. Године 1992. она постаје матична за све у Горњем Јадру, јер су јој припојене осморазредне школе Горње и Доње Бадање.
Данас матичној школи у Текеришу припадају издвојена одељења у: Доњој и Горњој Бадањи, Горњој Сипуљи и Трбосиљу.
– Број ученика је проблем и у нашој школи. Ове године, са свим издвојеним одељењима, школа броји 64 ученика. Миграције из села у град учиниле су своје, и то је највећи изазов с којим се суочавамо. Иначе, све наше школе су реновиране и добро опремљене. Имамо велика, лепо уређена и добро одржавана дворишта, спортске терене и школске кухиње. Удаљеност од најближих градова, Шапца и Лознице, износи 35 км. То нам понекад ствара проблем, будући да се такмичења и различите манифестације одвијају у граду, али се сналазимо. Стижемо свуда и свуда нас има – каже директорка школе.
Раздаљину између матичне школе и издвојених одељења труде се да превладају спортским сусретима, прославама Савиндана и Дана школе, организовањем заједничких тематских дана, учешћем у различитим активностима у оквиру пројекта „Обогаћени једносменски рад” и понудом ваннаставних активности.
– Ту су и сусрети с другим школама. Све су то активности које имате и у граду, где се то, некако, подразумева. Овде, с овако малим бројем ученика, раштрканих у пет школа које су једна од друге удаљене 15 километара, то није лако организовати. Али се трудимо, и колектив и родитељи, јер нам је свима стало да ученицима, а и нама са њима, буде пријатно у овом окружењу. Да овде останемо и да опстанемо. Баш због тога нам Сретењски орден првог степена много значи. Традиција треба да се поштује, као и труд малих школа да опстану. И право је време да се позорност свих нас усмери управо на њих. Да буду примећене и да поново оживе као некада – каже Јованка Грујичић Милер.
Иначе, на предлог Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, зграда школе „Степа Степановић” је 1990. године проглашена за културно добро, односно споменик културе.
О богатој традицији сведочи и здање ОШ „Драгојло Дудић”. Основана је давне 1864. године указом кнеза Михаила. Тадашње становништво је препознало важност оснивања школе у Малом Мокром Лугу, те се дописом од 1. марта 1863. године обратило министру просвете и црквених дела, с молбом да пошаљу учитеља у село, јер су о свом трошку већ озидали школу, а 22. фебруара 1864. ступио је на дужност први учитељ Миленко Јовановић.
– Имамо списак људи који су дали средства за зидање школе, а њихови потомци су осма или девета генерација ђака која похађа ову школу. Осећам огромну одговорност према њиховим прецима. Ако су они могли од својих средстава да зидају школу и ако су имали свест о важности образовања, морамо да наставимо да подижемо углед из дуга према њима – каже директорка Данијела Павић.
Школа је почела с радом у два одељења, у веома тешким условима, а данас је модерна, савремено конципирана образовна установа, која нуди квалитетне услове за рад и учење.
Кроз историју је имала велики утицај на локалну заједницу. Тако је одиграла значајну улогу у Другом светском рату и велики број народних хероја се школовао управо у овој установи.
У садашњем објекту ради од 1938. године, а зграда и земљиште део су донације Настасије – Тане Давидовић, супруге пуковника Живка Давидовића.
„Запослени у школи промовишу здрав живот и лични активизам и негују позитивне друштвене вредности у атмосфери заједништва и толеранције и значајно доприносе унапређењу квалитета образовно-наставног рада у школи, а и у нашој локалној заједници”, написао је председник општине Звездара Владан Јеремић, у препоруци Комисији за доделу Сретењског ордена. Његове наводе да су ђаци ОШ „Драгојло Дудић” освајачи великог броја награда на градским, републичким и европским такмичењима, а један од ученика је добитник Светосавске награде за 2022. годину, с поносом наглашава и директорка школе. Као највеће успехе истиче и јединство, добру сарадњу и мотивисаност целог колектива, која је довела до тога да резултати не изостану.
Данијела Павић се на месту директорке ове образовне установе налази пет година. Пре тога је 18 година овде радила као наставник физичког васпитања. Као успешна каратисткиња, а потом и тренер, себе је видела у свету спорта.
– Нисам могла ни да сањам да ћу бити директор школе. Кад сам почела да радим овде, практично ничега није било. У последњих пет година почиње нагли развој, али морам да кажем да је за те резултате заслужан цео колектив, јер ово не може само један човек да постигне. Наш колектив је другачији него у многим другим школама. Етос је на високом нивоу. Сви се добро познајемо, добро се слажемо и дружимо, и јако желимо да покажемо шта све можемо и знамо, а то је донело резултате – с поносом прича директорка.
Ову образовно-васпитну установу похађа око 600 ученика. Као предност у односу на градске школе директорка наводи то што велики број ђака потиче из скромних, радничких породица, у којима ауторитет родитеља и наставника и те како значи, а реч одраслог се поштује.
– Не кажем да се и ми нисмо сусретали с тешкоћама, али с обзиром на то да смо се веома ангажовали да превентивно делујемо на проблеме, све мање их имамо. Под кровом наше школе ради огранак музичке школе, имали смо бесплатне школице спорта, сарађујемо с много спортских друштава, па наши ученици имају могућност да бесплатно тренирају. Кроз пројекат „Обогаћени једносменски рад” понудили смо доста активности којима деца могу садржајно и квалитетно да попуне слободно време – набраја директорка.
Ликовне радионице, шах, занимљива математика, мини-теретана на отвореном, фотографска секција – само су део онога што се нуди ђацима.
Опремљеност школе је на завидном нивоу, између осталог и захваљујући учешћу у бројним пројектима. Сваки кабинет има паметне табле нове генерације, два информатичка кабинета су опремљена с више од 60 десктоп рачунара, у школи има преко 100 лаптопова.
– Кад сам постала директор схватила сам да ништа неће пасти с неба, да морамо да имамо тим за пројектно планирање. Тај тим се сам формирао, ти људи остају после наставе у школи, ређају се идеје које потом стављамо на папир. Нико од нас није прошао обуку за писање пројеката, па нисмо прошли кад смо први пут конкурисали, али нас то није обесхрабрило и нисмо одустали. Чини ми се да су мој спортски дух и борбеност одиграли најважнију улогу и да је то мотивисало и остале колеге – каже директорка.
Планова за будућност не мањка. Намера је да школа добије фискултурну салу у складу с највишим стандардима, јер је постојећа мала, и да се дозида још један спрат на објекту, како би сви ђаци похађали наставу у једној смени. Тренутно часове у једној смени похађају само ученици од петог до осмог разреда, што је, каже директорка, био један од најбољих потеза који су направили, јер се деца не враћају кући по мраку. Да би и ученици млађих разреда прешли у једну смену потребне су три додатне учионице.
УЧЕНИЧКА ЗАДРУГА
– Формирали смо ученичку задругу и ове године смо добили средства од Министарства просвете. Дошли смо на идеју да чланови фотографске секције сликају одељења, уместо да ангажујемо фотографа, а сав приход од продатих фотографија иде на рачун задруге. Кроз задругу смо дошли до средстава којима смо купили пресу за штампу на мајицама, шољама и беџевима, тако да имамо малу производњу у оквиру школе, а новац који зарадимо користимо да наградимо ученике и помогнемо онима који су слабијег материјалног стања – каже директорка ОШ „Драгојло Дудић” Данијела Павић.
БЛИСКОСТ
Директорка ОШ „Степа Степановић” из Текериша Јованка Грујичић Милер наглашава да је предност овако малих школа блискост која се развија на релацији учитељ/наставник–ученик–родитељ.
– Сви се добро познајемо, негује се атмосфера поверења и лепо је радити. Имамо стручан кадар, осим из оних предмета где наставници свуда недостају. Колеге које нам долазе схватају да су околности нешто другачије него у граду, али се брзо прилагођавају. Овде је индивидуалан рад с децом уобичајен, имамо ученике који прате наставу по ИОП-у, али и ученика такмичара – истиче директорка.
