Дирљива прича о пријатељству два дечака који одрастају у дисфункционалним породицама, у напетој предратној атмосфери, добила је ново рухо. Јасминка Петровић, аутор књиге „Гига прави море”, у издању Креативног центра, у разговору за наш лист открива како је настала и по чему је посебна.
Недавно је изашло ново издање Ваше прве књиге „Гига прави море”. Једном сте рекли да сте после те књиге одлучили да се бавите књижевношћу за децу.
– Почетком деведесетих година била сам запослена у маркетиншкој агенцији, а паралелно с тим писала сам за дечји часопис „Тик-Так” и била уредница емисије за тинејџере „Двеста из места” на Радио Пингвину. Рад за децу и с децом одувек ме је привлачио и доносио ми је много радости, али у то време ни сањала нисам да ће ми једног дана то бити основно занимање. Након објављивања „Гиге” (1996) почела сам да гостујем по школама и вртићима. Деца и ја смо заједно правили море, смишљајући неки праведнији и бољи свет. „И тако” (што би рекао Гига), уз подршку породице, сарадника и пријатеља, донела сам одлуку да напустим маркетинг и посветим се причању прича.
Илустрације за књигу урадила је Ваша ћерка. Да ли сте задовољни цртежима?
– Прво издање књиге „Гига прави море” илустровао је Боб Живковић, мој пријатељ и сарадник. У то време, ћерка Ана имала је седам година, а син Игор 13. Обоје су одрастали уз главне јунаке, Гигу и Цврчка. Толико пута су прочитали књигу да је готово знају напамет. Игорова песма „Плаво море” саставни је део приче. Кад се јавила идеја о новом издању, у договору с Бобом и уредничким тимом Креативног центра, дошли смо на идеју да илустрације преузме Ана. Нисам се мешала у процес рада. Видела сам тек финалну верзију. Мислим да је Ана причи дала додатни квалитет. Ликове и догађаје приказала је кроз детаље. Илустрације су сведене и врло једноставне, па читаоцима пружају могућност домаштавања.
Да ли је ова књига по нечему посебна и разликује ли се од осталих Ваших дела?
– Одрастање доноси многе изазове, самим тим није лако ни деци, ни родитељима, а ни наставницима. Сматрам да не треба прећуткивати тешке и непријатне теме од најмлађих. У разговору нам могу помоћи књиге. Уз јунаке ћемо се смејати, плакати, љутити, али и открити много штошта о себи и свету у којем живимо. „Гига прави море” је дирљива прича о пријатељству два дечака. Они одрастају у дисфункционалним породицама, у напетој предратној атмосфери. Против сурове стварности боре се игром и маштом. По мом осећају, ово је најквалитетнија књига коју сам написала, иако је реч о првенцу. Рекла бих да сам била најискренија и најхрабрија у процесу писања. Деца лако прихватају Гигу и Цврчка и придружују им се у прављењу мора, тако је било и после првог издања, а тако је и сада. Недавно смо Бојана Лукић, визуелна уметница, и ја одржале креативну радионицу у Малом позоришту „Душко Радовић” по мотивима ове књиге. „Било је стварно, да стварније не може бити” (што би рекао Цврчак), а догодила се чаролија – Људи моји, направили смо море!
Ко је, у ствари, Гига?
– Игор је као мали имао друга Гигу. Они су се играли иза зграде, на пољанчету. Правили су прашуме, планине, мора, па и друге планете. Једном сам отишла да видим то њихово царство. У трави су стајала само три штапа, све остало је припрадало њиховој машти. Сећам се тог тренутка. До суза ме је дирнуло сазнање колико је дечја игра снажна и радосна, чак и у тешким временима. Недавно сам гостовала на сајму дечјих књига у Болоњи где излажу издавачи из целог света. На једном плакату је писало: КЊИГЕ, НЕ РАТ – 468.000.000 деце живи у конфликтној зони (према подацима организације Save the children). Ево нас у 21. веку и књига о Гиги и Цврчку је поново потребна.
Може ли се живети од писања за децу?
– Данас су у кризи и образовање и култура. Али ако дигнемо руке од ових области, дижемо руке и од деце. Зато је важно да се ми одрасли повезујемо, размењујемо знање и искуство и оно најважније – да се подржавамо. Наша је одговорност да деци пружамо најквалитетнији део себе. По мени, једино тако можемо напредовати као друштво.
Може ли књижевност од деце да направи боље људе? Како кроз књигу послати праву поруку деци?
– Одговор сам потражила у својој причи „Чаробна столица”, у књизи „Сто лица столица”. Дрводеља на крају саопштава: „Бајке не могу променити свет, али они који их слушају могу!” Трудим се да што боље чујем децу кад ми се обраћају и да сам што искренија према себи док пишем. Нисам баш увек на нивоу задатка, али не одустајем.
Да ли имате неку препоруку за књиге које би родитељи требало да понуде деци у предшколском и школском узрасту?
– Предлажем да се избор књига претвори у пустоловину, без обзира на то да ли се штиво тражи на полици у дечјој соби, библиотеци, књижари, антикварници, на бувљаку или интернету. Читање већ почиње реченицом: „Хајде да изаберемо књигу.” Читање исте књиге зближава децу и родитеље и отвара им врата за разговор о многим темама.
