Душа се лечи временом проведеним са децом – овим цитатом Фјодора Михајловича Достојевског посетиоцима сајта највеће школе у београдској општини Раковица, ОШ „Никола Тесла”, обраћа се тамошњи педагог Далиборка Дачић. А њене речи као да је дословце применила и прихватила једна од наставница, по којој је ова осмолетка недавно доспела у жижу јавности. Реч је о Ружици Јовановић, наставници ликовне културе, којој су ђаци приредили спектакуларну прославу и бакљаду поводом одласка у пензију. У натписима који на друштвеним мрежама прате вирални видео-снимак испраћаја истакнуто је да ова просветна радница ученицима није дала само неопходно знање, већ је у своје часове уткала и душу, обогаћену дружењем с децом. Зато и не чуди што је емотивни и популарни снимак на Фејсбуку пропраћен коментарима попут: Шта мислите колико је њена љубав важнија од свих лекција које су ђаци научили и свих испита и диполома које ће положити и стећи? Учила их је да буду људи, а то остаје док су живи као најважнија диплома, као највеће богатство.
А она сама скромно истиче да је постала пракса да се сваки наставник или учитељ ОШ „Никола Тесла” лепо испрати у пензију, али да је баш оваква, искрена емоција, љубав коју је осетила у сваком погледу, загрљају и речи њених ђака, нешто посебно. То је, каже, потврда да сте се остварили као човек, да је вредело све што сте радили. За 35 година проведених у раковичкој осмолетки образовала је више од 4500 ученика.
– Имала сам срећу да радим посао који волим. Као што сам увек и ученицима говорила, то је највеће богатство у животу човека и свима им то желим, како би били срећни људи. С многим ученицима сам остала у контакту, с некима се чујем, а с другима размењујем поруке и честитке у време празника. Присуствовала сам и неким венчањима мојих ђака, јављају ми кад добију децу, а врло често су ми, после завршене основне школе, долазили бивши ђаци да ме посете у учионици у којој смо на часовима заједно проводили време – поносно наглашава наша саговорница.
Она не крије да је увек важила за наставницу са строжим критеријумима, али и да је при првом сусрету увек објашњавала ученицима који су то критеријуми те да их се увек придржавала. Кад су ђаци долазили у пети разред, одмах су се договарали о правилима која ће они да поштују, али и наставница, такође.
– Ђаци треба да стичу радне навике, да знају да у тој учионици треба да будемо породица с различитим проблемима које можемо заједно да решимо, да поштују једни друге. Кажем им да на нашим часовима треба да се осећају лепо, али и ја исто тако, а да се то постиже узајамним поштовањем и разумевањем. Ако је требало да се смејемо или плачемо, то смо радили сви заједно – присећа се наставница.
Сваки ђачки рад оцењивала је уз објашњење ученику зашто је добио ту оцену. Истиче да су ђаци то прихватали, јер се увек трудила да покаже да таленат не значи и најбољу оцену, већ да труд и залагање чине њен најважнији део.
– Мислим да је то веома важно у животу, јер сам их учила да тако схвате да све може да се постигне трудом, вољом и одговорношћу. Мислим да су ме због таквих ставова деца поштовала. Инсистирала сам на томе да се и међусобно поштују, што сам настојала и ја њима да пружим. Деца воле ауторитет, али поштен и искрен однос, што непогрешиво осећају – тврди Ружица Јовановић.
Једна од омиљених наставница је путем страница Просветног прегледа упутила младим колегама савет за успешан рад с ученицима, који подразумева да морају да воле посао који раде, па ће из те љубави, временом, све да се надогради.
– Наравно, то се стиче искуством, важна је само воља. Морамо да се прилагођавамо, деца се мењају. Волим да им кажем: „Увек имам од 11 до 15 година, поред вас сам стално млада.” Мислим да је најважније научити ученике да буду добри људи, да ништа не може да се добије без труда или на штету другог, да је радост искрена и немерљива кад постигнеш нешто својим радом. Много ми је драго и што сам имала могућност да им кроз различите ликовне теме развијем важне особине, попут племенитости – каже наставница Ружица.
Не крије да је срећна што је предавала предмет који јој је омогућавао да, док уче и раде, она и ђаци увек имају времена и за разговор о неким темама које нису везане за наставне садржаје, а деци су важне.
– Често се дешавало да ми се поверавају, у току часа или насамо, откривали су ми своје тајне, осећања, размишљања. И онда кроз неки мој савет или, ако сви продискутујемо, нађемо решења или дамо предлоге како да буде лакше другу из одељења, да превазиђе оно што га мучи – истиче наставница.
Свих ових година уредно је чувала све фотографије, поруке, цртеже и песме које су јој ђаци поклањали. А све то што је исказано, макар у једној реченици или најједноставнијем цртежу, израз је дечје искрености и љубави и те успомене ће јој, каже, улепшати пензионерске дане.
– Највеће богатство је ако оставиш траг на нечији живот и ако те се сећају с радошћу. Бескрајно сам срећна ако сам то успела – подвлачи Ружица Јовановић.
И директор школе мр Станислав Стевуљевић о овој посебној наставници има само речи хвале, а истиче и да ова осмолетка негује вишегодишњу праксу да последњег радног дана наставницима организујe испраћај у пензију о којем, поред актуелних ученика из одељења којима су предавали, обавесте и бивше ђаке. Нарочито их радује чињеница да се позиву одазива већи број некадашњих ученика, што посебно говори о поштовању које гаје према наставницима. Стевуљевић наглашава да група бивших ђака често посећују школу, а посебно су поносни на вишедеценијско дружење с најстаријим од њих, Драганом Лојаницом, који има 82 године и веома је везан за своју школу у којој је 1948. године у првом разреду срицао прва слова.
– Однос наставнице Ружице Јовановић према ученицима био је заснован на принципу међусобног уважавања. Иако је предавала предмет који подразумева већи степен слободе код ученика, њени часови су увек били мотивишући за ђаке. Оцене су се код ње заслуживале радом и трудом. Током свих година њеног рада, посебно отежавајућа била је чињеница да је због малог фонда часова морала да предаје у чак 16 одељења. Сваке године је морала да ради с више од 400 ученика. Имао сам ту срећу да током протекле 23 године имам баш таквог сарадника као што је она. За све то време апсолутно сам био растерећен брига о уређењу уметничких поставки у школи, како оних свакодневних тако и тематских, које су пратиле одређене битне догађаје и празнике. Задивљујуће је то што је њен елан у раду остао на истој, завидној висини и у последњој недељи предавања, као и пре 23 године кад сам дошао у ОШ „Никола Тесла” – наглашава директор Станислав Стевуљевић.
Истиче да су и остали наставници који су пензионисани у протеклим деценијама показали сличне особине, па се чини да је ово постао традиционалан модел понашања просветног особља њихове школе.
– Наше опредељење је да нам ђаци постану добри људи. Сав наш рад је посвећен томе. Образовни део у себи садржи неизоставну васпитну компоненту. Сматрамо да је лакше надоместити нешто што није савладано из градива, него оно што нас чини добрим људима. Једноставно речено, добар човек користи и себи и другима, а лош никоме – подвлачи мр Стевуљевић.
– Једна од специфичности наше образовно-васпитне установе је и то што наши ђаци имају високо развијену емпатију и што сам сигуран да ће, у случају било какве потребе да се некоме у невољи помогне, сви одговорити снажно и у кратком року пружити потребну помоћ и подршку. Једна од већих специфичности која одликује ову школу је и чињеница да је у њој енглески језик од првог разреда огледно почео да се учи пре 25 година, па можемо рећи да смо тим својим искуством помогли да се страни језик уведе као обавезан у првом циклусу основног образовања и васпитања у Србији – истиче директор школе у којој се из године у годину број ђака повећава.
Како објашњава, до пре седам-осам година су према броју ученика били пети на територији Раковице, док се данас налазе на вицешампионској позицији са 1263 ђака, који су распоређени у 48 одељења и о којима се брине 105 запослених радника. Томе, каже, доприноси и константно повећање броја захтева родитеља за вантериторијални упис у ту школу.
Ова осмолетка догодине ће обележити 90. рођендан и подсетити се далеке 1935. године, кад је почела да функционише као четворогодишња основна школа на истој локацији, само у другом објекту. Тада је добила име „Патријарх Димитрије”, у спомен на првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве, и носила га је све до после Другог светског рата, кад је по нашем највећем научнику названа ОШ „Никола Тесла”. Дан школе везан је за српског генија и обележавају га 2. јуна, у знак сећања на датум кад је Никола Тесла посетио Београд и Србију. По америчком научнику српског порекла и творцу наизменичне струје назван је и основношколски лист „Тесла”, који излази једном годишње у штампаном издању и представља својеврсни летопис. Сем њега, талентовани ђаци учествују и у креирању школског електронског часописа „Искра”.
У периоду од 1952. до 1956. године у садашњој згради те школе, у Улици др Миливоја Петровића, кратко је радила Седамнаеста мешовита београдска гимназија, једина у овом делу Београда, да би од 1957. године прерасла у осмогодишњу основну школу и у тој образовно-васпитној функцији опстала до данас.
ЧАСОВИ ПЛИВАЊА
Посебност београдске ОШ „Никола Тесла” у односу на друге школе у ближем и ширем окружењу јесте то што су једина школска установа која у оквиру предмета Физичко и здравствено васпитање реализује и часове пливања за све ученике од првог до осмог разреда. То, како каже директор Станислав Стевуљевић, за последицу има значајно смањење броја деформитета коштано-мишићног система код њихових ђака.
Доградњом школског објекта 1972. године, у склопу фискултурног дела изграђен је велики школски базен, који у Београду поседује свега пет школа. Сем за ђаке и наставу, базен се у ваннаставно време користи за организовање „Школе пливања” за грађане.
