У оквиру тематског дана под називом „Ми смо деца једног света”, организованог у склопу пројекта „Квалитетно образовање за све”, учитељица Мирјана Радосављевић и њени прваци реализовали су радионицу „Жирафино срце”. Идеја је била да ђаци, кроз игру, спознају вредности емпатије, љубави и брижности према својим другарима, а све је почело читањем мудре мисли Душана Радовића: „Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради.”
Учитељица је најпре с децом разговарала о смислу овог цитата, а затим најавила необичан час на коме ће се сви играти, боље упознати и говорити необичне речи, као што су: жирафити, жирафеће уши, жирафећи језик, жирафеће срце…
Прва игра почела је разговором како се може направити срце. Рукама, стојећи или седећи у пару, као група – били су неки од одговора – али се на крају закључило да ће срце бити веће уколико има више ученика који га чине, што су деца и урадила.
Упитани која животиња има највеће срце од свих које живе на копну, ученици су износили своје претпоставке. Дошло се до сазнања да је то жирафа. Уочи активности у којој су деца цртала жирафино срце, учитељица је, као подстицај, започела разговор следећим питањима: „Замислите да ви имате толико срце. За кога и за шта све у њему има места? Кога све то велико срце може да воли?” Деца су у своја велика срца уносила различите појмове и записе. Уследила је изложба цртежа, разгледање и разговор о њима.
„Причом о жирафи и змији” ученици су упознати с појмом „жирафећи језик”, као моделом ненасилне комункације међу људима.
„Жирафа стварно има највеће срце од свих копнених животиња. Зато кажемо да они људи који говоре искрено и од срца – говоре жирафећи, језиком жирафе. То су људи који, не осуђујући друге, говоре јасно и искрено о ономе како се осећају и шта желе. Жирафе, такође, живе у слози с другим животињама – антилопама, зебрама, слоновима… Али, не говоре и не чују сви људи увек као жирафе. Некада им је неки терет на души и они не знају шта ће са њим, па почну да говоре као змије. Оне су ниско на земљи, тако да скоро не виде ништа што је око њих. И врло слабо чују. Од страха да не налете на неку опасност, оне и саме постану опасне, па и отровне. Од страха и стида што су такве, забораве шта им је у срцу и забораве да воле…”
Пример ненасилне комуникације представљен је игроказом који показује како је решен један проблем у свакодневној дечјој игри. Следећа активност била је – Игра препреке. Простор се организује с ниским препрекама (ранчевима, торбама, положеним столицама и сл.). Ученици се кроз њега прво крећу као змије – ниско, пузећи или чучећи, а затим као жирафе, високо подигнуте главе и издигнути на прстима. Затим седају у круг. Разговара се о томе како су се осећали сагледавајући околину из обе преспективе.
Учитељица указује да се из угла жирафе види нашироко и надалеко, да има места за све и свакога. Препреке се не нападају, већ се виде начини за њихово заобилажење. Такав однос наводи људе да сагледавају околину пријатељски, водећи рачуна о учињеном и изговореном, како не би повредили друге. Паралелним увидом долази се до закључака да су змије ниско на земљи, да им све на шта наиђу смета и да зато нападају и уједају.
Слично змији и жирафи понашају се и људи. Ученици су наводили личне поступке из свакодневног живота у обе варијанте. Вешто вођеним разговором од стране учитељице дошло се до запажања да је одлука на сваком човеку понаособ како ће доживљавати свет око себе. Деца су закључила да је за све на свету много боље „говорити” жирафећи језик.
