„ДА САМ ЈА ТИ” – НЕСВАКИДАШЊИ АКТИВИСТИЧКИ ФИЛМ НИШКОГ ОСНОВЦА АЛЕКСЕ РАНЂЕЛОВИЋА

Против предрасуда и – рупа!

Један тринаестогодишњак из Ниша, ученик осмог разреда, насупрот многим својим вршњацима, запитао се како изгледа живот особа с хендикепом. Наиме, Алекса Ранђеловић, ђак ОШ „Свети Сава” у Нишу, на ту идеју дошао је кад је на друштвеним мрежама случајно погледао ријалити програм у којем су учествовале особе у инвалидским колицима. Као резултат његове запитаности настао је филм „Да сам ја ти”, у коме Андреј Радуловић (особа у колицима) и Никола Радојловић (слепо лице) скрећу пажњу на проблеме особа с инвалидитетом у њиховој свакодневној комуникацији и кретању, говоре о томе шта воле да раде и шта их испуњава, а шта им смета. То је филм је о поштовању и прихватању различитости, појашњава његов аутор.

– Током зимског распуста, док сам гледао Јутјуб, случајно сам наишао на неки видео у коме особе с инвалидитетом причају о свом животу и то ме је навело на размишљање како би мени било да сам на њиховом месту. Наставио сам да истражујем, гледао клипове и тако сазнао колики проблем им представљају физичке баријере да се несметано крећу, али, чини ми се још више, предрасуде људи у комуникацији с њима. Тада сам схватио да сам и ја, у ствари, имао неки страх од комуникације с њима, плашио сам се да им, можда, не поставим питање које би их увредило. Такве предрасуде сам зато решио да променим и зато сам одлучио да с Андријом и Николом снимим овај филм – прича Алекса о томе одакле је дошла идеја да уради овако нешто.

Написао је пројекат за филм, припремио питања и ситуације које је желео заједно с њима да прође, тако што би, на пример, и сам сео у инвалидска колица или ставио повез преко очију. Преко Бојана Јоргића, професора на Факултету за спорт у Нишу, упознао се с Андрејем Радуловићем и Бојаном Стаменковићем, стонотенисером с инвалидитетом. За снимање су обезбеђена и колица.

– Никола Радојловић ми је рођак, па су сви, кад сам им објаснио о чему се ради, радо пристали да учествују у филму и веома сам им захвалан на томе – каже млади аутор.

Искрено се изненадио кад је схватио да Андреј и Никола воде врло активан живот, испуњенији него многих од нас. Андреј је завршио уметничку школу, уписао је факултет и наступа за стонотениску репрезентацију, док је Никола историчар по професији, ради као службеник, успешно се бави музиком, али је најпознатији по каријери у стендап комедији.

У филму они говоре да им у комуникацији с људима највише смета кад им се други не обраћају директно, него питају особе поред њих, сметају им чудни погледи, то што их људи не питају кад им је потребна помоћ како да им помогну, већ сами закључују – померају им колица или их хватају за руку – што може бити опасно. Такође, често говоре о њима „иза леђа”, иако они могу да их чују.

– Тек кад сам сео у колица схватио сам да је, поред тога што је ужасно тешко да се тако крећеш и што има много физичких баријера, најтежи осећај да, због небриге других људи, не можеш да дођеш на неко место где сви иду и осећаш се беспомоћно. Такве ствари су – а то је и једна од порука филма – оно што морамо да мењамо како бисмо сви били једнаки – поручује наш саговорник.

Подсећа да, на пример, у многим кафићима и клубовима не само да нема тоалета за особе с инвалидитетом, него они уопште не могу ни да уђу у већину локала, јер сваки има степенике. Такође, кад говоримо о његовом граду, не могу да сиђу на Нишавски кеј, јер је све у степеницама, не могу да уђу у многе институције, а због аутомобила паркираних на тротоарима морају да се крећу по коловозу.

– А рупа по граду колико хоћеш! – кроз вапај каже овај млади филмски активиста.

Током реализације филма Алекса Ђошић је снимао једним мобилним телефоном и камером, а Алекса је звук снимао другим мобилним, па су касније спајали звук и видео. Филм су сами едитовали, успут учећи о монтажи.

Сви смо ми различити, без обзира да ли имамо неки инвалидитет или не. Разликујемо се, рецимо, по стилу облачења, фризури и томе слично, подсећа Ранђеловић.

– С друге стране, ма колико да се разликујемо по спољашњем изгледу и интересовањима, сви имамо исте потребе, а то је да будемо прихваћени у друштву, самостални, најбољи у нечему што волимо. Проблем настаје кад унапред доносимо закључке о неком, а нисмо ни покушали да се међусобно упознамо и на основу тога наставимо да се дружимо или не – додаје.

Примећује и да већина тако доноси погрешне закључке о особама с инвалидитетом, а кад су боље упознали Андреја и Николу, схватили су да они воде врло активан живот, да су изузетно позитивни и врло самостални, а то се види и у филму.

– На нама је да их у томе подржимо и да им својим понашањем не отежавамо. Мислим да није довољно да се само прича о поштовању различитости и емпатији, већ је потребно да се тако и понашамо сваки дан, да не окрећемо главу и помогнемо кад можемо – закључује овај, за своје године веома зрели основац.

Поука филма, као и молба двојице Алекса, јесте да возачи убудуће не паркирају аутомобиле на тротоарима и прилазима зграда, на местима намењеним особама с инвалидитетом, а да кафићи направе бар мале рампе уместо степеника и тако их подрже у њиховој самосталности. Порука за оне који уређују град и управљају њиме јесте да се изгради адекватна инфраструктура за особе у колицима, да се ураде тактилне траке по тротоару за безбедно кретање слепих особа и, најважније, да се ослушкују њихове потребе и предлози.

Пошто су желели да филм прво виде њихови другари, аутори су 26. октобра приредили премијеру у школи. Реакције су, кажу, биле  феноменалне и надају се да је позитивна порука допрла до свих. Гост на пројекцији био је и Андреј, актер филма, који је добио огроман аплауз. Ранђеловић се посебно захвалио на помоћи својој разредној, разредним старешинама осмих разреда, психологу, као и учитељици, који су помогли организацију догађаја, који је имао и хуманитарни караткера – ученици осмог разреда донирали су средства за лечење бивше ученице Јане Петровић и прикупили пластичне чепове за „ЧЕПеНИнг” и куповину колица.

Филм се може видети за сада на адреси: youtube.com/watch?v=CZweoQax9S8.

Како је реч о едукативном филму за децу, Мрежа оранизација за децу Србије – МОДС, као и многи наставници и професори, предложили су и подржали предлог да се филм прикаже у свим школама, на пример на часовима разредне наставе, па ће такав предлог бити упућен свим школским управама.

Порука филма стигла је и до одраслих, па су се се јавили неки добри појединци који желе да се својим донацијама укључе у помоћ особама с инвалидитетом, што израста у још једну важну мисију филма „Да сам ја ти” и његових аутора.

Д. Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

АУТОРСКИ ТИМ

Алекса Ранђеловић и Алекса Ђошић су ученици 8. разреда ОШ „Свети Сава” у Нишу. Одлични су ђаци и представници су својих одељења у ђачком парламенту школе. Филм су снимили током летњег распуста, кад су имали 13 година. Њих двојица се познају још од вртића. И поред тога што имају различит стил облачења и нека различита интересовања, они се супер слажу и добри су другови.

– Волим да се бавим фотографијом, да снимам и едитујем видео-записе, да возим бицикл, гледам филмове, цртам, путујем, играм кошарку и тенис, да се дружим с другарима и још много тога. Породица је моја сигурна зона, где нема табу тема, па с родитељима, баком, деком, тетком… увек могу да водим отворене разговоре. Од њих сам научио да је важно да поштујем све људе, да не одустајем од својих снова, да волим и храним животиње, а посебно уличне псе – истиче.

– Наравно, обожавам да путујем и, посебно, да летим авионом. На сваком путовању научим нешто и упознам нове људе. Тако сам схватио да није важно у којој земљи неко живи, већ да ли је добар или лош човек. Понекад не стижем да одрадим све ствари које волим, јер сада имам више обавеза око завршног испита – открива за наш лист.

Алекса Ђошић је био сниматељ на овом пројекту.

– Волим да сликам, читам и пишем, као и мирисе кухиње. Такође, волим физику и питања која она поставља. Волим и да свирам клавир, али сада све мање времена имам. Волим да се шетам, како бих размишљао о дану иза себе и начину на који сам га провео – каже о себи.