ДАНИ КИНЕСКЕ КУЛТУРЕ У ФИЛОЛОШКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Промоција језика, традиције, медицине и хране

У Филолошкој гимназији у Београду, од 11. до 13. јуна, одржавају се су Дани кинеске културе, манифестација која се организује у сарадњи са Институтом Конфучије и која је посвећена промоцији кинеске културе, медицине и хране. Поред отварања изложбе „Кина у срцу”, посетици су имали прилику да погледају филмове „Живети” Џанг Јимоа и „Цвет јасмина” Јунг Хоуа и да чују предавање Филипа Мање о кинеској традиционалној медицини. О кинеској кухињи говорили су професор Селена Вучковић и ученици Филолошке гимназије, након чега је уследило послужење кинеским јелима.

Директор Филолошке Душко Бабић за Просветни преглед каже да је у тој Гимназији пре три године отворена Кинеска учионица, у сарадњи са Институтом Конфучије и уз подршку кинеске владе. У њој се током читаве школске године одржавају различити програми и активности, а једна од њих су и поменути Дани кинеске културе. Захваљујући ангажовању професора и ученика Филолошке гимназије досад су објављене различите публикације – речник кинеског језика, радна свеска за вежбање, зборник са ученичким литерарним радовима…

Филолошка сваке године уписује 12 ученика који се опредељују за учење кинеског. Душко Бабић каже да интересовање за тај језик постоји и да би школа могла да упише и читаво одељење, али да су просторни капацитети школе ограничени. Интересовање за учење кинеског објашњава чињеницом што утицај Кине у свету расте и да је та држава у експанзији, те да ученици и њихови родитељи иду у сусрет ономе што је у свету актуелно. Кинези обезбеђују и стипендије за наше ученике, па сваке године неко од ђака Филолошке гимназије настави студије у тој далекој земљи. Занимљиво је да је ђацима врло привлачан и јапански, за који такође постоји све већи интерес, док се број заинтересованих за учење француског и руског језика смањује. То се одразило и на уписне квоте за предстојећу школску годину, па су одељења за француски и руски преполовљена (уместо по 24 биће уписано по 12 ученика) науштрб увођења још једног одељења енглеској језика.

Директор Филолошке гимназије указује на глобални тренд да се филологија и хуманистика на неки начин потискују на маргину, а да примат имају информационе технологије, физика и друге природне науке. Такве тендeнције приметне су и у Србији, па се последњих година у гимназијама отвара све већи број ИТ одељења, а ове године први пут су формирана и специјализована одељења за ученике са посебним способностима за биологију и хемију.

– Филологија се и у развијеним земљама запада потискује, у САД се масовно затварају катедре за књижевност и припајају се комуникологији и сличним дисциплинама. Уверен сам да је то тренутно и да су знање језика, хуманистичких наука, књижевности и уметности будућност сваке државе. Без тога свет неће моћи и у том контексту сагледавам и будућност наше школе. Међутим, и поред такве ситуације постоји интересовање за упис у Филолошку гимназију. Број пријављених последњих седам, осам година је сличан. Рачунамо да ћемо се наредне или наредних година вратити на старе уписне квоте и да ћемо уписати читава одељења руског и француског, јер су то важни језици не само на Филолошку гимназију, већ и за наш национални интерес и образовни систем у целини. Лако је кренути за оним што је тренутно популарно и што се тражи, што диктирају медији и интернет, али држава мора да води рачуна шта је њен дугорочни интерес и да то и финансира – поручује Бабић.

О значају и квалитету Филолошке гимназије у Београду сведочи и то што су њени ђаци само током ове школске године освојили чак 29 републичких награда на Књижевној олимпијади, 20 на такмичењу из српског језика и језичке културе и 19 на такмичењима из страних језика.

В. Андрић

АНТРФИЛЕ:

СЕЋАЊЕ НА ОСНИВАЧА

Филолошка гимназија је први пут ове године расписала литерарни конкурс „Вук Милатовићˮ, у знак сећања на првог директора те школе и утемељивача идеје о оснивању специјализованих гимназија за надарене ученике из области филолошких дисциплина. Осим у области педагошког рада, Вук Милатовић оставио је значајан траг у српској књижевности као песник, есејиста и методичар.

О наградама у категоријама есеј из српског језика и књижевности, поезија и проза одлучивао је жири: Александар Милановић (председник), Александар Јовановић, Душан Иванић, Светлана Шеатовић Димитријевић и Петар Матовић. Најуспешнијим ђацима награде су уручене у понедељак.

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ У СИСТЕМУ ОБРАЗОВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Читаоцима представљамо измене и најбитније ставке нових правилника у просвети, пре свега оног који се односи на оцењивање, али и три правилника која обухватају ученички стандард – о ученичким и студентским кредитима и стипендијама, стипендијама за надарене и за студенте, као и о смештају и исхрани ученика и студената

НОВИ ПРАВИЛНИК О ОЦЕЊИВАЊУ УЧЕНИКА У ОСНОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ВАСПИТАЊУ

У најбољем интересу ученика

Бројчане оцене утврђују се на основу остварености исхода, самосталности и ангажовања ученика. Иницијално процењивање на почетку школске године и резултат тог процењивања не оцењује се и служи за планирање рада наставника и даље праћење напредовања ученика

У складу са Законом о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС”, бр. 88/17, 27/18 – др. закон и 10/19), члана 75. став 5, од 17. маја (датум објављивања у Службеном гласнику) у нашем образовном систему на снази је нови Правилник о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању.

Правилник ће се примењивати од школске 2019/2020, осим за ученике који током те школске године похађају трећи, четврти, седми и осми разред. За њих се, до завршетка циклуса образовања и васпитања, примењује претходни правилник о оцењивању, објављен у „Службеном гласнику РС”, број 67/13.

Осим терминолошког усаглашавања са новим законима, главна новина је прецизније дефинисање формативног оцењивања, односно редовно праћење и процена напредовања у остваривању прописаних исхода, стандарда постигнућа и ангажовања у оквиру обавезног предмета, изборних програма, активности (пројектне наставе и слободних наставних активности) са и без модула, као и праћење владања ученика, кажу у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

Формативно оцењивање садржи повратну информацију о остварењу прописаних исхода и стандарда постигнућа и ангажовања, као и активности наставника на унапређивању постигнућа ученика, уз процену њихове делотворности, те конкретне препоруке за даље напредовање.

Оцењивање је стандардно дефинисано за обавезне предмете и изборни програм други страни језик: у распону од 5 до један (недовољан), док се успех из изборних програма верска настава и грађанско васпитање, матерњи језик/говор са елементима националне културе и активности (пројектне наставе и слободних наставних активности) оцењује описно: „истиче се”, „добар”, „задовољава”.

Број оцена у полугодишту oдређен је у односу на фонд часова, уз редовно праћење одељењског старешине и указивање на број оцена. Битно је нагласити да се ученику не може умањити оцена из обавезног предмета, изборних програма и активности (пројектне наставе и слободних наставних активности) због односа ученика према ваннаставним активностима или непримереног понашања у школи.

Оцењивање из обавезних предмета Музичка култура, Ликовна култура, Физичко и здравствено васпитање, обавља се узимајући у обзир ученикове способности, степен спретности и умешности. Уколико ученик нема развијене посебне способности, приликом оцењивања узима се у обзир индивидуално напредовање у односу на сопствена претходна постигнућа и могућности, а нарочито се узима у обзир ангажовање ученика у наставном процесу.

Бројчане оцене утврђују се на основу остварености исхода, самосталности и ангажовања ученика. Иницијално процењивање на почетку школске године и резултат тог процењивања не оцењује се и служи за планирање рада наставника и даље праћење напредовања ученика.

Могућа је једна писана провера дневно, а две током исте наставне седмице. Такође, наставник је дужан да ученике обавести о садржајима програма наставе и учења који ће се писмено проверавати према распореду, најкасније пет дана пре провере. Провере краће од 15 минута могу се обављати без најаве, а спроводе се ради утврђивања остварености циља једног или више часова, те провере савладавања делова реализованих програмских садржаја, односно остварености операционализованих исхода. Такве провере не уписују се у дневник.

Оцене из писмене провере постигнућа у трајању до 15 минута евидентирају се у педагошкој документацији наставника ради праћења постигнућа ученика на крају програмске целине или на крају полугодишта, а могу се узети у обзир приликом утврђивања закључне оцене ученика – у најбољем интересу ученика.

Владање се оцењује најмање два пута у току сваког полугодишта.

Д. Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

НАЈАВА ПРОВЕРЕ ДУЖЕ ОД 15 МИНУТА

Ново је и што се објављивање распореда писмених задатака и писмених провера дужих од 15 минута уписује у дневник и објављује за свако одељење на огласној табли, као и на званичној интернет страници школе, најкасније до краја треће наставне недеље у сваком полугодишту.

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ ИЗ ОБЛАСТИ УЧЕНИЧКОГ И СТУДЕНТСКОГ СТАНДАРДА

Јединствен систем подршке квалитетнијем образовању

Посебну новину представља члан 12, којим је прописано да се ученици и студенти који конкуришу за стипендије за изузетно надарене пријављују онлајн, преко линка на интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја

Област ученичког и студентског стандарда током претходне године значајно је унапређена доношењем нових законских решења, садржаним у новом Закону о изменама и допунама Закона о ученичком и студентском стандарду, који је објављен у „Службеном гласнику РС” 15. фебруара 2019. Како је тим законом прописано доношење нових подзаконских аката, у року од шест месеци, 24. маја шест нових правилника ступило је на снагу, објавом у „Службеном гласнику РС” 36/19.

У Правилнику о ученичким и студентским кредитима и стипендијама најзначајније новине односе се на стварање јединственог и ефикасног система материјалне подршке ученицима и студентима, кроз ученичке и студентске кредите и стипендије, у зависности од постигнутог успеха и социјално-економског статуса породице ученика, односно студента, ради стварања услова за доступније, ефикасније и квалитетније образовање и васпитање и посебно подизање квалитета у области остваривања права на студентске стипендије.

У члановима 2. и 3. прописани су услови остваривања права на ученички кредит и критеријуми за утврђивање редоследа пријављених ученика за доделу ученичког кредита, а у члановима 14. и 16. услови за ученичке стипендије.

У члановима 28. и 29. прописани су услови остваривања права на студентски кредит и критеријуми за утврђивање редоследа пријављених студената за његову доделу, док чланови 41. и 42. прописују услове права на студентску стипендију и утврђивање редоследа, респективно.

Правилник о стипендијама за изузетно надарене ученике и студенте дефинише одговарајуће услове – изузетан успех у учењу, положени стандардизовани тестови и резултати на међународним и републичким такмичењима (само за ученике) – како би ту престижну стипендију и надаље добијали само изузетно надарени ученици и студенти, као подршку за научни и уметнички рад.

Одредбе Правилника на које у Министарству просвете посебно скрећу пажњу, јесу, између осталих, чланови 2, 3. и 4, којима су прописани услови за остваривање права на стипендију за изузетно надарене ученике и критеријуми за утврђивање редоследа ученика за доделу.

Чланови 7. и 8. прописују услове за остваривање права за изузетно надарене студенте и критеријуме за утврђивање редоследа тих студената.

Посебну новину представља члан 12, којим је прописано да се ученици и студенти који конкуришу за стипендије за изузетно надарене пријављују онлајн, преко линка на интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Када Министарство прегледа пријаве и провери све унете податке о испуњености услова конкурса, ученику, односно студенту, на адресу електронске поште шаље се порука о статусу његове пријаве (прихваћена или одбијена).

Правилник о смештају и исхрани ученика и студената прописује ближе услове и критеријуме за утврђивање редоследа и начин остваривања права ученика и студената на смештај и исхрану у установама ученичког, односно студентског стандарда, као и примену блажих критеријума за ученике и студенте из осетљивих друштвених група, као и друга питања од значаја за остваривање права на смештај и исхрану ученика и студената.

Осетљиве друштвене категорије, поред осталих, подразумевале су и категорију дефицитарног занимања, а новим решењима уведена је и категорија ученика и студената из дуалног образовања, што се дефинише Законом о дуалном образовању. То значи да се блажи критеријуми у остваривању права на смештај и исхрану односе и на наведене ученике и студенте.

С тим у вези, потребно је посебну пажњу обратити на чланове од 29. до 33. Правилника, којима је дефинисан начин остваривања права на смештај и исхрану применом блажих критеријума – за ученике и студенте из осетљивих друштвених група: материјално угрожене породице, деца без родитељског старања, једнородитељске породице, ромска национална мањина, лица са инвалидитетом, лица са хроничним болестима, лица чији су родитељи нестали или су киднаповани на територији Косова и Метохије и на територији република бивше СФРЈ, избеглице и расељена лица, повратници по споразуму о реадмисији и депортовани ученици и студенти, ученици који се школују за образовни профил за дефицитарно занимање, ученици који се школују за образовне профиле дуалног образовања, ученици близанци, студенти реконвалесценти.

Д. Ј.

АНТРФИЛЕ:

ЗА НАЈБОЉЕ – НАЈБОЉИ УСЛОВИ

Све наведене измене и допуне прописа из области ученичког и студентског стандарда, наглашавају за Просветни преглед у Министарству просвете, имају за циљ да најбољим ученицима и студентима омогуће да под најповољнијим условима стекну образовање, а након тога и заснују радни однос у струци у својој земљи. Намера је да се на тај начин спречи све учесталији одлазак потенцијално најбољих кадрова из земље у иностранство, као и да се најбољи ученици и студенти мотивишу да, након завршене школе, односно студија, остану да живе и раде у својој земљи.

МАРИНА БУНЧИЋ, ПСИХОЛОГ

Ређоемилијански приступ образовању

Простор делује савршено функционално и транспаретно, отворен je и приступачан сваком детету, уз мноштво разноврсних природних материјала. У сваком вртићу централно место je пјаца или трг, највећи простор на коме се малишани окупљају и где се одвијају главна групна дешавања. Што и јесте логика живота у заједници

Пет чланова Удружења за подстицање дечјег развоја „Велики мали свет” недавно је провело недељу дана на међународном курсу Ређоемилијански приступ образовању, који је организован као део пројекта мобилности или стручног усавршавања у иностранству, у оквиру програма Еразмус+ Фондације Темпус. Више о скупу, који је окупио стручњаке из читавог света, као и о таквом приступу у образовању, разговарамо са Марином Бунчић, психологом. Осим што је била учесник курса, она се дуги низ година бави управо изучавањем таквог начина рада са децом.

Колико је „Ређо педагогија” прихваћена, односно колико је заступљена у свету?

– Данас се Ређо педагогија сматра једном од најприхваћенијих у свету и постоји мрежа вртића у тридесет шест земаља на скоро свим континентима. На једнонедељном курсу, који финансијски није лако приуштити, окупило се четири стотине двадесет стручњака из четрдесет шест земаља света са заједничким циљем – да унапреде предшколске програме и учине их што ефикаснијим, јер се значај предшколског програма и укључивање деце на најранијем узрасту сматра веома важним предиктором успешности и дужине школовања. Улагање у квалитетне предшколске програме свакако је нужна и значајна инвестиција. И наш нови предшколски програм Године узлета прављен је са намером да подигне квалитет предшколског образовања и васпитања.

Какво је виђење детета у контексту „Ређо педагогије”?

– Усавршавајући се у тој области и проучавајући стручну литературу, као и на основу контаката са италијанским стручњацима, питање је шта је од тога примењиво у нашој средини и какве су наше могућности. Да бисмо појаснили тај образовни програм, цитираћемо родоначелника, учитеља и педагога Лориса Малагуција да „Ређо” није модел, већ нови начин размишљања о деци, васпитању, вртићу и његовој вези са друштвом. То је начин размишљања који се не учи, већ мора бити пронађен, откривен. Да бисмо могли да говоримо о примени те педагогије, морамо да назначимо виђење детета у њеном контексту.

Дете се сагледава као личност са великим потенцијалом, који се може изразити на много начина. Однос васпитача и активности које предузима сасвим су различити од оних у којима васпитач мисли да треба да „поправља” и учи дете. Улога васпитача сагледава се сасвим другачије. Васпитач мора да креира средину и контекст, који треба да поспеши учење, пратећи интересовања и потребе деце. Њихов рад и пројекти негују интризичну мотивацију деце, јер сматрају да децу интересују природне појаве и како функционише окружење и свет око њих.

На који начин васпитачи раде са малишанима у вртићима?

– Улога васпитача у раду кроз спровођење пројеката није да поставља циљеве и ставља акценат на дечје радове и продукте, већ да полази од дечјих интересовања и више је оријентисан на процес учења и прављење контекста у коме се оно одвија, него продуката које треба представити родитељима. Важно је документовати процес кроз који пролазе, развијајући и тестирајући дечје хипотезе и идеје, негујући и вршњачко учење, то јест учење у групи. Васпитач је неко ко веома промишља и ствара услове за истраживање и побуђује дечја интересовања, али никако не даје упутства и решења.

Како је опремљен простор у школама и вртићима?

– У вртићима и школи је очигледно да средства и простор нису „шминкање” стварности, већ потпуна реалност са којом се деца сусрећу. Простор не делује ни по чему инфантилно, већ савршено функционално и транспарентно, отворен је и приступачан сваком детету, уз мноштво разноврсних природних материјала. У сваком вртићу централно место је пјаца или трг, највећи простор на коме се малишани окупљају и где се одвијају главна групна дешавања. Што и јесте логика живота у заједници.

Сви италијански градови имају тргове као место сусрета, размене информација и главних догађаја. Деци је доступан сваки простор од дневне собе, атељеа различитих врста – дигиталног, за телесни развој, размишљање, уметнички и истраживачки – као и кухиња и спаваоница, као простори за истраживање и игру. Очигледно је одсуство играчака, које смо навикли да виђамо у вртићким просторима и продајним објектима. Присутне су само у понеком простору: лего коцке, дрвене геометријске фигуре и лутке, које личе на праве бебе.

Који материјали се користе у раду са предшколцима?

– У свим атељеима мноштво је материјала који су у неограниченим количинама доступни деци – глина, папири, картони разних облика, боја и величина, канапи, конци, вуна, жица, материјали од дрвета, семење, плодови, текстили различитих дезена и ткања… – и дигитална средства – компјутери, фото-апарати и таблети… Ентеријер појединих вртића подсећа на ентеријер ресторана у граду. Пространи, светли, урађени од природних материјала са доста биљака.

На који начин се одвија сарадња са родитељима и локалном заједницом?

– Партиципације родитеља и деце у свему што се дешава у вртићу за нас су нова могућност, то јесте реалност. Однос локалне заједнице према деци, и свему што деца раде, ослушкује се и добија значај на локалном нивоу. Деца учествују у свим локалним збивањима и то врло очигледно. Дечји пројекти и „решења” видљива су у граду. Подземни пролаз, на пример, осликан је дечјим радовима. Последњег дана семинара отворен је Фестивал фотографије у граду. Деца су свакако имала своје место. Фотографије уметника изложене су у свим јавним просторима: ресторанима, робној кући, различитим продавницама, галеријама, двориштима, баштама, трговима и на пијаци. Међу њима било је и оних који су дечјих руку дело. Свако место у граду је простор за „културу”.

Да ли су учесници курса имали прилику да размене искуства?

– Осим стручних и обимних предавања, пребукираног дневног распореда програма обуке, занимљивих посета вртићима и разговора са васпитачима и родитељима, као и контаката са децом, значајне су и паузе, дружења и размена са људима исте струке са различитих континената. Сви трагају за могућим и прикладним решењима у њиховим срединама. Питају, бележе, цртају и фотографишу оно што се сме, осматрају град (локалну заједницу), који је саставни део предшколских установа, обезбеђујући, како се истиче, сваки простор или део као место за учење и истраживање.

Каква су Ваша искуства и шта сте ново чули на том инспиративном курсу?

– Попуњавајући Еуропас (идентификациону) картицу, не можете а да се не запитате шта је оно што сте очекивали да ћете добити и научити кроз ту обуку, а шта је нуспродукт. Задивили су нас организација и рад са четири стотине двадесет људи које опслужује веома мали број људи. Брзо се региструјете, делите у групе, пратите инструкције и функционишете пет дана, беспрекорно учећи на више локација, свакодневно подељени у различите групе. Искуство пет људи је самим тим много богатије за посете различитим установама, које су свака на свој начин специфичне. Сваки дан делили смо утиске и проверавали шта је оно што нас је задивило и како разумемо ово или оно што раде…

Да ли ће чланови Удружење „Велики мали свет” поделити знања о Ређоемилијској педагогији са стручњацима широм Србије?

– Драгоцености овог искуства тешко је описати, а значај за наше Удружење, које спроводи акредитован програм за предшколце у Србији, непроцењив је. Знања и искуства поделили смо и са стручњацима из предшколских установа из Шапца, Кикинде, Ниша и Лесковца, захваљујући регионалним центрима за професионално усавршавање запослених у образовању, који су организовали трибине, а наставићемо сарадњу и са центрима у другим местима, како бисмо наше искуство и знање поделили са што више запослених васпитача широм Србије, јер верујемо у квалитет оваквог рада са децом.

Споменка Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ИДЕЈЕ

Овај приступ предшколском образовању добио је име по граду у северној Италији у којем је настао. По завршетку Другог светског рата, град Ређо Емилија суочио се са великим разарањима. Лорис Малагуци помогао је његовим грађанима да саграде школе и успоставио систем образовања који не само да се одржао до данашњих дана, већ се сматра једним од водећих образовних модела у свету.

Интересантан је податак да је у заједници која је претрпела ратне недаће настао образовни систем који је изграђен не по узору на стари модел, већ је створен тако да одражава потребе тог нарушеног друштва. Револуционарна идеја за то време, али овај приступ деци даје централно место у њиховом образовању и ослања се на висок ниво учествовања и укључености родитеља у образовање деце. Малагуци је веровао да деца немају само право да се образују, већ и права која деле са родитељима и наставницима и која су усредсређена на развој њихових вештина, интересовања и талената. Малагуци је чак написао и својеврсни закон о три права, где је детаљно објаснио која су права и дужности деце, наставника и родитеља.

НОВИ САДРЖАЈИ

Научили смо шта значе ауторска права, шта значи комерцијализовати и продавати оно што је ваш производ и бренд. Тако смо семинар „Примена основа Ређо педагогије у вртићима” обогатили новим садржајима, видео-материјалом и материјалом за рад са васпитачима и децом. Нова стручна литература и примери пројеката и рада са децом даће нам мноштво идеја за примену у пракси.

СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Постоје бројне сличности између Ређо приступа и Монтесори модела образовања. Оно у чему се два приступа разликују је проширена употреба окружења у Ређо Емилија приступу и његов фокус на креативност и машту, док Монтесори модел деци омогућава да испитују задатке и улоге одраслих. У ери у којој је, чини се, сваком друштву потребно више креативних приступа, овај приступ је нешто што се гаји у многим школама у Италији упркос притиску да све буде у складу са стандардизованим тестирањем и униформисаношћу. Свакако треба подстицати, а не обесхрабрити креативност као важну вештину, а Ређо Емилија приступ има за циљ управо то да уради.

РАЗГОВОР УЧЕНИЦЕ СА АЛИСОМ МАРИЋ, НАЈВЕЋОМ СРПСКОМ И ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ШАХИСТКИЊОМ СВИХ ВРЕМЕНА

Краљица шаха у Костолцу

Костолачки шаховски клуб ,,Рудар”, са Бобаном Максимовићем на челу, организовао је Отворени костолачки рапид фестивал ,,Бора Бека 2019”. Турнир је подељен на категорију А и категорију Б. Турнир ,,А” био је организован у просторијама Основне школе ,,Јован Цвијић”, а турнир ,,Б” (кадети до 14 година) у Техничкој школи са домом ученика ,,Никола Тесла”. Оба турнира обједињена су у девет кола по швајцарском систему, дакле компјутерско паровање. Наградни фонд целокупног турнира износио је 150.000 динара. За најмлађе учеснике припремљена су лепа изненађења.

Водећи се мишљу да је овај турнир сјајна прилика за позивање највећих играча шаха Србије, организатори су довели једну од најбољих на свету – Алису Марић. Професор универзитета и доктор економских наука носи титулу највеће српске и југословенске шахисткиње свих времена. Она је велемајстор шаха и некадашњи министар омладине и спорта у Влади Републике Србије. Седам пута је учествовала у циклусима такмичења за светско првенство у шаху и никада није била пласирана слабије од шестог места.
Новинарска секција ОШ ,,Јован Цвијић” имала је привилегију да интервјуише Алису Марић и то је, вероватно, најзначајнији интервју који смо икада водили.

Велика је част разговарати са Вама. Шта мислите о турниру Шаховског клуба „Рудар?”

– Веома ми је драго што сам у Костолцу и што учествујем у шаховској манифестацији меморијалног турнира. Ово је трећи меморијални турнир, иако шаховски живот у Костолцу постоји већ дуги низ година. Одиграћу симултанку са младим шахистима и љубитељима шаха. Паралелно се одржава и јуниорски турнир, где учествују наши познати велемајстори, то је „јак” турнир. Други турнир је аматерски, где су се окупили играчи – заљубљеници у шах. Тако да је тo јако лепа манифестација у Костолцу. Драго ми је што сам овде.

Зашто је шах подељен на мушку и женску категорију? Зар ту постоји разлика?

– Пре свега, разлика je у масовности. Раније се чак сматрало да је шах мушки спорт. Касније су и жене почеле да се укључују, међутим и даље је та разлика велика. Више шахиста се бави шахом, него шахисткиња. Разлике не постоје што се тиче могућности учествовања на турниру. Када се каже отворени турнир, као што је овај у Костолцу, ту ћете затећи и шахисткиње које учествују, али њих је мало. Дакле, разлика је углавном у томе. Никаква друга разлика не би требало да постоји.

Ко Вам је током година био највећи узор у шаху?

– Што се тиче шаховског узора, неко коме сам се дивила био je Боби Фишер, амерички првак света. Показао је како је бољи од других, какав је начин на који игра, увек се максимално трудио, сваку партију играо je на победу, без компромиса и калкулисања и у том смислу ми је био идол и покушала сам, ето, да учим од њега. На неки начин, ако могу, и да га копирам.

Увек сте се залагали за шах у школама и, уопштено, спорт у школама. Зашто је шах храна за мозак и по чему се разликује од других спортова?

– Шах је мисаони спорт. По томе се разликује. А веома је добро да се млади баве спортом и опробају у другим спортовима. Када причам о шаху лепо, не значи да не мислим да и други спортови треба да заузму пажњу. Деца треба да се опробају у разним спортовима, али на крају да остану у ономе који им највише одговара. Дакле, шах пре свега развија концентрацију, борбеност, упорност, меморију и то је оно што је добро и што користи младима у неким школским обавезама и у учењу. Просто, увек ћете морати много тога да памтите, повезујете, закључујете и због тога је шах погодан јер се то омогућава кроз једну игру. Али, иначе, млади треба да се баве спортом. Овде у Костолцу се организује и маратон и видим да су на терену и фудбалери… спортски живот је веома важан!

Алиса Марић је на нас оставила велики утисак по свим основама. Прваци света се не виђају сваки дан, а када се виде – не забораве се никад.

Дуња Вулић 8/3

НАРОДНА ТРАДИЦИЈА

Kуће наших предака

Људи су за становање, кроз историју, тражили или градили различите објекте. У почетку су то биле пећине или нека друга природна склоништа, а касније је човек правио земунице, сојенице, куће плетаре, брвнаре

У другом разреду ученици се на часовима народне традиције упознају са типовима кућа, које су се градиле у појединим крајевима наше земље. Панонска кућа, најчешће се градила у Војводини, правила се од набоја, густо замешане земље са водом и сецканом сламом. А у планинским крајевима правиле су се брвнаре, куће од ручно тесаних брвана.

Брвнаре су грађевине чији су зидови склопљени од стабла дрвета или дрвених талпи, водоравно поређаних једна изнад друге и ужлебљених на угловима тако да чине чврсту међусобну везу, без употребе ексера. Унутрашњост некадашње брвнаре састојала се од два дела: куће и собе. Кућа је била централна просторија у којој је било огњиште. На њему је горела ватра, ту се кувало, обично у великом лонцу, званом бакрач, јер је био направљен од бакра. Бакрач је изнад огњишта висио окачен о ланце, који се зову вериге. У кући се и обедовало. Поред ватре постављала се трпеза или софра. Почасно место било је у врху, поред огњишта и ту је била столица – столовача у којој је седео само домаћин или угледни гост, а остали укућани су седели около на столицама троношкама, на трупцима или прекрштених ногу на поду. За софру је прво седао домаћин, а за њим по старешинству, мушкарци, жене и деца.

У неким крајевима прво су обедовали мушкарци, а касније жене и деца. На трпезу су се најпре стављали хлеб и со, а затим све остало – најчешће поврће и млечни производи. Месо је било ретко на трпези, поготову месо домаћих животиња, чешће се служило месо дивљачи, птица и риба.

Кућа је била најважније место у брвнари, где се седело, окупљало, договарало, причало. Сеоско домаћинство представљало је заједницу или задругу, која је бројала од 30 до 50 чланова.

Друга просторија звала се соба и била је намењена за свечаности и боравак зими због великих хладноћа. Некада се спавало на поду застртом сламом на коју се простирала поњава, а покривало се дебљим ћилимом, тканим од вуне, званим губер. Први кревети прављени су од дрвета, а уместо душека коришћена је сламарица, која се пунила сламом или деловима кукуруза који су обавијали клип. У кревету, у брвнари, најчешће су спавали домаћин или старешина са женом. У Србији је први модеран кревет унет у кућу брата кнеза Милоша, Јеврема Обреновића, на коме је спавала Јевремова ћерка Ана. Испод собе налазио се подрум у коме се чувала храна, а у бурадима најчешће ракија. Постојање подрума подразумевало је да су се такве куће увек градиле на терену са нагибом.

Брвнаре су грађене од дрвета храста или бора. Бор се увек секао у одређени део године, када је испуштао смолу која је била нека врста заштите од жишка и других инсеката, који су нападали дрво. Вештина обраде дрвета била је значајна у градњи таквих објеката и од тога је зависило када ће брвнара бити готова. Неимари су, служећи се примитивним и једноставним алатом – секиром и кесером – тесали греде и брвна. Понекад је тешко поверовати да су такве грађевине ницале уз коришћење тако примитивног и једноставног алата. Везе појединих елемената, како оних на угловима и темељним гредама тако и на стубовима, венчаницама и утегама, углавном су оствариване засецањем дрвета. Брвнаре су углавном покриване шиндром, дрвеним дашчицама које су са једне стране ужлебљене, а са друге на одговарајући начин причвршћене за летве. Прозори су били мали, са два унутрашња крила и спољашњим капком. У брвнари никада није било довољно светлости. На крову брвнаре био је димњак, а на њему капић или завршетак димњака, који се састојао од низа шиндраних дашчица купасто поређаних око стубаца, а завршавао се копљем.

И остале зграде у сеоском домаћинству су биле направљене од дрвених брвана.

Амбар је дрвена зграда у којој се некада чувала зрнаста храна – овас, јечам, пшеница. Унутар амбара налазиле су се дрвене преграде и у свакој од њих је била смештена зрнаста храна. Понекад се у амбару држао и пасуљ, а не само житарице. Из амбара се узимала пшеница, стављала у вреће и носила у воденицу на млевење.

Млекар је такође дрвена зграда, налазила се у оквиру дворишта, најчешће испод неког дрвета, због хладовине лети. У млекару су се налазиле полице, такође од дрвета, а на полицама дрвене карлице у које се разливало кувано млеко, а после се из њих скупљао кајмак. Сир се исто држао у млекару и, као и кајмак, чуван је у дрвеним качицама. На врху сваке качице налазила се дашчица, а на њој камен белутак. О сиру и кајмаку најчешће се бринула једна од жена из задруге, она се звала планинка.

Салаш је такође био један од помоћних објеката који се налазио у сваком сеоском домаћинству. Служио је да се у њему држи кукуруз и то у клиповима. Био је на дрвеним стубовима, одигнут од земље, а део у коме су се налазили клипови кукуруза био је оплетен прућем, најчешће врбовим. У тако направљеном салашу клипови кукуруза су се додатно сушили. Из салаша се кукуруз узимао, стављао у плетене корпе, које се у неким крајевима зову житаре, исплетене такође од врбовог прућа. Кукуруз се најчешће крунио ручно, стављао у вреће и носио у воденицу на млевење.

Вајат је био у дворишту, а било их је неколико, обично онолико колико и ожењених чланова домаћинства. Пред женидбу члану задруге подизан је вајат. Ту је спавао млади брачни пар и у њему се никада није ложила ватра. Уколико би се из вајата појавио дим, то је значило да се син оделио од оца. У вајату није постојао прозор, а једини намештај је био кревет, понегде разбој и сандук са девојачком спремом, који је млада доносила из њене куће.

Чардак се налазио у појединим крајевима Србије у дворишту, то је мала, али висока дрвена зграда. У приземљу је била остава, а на спрату просторија за спавање, најчешће је то била гостинска соба.

Кућер је била дрвена зградица, често на саоницама или на точковима, и могла се премештати са једног места на друго. Често је невеста такву кућу доносила у мираз, када се уда. Служио је да се у њему спава, док би се чувао бостан или башта од крадљиваца.

Током реализације наставе, када смо говорили о брвнарама, ученици су од папира израђивали модел брвнаре. Бојили су је дрвеним бојицама, лепили зидове и кров лепком. На стиропору су направили двориште и оградили га дрвеном оградом, за шта су користили шибице и чачкалице. Направили су и у двориште поставили салаш, млекар и вајат, све оне дрвене зграде које су се некада налазиле у неком сеоском домаћинству. Деца су уживала, смишљајући од чега да направе траву, дрвеће, пут…

Након тога ученици су се упознали и са још неколико у прошлости важних дрвених грађевина, међу којима је у животу људи значајно место заузимала собрашица и црква брвнара.

Собрашица је дрвена зграда која се у Србији градила у XIX веку, у непосредној близини цркве или манастира, а служила је за окупљање народа у време разноразних светковина, црквених празника или сабора.

Др Раде Познановић у књизи „Бела црква у Карану”, пише: „…Некада је на црквеном вашаришту у Карану било доста укусно изграђених малих грађевина од дрвета. То су такозване собрашице. Биле су скромних димензија, обично на четири стуба, насађене на мало крупније камење, вешто повезане и учвршћене, обложене неким тањим брвнима или неком врстом шашовака, покривене најчешће дрветом. Собрашице су најчешће имале ниско приземље, где су остављани кола и коњи, а изнад тог приземља, као на неком спрату, прављена је једна просторија у којој се власник у време народних сабора и црквених вашара одмарао, примао госте и одатле посматрао вашар крај цркве. Има трагова да је таквих собрашица око цркве у Карану било неколико десетина. У одељку под називом ’Типови кућа’, Јован Цвијић је у првој књизи ’Балканског полуострва’ оставио драгоцено сведочанство о постојању собрашица код каранске Беле цркве”.

Црква брвнара била је посебна грађевина од брвана, која је имала општи значај за народ. Такве цркве постоје у многим европским земљама, свуда где је дрво било доступан грађевински материјал. Срећу се у Русији, Пољској, Словачкој, земљама Скандинавије (сачувана је црква још из доба Викинга), па до наше земље. Почетак градње цркава брвнара везује се за рани XIII век, у време Светог Саве, али је до данас сачувано тек педесетак таквих цркава насталих крајем XVIII и почетком XIX века. Једна од најзанимљивијих особина цркава брвнара била је преносивост, свака од тих цркава може да се растави и поново састави на другом месту. Пред налетом Турака, цркве су расклапане и поново састављане на другом месту, док не прођу харач и зулум. Чување вере и традиције био је основни мотив њиховог подизања.

Све данас сачуване цркве брвнаре у Србији старе су око 200 година, а градиле су се од посебног храста горуна, који је морао да буде посечен у тачно одређени део године. У Србији је до данас очувано око 50 цркава брвнара, између осталих у местима: Сеча Река, код Косјерића; Чукујевац код Краљева; Вукушица испод Гоча; Таково код Горњег Милановца; Дуб код Бајине Баште; Љутовница и Покајница код Велике Плане; Вежањ на Тари; Доброселица на Златибору; Доња Оровица код Љубовије, Доросава код Аранђеловца… Најмања, не само у Србији, већ и у овом делу Европе, како етнолози тврде, јесте црква брвнара у селу Кућани, близу Нове Вароши. Она у основи има 24 м² и кажу да је грађена пре три века. Истовремено, највећа, која је још у функцији, јер се у њој обавља служба, јесте црква брвнара у Селевцу, недалеко од Београда.

На наредним часовима планира се израда моравске куће грађене од ћерпича и покривене ћерамидом. Изазов ће бити и израда дворишта.

Марица Вукић

ОШ „Миодраг Миловановић Луне”, Каран

АНТРФИЛЕИ:

ПРОВЕРА ВАЉАНОСТИ БРВНАРЕ

Колико су мајстори били прецизни у раду и да ли свака дрвена талпа належе добро једна на другу, а то значи да ветар не дува кроз брвнару, проверавало се једноставно – упале се фењер или лампа ноћу у брвнари и ако се напољу не види да унутра гори лампа, посао је одрађен одлично.

ЗАНИМЉИВОСТИ

По предању, Турци су дозвољавали да се у селу изгради црква, ако може да се изгради за једну ноћ и да буде од дрвета, да је лако могу запалити. У време Карађорђа, вође Првог српског устанка, углавном су обнављане старије цркве брвнаре и у мањем броју подизане нове. После великог успеха Другог српског устанка, за време владавине кнеза Милоша Обреновића, почела је изградња и обнова више од 70 храмова од дрвета. У Горобиљу, код Пожеге, 1705. године саграђена је мала црква од дрвета посвећена рођењу Светог Јована Крститеља. Према предању, у те крајеве дошао је један број Срба, који су пошли за патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године и затекли пуст крај, без цркве. Локални спахија је дозволио изградњу дрвене цркве у густој шуми, у горњем делу села, али да не буде већа од обора.