КРАЈ НЕУОБИЧАЈЕНЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ И ПОЧЕТАК ЛЕТЊЕГ РАСПУСТА
Како се „троши” слободно време
И када воле да иду у школу, кад су часови занимљиви, а друштво одлично, једно је сигурно – деца се увек радују школском распусту, јер он значи предах од устаљеног распореда, контролних и писмених задатака, испитивања и проверавања, домаћих задатака и мноштва школских обавеза. И родитељи се радују распусту, али, такође, сви имају своја очекивања како деца треба да га проведу и шта би у том периоду требало да раде. Нереална очекивања и инсистирање да деца раде оно што су родитељи испланирали и сматрају исправним само нарушавају добар однос са њима. Јер, деца имају потребу за забавом и уживањем, а распуст управо томе и служи. Шта ће деца за време распуста радити и како ће га провести, највише зависи од тога шта ће им бити доступно, понуђено, забавно, али и дозвољено. А то је одговорност одраслих.
Ова школска година умногоме се разликује од свих претходних. Родитељи који су, због пандемије, читаво пролеће провели са децом школског узраста у кући, пратили њихову наставу, израду домаћих задатака и решавање писмених вежби, вероватно се и сами радују паузи, чак и када им све то није тешко падало. Јер, пандемија корона вируса много ствари је променила, довела до неке нове рутине. Може се рећи да је реч о „премијери” нових не само школских, већ и породичних односа. И још увек није у потпуности извесно када ће доћи до потпуног повратка на стари, „класичан” однос – како у кући тако и у школи.
Када је реч о деци у сложеном животном раздобљу – пубертету – принудни суживот je представљао не тако мали изазов, чак и тешкоћу за све укућане. Онај побуњенички део личности младе особе, који ће једнога дана свакако помоћи детету да се одвоји од родитеља и одрасте, у протеклом периоду на известан начин био је вештачки успаван или под стегом свакодневне контроле. Почев од исхране, начина одевања, понашања, коришћења слободног времена, па све до хигијенских навика. Зато су нека од питања, која су родитељи себи постављали, углавном и сами радећи од куће, била: Да ли смо се и ми некада тако понашали? Да ли смо били толико непослушни и својеглави, давали старијима толико примедаба? Да ли су се некадашњи тинејџери расправљали са родитељима, са друштвом и целим светом?
Чини се да је највећа разлика, када је реч о некадашњим и данашњим ђацима у осетљивом добу одрастања, то што се некада никаква врста побуне и промене понашања, у било ком узрасту детињства и младости, није ни очекивала. Нити се на то обраћала пажња. Очекивано је било да деца буду послушна.
Нашли смо се у времену високе технологије и нових, дистанцираних социјалних контаката. Школарци, који су се са вршњацима мање или више слободно, односно тајно „дружили” путем друштвених мрежа и телефонских порука, недавно су на исти начин успостављали везу са ауторитетима – наставницима и професорима. Сва је прилика да су се на том задатку можда боље снашли од одраслих, за које су заправо били прави подстрек да се и сами, у почетку често невешто, упусте у наставу какву до сада нису имали прилику да осмишљавају и реализују. Дечја слобода у опхођењу и многобројна питања, сигурно су их охрабрили.
С друге стране, настава из дневне собе, без сумње, променила је и навике деце. Није било више раног доручка, облачења, пешачења до школе. Све је било могуће обавити у пиџами, неочешљане косе, са сендвичом у рукама, седећи у фотељи или лежећи на троседу. А то намеће још једно питање: како ће се деца, после наставе од куће и школског распуста, у септембру поново вратити у школске клупе? Да ли ће то бити она иста деца?
Извесно је да ће онлајн настава и могућност да сваки члан породице ступи у контакт са наставником у великој мери променити досадашња школска правила. Већина ће вероватно настојати да задржи предности непрекидног контакта са школским представницима, што ће свакако бити велики изазов и додатни посао за педагоге. А ђаци ће, после дугог пролећа проведеног у изолацији, без друштва, само са родитељима, једва чекати да ипак буду у непосредној вези са вршњацима, а не само преко паметних телефона. Да стварају нова другарства и доживљавају нова емотивна искуства.
По речима Марине Бунчић, психолога, децу је важно научити како се за време распуста „троши” слободно време, како се опуштамо и у чему уживамо и налазимо задовољство. То је превенција многих нежељених облика понашања или зависности. Зато им треба понудити више могућности да се забаве. На пример, неко ће да се дружи тако што ће позвати пријатеље у госте или ће да оде у госте, неко да поправља ствари по кући, уређује собу или неки свој простор, можда да узгаја биљке, а неко да води рачуна о кућним љубимцима. Неко ће да се бави физичким активностима, планинари, иде на пецање или ужива у припремању хране. Можда ће отићи на море, уживати у цртању или у прављењу фотографија, писаће песме или правити макете, попуњавати албуме сличицама, читати и гледати филмове, слушати музику или играти друштвене или компјутерске игрице.
Такође нема сумње да ће се и професори на јесен наћи пред још већим изазовима: како поново освојити пажњу и усредсређеност деце чија је перцепција током месеци подучавања путем слике претрпела значајну промену? Биће потребно вратити у дечју рутину папир и оловку, темпере, излазак пред таблу, певање у хору… Осим тога, после удобних фотеља, школске столице можда ће бити превише тврде, а неће моћи ни да се једе ужина, коју је припремила мама, док траје час (донедавно на телевизији)…
Све у свему – пред педагозима је узбудљива школска година, која долази после „кућног” полугодишта и евентуалног одласка на путовање за време „правог” школског летњег распуста.
И за крај, деца на распусту треба да уживају и да се разоноде, без претераних захтева и присила, а ми томе треба да допринесемо делећи са њима време и показујући им љубав.
Александра Радовановић
