MЕЂУНАРОДНИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА – ПРАЗНИК ПИСАНЕ РЕЧИ

Радост читања

У календару културних дешавања југоисточне Европе већ деценијама крајем октобра централно место припада Међународном београдском сајму књига. Највећа је регионална манифестација посвећена књизи и бави се промоцијом књижевног стваралаштва и образовања, културном разменом са иностранством и покретањем актуелних књижевних и друштвених питања.

Један од најважнијих догађаја у нашој култури и шире одвијаће се под куполама Београдског сајма од 21. до 28. октобра под слоганом „Радост читања”.  Земља почасни гост 63. манифестације, којом се промовише писана реч, биће Краљевина Мароко, а град гост Ниш, који ће на Сајму 26. октобра представити своје институције, фестивале, уметнике и издаваче.

Овогодишња смотра издавача, писаца, песника, преводилаца… и свих актера својеврсног празника за све љубитеље књиге на 30.000 квадрата окупиће око 500 излагача из земље и иностранства. Свака манифестација до сада отварала је нова питања, размишљања, сагледавања и суочвања модерног друштва са питањима етике и естетике, те ће, како најављују организатори, и овогодишњи Међународни београдски сајам књига бити поприште духовног и интелектуалног преиспитивања читалаца.

На највећем и најпосећенијем Сајму књига у региону учествоваће најзначајнији домаћи и страни писци. Премијерно ће бити представљена многа издања, а публика, према оцени организатора, из године у годину све бројнија, имаће прилику да чује дискусије и предавања о књижевности, издаваштву, актуелном друштвеном тренутку и обележавању јубилеја.

Током осам сајамских дана поштоваоци књижевности и заљубљеници у књиге на једном месту моћи ће да стекну увид у целокупну овогодишњу издавачку продукцију и по сајамским ценама да обнове библиотечки фонд најновијим насловима, увек актуелним класицима или антикварним издањима.

Основни концепт Београдског сајма књига остаје непромењен, базира се на представљању домаће и светске издавачке продукције. Поред представљања вишевековне традиције и културе, аутора и дела из Краљевине Мароко, прве арапске земље која је постала почасни гост београдске књижевне манифестације, излагаће и издавачи из Белорусије, Босне и Херцеговине, Ирана, Јапана, Кине, Мађарске, Румуније, Републике Српске, Русије, Словеније, Сједињених Америчких Држава, Украјине, Хрватске, Црне Горе и Швајцарске.

Важно обележје Сајма књига је и богат пратећи програм. Кроз бројне промоције, презентације, предавања, округле столове и трибине, стручној и широкој публици учесници представљају теме важне за књижевност, издаваштво и културу.

На Сајму ће бити организоване дијалошко-трибинске целине: „Пишем, дакле постојим” (о портретима наших и писаца из иностранства, дијалози писаца различитих генерација…); „Мислити о књизи” (о статусу теоријске литературе, популаризацији историје у књижевности…); „Време памћења” (проблемске трибине поводом јубилеја – 200 година од објављивања Вуковог рјечника, 150 година од рођења Михајла Петровића Аласа, 125 година од рођења Милоша Црњанског)…

Током сајамских дана моћи ће да се виде и изложбе: „Рукописи Алексе Шантића” (150. годишњица рођења); „200 година Вуковог рјечника”; Милош Црњански; „150 година српске читаонице у Бањалуци”…

На конференцији за новинаре поводом 63. Међународног београдског сајма књига, одржаној уочи овог издања Просветног прегледа, председник Одбора др Зоран Аврамовић подсетио је на културни значај Сајма књига.

– Књига је стуб српске културе, а Сајам књига има веома важну улогу у очувању њене традиције – поручио је др Аврамовић.

Амбасадор Kраљевине Марока у Србији Мохамед Амин Белхаж навео је да ће учешће Краљевине Мароко обележити продукција мароканских књижевних дела, издања најзначајнијих националних издавача, као и серија трибина на штанду, у оригиналном мароканском стилу, на којима ће говорити истакнути и награђивани марокански књижевници и мислиоци попут проф. Тахара Бен Желуна, др Абдела Бусуфа и Сане Шаири. – Наше учешће потврда је посебних односа између Марока и Србије на културном пољу, то је обострани израз на највишем нивоу за градњу мостова комуникација између народа обеју земаља – рекао је Мохамед Амин Белхаж.

РПП

Антрфилеи:

ПИСЦИ

Сајам књига и ове године могућиће посетиоцима да се сретну са писцима, критичарима и теоретичарима. Гост овогодишњег празника, којим се слави књига, како је најављено, биће велико име мароканске књижевности Taхар Бен Желун, добитник Гонкурове награде, али и аутори из других земаља: словеначки песник Роберт Симонишек, амерички писац Питер Брет, португалски писац Валтер Уго Маи и перуански писац и новинар Сантјаго Ронкаљоло.

РПП

ШКОЛСКИ ДАН

И ове године на Београдском сајму биће уприличен и Сајам образовања и наставних средстава, 49. по реду, под слоганом „Образована Србија, успешна Србија”, каои Сајам информисања, комуникација и маркетинга „Медиа маркет”. Школски дан на 63. Међународном београдском сајму књига, као и увек, резервисан је за четвртак – 25. октобар.

Поред промовисања учења, као доживотног процеса и указивања на значај школовања и усавршавања, излагачки програм Сајма образовања и наставних средстава обухвата све што је потребно за опремање и рад васпитно-образованих установа – од предшколских до институција високог образовања.

НАША ТЕМА: СВА ЛИЦА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ

Тему припремио: Дамир Јелисавчић

УВОДНИК

КАКО ЈЕ НАПРЕДНА ТЕХНОЛОГИЈА ТРАНСФОРМИСАЛА ГЛОБАЛНО ДРУШТВО

Подаци су „богови”

На светску дигиталну мрежу данас се свакодневно повезује више људи него што их је на Земљи живело пре само пола века, а у односу на кориснике онлајн сервиса на интернету се налази вишеструко већи број машина, односно различитих електронских уређаја, било кућних или индустријских, за приватну или јавну употребу.

Рачунари сe користе нешто више од седам деценија – први модерни компјутер, ENIAC, конструисан је на Универзитету Пенсилванија од 1943. до 1946. године – а интернет, као технички концепт, „дете” је америчке војне мреже ARPANET, која је функционисала од 80-их година прошлог века.

Оно што данас подразумевамо као интернет, односно World Wide Web (WWW), коме свакодневно приступамо слободно у потрази за информацијама, забавом или знањем, фактички постоји од 6. августа 1991. године, када је Тим Бернерс-Ли, истраживач CERN-a, поставио први вебсајт, који се налазио на адреси http://info.cern.ch/hypertext/WWW/TheProject.html.

Претходно осмишљена технологија мобилне телефоније деценију касније,1983, резултирала је првим комерцијалним преносним апаратом, а три и по деценије касније мобилни сигнали покривају скоро читаву Земљину куглу.

Од тада до данас те две технологије нису промениле само приступ светској информационој мрежи, већ под непрестаним утицајем иновација наш свакодневни живот доведен је до непрепознавања. Апетит ове цивилизације за новим информацијама и жеља да се та потреба што брже задовољи довели су до постиндустријског – информационог друштва. Подаци су „богови”, а они који их најбоље тумаче имају предност на путу ка успеху – било да је реч о компанијама, светским владама, берзама и банкама, другим малим и великим организацијама или појединцима…

Ако сте желели економски да се развијате, била је потребна информатизација. Уколико хоћете да као друштво просперирате, дигитализација је примарни циљ свих области друштвене делатности, од привреде до сектора политике и безбедности, од јавних сервиса до едукације. То је неопходан корак ка следећој фази, која је заправо и сама прелазна – дигитална трансформација, као екстензивна употреба свих могућих техничко-технолошких ресурса, ка максималној ефикасности у било којој делатности.

У међувремену наука упозорава на глобалне ризике, који прете да збришу човечанство са лица планете – од климатских промена и природних катастрофа, преко енергетских криза, несташице хране и воде, тероризма до економских крахова и других друштвених изазова. Светски стратези нашим потомцима опстанак предвиђају једино ако човечанство колонизује космос. Зато дигитализација или дигитална трансформација нису питање избора или опредељења, него ствар нужности.

Како би се укључила у светске процесе, који се већ неминовно одвијају, свака земља, па и наша, ужурбано ради на модернизацији свих сектора. Како би то било успешно, један од првих корака, свакако, морао је да буде дигитализација образовања, као генератор стручности у свим другим делатностима.

Данас можемо, као што смо навикли у конзумеризму, наслеђеном из индустријског друштва, да око себе стварамо отпад – технолошки, електронски, хемијски… – а можемо, уз паметно коришћење технологије, да покушамо да решимо нагомилане проблеме са којима се као цивилизација убрзано суочавамо, каже Гевин Старкс, оснивач Open Data института и друштвени активиста, један од водећих британских стручњака за податке.

Ових дана он је учествовао на технолошко-активистичкој конференцији DesCon, која је у Београду окупила људе са разних страна света, а којима је заједничка порука о промишљеној, конструктивној употреби технологије. Сличне поруке стигле су и са недавне конференције BalcCon у Новом Саду, која се већ 13 година одржава, по угледу на најпознатију конференцију те врсте у Немачкој.

У односу на свет, по активизму у дигиталном простору и по информисаности, Србија не заостаје, бар не у великој мери. И са науком и знањем је слично, па је сада кључно направити систем, који досад није постојао, да интегрише постојеће и развија нове капацитете за развој.

Технологија ради себе саме никад није била сврха, а бум електронске потрошачке робе донео је перманентну забаву надохват руке. Али, ако свесно направимо другачији избор, надохват једног клика или додира по екрану паметног уређаја може нам бити и све знање овог света.

То је знала и Ада Лавлејс, први програмер на свету, која је у првој половини 19. века радила на механичком компјутеру, изуму свог супруга Чарлса Бебиџа. А то је порука коју треба да чују и њени наследници, данашњи програмери и остали технолошки стручњаци, из чијих прстију се кроз тастатуру претачу иновативна решења за све секторе који се данас убрзано мењају – од енергетике до екологије, од образовања до економије, од иновација до науке…

ТРАНСФОРМАЦИЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ

Балансирање између крајности

Дете мора да има приступ новим технологијама, али да се зна какав, ко то омогућава, колико то траје, у школи или код куће… Али оно често пробија границу, нема контролу, увек тражи још мало више телефона, мало више игрица. То претеривање није добро

Иновативни онлајн сервиси за просветаре у Србији појавиће се већ пре краја године, док ће почетак следеће обележити прва домаћа платформа за онлајн учење, најављују званичници. Ученицима из Србије ускоро ће на располагању бити и низ мобилних апликација, које треба да омогуће онлајн приступ дигитализованом музејском благу, на чему већ дуже време сарађују министарства културе и просвете. Недавно је организована и стручна обука за наставнике у специјалним одељењима ученика надарених за рачунарство и информатику.

Дигитализација нашег образовног система увелико се одвија и тренутно је највећи фокус на програмирању. Од ове године, у пилот-фази, у неким школама користе се и први електронски уџбеници, за које одскора имамо и званичне стандарде квалитета.

Наставница биологије у Основној школи „Дринка Павловић” у Београду Марина Дрндарски, коаутор првог електронског уџбеника, очекује да већ за неколико година све школе комплетно пређу на дигитализацију.

– Сваки уџбеник има неке алате, рецимо да ђаци пронађу нешто онлајн и онда у разговору са наставником причају да ли свакој информацији можемо да верујемо или не, колико је та информација поткрепљена научним чињеницама и да ли можемо да прихватимо баш све. На часу можемо да користимо светлосну или електронску микрографију, да уђемо у ћелију, у њену органелу… – све до неких микроорганизама које деца немају прилику да виде, а ту су са нама. Осим едукативног материјала треба да постоји и нешто што зовемо опипљива биологија – да дете додирне, помирише, види боју и истражи у природи, на терену, било где.

Иако сви радо користе паметне телефоне, и међу ученицима је подељено мишљење о новим технологијама. У једном од одељења, којима Дрндарски предаје, сви углас утркују се да изнесу мишљење или запажање о томе.

– Мислим да је на презентацијама боље, ту су анимације и сличице… а у уџбенику је све некако застарело!

– Занимљивији је начин учења, на пример, имамо лепше слике, имамо чак и видео, па нам то боље држи концентрацију. Кад читамо из књига – а тако и друге предмете учимо – једноставно је досадно!

– Волим презентације, из тога може да се добије добра оцена.

– Знам да је лакше да се учи преко електронских уређаја и пошто се стално развија технологија, све ћемо имати на тим уређајима, а ништа неће остати од ових старих ствари, на пример књига. Да бар нешто остане, бар једна ствар, бар уџбеници да буду…

Мада свесни да деца не могу у живот без савремених вештина, и родитељи су опрезни и подељени:

– Ја сам против тога, искрено и против ношења телефона на наставу. Свако дете пре ће телефон да искористи за нешто друго, него да прочита лекцију. Сваки уџбеник је и до сада имао ЦД, рецимо уџбеници од првог до осмог разреда, где они имају тај ЦД са прочитаним текстом. То деца веома мало користе – каже мама Милица.

– Противити се нечему што ће се неминовно десити свакако нема смисла. Нема неког разлога зашто да се предности, које техничка средства имају у настави, не искористе. Али опет, са друге стране, веома је важно да се поставе неке границе. Свакако би требало да нам буде циљ да деца не забораве да држе оловку и, уместо да науче да уче, да се у потпуности ослоне на то што могу да пронађу једним кликом – мишљења је Наталија, мама два основца.

– Искрено мислим да је неопходно, али мора да буде дозирано, да нам школе не постану играонице – опрезна је Драгана, још једна мама с којом смо поразговарали.

За стриктну контролу дечје изложености технологији залаже се лекар и едукатор, суоснивач НТЦ програма учења Ранко Рајовић:

– Дете мора да има приступ новим технологијама, али да се зна какав је приступ, ко то омогућава, колико траје, да ли је то у школи или код куће…Али оно често пробија границу, па смо тако видели да дете нема контролу, увек тражи још мало више телефона, још мало више видео-игрица. То претеривање није добро, па њему мозак трепери! А кад треба да чита књигу, њему је досадно. Где га то води? – Па, неће да учи, неће да слуша, нема концентрацију, можда ће добити један, можда ће добити укор. Дакле, све је то врло испуњено лошим ефектима.

– Нека истраживања чак показују да деца која се веома много играју на мобилним телефонима, касније чешће улазе у свет наркоманије – упозорава овај стручњак.

Рајовић у овом тренутку у више земаља Европе ради на пројектима који деци треба да омогуће бољу искоришћеност времена и ефективнију употребу информационо-комуникационих технологија са што мање негативних последица, а родитељи би имали прецизну контролу дечје употребе електронских уређаја, уз могућност њихове мотивације и да се, уз учење и седење, равномерно и смислено крећу и играју, баве физичким активностима.

И стручна јавност и јавно мњење слажу се да без дигитализације не можемо. Периодична истраживања у Европској унији показују да ће у блиској будућности већина послова захтевати дигиталне вештине. Тај проценат из године у годину се мења и креће између 70 и 90, док је са друге стране алармирајући податак да у овом тренутку чак 47 одсто становништва ЕУ не поседује адекватна знања из ИКТ области.

АНТРФИЛЕ:

МЕХАНИЗМИ ЗАШТИТЕ

Ради сталног побољшања безбедности деце, осим механизама друштвеног алармирања и модернизације правне регулативе у том сектору, неопходан је и развој дигиталне писмености, посебно код најмлађих. То је један од закључака недавно одржане конференције „Безбедност и одговорност”, посвећене заштити деце, у организацији Фондације „Тијана Јурић”.

ПРОМЕНА ПАРАДИГМЕ ОБРАЗОВАЊА И ЕКСТЕНЗИВНА УПОТРЕБА ТЕХНОЛОГИЈЕ

Свест о важности знања и учења

Као дом једне од најнапреднијих дигиталних економија и најразвијенијих електронских управа у свету, Јужна Кореја одличан је пример на којем се могу анализирати ефекти дигитализације друштва

Учионица будућности је она у којој је човек наставник, а робот асистент. За такво предвиђање није потребно бити аналитичар. Већ и довољно информисан пратилац технолошких рубрика по медијима може да примети које су теме најзаступљеније – вештачка интелигенција, машинско учење, Интернет ствари, етички односи човека и машине…

Тако је било и на недавном Глобалном симпозијуму о информационо-комуникационој технологији, који је одржан у Јужној Кореји, а окупио је госте и стручњаке са свих континената. Из Европе су стигли представници Молдавије, Словачке и Србије, а остали учесници из Азије, Африке и Америке. Скуп се у Јужној Кореји одржава већ дванаест година, а организује га корејски државни центар за образовну технологију KERIS (Korea Education & Research Information Service), у сарадњи са Унеском Азија.

На отварању симпозијума говорио је Пол Ким, професор са Универзитета Стенфорд, који је говорио о вештачкој интелигенцији и машинском учењу, у којем рачунар учи по моделу, открива нам Катарина Алексић, наставница у Основној школи „Бранислав Нушић” из Београда и саветник за дигитализацију у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, која је присуствовала том глобалном симпозијуму о ИКТ-у у образовању.

Да ли је заиста неопходно да наставници прегледају домаће радове студената? Професор Ким нема дилему. Он је креирао апликацију која то ради за њега. Научио је рачунар да препозна уобичајене грешке и састави повратну информацију за студенте.

Као дом једне од најнапреднијих дигиталних економија и најразвијенијих електронских управа у свету, Јужна Кореја одличан је пример на којем се могу анализирати ефекти дигитализације друштва.

Са тим се слаже и наша саговорница, која истиче и да је симпозијум био одлична прилика да се упореде образовни системи са различитих меридијана и да се оцене њихова достигнућа у примени иновација и савремених методологија.

– Глобално гледано на ситуацију у овом сектору, мој лични утисак је да код нас уопште није лоше. На Филипинима у једном одељењу имају и до 100 ученика, а наставници у току дана непосредно раде с ученицима и по осам сати. Слична је ситуација и у Лаосу. У Кореји смо посетили једну експерименталну средњу школу, која се бави информационим технологијама, и присуствовали часу на коме су ученици практично радили са Ардуино уређајем, програмирајући га за коришћење бројних сензора којима располаже – за даљину или боју, рецимо. Школски ентеријер прилично личи на наше учионице, ништа ту није „хај-тек”. У образовном систему рачунари се мењају сваких пет година, а свако дете добија уређај за коришћење.

Посебни утисци су о једном типичном школском дану, који почиње у 8 сати ујутру. Настава се одвија до 14 часова, а онда ученици имају паузу за ручак и друге слободне активности. У том периоду они не напуштају школу. Од пет поподне почиње учење у школи, током кога су наставници дужни да уз ученике дежурају до 20 часова, када их замењују родитељи, који су ту до 23 сата. Деца тек тада одлазе кући.

– Они практично читав дан проводе школи и ми смо добили објашњење да је у њиховој култури то уобичајено. Додуше, има деце која не остају на том поподневном делу одређеном за учење, али она одлазе у друге, приватне школе, где такође до 11 увече настављају рад са неким другим наставницима. На крају школске године ученици имају стандардизована тестирања (тестове на заокруживање) – од успешности на овим тестовима зависи њихов будући живот.

С обзиром на то да Јужна Кореја има око 52 милиона становника, јасно је да је конкуренција велика и да грађани имају традицију и свест о важности знања и учења, без којих не могу да остваре жељени квалитет живота. Многи, додуше, сматрају да је једно радити и учити много и бити креативан у учионици и ван ње, а сасвим друго је пуко попуњавање тестова.

– На глобалном нивоу имамо промену парадигме, али немамо промену (пр)оцењивања – истиче Алексић.

Иначе, девојчице и дечаци су често одвојени у првом разреду средње школе, на чисто женска и мушка одељења, а објашњење је да су у том периоду живота адолесценти сувише „заинтересовани” једни за друге и да им то смањује образовна постигнућа. Мешовита одељења чешћа су од другог разреда средњег образовања. Овакву организацију рада иницирају родитељи

На овогодишњем симпопзијуму много се говорило о заједницама наставника и о томе где и на који начин технологија утиче на квалитет елемената образовања, те о стручном усавршавању наставника. Корејски модел је посебно интересантан. Прво наставник, ако имају потребу за стручним усавршавањем, виде да ли неко у школи у томе може да му помогне. То се јавно изнесе у школи, која потом одреди менторе за колеге – по принципу вршњачког подучавања.

Следећа инстанца, ако потребе за стручним усавршавањем превазилазе могућности школе, јесте да се позове експерт за одређену област, а трећа је да надлежна институција креира курс за стручно усавршавање према исказаним потребама школе.

– Дакле, постоје људи који су верификовани да могу да помогну у било којој области. Жељени садржај се „искроји” по конкретним захтевима, што је веома различито од нас, где постоји каталог понуђених обука, без могућности да се оне прилагоде стварним потребама наставника – истиче Катарина ову битну разлику у стручном усавршавању едукатора.

Организација KERIS има онлајн портал Cyber Home Learning Service, који представља подршку учењу на националном нивоу. На овом порталу се могу наћи онлајн едукативни садржаји које ученици, уз асистенцију онлајн наставника, могу користити код куће и на тај начин избећи трошкове за приватне часове.

АНТРФИЛЕ:

БЕЗ ИНФОРМАТИКЕ ЗА ЂАКЕ

Када говоримо о учењу информатике, необичан је пример Индонезије. Информатика је била обавезан предмет за ученике, али су анализе показале да су наставници недовољно обучени за ту област. Зато је информатика укинута за ученике, а наставници информатике су ангажовани на обуци колега, како би били боље обучени за наставу из својих предмета, уз смислену употребу технологије.

– Нисам сигурна какви ће бити ефекти овакве образовне политике. Чини се да су ученици занемарени, док је потпуни фокус пребачен на наставнике, од којих ће многи ускоро отићи и у пензију. Међутим, биће занимљиво испратити ефекте тог експеримента – каже Катарина Алексић.

ИЗДВОЈЕНИ ТЕКСТ:

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ СЕУЛА

Живот у футуру

На територији величине Бугарске, која има око шест милиона људи, у Јужној Кореји живи 52 милиона становника

– Када се нађете у Сеулу, то је чист футуризам, осећате се као у игрици, око вас су солитери од 50 и више спратова. Они немају друго реешење, па иду у висину. Притом, како је друштво богато, то нису наређане „кутије од лекова”, него дизајниране, оплемењене зграде. Свуда око вас су скулптуре, углавном савремене уметности, све је чисто и лепо, на начин који није европски, другачије је. Моја хотелска соба је била на 19. спрату, а симпозијум се одвијао на 30. Поглед одозго био је као са врха света и стварно све дивно изгледа. Имају веома висок БДП и плату реално не могу ни да потроше. Недавно су донели правило да радно место морају да напусте до 10 увече, јер су често остајали на послу и много дуже.

То је други свет и у етичком и естетичком смислу. Домаћини су нас водили и у унутрашњост – мали градови су исти као Сеул, само са мање становника. Нема разлике. Кроз разговор са једним од домаћина сазнала сам да годишњи одмор у овој земљи траје 12 дана, али да се у целости углавном не користи (у просеку користе само три дана). Један службеник ми је објаснио да, ако је могуће да његов сто буде празан читавих 12 дана, онда он фирми није ни потребан. Све ово је незамисливо у европској култури.

На територији величине Бугарске, која има око шест милиона људи, у Јужној Кореји живи 52 милиона становника. Фасцинантно је на који начин су у тој земљи драматично смањили стопу криминала. Непрестано се надзиру све јавне површине. Постоје стубови на које су постављени гроздови камера. Оне не само да служе за обезбеђивање снимака евентуалних прекршаја, већ се помоћи њих и предвиђају непожељна понашања. Корејска полиција не решава последице криминалног понашања, већ га и превенира.

– Показивали су нам ауто-пут где камере на контролним тачкама аутоматски скенирају таблице и лица возача и сувозача, али се због тога нико не буни, штавише, задовољни су. У лифтовима су камере, све до кућног прага, а многи и у својим домовима сами инсталирају надзор.

Занимљиво је да исти систем јавних камера користе све службе у граду. Ако се нека девојка, рецимо, увече сама враћа кући и осећа се несигурно, она кроз апликацију шаље захтев да је град прати. Њено кретање се надзире и полиција је у стању да реагује највише за три минута ако дође до неког инцидента. Изгледа да свет без криминала подразумева живот са мање приватности – закључује саговорница Просветног прегледа.

– Корејска кухиња није кухиња тешке хране, немају слаткише, рецимо, а доминирају кимчи и морски плодови. Можда је то и разлог што је заиста тешко проценити да ли неко има 40, 50 или 60 година. Корејци су заиста лепа нација. Врло су сталожени и смирени и нико од њих не изгледа уморно – сумира утиске наставница Алексић.

АНТРФИЛЕ:

ПОЛЕ ВЕКА Е-УПРАВЕ

Кореја је прошле године обележила 50 година од увођења eGovernmenta, електронске управе. После Другог светског рата утврдили су да је скоро половина становништва неписмена, па су организовали интензивне обуке описмењавања. За две године имали су више од 97 одсто писмених!

МОЈ УГАО: ЛИОРА САБОТ КЕТ, СТРУЧЊАК ЗА ИНФОРМАЦИОНУ БЕЗБЕДНОСТ, ХАКЕР И КРИПТОАНАРХИСТ

Није свако за ИТ, али је ИТ за сваког

Оно што је битно у технологији данас, односно у дигитализацији, јесте да се поставе јасни параметри да ли су сва решења заправо само наметнута кроз институције или се узимају у обзир и алтернативна решења. У контексту институционалних решења често се дешавају повреде анонимности, приватности и сигурности, те самим тим корисници нису слободни ни сигурни.

Са друге стране, решења индивидуалаца и алтернативних група дају оквир у коме можемо да се осећамо слободно и сигурно, преко отвореног кода или сличних решења.

Дигитализација у нашим државама на Балкану одвија се споро и не видим напредак, осим што у последње време преовлађују „препотентне” дискусије о блокчејн технологији, технократији, паметним градовима… Ако не кренемо од темеља, да градимо дигиталну и информационо-безбедносну писменост, онда не можемо да постигнемо ништа квалитетно.

За време магистарских студија написала сам нови концепт анархоакадемизма, који аболира централне ауторитете едукације, као што су професори и сматрам да је наш систем едукације застарео и да не уводи дигиталне потребе.

Децу и младе треба да усмеравамо на учење технологије ради испуњавања сопствених потреба, али треба и да будемо свесни да нису сви за технологију и да треба наћи компромис у подучавању технологије у формалном образовању.

Данашње стручњаке за ИТ формирало је неформално образовање, које им је омогућило да се пробију на технолошкој сцени и они су доказали да је тим путем могуће остварити веће бенефите, него кроз пут формалног ИТ образовања, који намећу државе.

На модулу Сигурносних и мировних студија Факултета политичких наука у Сарајеву, који је први у академском сектору БиХ, основали смо програм информационе безбедности, на Институту за друштвена истраживања формирали смо групу за информациону сигурност, а сада се на ФПН-у баве пионирским радом на подручју Балкана – пројектом интегрисања и магистарских и докторских студија из ове области.

Актуелни догађаји, које смо у скорије време имали, обухватају панел-дискусије о информационој и медијској писмености. У сарадњи са ХакЛабом из Београда одржали смо CriptoParty, догађај посвећен безбедности дигиталних уређаја и комуникација. А сарајевски Универзитет, у сарадњи са Институтом дигиталне слободе, био је активан и у оквиру Недеље програмирања – Code Week.

Академски сектор, образовни генерално, није довољно примећен, посебно од комерцијалног сектора, па се трудимо да променимо перцепцију у том делу технолошке заједнице.

Оно што нам је било битно јесте да студенти добију адекватну технолошку едукацију, која ће се базирати на њиховим интересима, не само на нашим жељама, и то није било пука теорија. Урадили смо модуле из етичког хаковања, као и блокчејн технологије, што је имало фантастичан одзив. Обрађујемо и много друштвено-технолошких тема, јер сматрамо да је циљ да се у друштву технологија популаризује, не само као нешто што нам свакодневно служи, већ као нешто што може да донесе много решења у друштвеном животу.

АНТРФИЛЕ:

КРИПТОАНАРХИЈА

Много људи не разуме појам криптоанархија. То није анархија црних блокова и није насилна. Она се одвија у дигиталном простору са преласком у реалност и користи све методе енкрипције да осигура приватност и анонимност, сигурност и слободу – слободу од потребе и слободу од страха. Криптоанархија је тражење константних решења, како би се унапредили како технологија тако и друштвени живот.

ТРИ ВЕКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „КРАЉ ПЕТАР ПРВИ” У БЕОГРАДУ

Светионик знања

У Србији су малобројне институције које се могу похвалити традицијом какву има осмолетка, основана давне 1718. године. Сјајни међуљудски односи, одлична сарадња са родитељима и задовољство ђака, што похађају баш ову школу, лични је печат који не бледи из генерације у генерацију

Београдска Основна школа „Краљ Петар Први”, 22. октобра, свечаном академијом у Комбанк дворани прославиће јубилеј – три века постојања. То ће бити прилика да госте подсете на почетке рада школе, знамените личности које су оставиле траг у свим областима друштвеног живота, али и да најаве планове, на које их обавезује не само славна традиција, већ и одговорност према будућим генерацијама.

У Србији су малобројне институције које се могу похвалити традицијом какву има ОШ „Краљ Петар Први”. Основана је давне 1718. године, као Мала српска школа. Делећи судбину свог народа и државе, кроз успоне и падове, трајала је и истрајала до три века свога постојања. Налази се између Саборне цркве и Калемегдана, а зграда у којој данас уче ђаци од првог до четврог разреда, и која је под заштитом државе, пројектована је 1906. године. Зграда школе дело је најмлађе жене архитекте у Србији Јелисавете Начић, која ју је пројектовала у 23. години, и представља украс школске архитектуре. Други објекат, у којем данас наставу похађају ученици од петог до осмог разреда, налази се у Улици маршала Бирјузова.

– Највећа предност наше школе је једносменски рад и врло одговоран, образован и искусан наставни кадар. Од успостављања високог образовања учитеља у Србији наша школа је вежбаоница студентима Учитељског факултета, који овде имају практичну наставу. Много улажемо у техничку опремљеност и људске ресурсе и јавност је то препознала – истиче директор Младен Стевановић.

У прилог томе сведочи и податак да око половина ђака долази из београдских насеља која територијално не припадају школи. Многи бивши ученици данас су родитељи ђака који уче под кровом ове осмолетке.

– Радио сам у другим школама, обишао сам доста образовних установа, али нигде нисам видео такву врсту везаности и лојалности какву имају наши бивши ученици. То је још нешто по чему смо јединствени. Имамо добар однос са родитељима, они су веома заинтересовани да помогну рад школе, пуни су елана и идеја, па их некад у томе тешко пратимо – са осмехом прича Стевановић.

И педагог Весна Радонић потврђује да се доста пажње посвећује сарадњи са родитељима. На питање има ли захтева да поклањање оцена, на шта се жале неке градске школе, наши саговорници одговарају да су ретки појединци који тако нешто покушају. Стевановић истиче да је осмолетка „Краљ Петар Први” позната као једна од школа у којој се држи до високог нивоа знања и то је родитељима добро познато.

Најстарији члан колектива по стажу је учитељица Славица Гемаљевић, која у овој школи ради скоро 39 година. А пре него што се запослила, као студенткиња је преко студентске задруге овде провела две године у боравку, који се тада звао слободно време. Одсутна је била само годину и по дана током породиљског боловања. Никад јој није пало на памет да одавде оде.

– Много волим своју школу и веома сам за њу везана. Када сам почињала, велика група учитеља отишла је у пензију и том сменом генерација дошла је група нас младих. Био је то сјајан кадар. Стицајем околности, због смањења броја одељења пре седам-осам година, део колектива је отишао из школе, то је за све било веома стресно. Медији су нам тада више одмогли него помогли. Појавили су се написи да се школа гаси, али то никад није било у плану – истиче учитељица Славица.

Оно што је, према њеним речима, красило, а и данас краси школу су сјајни међуљудски односи.

– Када дођете на посао расположени и када расположени одлазите кући, не можете да не дајете максимум од себе. Та енергија вас просто носи – подвлачи учитељица Славица, уз опаску да „велики успеси подразумевају и велика давања”.

А шта кажу њени ђаци?

Тара Пухало, ученица четвртог разреда, истиче да учитељица није строга, „али јесте захтевна”.

– На часовима никад није досадно, јер учимо кроз игру, учитељица нам дозвољава да питамо све што желимо и објашњава нам на леп начин. У школи имамо продужени боравак, секције… једном месечно имамо дан посвећен култури. Обилазимо библиотеке, музеје, дечје манифестације и увек сазнајемо нешто ново – преноси нам Тара утиске о школи.

Њен друг Никола Лавајџић каже да је срећан што похађа школу, која је најстарија у Србији и друга по трајању на Балкану.

– Задовољан сам што сам ученик ове школе, јер је добро организована и омогућено нам је да учествујемо у многим активностима. То не може свака школа. Највише волим кад идемо у позориште и биоскоп – признао је Никола.

За последње четири деценије у школи се много тога променило.

– Не могу да кажем да се данас мање ради, али и тада, као и сада има непотребних ствари које се уче. Велика је разлика међу ученицима. Тада је било више поштовања и родитеља и деце и више пажње се посвећивало васпитању. Сматрам да то има везе са стањем у нашем друштву. Родитељи дуже раде, мање времена проводе са децом. Не бих се сложила да су данашњи ученици паметнији и напреднији. Деца су увек иста, играју исте игре, скупљају сличице, само различитих ликова. И некад су ишла на спорт, у музичку школу, учила енглески… Компјутери су допринели да данас имају већи број информација и по томе се разликују од некадашњих генерација – каже учитељица Славица.

И Весна Радонић, која је својевремено радила као учитељ, потврђује да се у односу ученика и њихових родитеља према школи много тога променило.

– Уважавања ауторитета и поштовања одрасле особе која уђе у учионицу данас је мање. Фокус је померен на децу. Презаштићујући однос родитеља оставља траг. Данашњи ђаци имају мање радних навика, мање пажње и концентрације. Више је деце која имају потешкоће у учењу, говору и неке друге проблеме. Али што се тиче интелектуланих капацитета, разлике међу генерацијама нема – потврђује и Радонић.

Као сведок бројних реформи у образовању, учитељица Славица каже да јој се чини да до сада заправо „никада нису урађене праве промене”.

– Деца су преоптерећена бројем часова, по пет-шест сати везана су за столицу. Програм је некада био обимнији, у међувремену су рађена растерећења. Сећам се мојих првих генерација и шта су све морали да науче, али су они све то учили без проблема, јер су имали више радних навика – истиче наша саговорница.

Питамо и да ли су се у међувремену променили услови рада­?

– Када сам после дипломирања дошла у ову школу, мислила сам да сам ушла у свемирски брод. Имали смо изузетно опремљене кабинете за физику, стране језике… није било дана да нека страна делегација не дође да види како радимо. Директор је тада био Младен Вилотијевић. Никад нисам имала учионицу без графоскопа и касетофона, касније ЦД плејера и пројектора. Данас имам лаптоп, електронски дневник. Није било периода да нам је било шта недостајало – прича учитељица Славица.

Професор Младен Вилотијевић, који је школом руководио од 1972. до 1980. године, за школу и колектив има само речи хвале:

– Ова школа је била први светионик писмености, прва у граду која је добила Доситејеву награду, водећа у Београду, Србији и тадашњој Југославији, била је позната по добро организованом једносменском раду. То је прва школа која је имала телевизију, прва је увела рачунаре. Била је позната не само по доброј организацији, већ и по иновативном раду. Ретко која образовна установа је имала тако квалитетне наставнике – каже Вилотијевић, који се присећа да су стручњаци ОЕЦД-а боравили у школи, која се тада звала „Браћа Рибар”, и данима бележили како се у њој ради.

Важност и значај ове образовне установе за образовање поткрепљује податком да је јубилеј 260 година постојања организован под покровитељством тадашњег председника државе Јосипа Броза Тита.

На крају разговора питамо актуелног директора Младена Стевановића има ли планова, с обзиром на то да је школа реновинарана и одлично опремљена. Одговара да је превасходна намера да се повећа број ђака – што је пут којим су успешно кренули, и да се настави са унапређивањем рада наставника.

Весна Андрић

АНТРФИЛЕИ:

ЗНАМЕНИТИ ЂАЦИ

Школа је поносна на све своје ђаке и на њихов допринос науци, спорту, култури, уметности Београда и Србије. Међу њима су Михајло Петровић Алас, Стеван Мокрањац, Моша Пијаде, Павле Савић, Лола и Јурица Рибар, Владета Јеротић, Светозар Глигорић, Ружица Сокић, Никола Симић, Божа Продановић, Миња Субота…

СЛАВНИ УЧИТЕЉИ

Кроз историју школа је више пута мењала име, па се тако звала Елементарна, Мала, Варошка, Школа код Саборне цркве, Основна мушка и женска школа код Саборне цркве, Школа број један, „Браћа Рибар”, а од 1993. „Краљ Петар Први”. Утемељитељ школе био је митрополит Мојсије Петровић, који је довео прве учитеље из Русије. У овој осмолетки учитељи су били и Вук Караџић, Доситеј Обрадовић и Стеван Стева Тодоровић, који је у школе у Србији први увео наставу физичког васпитања. Занимљиво је да је у школском дворишту 1923. године одиграна прва кошаркашка утакмица у Београду.

ОДГОВОРНОСТ

– Бити на челу школе – која има традицију дугу 300 година и кроз чије учионице су прошле бројне знамените личности српске науке, образовања, културе и спорта, као ученици или предавачи – велика је обавеза и одговорност, јер у сваком тренутку осећате огромну одговорност за 584 ученика, њихове родитеље, али и колектив – каже, без дилеме, Младен Стевановић, професор српског језика и књижевности, аутор два романа и пет и по година директор најстарије осмолетке у Србији.

КУЋА СЛАВНИХ ИГРАЧАКА У НАЦИОНАЛНОМ МУЗЕЈУ ИГРЕ СТРОНГ

Најбоље играчке за сва времена

Каква веза постоји између картонске кутије, прута, ћебенцета, пластичне паткице и лутака направљених по ликовима из филмске саге „Ратови звезда” или шаха, скејтборда и Рубикове коцке? Сви су нашли место у Националном музеју игре

Кад би требало навести коју играчку су деца користила у далекој прошлости, то би сигурно био прут. Научници верују да је најобичнија грана, отпала или откинута с неког дрвета, можда и најстарија позната играчка. Као и данас, и некада су деца проналазила мању или већу гранчицу и, уз помоћ маште, претварала је у мач, штап за пењање, велику писаљку којом су шарала и остављала поруке у песку или на земљи.

Слична је прича и с кликерима. Зна се да су се малишани још у старом Египту, Риму и Грчкој забављали облим каменчићима, орасима, углачаним облуцима. Тек касније, крајем 18. и у 19. веку, у време индустријске револуције, створене су машине које су кликере правиле од стакла. И кликери се убрајају у најстарије играчке, које успешно одолевају протоку времена.

И прут и кликери су на листи педесет девет играчака које имају посебно место у дечјем свету забаве. У оквиру Националног музеја игре Стронг, у Рочестеру, у америчкој држави Њујорк, 1998. године основана је Кућа славних играчака чији одбор сваке године бира две, понекад три „бесмртне” играчке. Од мноштва приспелих „кандидата” одбор – састављен од искусних историчара и других стручњака посвећених проучавању игре – одлучује која играчка заслужује да се нађе у Кући славних. Играчка мора да задовољи неколико критеријума: да је опште позната и призната широм планете, да су се њом забављале генерације младих, да подстиче машту и креативност и да је, на неки начин, коренито променила однос према игри.

На листи играчака за сва времена тренутно су осим прута и кликера и Рубикова коцка, домине, гумена паткица, карте за играње, Барби лутка, фризби, хула-хоп, бицикл, лопта, скејтборд, лего коцке, шах, кућица за лутке, монопол, лутке направљене по ликовима чувене филмске саге „Ратови звезда”, али и Нинтендо гејм бој 2009, као и Атари 2600. Дакле, списак је веома разнородан. Одбор, који одлучује шта ће се наћи у Кући славних, очигледно се руководи идејом да играчком може да се прогласи и предмет који наизглед није директно намењен игри. Зато је у Националном музеју игре Стронг место нашла и картонска кутија.

Иако су нека деца затрпана мноштвом играчака које светле, испуштају звуке, крећу се, такве играчке често брзо изгустирају и често посегну за нечим што у основи није предвиђено за забаву. Али, суштински, баш зато што наизглед ни по чему не личи на играчку, неки предмети се уз мало домишљатости лако у њу претворе. Таква је и картонска кутија. Слично као прут, и картонска кутија, у зависности од величине, лако поприма различите намене, може да се претвори у дворац, минијатурно позориште, камион, кућицу за лутку. Могућности су неслућене.

Једна од играчака која такође не губи на популарности сигурно је и плишани меда. Остало је записано како је настао. Новембра 1902. године у Мисисипију организован је лов на медведе. Међу ловцима нашао се и тадашњи председник Сједињених Америчких Држава Теодор Рузвелт. Како није био баш вешт с пушком, једино је он остао без улова. Требало је сместа нешто учинити. Ловци су се досетили, ухватили су и за дрво везали једно црно мече. Кад је видео беспомоћно младунче, Рузвелт је одбио да га убије.

После тог догађаја, у листу „Вашингтон пост” појавила се карикатура која је исмевала Рузвелтову неодлучност. Постигнут је сасвим супротан ефекат. Председникова хуманост освојила је Американце. Руски имигрант, јеврејског порекла, Морис Мичтом, досетио се да направи плишану играчку у облику меде, коју је држао у излогу своје продавнице. Добивши дозволу од Рузвелта, плишаног је прозвао Тедијев меда (Teddy’s bear).

Подударило се да у Немачкој, у исто време, невезано од догађаја у Америци, и компанија „Штајф” такође почне с производњом плишаних меда. Зато је до данашњег дана остало неразјашњено ко је заслужан за „изум” играчке омиљене свим генерацијама. Плишани медвићи убрзо су преплавили тржиште, што се ни до данас није променило. Верује се да се годишња вредност од продаје ове играчке исказује у милионима долара.

Протеклих година сведочили смо правој грозници која је, и код нас и у свету, владала због седмог наставка филмске саге „Ратови звезда”. Кад се 1977. године појавио први наставак те приче, нико није сањао да ће имати такав успех и утицати и на индустрију играчака. Наиме, убрзо пошто је филм освојио филмске сале појавиле су се играчке по ликовима из „Ратова звезда”: Лук Скајвокер, Принцеза Леја, Дарт Вејдер, Јода, Хан Соло, Чубака и још стотине других. Те фигуре постале су омиљене дечје играчке, али ништа мање ни одраслих.

Ни скејтборд не губи на популарности. Прича каже да је настао кад су сурфери, када нису имали прилике да јашу на таласима, на даску закачили точкиће. Та прва даска, иако се показала сувише незграпном, дала је идеју произвођачима играчака да створе мању и згоднију, названу скејтборд, за освајање асфалта. Још од шездесетих година прошлог века скејтборд не престаје да одушевљава младе и оне мало старије. На листу славних уписао се 2008. године.

Припитомљени коњ четири хиљаде година верно служи људима – ратницима, пољопривредницима, путницима, користи се за вучу. Није нимало случајно што је та племенита животиња произвођаче играчака инспирисала да је претворе у играчку. У богатим аристократским породицама, посебно од 16. века, подразумевало се да дечју собу краси дрвени коњић за љуљање. Иако можда данас не ужива популарност као некада, малишани воле да узјашу дрвеног коњића и да се претварају да су у седлу правог ата.

Обичан обруч вековима деци служи као згодна играчка, могу да га „возе” по путу, окрећу га, али и да се увуку у њега и врте око кукова. У Америци су два произвођача играчака, Ричард Кнер и Артур Мелин, 1957. године дошла на идеју да направе широки обруч од пластике кога су, по једном хавајском плесу, назвала хула-хоп. Само те године од продаје хула-хопа зарадили су четрдесет пет милиона долара. И то је још једна од „бесмртних” играчака, која не губи на популарности.

Енглез Џон Спилсбери, који је израђивао мапе, 1760. године једну карту залепио је на плочу и, поделивши је на неједнаке делове, створио прву слагалицу. Идеја је одушевила многе, па су убрзо и други произвођачи играчака следили Спилсберијев пример и почели да праве „пазл”. Слагалица има разних, од оних намењених сасвим малој деци, сложених од већих делића које творе једноставну слику, до оних за које човек добро треба да се помучи, док не оконча задатак. И слагалица је још једна играчка која заузима место у Кући славних играчака.

Александра Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

ПЛАШТ ИЛИ ШАТОР

Малишани ће се радо играти и неким покривачем, било да је то ћебенце, танак јорган, велики фротир. Зато је и покривач заслужио место у Кући славних. Уз мало маште, ћебенце постаје витешки огртач, принцезин вео, летећи ћилим. Ако се развуче између две столице, претвара се у шатор или неку тајну одају.

БУДИТЕ ПРЕДЛАГАЧ

Свако има право да оде на сајт http://www.toyhalloffame.org/nominate и предложи играчку за коју мисли да би требало да заузме место у Кући славних. Наравно, предлог треба и да образложи и објасни зашто мисли да би баш одређена играчка требало да се придружи експонатима Куће славних играчака.

БИБЛИОТЕКЕ И АРХИВИ

Национални музеј игре, углавном познат само као Стронг, откад је основан, 1969, претрпео је велике промене. Сада се простире на површини од двадесет шест хиљада квадратних метара. Обједињује Интернационални центар, који се бави историјатом електронских игара, Кућу славних играчака, Кућу славних видео-игара, Брајан Сатон-Смит библиотеку, Архив игре, Вудбери школу и часопис „American Journal of Play”.

НЛП – ИСТРАЖИВАЊЕ СТРУКТУРЕ НАШЕГ СУБЈЕКТИВНОГ ИСКУСТВА

Развијање емоционалне интелигенције ученика

Социјалне вештине су одлучујуће у раду са особама са којима ступамо у односе. Ако их немамо, може да дође до усамљености и недостатка сарадње. Позитивни односи су предуслов учења, јер је учење социјална активност

Једна од најважнијих ствари којом школа може да допринесе припреми ученика за живот јесте развијање емоционалне интелигенције, будући да је то од кључног значаја за њихов успех у свим аспектима живота. Социјалне вештине су одлучујуће у раду са особама са којима ступамо у односе. Ако их немамо, може да дође до усамљености и недостатка сарадње. Сем тога, позитивни односи су предуслов учења, јер је учење социјална активност.

Емоционално интелигентни људи имају способност препознавања осећаја у себи, повезивања са другима и разумевања њихових осећања, савладавања негативних емоционалних импулса и бирања реакција, које су засноване на разумевању ситуација или околности у којима се налазе. Даниел Големан дефинисао је емоционалну интелигенцију следећим особинама: самосвест, самоконтрола, емпатија, лична мотивација, спретности у односу.

Развијање карактеристика емоционалне интелигенције је циљ радионице неуролингвистичког програмирања (НЛП) за ученике, који се остварује захваљујући моделима и техникама неуролингвистичког програмирања.

У уводном делу радионице ученицима Средње грађевинске, геодетске и школе за заштиту животне средине у Љубљани, на основу неуролингвистичког комуникационог модела, појашњава се како људи у процесу прихватања информација и њиховог филтрирања стварају својствено поимање света, које називамо реалност. Ученици на тај начин освешћују комплексност нашег поимања света, особа и догађаја, које се у моменту кад их прелијемо у наше унутрашње представе и сачувамо у памћењу могу више или мање удаљити од праве реалности.

Информације које појединац усваја, преко својих пет чула, преносе се у мозак који их дешифрује, даје им значење и ствара унутрашњу представу доживљене појаве, односно животног искуства. Међутим, пре стварања унутрашње представе, информације налећу на филтере, који их по правилу трансформишу, могу их искривити, генерализовати или избрисати. Филтери, који утичу на усвајање улазних информација, могу да буду претходна искуства појединца, његове успомене, језик, општа оријентација, ставови које појединац има о себи и о свету. Све то утиче на то како ће појединац себи да преведе информацију и какво ћe значење да јој припише. У практичном делу радионице ученици врше неуролингвистичко програмирање, користећи технику перцептивних позиција, која отвара врата у модел света друге особе, омогућава нам разумевање њене субјективне реалности, објективнију перцепцију ситуације и већу флексибилност у комуникацији.

Ученик бира ситуацију са одређеном особом, или однос који жели да унапреди, и дефинише три положаја у простору који представљају три перцептивне позиције. Прва перцептивна позиција представља виђење и доживљавање ситуације сопственим очима. Друга перцептивна позиција представља тачку гледишта друге особе са којом желимо да унапредимо однос. Трећа перцептивна позиција јесте позиција посматрача, који је емоционално неуплетен. Кад се у свом уму пребацимо у трећу перцептивну позицију, можемо да видимо и чујемо себе и другу особу без емоција, као да смо мува на зиду. То је позиција у којој се одвија процес анализирања и учења. Можемо да посматрамо динамику односа између особа у првој и другој позицији и дођемо до увида у то каква је порука односа и шта треба да изменимо код себе, како бисмо остварили промену у односу, односно жељени резултат комуникације.

Ученици изводе вежбе у пару и при томе један од ученика игра улогу „тренера” и води другог ученика кроз све фазе. Први корак вежбе укључује симулацију изабране ситуације са другом особом и свеобухватно доживљавање интеракције из прве перцептивне позиције. Приликом доживљавања ситуације својим очима ученик усмерава пажњу на своје осећаје, мисли и циљ.

Следи преузимање друге перцептивне позиције, кад ученик прелази у положај друге особе. Ту такође укључује сва чула и из друге перцептивне позиције посматра себе – сад може да открије како се друга особа осећа. „Тренер” га такође позива да у улози друге особе себи постави питање да ли би себи дао неки савет како да се другачије понаша, реагује.

Следи прелазак у трећу перцептивну позицију посматрача, при чему ученик дисоцирано, емоционално неуплетено посматра интеракцију између себе и друге особе – мимику, кретње и тон гласа. „Тренер” га позива да обрати пажњу на евентуалне увиде и савете у вези са наставком рада у односу.

Други део вежбе представља понављање сва три корака. Ученик поновно преузима све три перцептивне позиције, али са том разликом што овог пута уноси промене у своје понашање, уважавајући прихваћене увиде и савете, а при том посматра евентуалне промене у односу, реакцијама и емоционалном стању и себе и друге особе.

Емоционална интелигенција може да се научи, развија и унапређује, а један од начина сигурно је и развијање вештине употребе перцептивних позиција. Наиме, све три перцептивне позиције могу да буду део наше пажње, што нам омогућава свеобухватније доживљавање интеракције са другим људима. Мисаона провера различитих перцептивних позиција у датој ситуацији омогућава нам да искусимо себе, своје поступке, њихов евентуални утицај на друге и утицај других на нас, као и уравнотеженији приступ сопственом размишљању и последичном поступању. А флексибилност у мишљењу и поступању јесте кључна особина успешних, емоционално интелигентних појединаца.

мр Сташа Крстић Флорјанич, професор енглеског језика, магистар економије међународно сертификовани НЛП тренер

АНТРФИЛЕИ:

ТРИ ПЕРЦЕПТИВНЕ ПОЗИЦИЈЕ

На крају радионице ученици извештавају о увидима приликом доживљавања све три перцептивне позиције, као и о последичним помацима у размишљању и новом поимању изабране ситуације. Вежба са перцептивним позицијама омогућава увид и разумевање модела света других људи. Увиди и спознаје, које ученици усвајају, у њима покрећу помаке у поимању, размишљању и доношењу одлука, те их мотивишу за промену понашања.

СУБЈЕКТИВНИ МОДЕЛ СВЕТА

Исти догађај или исту реченицу различити људи могу другачије да тумаче и да другачије реагују. Последично, сви људи обликују сасвим свој, субјективни модел света у коме живимо, што би у међусобној интеракцији требало уважавати и поштовати.