ОСНОВНЕ И СРЕДЊЕ ШКОЛЕ У СРБИЈИ 27. ЈАНУАРА ПРОСЛАВЉАЈУ ШКОЛСКУ СЛАВУ

По духу и замисли Светог Саве

Традиционалним приредбама и свечаностима, уз Светосавску химну, основне и средње школе у Србији 27. јануара прослављају школску славу Свети Сава, у знак сећања на утемељивача српске цркве, државе и школства.

Истог дана у Влади Србије министар просвете Младен Шарчевић уручиће Светосавске награде за 2017. годину најзаслужнијим појединцима, установама и организацијама за изузетне резултате у области образовања и васпитања, унапређења образовно-васпитне праксе и развоја научних и уметничких достигнућа у образовању.

На конкурс за највеће признање у просвети и науци пристигло је____ пријава, а биће додељено___ награда, сазнајемо у Министарству просвете.

У вечерњим сатима у Народном позоришту у Београду одржаће се свечана академија, очекује се присуство великог броја угледних личности из јавног и културног живота, представника Српске православне цркве, академске заједнице, а међу незаобилазним гостима су и наставници основних и средњих школа и, наравно, ђаци. У културно-уметничком делу програма наступиће, између осталих, Филхармонија младих и ученица допунске школе из Штутгарта, која ће говорити беседу владике Николаја Велимировића.

Присутним званицама обратиће се министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић, који за „Просветни преглед” открива да ће управо Светом Сави поднети извештај о досадашњем раду.

– То ће бити моје друго присуство на Светосавској академији. У прошлогодишњем обраћању на академији, које је било неколико месеци после мог доласка на чело Министарства просвете, науке и технолошког развоја, најавио сам пут којим би требало да се иде у просвети, цитирајући Андрићеве „Знакове поред пута”. После више од годину дана рада тај пут је видљив и већ имамо неке резултате. Ове године се обраћам Светом Сави као некоме коме ја подносим извештај и по чијој замисли и духу радим. Јер ако је он пре више од 800 година усмерио Србију ка тадашњим најбољим моделима, а Источно римско царство је то свакако било, онда смо и ми данас дужни да радимо исто. Да видимо који су то европски и светски модели на које треба да се угледамо и да не будемо задовољни сами собом без разлога –каже Шарчевић.

Минстар верује да је Свети Сава данас међу нама поздравио би реформске потезе, који су започети. – Кратко је време да се то дубље сагледа и да имамо неке видљивије резултате, али постављени су добри темељи и у правом смеру трасиран је пут нашег образовног система – сматра министар Шарчевић.

Свети Сава је рођен као Растко Немањић, трећи и најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане, високе племкиње са византијског двора. Верује се да је рођен 1175. у селу Мишчић у Рашкој, недалеко од прве Немањине владарске задужбине манастира Ђурђеви ступови у Расу. У Ђурђевим ступовима стекао је прво образовање. Окренут молитви и духовном животу, уз широко образовање „засновано на старословенској и византијској лектири”, упркос противљењу родитеља, замонашио се у грчком светогорском манастиру Ватопед и добио духовно име Сава.

Заједно са оцем, који му се придружио на Светој Гори као монах Симеон, оснива манастир Хиландар, један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Подизао је манастире, цркве, болнице и значајно утицао на развој култа свог оца, Светог Симеона Мироточивог. Скоро три деценије учествовао је у вођењу српске државне политике.

Преминуо је 1236. у Трнову (Бугарска), враћајући се у Србију са другог путовања по Светој земљи. Сахрањен је у трновској цркви Четрдесет мученика, а краљ Владислав преноси стричеве мошти у манастир Милешево. Синан-паша је 1594. мошти Светог Саве пренео из Милешеве у Београд, где их је спалио. Након ослобођења од Турака, на месту где су мошти спаљене подигнут је храм посвећен Светом Сави, у знак захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву. 
Дан када је умро – 27. јануар 1236. године црква је установила као празник, којим се обележава његов живот и дело.

В. А.

АНТРФИЛЕИ:

ШКОЛСКА СЛАВА

У Србији је прослава Светог Саве као школске славе регулисана 1823. наредбом кнеза Милоша Обреновића, а потом и законом 1840. у време владавине кнеза Михаила. У то време настала је и Светосавска химна, која се сматра најстаријом српском химном. После Другог светског рата светосавске приредбе одржаване су само у храмовима СПЦ, деци су дељени пакетићи. Од 1990. године Свети Сава вратио се као слава у српске школе.

НАСТАВНИЦИ РЕЦИТАТОРИ

Београдска Основна школа „Љуба Ненадовић” ове године прославиће школску славу на несвакидашњи начин – у приредби ће осим ђака учествовати и наставници, који ће рецитовати и певати у хору.

– Идеја је била да прославу школске славе осмислимо на другачији начин, јер смо до сада радили драматизације дела Светог Саве, приказивали његов одлазак у манастир… Наставници српског језика предложили су да у приредби учествују и колеге, велики број је то са задовољством прихватио, иако је било на добровољној бази – каже Весна Блажевић Лужајић, директор школе „Љуба Ненадовић”.

ЕЛЕКТРОНСКИ СЕРВИСИ У ПРОСВЕТИ: БОЈАН РАДИЋ, САВЕТНИК ЗА ИНФОРМАЦИОНО-КОМУНИКАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА

У сусрет дигиталним наставницима

Склопили смо уговор којим информатички треба да опремимо сваку школу. То је огроман пројекат, вредан 70 милиона евра и спроводи се у сарадњи са Европском инвестиционом банком, која је препознала важност посла

Када је, у септембру прошле године, после вишегодишњих појединачних покушаја, у школе у Србији организовано, као пројекат Министарства просвете, науке и технолошког развоја, ушао пилот-пројекат електронског дневника, било је планирано да се у првој фази, постепено, имплементира у 200 школа.

На крају првог полугодишта есДневник у многим школама оберучке je прихваћен, у неким се још навикавају, а чињеница је да је интересовање веће него што је могло да се претпостави.

То је био повод да разговарамо са Бојаном Радићем, саветником за информационо-комуникационе технологије у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, који је задужен за пројекат еПросвета, односно увођење електронских сервиса у образовни систем Србије.

– Прва идеја је била да пустимо до 200 школа у овој школској години, међутим, када смо тражили да се додатно пријаве и друге школе које су заинтересоване, сада имамо 500 пријављених.

У ком обиму се користи есДневник, да ли су га сви у потпуности применили?

– Нису. Имамо три нивоа коришћења. Први су они који есДневник апсолутно користе у свакодневном раду – не постоји папирни дневник. Ту имамо и најбоље резултате, дневници су пуни, буквално све информације су уписане и све веома добро фиункционише. Овај ниво је и најзахтевнији. У свакој учионици или кабинету имамо или рачунар или таблет, као и неку врсту интернет конекције.

Други ниво су школе које раде дупли унос – папирни и електронски – и то је заправо дуплирани посао. Настојимо да што мањи број школа буде у тој фази.

Има ли неких проблема, са каквим препрекама се суочавате?

– Када смо кренули 1. септембра, основне школе могли смо да пустимо на електронски унос, али средње нисмо, јер нас је закон спречавао. У Правилнику о педагошкој документацији писало је да се педагошка документација у средњим школама води у папирном облику. То није био случај за основно образовање, где нам је било лакше.

Сада, када је нови закон ступио на снагу, имамо могућност да се и у средњим школама ради електронски, што смо и имплементирали где год су школе биле адекватно опремљене.

Занимљиво је да школе које су биле оптерећене дуплим послом, односно које су паралелно водиле електронске и папирне дневнике, сада чисто електронско вођење доживљавају као најбољу могућу ствар. Што оно заправо и јесте. Наравно, олакшано нам је тамо где је настава кабинетског типа, јер ту можемо да имамо десктоп рачунар, а тамо где су класичне учионице ту не можемо да имамо рачунар, јер може да дође до оштећења и онемогућења рада, па морамо да имамо лаптопове и довијамо се. Неопходна нам је прво инфраструктура, јер је сам есДневник веб-портал. Он је у АМРЕС-у и исључиво му се приступа онлајн.

Схватили смо и да неке школе немају довољан број обучених људи који би могли да их доведу до нивоа ИКТ опремљености неоходног за коришћење есДневника. Чак и школе које имају добру вољу и довољно новца, које могу да нађу спонзоре – и даље не знају шта им треба, лутају.

Те школе ми „водимо”, сарађујемо са њима, како би што пре достигле потребну опремљеност, дајемо им најразличитије савете – од онога што треба урадити до тога шта је скупо од опреме и где се може наћи јефтиније.

То све финансирају локалне самоуправе?

– Тамо где је локал „јак”, то је већ исфинансирано. Тамо где су самоуправе сиромашније, гледамо да ли можемо нешто да им обезбедимо од донација, а и они сами покушавају да се снађу. Родитељи се најчешће удружују да учитељици, која ради с њиховим разредом, купе рачунар и потребну опрему, али мрежа се другачије поставља и одржава, није тако једноставно.

Када смо први пут разговарали о овоме са министром просвете, он је имао идеју да се направи информациони систем за саме школе, од кога би баш оне имале бенефит. Јер, „Доситеј” и други системи усмерени су на манипулацију података од стране Министарства, оно од тога има користи.

Електронски дневник је први сервис намењен искључиво школама и од њега оне и наставници, деца и родитељи треба да имају корист. Једини услов за то био је да не користимо никаква додатна средства. Наравно да систем није бесплатан, али веома смо поносни што смо то остварили без захватања у буџет.

На који начин и ко је све учествовао у реализацији пројекта?

– То нису тајни подаци. На почетку гледали смо који су пројекти тренутно активни у оквиру самог Министарства и коју опрему и софтвер можемо да искористимо, како бисмо извели шта смо наумили.

Прва ствар коју смо решили јесте да читав систем буде модуларан. Примера ради – систем аутентификације – направили смо тако да се не користи само за есДневник, већ да може да се користи и за друге сервисе, које будемо пуштали. Тиме смо уштедели време, а добили смо и да ученици, родитељи и наставници, који их користе, немају посебне шифре и корисничка имена „за све живо”. Са једном шифром улазе на панел и бирају жељени сервис.

У децембру 2016. у Министарству смо евидентирали пројекат Microsoft Connectivity, који је у том тренутку због неких процедуралних ствари био пред гашењем, а вредан је више од два милиона долара. Тражили смо да се, ипак, активира и из њега спроведу све предвиђене ствари, што подразумева опремање 40 школа из руралних делова Србије, које би требало да добију бежичну интернет мрежу. Тада смо схватили да аутентификација, која се користи, иде Мајкрософтов активни директоријум и да то можемо да искористимо, па смо исти метод применили и на остале кориснике које имамо у систему. Будући да се тај сервер, према пројекту, налази у Академској мрежи Србије (АМРЕС), апсолутно је безбедан и нама доступан. Сви подаци о ученицима, који су посебно осетљива лица, налазе се у Србији, чиме је у потпуности испоштована законска регулатива.

На сличан начин изводили смо и остале модуле од оног што нам је било већ на располагању. Наравно, огромни изазов је био да се све усклади.

Како решавате проблем набавке и стандарда неопходних рачунара и опреме?

– Што се опреме по школама тиче, схватили смо да је шаролика, јер је купована стихијски, нема могућности контроле, па смо покушали да нађемо донаторе, како бисмо увели неки ред у то шта се купује и у ком правцу идемо, каква је стратегија, да се стандардизују спецификације набавке. Донекле смо и успели, мада су ту потребна и највећа средства.

Са Министарством трговине, туризма и телекомуникација (МТТТ) у августу прошле године склопили смо уговор којим треба да опремимо сваку школу. То је огроман пројекат вредан 70 милиона евра и спроводи се у сарадњи са Европском инвестиционом банком, која је препознала важност тог посла.

Наш наум је да доведемо интернет до сваке школе и он ће бити повезан са Академском мрежом, како бисмо могли да филтрирамо садржај у складу са потребама школа, да буде прикладан за децу. Веома се ослањамо на МТТТ и имамо само хвaлe за њихову оперативност. Они руководе АМРЕС-ом, а кроз ту изузетну сарадњу од њих добијамо све што је потребно Министарству просвете.

Тих 70 милиона евра, поред тога што треба да доведе интернет до школа, треба да обезбеди и рачунарску мрежу у самим школама, којом ће управљати АМРЕС, како би саме школе биле растерећене и у смислу посла и средстава. Такође, идемо и на опремање кабинета, како би електронски сервиси – и они који сада постоје и они који су планирани – могли да се спусте на ниво сваке учионице.

Добро је што смо кренули у овај поступак, али треба напоменути да је за његово спровођење потребно време. План је да се све заврши за око три године, у ком периоду би све школе требало да буду опремљене и функционалне.

Међутим, идеја је била да не чекамо да се све опреми, него да кренемо даље. Зато смо и почели са есДневником. То је онај нулти, основни сервис, који наставника доводи у ситуацију да свакодневно користи рачунар или таблет, да постаје фамилијаран с технологијом и да прелази на напредне сервисе.

Који су то напредни сервиси?

– Нова информација за ваше читаоце, која је потпуно сигурна, јер је прошла буџет, јесте да од првог септембра ове године пуштамо и дигиталне уџбенике. Гледали смо како су неке друге земље то радиле и мислим да смо научили на њиховим грешкама. Углавном је то пуштано тако да се свима да све, па је било случајева да је велики број наставника добио технологију коју баш и не жели и можда није ни посебно способан да је користи. Такође, без обзира на технологију, чињеница је да не постоји довољно електронских уџбеника.

Каква је планирана динамика увођења е-уџбеника?

– Решили смо да прве године „направимо” две хиљаде – ми их зовемо дигитални наставници прве генерације – пионира у читавом послу. Направићемо конкурс и позвати да се јаве сви наставници. Прво морају да покажу неко знање кроз тестирање, али да и сами прођу кроз обуку за коришћење тог материјала.

Они најбољи добиће лични сет за обуку – лаптоп и пројектор – који ће им, уз интернет конекцију, омогућити да користе припремљени дигитални материјал. То је први корак.

Други је позив свим издавачима да припреме пакете дигиталног материјала, које ће наставници бирати за коришћење на сличан начин као што бирају и класичне уџбенике, оне које сматрају најбољим.

Добро је што ће електронски уџбеници за децу бити бесплатни, чиме се растерећује и кућни буџет. Наставници ће бити лиценцирани за уџбенике и за то су средства обезбеђена, а са издавачима ћемо преговарати да се у њих уклопе.

Како су повезана та два сервиса, есДневник и е-уџбеници?

– Циљ и мисао водиља идеје је да направимо једну ствар која их повезује, а то је анализа учења. Она је најмање видљива, а заправо најзначајнија.

У дневник записујете сва постигнућа деце и од тога је могуће направити статистичке податке и анализирати их. На пример, кроз анализу дођете до чињенице да имате део градива који је деци на ширем нивоу неразумљив. Аутоматски то можете да сигнализирате ономе ко прави уџбенике и дигиталне образовне садржаје. Тај део онда може тренутно да се мења, да се допуни, оплемени, поједностави, обради са више детаља…

Та иста информација се аутоматски шаље и деци, која имају приступ делу дневника намењеног њима, као и самим наставницима, који на том материјалу са ученицима могу да додатно раде кроз допунску или додатну наставу.

Тако правимо круг повезаности који мора да функционише – наставници, аутори и издавачи, ђаци… Тиме добијамо квалитетније уџбенике, а не чекамо по три године да се појаве исправке и допуне. То је, заправо, највредније у читавој ствари.

Који се стандарди захтевају за електронски формат уџбеника?

– У децембру смо Заводу за унапређивање образовања и васпитања дали да оформи стандарде за е-уџбенике и на томе се сада ради. Идеја је да се крене само са првим и петим разредом, како бисмо се синхронизовали са текућим променама у курикулуму. У настави за први разред водили смо рачуна да коришћење технологије буде избалансирано, како се не би запоставила ни моторика ученика, као ни њихов контакт са класичним књигама. Све се то заснива на анализи учења.

Такође, све креће следеће школске године, јер не би било у реду да причамо о нечему као теоретски лепом, а да са друге стране беспотребно губимо време. План можемо да спроведемо брзо и да добијемо неке видљиве резултате, које ћемо користити као подлогу, основу да идемо даље.

Који проблеми су Вас дочекали у овој фази?

– Иако није било тако планирано, схватили смо да морамо да се бавимо техником. Многи су рекли да се у то не упуштамо, нарочито не у лиценце, али док не кренете и не знате шта имате. Успели смо да склопимо уговор са Мајкрософтом, да добијемо лиценце по повлашћеној цени за све нове рачунаре. За информатику у петом разреду прошле године успели смо да обезбедимо 700 рачунара, на шта сам стварно врло поносан. Добили смо одличне цене за лиценциране компјутере, који ће моћи да раде бар шест година, надамо се.

Потребе за опремом пратимо кроз неколико извора. Један је информациони систем „Доситеј”, други је оно што школе пријављују као основна средства рада, а трећи је оно што реално забележимо на терену.

Дешава се да школе велики број рачунара не отписују, не знам који је разлог. Да ли се плаше да буду запамћени као неко ко је отписао, на пример, 300 рачунара… – не знам. Има их и које желе да се прикажу у бољем стању, а неки у горем од оног какви јесу. Такође, постоје случајеви нерационалног и неправилног коришћења рачунара, али не желим сада да именујем најекстремније примере, радимо на њиховом поправљању.

Шта је, по Вашем мишљењу, решење тог проблема?

– Потребно је подићи свест самих школа да оно што имају морају да користе – и да користе како треба – за наставу! И сам есДневник их на то тера. Имали смо пример рачунара који је у школе стигао кроз Развионицу и сада се користе кроз тај пројекат. Захваљујући новонабављеној опреми, имамо и повећање дигиталног садржаја који наставници сами праве, а временом очекујемо и повећање квалитета тог материјала.

Министарство је имало идеју, по угледу на Хрватску, да локална самоуправа ради и одржавање рачунарске опреме по школама, али то се испоставило као неадекватно, јер у сиромашним срединама, на пример, локалне самоуправе немају капацитет за то. Постојала је и идеја да ми, као Министарство, то преузмемо. Али тада бисмо добили нешто што не желимо, а то је да се бавимо стварима које нису у нашој ужој надлежности. Шта је следеће, да запослимо зидаре да зидамо зграде? То није решење. Зато смо рашчланили шта имамо у систему и шта сервисери по малим срединама могу да покрију. Многи живе од јавног сектора, а то је и нама начин да помогнемо ИТ предузетнике на локалу,

Како се то одвија конкретно, на терену?

– Закључили смо да један део у школама локални сервисери нису у стању да одржавају, а то је дигитална учионица. Једноставно, са тиме се нису сретали. Таквих кабинета имамо на две хиљаде локација, које смо у протеклом периоду опремили, од 2011. године, у сарадњи са Министарством за телекомуникације. Зато смо запослили 40 људи, које смо обучили да одржавају оно што сервисери не могу. То је погрешно протумачено у јавности, неки су рекли да са 40 људи желимо да покријемо све школске рачунаре у Србији, што је далеко од реалности.

Кроз евалуацију је показан успех таквог концепта и школе су задовољне организацијом и квалитетом пруженог сервиса. Наравно, све привремене мере, док не заменимо опрему новом кроз пројекат који смо помињали.

Чиме сте посебно задовољни?

– „Колатерална добит”, то посебно истичем, јесте што су наставници сами постали вољни да се брину за одржавање и правилно коришћење рачунара! Пре свега, побрисали су приватне датотеке, које су оптерећивале систем, а више су се заинтересовали како да што боље искористе опрему.

Једна од главних ствари које Министарство просвете има јесте људски ресурс. Без обзира на то што се то често посматра као мана, заправо је предност. Кад имате огроман број људи, ако их мотивишете (што не мора бити само новчано), они налазе другачија, креативнија решења.

Један од таквих примера јесте како смо открили да се мултипоинт сервери из учионица могу изместити до 45 метара удаљености, чиме се ослобађа простор, а ученици не могу да „чачкају”, да их случајно нешто поремети или искључи. То су открили у једној школи и поделили знање са колегама у читавој земљи. Ако свако по мало истражи, добијамо добре резултате и те информације брзо се рашире.

Друга ствар је што нам је Мајкрософт омогућио да бесплатно користимо Офис 365 у онлајн варијанти. И у том случају сви креденцијали и даље су у Србији. Ако бисмо хтели да користимо само Gmail за децу, примера ради, кршили бисмо закон, слањем њихових осетљивих података у иностранство. Са Офисом 365 све остаје у Академској мрежи Србије.

Планирате ли још неки сервис?

– Трећа ствар коју радимо, у сарадњи са Министарством културе и информисања, јесу виртуелни музеји, кроз пројекат дигитализације културне баштине (о чему је „Просветни преглед” недавно детаљно и писао, прим аут.). Намера је да виртуелне посете буду добра припрема за физичку посету конкретним музејима и поставкама.

Циљ нам је да дигитализовану баштину користимо у настави и да је учинимо приступачном деци, посебно кад је о лектири реч.

Како бисте сумирали досадашње бенефите од електронских сервиса?

– Једна од лепих ствари које су унапређене кроз есДневник свакако је и оцењивање. Уз остало, у напомене наставник уписује шта је ученик одговарао, колико је знао, али и – шта још треба да унапреди како би имао бољу оцену. Штета је што ученици и њихови родитељи то тренутно не могу да виде, да приступе тим подацима, али на томе се ради и биће решено.

Кад дође родитељ, постоји образложење због чега је тачно успех неког ученика такав и такав и то може да се провери кроз конкретне оцене добијене било кад током школске године. То је требало и досад да се ради, али сада је имплементирано у електронски систем. Ово је први пут да сви алати, који су постојали и у папирном дневнику, могу ефикасно и да се користе. Електронски дневник све статистичке податке за аналитику рачуна аутоматски и добијате све кључне податке, који могу да буду школи индикатор за крупне промене, као што су, на пример, подаци о изостанцима…

Највећу рекламу есДневнику дали су сами наставници, јер су све податке за тромесечје аутоматски добили, уз могућност штампања свих извештаја.

Примера ради, можете поредити своју школу са осталим школама у систему по свим параметрима. Замислите шта то значи за родитеља кад бира у коју ће школу да упише дете, да може да види просечан успех у свакој школи, учешће и резултате на такмичењима и тако даље.

С обзиром на то да је систем рађен модуларно, предност је што, чак и кад се људи који на њему раде, неминовно, буду мењали, може да се настави са надоградњом тамо где се стало, без застоја и губитака.

Дамир Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

ПОРЕЂЕЊЕ СА ХРВАТИМА

Како бисмо упоредили обим посла, у односу на хрватски CarNet, који у читавом систему има 800 школа, ми имамо више од 3500 основних и средњих школа са свим истуреним одељењима, односно то је број локација на којима се одвија настава и које треба умрежити и опремити.

Хрватски пројекат је прво кренуо у три школе, проширио се на 28, да би дошао до бројке од 80, када је систем коначно успостављен.

Из размене искустава са њима, осим крупних пројектних ствари, добили смо и доста добрих идеја и унапређења у практичним стварима, као што је организација, дизајн интерфејса портала и томе слично.

Леп пример је о увођењу паметних табли, прича Бојан Радић.

– Седели смо и причали о идеји да свака школа у Србији добије по једну паметну таблу, уређај који просечно кошта око 800 евра. У Хрватској, у сарадњи са њиховим Електротехничким факултетом, схватили су да могу да направе уређаје који ће радити исто што и паметне табле, али по цени нижој од сто евра. Разлика је невероватна, па смо их замолили за тај пројекат и не само што смо добили како се то ради, него смо бесплатно добили и софтвер. Сва та сарадња доводи до тога да и они и ми будемо бољи!

АНТРФИЛЕ

ИСКУСТВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Када смо уводили есДневник, причали смо и са колегама из Црне Горе како ћемо све завршити у потпуности за четири године и како је то велики изазов. Од њих смо чули како су све увели за само годину дана. Па чекајте, колико имате школа – 198?! Само наш пилот сада има дупло више!

Међутим, они свуда имају дупли унос и то је велики посао, а тачност података је нижа од 80 одсто. То је и нормално кад неког терате да ради двоструки посао! Такође, други проблем је што наставници оно од чега имају корист попуњавају апсолутно тачно, а када синхронизују документацију на недељном нивоу, неке ствари занемарују или не уписују потпуно детаљно у електронске дневнике.

АНТРФИЛЕ:

ИЗАЗОВИ

Кад је о информатици реч, стварно је било изазова о којима нисмо ни сањали. На пример, родитељи, што је нормално, треба да виде оцене свог детета. Имамо два закона који су у сукобу. У породичном, родитељ има право и дужност да се стара о образовању свог детета, док по другом дете старије од 14 година треба да да сагласност родитељу да види оцену. Верујем да ЕУ, упркос напредним прописима, има механизме којима се такви проблеми превазилазе, само они још нису стигли код нас. Нисам сигуран шта смо тиме покушали, али дошли смо до тога да имамо изазов, тренутно највећи.

Радимо тако што нешто направимо, па се саветујемо са Канцеларијом повереника за права грађана, где нам кажу да нешто не може, али мени смета што не можемо да добијемо савет – како то може да се изведе. То би подигло и квалитет нашег рада.

АНТРФИЛЕ:

ПОЖАР У ГИМНАЗИЈИ

Када је недавно подметнут пожар у Првој крагујевачкој гимназији, директор је, између осталог, изјавила и да дневници нису угрожени. Пламен их није прогутао зато што је и та школа у систему есДневника, па је документација у клауду, безбедно се чува на серверима Академске мреже Србије.

СТАВ СТРУКЕ: ЗЛАТКО ГРУШАНОВИЋ, ДИРЕКТОР ЗАВОДА ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Шта све треба да се уради

Моји запослени и ја имамо низ идеја, али у овом тренутку се боримо да све започете послове са Министарством просвете, науке и технолошког развоја урадимо до краја

Не бих о манама постојећег образовног система, више бих шта све треба да се уради, елем, то и ионако јесте посао Завода, да унапређује образовање. Многе послове Министарство просвете, науке и технолошког развоја отпочело је и увелико ради, тј. радимо заједно: промена програма, национални оквир, реформа гимназија, обука наставника, подизање информатичке компетенције, дуално образовање… Сви ти послови су директни послови ЗУОВ-а. Моји запослени и ја имамо низ идеја, али у овом тренутку се боримо да све те започете послове са Министарством урадимо до краја.

А за следећу годину послови ЗУОВ-а су следећи: Обука 19.000 наставника у првом и петом разреду осмолетке и првом разреду гимназије. Обука ће трајати три дана, (2+1), и обуку ће радити водитељи из читаве Србије. Исти Центар, а то је Центар за професионални развој, треба да акредитује семинаре (пристигло је око 1200 семинара ) и да у оквиру свог редовног посла школама пружи подршку.

Центар за развој програма и уџбеника имаће такође много посла, а то је да прегледа све уџбенике по новом програму, а ми очекујемо велики број и кратак рок за преглед тих уџбеника, како би следеће школске године наставници имали и уџбенике по новом програму, као што ће и проћи обуку према новим програмима. Истовремено, Центар ради програме за други и шести разред и реформу целе гимназије, а паралелно учествује и у изради програма обуке са Центром за професионални развој.

Центар за стручно образовање и образовање одраслих такође ће имати много посла у следећој години, пре свега у изради профила за дуално образовање и на модернизацији одређених профила. Завод у својој историји није имао толико послова у исто време, јер је у истом тренутку покренут велики број реформи чији је циљ унапређивање образовања. Највећи задатак и изазов јесте да, и поред обимног посла и мањка времена да све то урадимо, све задатке у предстојећој години урадимо квалитетно. То је примарни задатак свих нас у ЗУОВ-у и ми ћемо се потрудити да то и урадимо на тај начин.

Но, у свему томе нема краја пословима ЗУОВ-а. Завод учествује и у међународним пројектима, нарочито је Центар за стручно образовање активан у раду са Привредном комором, али и остали центри, било да је у питању Уницеф или ЕТФ организација. Такође, наши запослени су често као стручњаци позивани да раде у многим радним групама, пре свега на изради закона и правилника и сл.

Као што видите, за установу са 80 запослених, имамо доста посла, али надам се да ћемо сваки предах који добијемо искористити и за осмишљавање и остваривање наших идеја, што се каже, „за душу”, да нешто допринесемо. Идеја и смисао Завода и јесу, пре свега, у његовом називу, што често понављам, желим да се наметнемо као институија која води и даје идеје и предлоге унапређивања образовања и пре него што нам неко додели исте или другачије задатке.

ОСНОВНА ШКОЛА „САВА ЈОВАНОВИЋ СИРОГОЈНО” У ЗЕМУНУ

Подршка и ослонац за децу и струку

Да би се постигли резултати у раду са децом са посебним потребама неопходно је много знања и искуства. Стручни мобилни тим земунске школе помаже наставницима и учитељима у редовној настави да се лакше носе са проблемима, који су им недовољно познати

Смештена у мирном делу Земуна, Основна школа „Сава Јовановић Сирогојно” оставља утисак оазе мира и спокоја. Мирис рузмарина, којима је оивичена стаза ка улазу, засaди воћки и цвећа, прилагођена игралишта и мозаик на зиду изнад улаза доприносе утиску да долазите на место на коме су сви добродошли. Баш као и пријатно уређен и беспрекорно чист унутрашњи простор и осмеси запослених у овој установи, која се бави образовањем ученика са различитим облицима менталне ометености.

Школа је основана 1966. године, као специјална школа која образује децу са сметњама у развоју. Од 2010, у складу са Законом о васпитању и образовању којим је уведена инклузија, губи статус специјалне школе и укључује се у редовни образовни систем.

Од 174 запослена у школи само десеторо је ван струке, а највише је олигофренопедагога, обучених за рад са децом са менталном ометеношћу. Тренутно раде са око 180 ученика са различитим сметњама, од лаке и умерене до вишеструке менталне ометености, као и са децом са аутистичним спектром, у одељењима са највише седморо ђака. У њеном склопу су и издвојена одељења у Сурчину, Батајници, Добановцима и Јакову, као и у земунској Оснoвној школи „Сутјеска”.

– На основу искуства, које смо стекли као специјална школа, од старта смо били свесни да ће наставницима у редовној настави бити потребна значајна подршка у раду с инклузивном децом. Да би се постигли резултати, неопходно је много знања и искуства, а просветни радници у редовним школама не могу се за кратко време обучити за све специфиче случајеве, када је реч о деци с посебним потребама. Препознали смо нашу улогу у друштву и основали стручни мобилни тим, како бисмо им помогли да се лакше носе са проблемима, који су им недовољно познати – каже директор школе Салим Горанац, специјални педагог и олигофренопедагог.

Тада су потписали протокол о сарадњи са 21 земунском основном школом и почели да пружају услуге наставницима, учитељима и родитељима у редовним школама, искључиво на волонтерској бази. Од пре две године, осим школа у којима раде издвојена одељења, мобилни тимови из „Сирогојна” обилазе и школе на Новом Београду, а потписан је и протокол о сарадњи са Предшколском установом „Др Сима Милошевић” у Земуну.

Такође, у школи постоји и развојно одељење, за децу од три до пет година, јер је рад са децом са сметњама у развоју у раном периоду кључан за постизање резултата, а свака изостављена година може му нанети огроман губитак.

У току је регистрација установе као ресурсног центра, чиме ће се њена делатност проширити на пружање услуга школама у читавој Србији.

Показало се да постоји огромна потреба за ангажовањем мобилних тимова, с обзиром на стручност и образовање, али и велико искуство дефектолога.

Сарадња почиње тако што школски тим за инклузивно образовање –психолог, наставник и директор матичне школе – напише допис ОШ „Сирогојно” и објасни проблем који је детектовао. У року од неколико дана стручни мобилни тим (логопед, дефектолог и по потреби психолог или социјални радник) одлази у школу и тестира дете, како би проценио која врста проблема и помоћи је потребна. Рад са дететом наставља се до краја школске године, уз редовне посете школи, у просеку два пута недељно. Практикује се да на логопедски третман родитељи доводе децу у школу у Земуну, како би се радило у најсавремније опремљеним кабинетима.

Такође, у школама које се обрате за помоћ ради се и са наставницима и учитељима. Најчећи проблеми, на које мобилни тим наилази, су несналажење са хиперактивном или хипоактивном децом, неадекватна процена проблема које дете има и израда Индивидуалних образовних програма (ИОП), које највећи део наставника и учитеља не уме да напише. Тада мобилни тим процењује да ли ће се радити ИОП и прави план и програм рада који дете може да савлада.

– У томе полазимо од онога што дете зна, од позитивних, добрих страна, на којима градимо прилагођени програм. Ако дете у трећем или четвртом разреду не уме да чита, бесмислено је од њега тражити да у неком кратком року савлада ту вештину. Потребно је прво проценити колико је оно слова азбуке усвојило, па прећи на постепено усвајање остатка слова, што се предвиђа тромесечним и шестомесечним планом, према његовим способностима. Наставници и учитељи, без довољно искуства у раду с децом с посебним потребама, често нису у стању да схвате да дете са девет или десет година не зна да чита. Наш тим им помаже да напишу добар ИОП, упућујемо их по којим методама да раде како би постигли резултате – објашњава Салим Горанац.

Мобилни тимови у школама наилазили су и на потпуно погрешно написане ИОП-е, који су контрапродуктивни, а што екстерна комисија кажњава изузетно ниским оценама. Помоћ стручњака потребно је потражити и да би се утврдило да ли је детету потребан ИОП из само једног или два предмета, што такође наставници некада не умеју да препознају, већ слабије резултате из појединих области приписују недовољном учењу, недисциплини и слично.

Неретко се дешава да наставник проблем реши тако што ученику да двојку, само да би скинуо проблем са својих леђа, а на губитку је, каже Салим Горанац, искључиво – дете.

Такође, наставници и учитељи често уоче атипично дете, које због различитих проблема не може да прати наставу. Чак и када му се одреди персонални асистент, он углавном није обучен за рад са таквим дететом. То онда постаје проблем у одељењу, јер редовна настава не може адекватно да се изводи – ако наставник поклони двадесет минута времена једном детету, које захтева толику пажњу, остатак времена није му довољан за реализацију часа.

Дешава се и да крупно и снажно дете не може да контролише и каналише своју енергију, што може да изазове озбиљне последице, јер уме и физички да одреагује уколико се осећа лоше. Искуство и стручност чланова мобилног тима омогућава им да такво дете умире пре него што изазове инцидент и да његову енергију каналишу и усмере на нешто продуктивно. Рецимо, ако дете има тикове и нуспокрете, није суштина да га натерате да их прекине, већ да га усмерите да то што ради искористи у позитивне сврхе. Ако му држите руке, како не би правио тикове, то ће у њему изазвати експлозију, али ако му дате да рукама ради нешто корисно, постићи ћете резултат и смирити дете.

Поред подршке, која се пружа деци и наставницима у матичним школама, било је неопходно створити и адекватну установу, која ће пружати најбоље услуге у максимално прилагођеним условима за децу којој су потребни логопедски и дефектолошки третмани.

– Као што лекар треба да има ординацију, и логопеди, психолози и други стручњаци морају да имају своје прилагођене кабинете. Школу смо уредили тако да је у Србији, па и региону једна од најсређенијих и најопремљенијих – каже Салим Горанац.

Објашњава да је родитељима изузетно тешко да прихвате да њихово дете има проблем, нарочито када је реч о менталном статусу, па су у почетку врло скептични када чују да треба да крене у специјалну школу.

– Управо због тога инсистирам да родитељи доведу дете у нашу установу, да се упознају са нашим особљем и лично увере у све могућности које пружамо. Када виде да ће њихова деца радити у најбољим условима, у топлој и спокојној атмосфери, са људима који имају и стручност и искуство, то их смирује и лако доносе одлуку да их доводе код нас.

Примера позитивне праксе и изузетних резултата у раду ова школа има напретек. Тако је недавно у „Сирогојно” стигло неприлагођено и хиперактивно дете, које је претходно похађало специјалну школу. Умело је да користи кашику и успостављене хигијенске навике, док су сви остали обрасци понашања били хаотични – било је агресивно и није функционисало с другом децом. После одвајања од родитеља и интензивног изолованог рада с дефектологом и психологом, након недељу дана постепено је у његово окружење укључивано једно по једно дете, да би после само 15 дана дете било прихваћено и социјализовано.

Дечак, који је имало одређене интелектуалне проблеме и био васпитно запуштен, завршио је пети, шести и седми разред у „Сирогојну”. У осмом разреду процењено је да може да настави наставу у редовној школи, где га је дефектолог и даље обилазио. Успешно је положило завршни испит, потом и школу за аутолимара и обезбедио себи будућност.

Малишан, који је у школи био од четврте до шесте године, у развојном одељењу уписао је први разред у редовној школи и добар је ученик.

– То је суштина нашег рада и то је права инклузија – да помогнемо детету и да га укључимо у редован школски живот – закључује Салим Горанац.

Наташа Ивановић

АНТРФИЛЕИ:

РЕФУНДИРАЊЕ ТРОШКОВА

Осим што често нису упућени где и на који начин могу да потраже помоћ, наставници и учитељи, као и родитељи, страхују да ће то са собом повући и велике материјалне трошкове. Зато је важно обавестити их да је свака општина у обавези да рефундира трошкове које имају деца с посебним потребама, на основу мишљења стручњака.

– Ученици ОШ „Сирогојно” имају бесплатну ужину и превоз, које плаћају општине из којих деца долазе. Када постанемо ресурсни центар, све трошкове довођења детета у школу, из било ког места у Србији, родитељи ће моћи да рефундирају – каже Салим Горанац.

ВРТ ЛЕПТИРА

У дворишту школе све је рађено плански: ту су четинари, засад воћа са више од 30 садница шљива, кајсија, бресака и дуња, повртњак, мобилијари за млађу и старију децу, игралиште са тартан подлогом и такозвани исцелитељски врт. Његов хортикултурни, односно миришљави део, у ком се сеју различите мирисне и зачинске биљке, назван је „Врт лептира”, од којих врви током летњих месеци.

Све то урађено је у терапеутске сврхе, како би се деца вратила природи: да виде како биљка листа и цвета, да сама уберу воћку, да воде рачуна о свом засаду. У пролеће и лето, када је лепо време, настава се држи испод сенице у дворишту, у учионици на отвореном.

РЕХАБИЛИТАЦИОНО-ТЕРАПЕУТСКИ БЛОК

Школа у Земуну прати највише стандарде, када је реч о опремљености и терапеутским могућностима које пружа деци.

Поред два врхунски опремљена логопедска кабинета, ту је и сензомоторна соба. У њој ученици проводе одређено време пре наставе, како би се, уз помоћ музике, светлосних ефеката, интерактивних туба и слично, прилагодили и припремили за наставу. У оквиру рехабилитационо-терапеутског блока пружа им се могућност да користе вибрацијску фотељу, масажере, подлоге са различитим текстурама, по којима деца иду боса, како би их тактилно осетила. У школи се примењује и најсавременија водена терапија, уз помоћ софтвера који симулира интерактивни под.

Када је примећено да деца често обољевају од респираторних болести, због чега често изостају с наставе, направљена је и слана пећина. Већ три године прате се њени ефекти – показало се да је изостанак с наставе сведен на минимум.

ЗАНАТ У РУКАМА

У ликовном кабинету ученици раде пустовање вуне, од које праве употребне предмете. Ту су и точак за вајање и пећ за керамику, као и читав низ украсних и употребних предмета, које су направила деца.

Од поврћа из школског врта спремају зимницу.

– Наша деца све то раде изузетно добро и с великим уживањем. Веома су посвећени, када плеве траву, одлично разликују коров од биљака и изузетно су прецизни. Ове године направили смо десет флаша сока и слатко од ароније, којима их послужујемо, а припремили смо и туршију – каже директор Салим Горанац, и наводи да све то служи и у терапеутске сврхе, али се на тај начин деци „ставља” и занат у руке.

НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ НАРОДНА ТРАДИЦИЈА

Календар, месецослов

Kалендар је највероватније настао као потреба људи да одреде своје место у времену и простору. Све велике цивилизације и империје рачунале су време на свој начин. Израђивали су их филозофи и други учени људи тога времена, посматрајући кретање небеских тела, а посебно Земље и Месеца у односу на Сунце

Прва календарска знања настала су у далекој прошлости, у праскозорју људске цивилизације. Мали, незаштићен, притиснут снагом природних сила, човек је беспомоћно гледао како оне уништавају и носе све што су његове невеште руке створиле. Свом снагом се упињао да потчини природу, да одреди њене токове и упозна њене законе. Посматрао је време и уочавао временске промене: смену дана и ноћи, смену годишњих доба, хладне и кишне периоде, жегу, сушу. Са појавом ратарства и сетвом пшенице било је веома важно знати како ће временски услови утицати на раст усева и будућу жетву. Тако је настајала потреба за рачунањем времена.

Стари народи снажних, дуговечних култура – Вавилонци, Асирци, Сумери, стари Египћани, Римљани, Кинези – проучавали су време и стварали своје календаре. На другом делу Земљине кугле, на тлу данашње Америке, настали су својеврсни календари индијанских Маја, а посебно Инка, чија је цивилизација једина древна и самоникла културна тековина на јужној полулопти. Индоевропљани, међу којима се истичу Индуси и Персијанци, вековима су чували свој календар. Стари Словени, наши далеки преци, имали су свој календар – месецослов. У њему је сваки месец имао свој назив, који је био везан за врсту посла или промену у природи. По предању, то су били следећи називи: 1. Коложег; 2. Сецко; 3. Дерикожа; 4. Лажитрава; 5. Цветањ; 6. Трешњар; 7. Жетвар; 8. Гумник; 9. Поздерник; 10. Шумопад; 11. Студени; 12. Коледар.

Стари Словени изузетно су поштовали биљни свет, па су имали и биљни календар, који је имао 13 месеци и четири глува дана. Сваки месец био је месец једне биљке: 1. Брезе; 2. Оскоруше; 3. Дрена; 4. Клеке; 5. Јове – врбе; 6. Глога; 7. Храста; 8. Липе; 9. Леске; 10. Винове лозе; 11. Бршљана; 12. Трске; 13. Зове + четири глува дана.

Почетак године код многих народа је био 1. март, зато што је по јудеохришћанском времену Бог тада створио свет. И Римљани су почињали годину 1. марта, која је била подељена на 10 месеци. Онда су додали још два месеца: јануар по Богу мира Јанусу и фебруар, који је био месец жртвовања. Кроз време и векове календар се преносио усмено, путем стихова и песама или записивањем у рабош (комадићи дрвета различитих облика, дужине од 20 цм до једног метра, на којима су се урезивали месеци, године, празници).

Хришћани рачунају време од рођења Исуса Христа и служе се са два календара: јулијанским и грегоријанским. Јулијански календар је урадио Сосиген, астролог египатске Клеопатре. У част римског императора Гаја Јулија Цезара, календар је назван јулијански и тада први пут година почиње првог јануара. Срби се данас служе грегоријанским календаром. Добио је име по римском папи Гргуру Тринаестом, који је у 16. веку јулијански календар исправио за 10 дана. У међувремену је та разлика између јулијанског и грегоријанског календара нарасла за три дана, па данас износи 13 дана. 

Српска и Руска православна црква и још неке цркве ни до данас нису прихватиле грегоријански календар, већ дане и празнике обрачунавају по старом јулијанском календару. Зато се код Срба и Руса Божић слави 7. јануара по јулијанском, што је 25. децембар по грегоријанском календару.

АНТРФИЛЕ: МИЛАНКОВИЋ НАЈПРЕЦИЗНИЈИ

Календар српског научника Милутина Миланковића решава све проблеме у вези са рачунањем времена и сматра се најпрецизнијим на свету. Усвојен је 1923. године на Свецрквеном сабору у Цариграду, а свакој цркви је допуштено да одлучи када ће почети да га употребљава. До данас ниједна црква није донела одлуку о његовој примени.

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР

Као потомак Старих Словена српски народ је сачувао свој календар и допунио га обиљем народних обичаја и веровања.

Први српски календари, месецослови, штампани су у Венецији, Бечу, Будиму и Темишвару, где су у то време постојале велике заједнице богатих Срба. У Бечу је 1783. године Захарије Орфелин објавио свој Вечни календар, који се сматра првим вечитим календаром код Срба. У њему су објашњена временска раздобља: век, година, месец, седмица, дан, час. Говори се Месечевим менама, о кретању Сунца по зодијаку и променама које га прате, о неједнаком трајању обданице и ноћи. Штампано је и упутство о употреби Вечног календара.

Народна година код Срба дели се на два полугодишта: ђурђевско и митровско, односно на четири годишња доба и 12 месеци. Сваки део године осликан је утицајем климе, природних сила, Месечевих мена. У српском народном календару, у читавом годишњем низу, сваки дан се издваја и допуњује одређеним обичајима и веровањима.

О МЕСЕЦУ И ЊЕГОВИМ МЕНАМА

Месец и његове мене имају важну улогу у народним веровањима. У далекој прошлости, Месец и Сунце према народном веровању жива су бића – божанства. Народ им посвећује бројне митолошке песме у којима су та небеска тела главни јунаци. У неким крајевима народ верује да Месец има мајку, да је Сунчев брат, да је ожењен муњама или звездом Даницом. Бројни су митови и легенде који пониру у дубине свемира из којег су, однекуд израњали Сунце, Месец и звезде да човека обасјају и загреју.

Младом Месецу се обраћају као оцу или брату, молећи и тражећи здравље: Млад Месече, здрав здравче, кад други млад дошао, мене здравог нашао. Неудате девојке, у ноћи младог Месеца уз разне бајалице моле да им у сан дође суђеник, младић коме ће поклонити своју младост и свој живот.

Млади дани почињу са пуњењем Месеца и трају све до уштапа или опадања. Према народном веровању у време младих дана ваља се: бројати новац или протрести новчаник да се још више напуни; посећивати лековите воде и лековита места; ићи код видара и травара; посећивати цркве и манастире и склапати братимљења и сестримљења.

У време пуног Месеца ваља уселити се у нову кућу, да би она увек била пуна, а чељад здрава и напредна. У време пуног Месеца ваља начети врећу са брашном.

Стари дани су од уштапа до Месечевог опадања. Тих дана не треба започињати нове послове. За разлику од дана младог Месеца, стари Месец не доноси превелику срећу људима, јер је све у опадању. Зато се у то време избегавају крштења и венчања, да би младенци или новорођенче имали срећан живот.

О РАДНИМ ДАНИМА У СЕДМИЦИ

Понедељак, први дан у седмици, најсрећнији је дан. Каже се за дете, које се роди на тај дан, да ће имати много успеха у животу. Понедељком се почињу велики послови: са градњом кућа, полази се на велики пут, склапају договори о женидби и удадби, кумству и мобама. Понедељком се почињало копање бунара или се правила ограда око куће и имања. Понедељком не ваља узимати нити давати позајмице, јер се верује да дуг неће бити враћен. Понедељком треба почињати, а не завршавати послове. Православна црква је тај дан посветила светим анђелима.

Уторак према народном веровању није добар дан, па се не саветује отпочињање било каквих послова. Нарочито није добро направити свадбу, јер тај брак нема великих изгледа за успех. Тај дан Православна црква посветила је Светом Јовану Крститељу.

Среда се убраја у срећније дане. Деца рођена у среду биће напредна и здрава. То је добар дан за трговину, па добро пролазе и продавци и купци. Средом је добро започети жетву, орати, радити у винограду, примати госте, веселити се. Средом се не једе мрсно. Тај дан Православна црква је посветила Часном крсту.

Четвртак је добар дан у недељи. Тим даном се обављају свадбени испити, договори и припреме да младенци буду срећни са много порода. Четвртак је значајан за ораче, пчеларе, сточаре, воћаре, виноградаре, па сви гледају да посао започну, али и заврше у истом дану. Спасовдан је увек у четвртак. Тога дана се лесковим гранама ките зграде и њиве да град не уништи усеве. Тај дан Православна црква је посветила Светом Николи. 

Петак је према народном веровању један о несрећних дана. Многе жене петак одреде за свој заветни дан, па тада посте и не раде ништа по кући. Хришћани посте петком, јер је тога дана Исус Христос разапет на крсту. Света Петка је наша светитељка, заштитница жена, па јој се оне моле за заштиту свога порода. Тај дан посвећен је Часном крсту.

Субота је дан посвећен мртвима. Тога дана се обилазе гробови и пале свеће. Суботом се избегавају велики послови. То је дан за чишћење и прање по кући. Особе рођене у суботу имају моћ предвиђања и могу да науче немушти језик. Недеља је благ дан и замишља се као блага светица у белој хаљини. Недељом се облачи свечано одело и одлази у цркву на молитву. Кројачи, ткачи, опанчари, абаџије, обућари строго пазе да недељом не узимају своје игле и шила у руке. Свака недеља по младом Месецу зове се Млада недеља. Верује се да тога дана болесници оздраве, ако се окупају на извору, попију воду са неке лековите чесме и помоле се Богородици. Православна црква је тај дан посветила Васкрсењу Христовом.

Свака недеља је благи дан и тако је наведено и народном календару. Њено празновање заповедио је сам Бог, рекавши у Старом завету: шест дана ради и посвршавај све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме. 

Српски народни календар део је нашег богатог културног наслеђа. Чува га и преноси своме потомству, као што се и традиција чува и негује. Језик, вера и традиција су снажан печат и трајно обележје једног народа. 

Слађана Миловановић