ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, 5. ОКТОБРА – ИЗ УГЛА УЧИТЕЉА

Најлепши, најодговорнији и најтежи посао

Mудри људи кажу да за сваку професију мораш бити „рођен”. Сматрам да се то посебно односи на учитеље. Бити учитељ је најлепши, најодговорнији и најтежи посао. Радост дечјег осмеха је константно присутна у животу и раду сваког учитеља. Невеште руке, које исписују прва слова и бројке, разнобојни гласови, који описују свет око нас, певају прве тактове музичких композиција и осликавају свет виђен оком детета свакодневица су учитеља, било да он ради у граду или селу. Многи учитељи највише воле први разред. Кажу зато што тада најбоље виде продукте свог рада и шта су све децу научили. Сваки следећи разред доноси све већи понос учитеља, када пред собом из дана у дан гледа све зрелије, искусније и пре свега добре људе, у чијем стварању и сам учествује.

Данима на друштвеним мрежама читам објаве са мудрим мислима о различитим професијама, па и о учитељима. Неки кажу, и у праву су, да учитељ радом треба да осветљава пут деци у стицању знања и води их кроз непрегледне и непознате реке важних информација, а у исто време да од њих ствара мислиоце и оне који разликују добро од лошег, аргументују оно што раде, самовреднују, вреднују, критички размишљају. Други, опет, кажу да је професија учитеља једина у којој купујеш неке материјале или их „крадеш” од куће и доносиш у школу, како би са ђацима радио на што квалитетнији и занимљивији начин. И ово запажање је тачно и верно осликава неке од навика преданог учитеља. Трећи се позивају на Доситеја, који је рекао да је ситан онај који ситним рад учитеља сматра. То нам потврђује да има људи који су схватили суштину, комплексност и изазов учитељског позива.

Као и у другим професијама тако и у учитељској има различитих појединаца: од оних који раде свој посао најбоље што знају и не осврћу се на размишљања других људи о њиховом раду, преко оних који желе да докажу да учитељи вреде, до оних који својим револуционарним наступима покушавају да се изборе за ваљан статус учитеља – онакав какав му и приличи. Сви они на свој начин доприносе да се у данашње време очува углед учитеља.

Бити учитељ данас значи бити у потпуности изложен јавности. Када добијете једног ђака, ви сте већ у његовој породици која примера ради, има четири члана. Баке и деке се придружују разговорима о школи и ви по једном ђаку имате и по шест, седам, па и осам особа које вас помно посматрају. Помножимо тај број са бројем ђака у одељењу и добићемо једна фину цифру особа, које свакодневно мотре на вас и дају мишљење о вашем раду: да ли је требало да урадите ово или оно, како је требало да оцените рад, јер је њихово дете баш све знало код куће и како сада не зна у школи… није то до знања, већ до питања… и …. тако.

Када је реч о понашању ученика, ту смо још изложенији. Како то да учитељ није испунио баш сваку жељу ученика у моменту када је то оно пожелело? Зашто учитељ упућује ученика да не разговара телефоном на сваком одмору? Како, зашто…и тако.

Друштво, пре свега родитељи, најосетљивије је када су деца у питању, њихове сузе, проблеми… Са друге стране, учитељ је онај који ради са децом и први је у низу оних који може бити прозван за задовољство или незадовољство детета, његове емоције, успехе или неуспехе… Он је најбољи или најгори, најправеднији или најнеправеднији, он је…

Међутим, на нашу срећу, ипак је више оних породица које желе да њихова деца израсту у самосталне и способне људе, који ће у будућем животу имати правилне ставове, радне навике, радити за себе, а не очекивати да неко ради уместо њих, бити активни носиоци друштва и стварати окружење боље за све.

На нашу срећу, али и на срећу друштва у коме живимо, без обзира на тешкоће које их окружују, учитељи су професионалци који се у свакој прилици првенствено брину за добробит ученика, труде се да код њих развију знања, вештине и ставове који су им неопходни за живот и време које је пред њима.

Наташа Николић Гајић

председник Савеза учитеља Републике Србије

Антрфиле

СТАТУС И ПОЗИТИВНИ ПРИМЕРИ

Учитељи код ученика настоје да изграде одговоран однос према здрављу, друштву, животној средини, да личним примером деци укажу на праве вредности и помогну им да одрасту у добре, вредне и одговорне људе. Остаје нам да верујемо и надамо се да ће положај учитеља у блиској будућности бити бољи и да ће позитивни примери из учионица бити међу најважнијима у дневним вестима.

ТЕМА БРОЈА: ИСХРАНА ПРЕДШКОЛАЦА И ОСНОВАЦА

Уводник:

ЗАБРИЊАВА ПОРАСТ БРОЈА ГОЈАЗНЕ ДЕЦЕ

Неопходна подршка родитеља

Како се о гојазности прича као о правој пошасти краја претходног и овог века, све је већи број дебелих људи, али посебно забрињава што расте и проценат гојазне деце. Неумољиве бројке кажу да у Србији свако треће дете има вишак килограма. Ти поражавајући подаци, наглашавају стручњаци, никога посебно не треба да чуде с обзиром на то да су различите околности и довеле до те врсте проблема.

Због бриге о здрављу предшколаца и школске деце Министарство просвете, науке и технолошког развоја – у сарадњи са Министарством здравља и Институтом за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” – припремило је нови Правилник о исхрани предшколаца, који је ступио на снагу почетком јуна, а од 15. септембра је у примени и Правилник о исхрани ученика у основним школама. Наравно, процес промене навика у исхрани је дуг и биће неуспешан уколико у томе изостане подршка родитеља. Није довољно да се само у школи деца уче здравим навикама у исхрани, већ то морају да подрже и родитељи код кућe.

Правилна исхрана деце, како указују стручњаци, треба да буде балансирана, разноврсна и заснована на биолошки вредним намирницама, здравствено безбедним, односно контролисаним. Предвиђено је да у јеловнику свакодневно буду заступљене све групе намирница, како би се обезбедиле препоручене количине протеина, масти, угљених хидрата, витамина и минерала.

Ако се има на уму да дете између друге и треће године треба да унесе у организам око хиљаду калорија, а од четврте до осме од хиљаду двеста до хиљаду четиристо, није свеједно да ли је јело воће, поврће, месо, житарице, млечне производе или је своје потребе задовољило чоколадом, неким грицкалицама или пецивом из пекаре.

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ ЗА НОВА ПРАВИЛА У ВРТИЋИМА И ШКОЛАМА

Добре навике се стичу у детињству

Исхрана је пресудан фактор за развој деце, јер је један од основних постулата њиховог раста и правилног развоја. Добре и лоше навике стечене у детињству остају до краја живота, а неправилна исхрана може да изазове значајне последице

У Србији, према резултатима последњег истраживањa здравља становништва, 10,1 одсто деце од 7 до 14 година било je прекомерно ухрањено, а 4,9 одсто гојазно. У периоду између два истраживања дошло је до пораста броја умерено гојазне и гојазне деце. Узрок гојазности је скоро увек несразмера између уноса и потрошње енергије, односно лоших навика у исхрани и недовољнe физичкe активности. Стога се као најважније мере превенције гојазности истичу оне које би довеле до промене лоших навика у исхрани и повећања физичке активности. Једна од тих мера је и увођење законских одредби у области организације и спровођења правилне исхране у васпитно-образовним установама, резултати су истраживања Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”.

Новим Правилником о исхрани ученика у основној школи предвиђени су нормативи и дате су смернице школама на који начин могу да организују исхрану и приликом планирања које принципе морају да поштују. Такође, и шта од намирница у дневној исхрани треба да буде заступљено, а које се не препоручују, као и начин исхране ученика с посебним нутритивним потребама.

– Поштовањем датих норматива – разноврсном, на правилан начин припремљеном храном распоређеном у оброке, чији број и време сервирања зависе од дужине боравка ученика у школи и режима наставе – обезбедиће се енергетске и нутритивне потребе ученика свих узрасних група и утицати на формирање правилних навика у исхрани основаца. Разноврсност, као један од основних принципа правилне исхране, у Правилнику дефинисана је кроз препоручену заступљеност појединих група намирница у планирању дневних и недељних јеловника. Интегралне житарице, производи од интегралних житарица, поврће, воће, млеко и млечни производи свакодневно морају бити заступљени у јеловницима ученика. Месо сваки дан, до пет пута недељно, а риба, као и махунарке најмање један до два пута недељно. Тврдо кувана јаја, кајгане и омлети, саветују, до три пута недељно – објашњава др Снежана Дејановић, специјалиста Хигијене, Одсек за храну и исхрану у Институту „Др Милан Јовановић Батут”.

Исхрана је пресудан фактор за развој деце, јер је један од основних постулата њиховог раста и правилног развоја. Добре и лоше навике стечене у детињству остају до краја живота, а неправилна исхрана може да изазове значајне последице. Супротно томе, објашњава др Дејановић, препорука је да се лисната теста (жу-жу, паштете, погачице, рол-виршле…) из пекара или из понуде понуђача, које школама достављају храну, замене интегралним житарицама и производима од интегралних житарица, које имају већу нутритивну вредност и садрже мање транс масних киселина. На листи намирница које нису пожељне и које се не препоручују у исхрани ученика нашли су се и кромпир и друге врсте поврћа пржене у дубоком уљу, „лајт” млечни производи, слатка газирана, негазирана и енергетска пића, месне прерађевине, месни намази, крем – чоколадни намази и други индустријски слани и слатки производи (грицкалице) са високим садржајем соли и шећера, засићених и трансмасних киселина, производи који садрже вештачке боје, ароме и конзервансе, мајонез, кремови од термички необрађених јаја, као и јела која садрже термички необрађена јаја, пржена и похована храна.

– Правилником је дефинисан и начин контроле, организације и остваривања исхране ученика у школи. Спољну контролу квалитета оброка (садржаја протеина, масти, угљених хидрата, простих шећера, соли….), али и контролу здравствене безбедности намирница и микробиолошке исправности брисева са радних површина, прибора, руку и носа запослених у кухињи, обављаће „Батут” као део уговорених активности између школа и Завода за јавно здравље – каже др Снежана Дејановић.

Када је реч о новом Правилнику о исхрани деце у предшколским установама, он дефинише исхрану малишана, али и статус сарадника за исхрану. Тако грицкалице, слаткише и сокове родитељи више не могу да уносе у вртиће, а на јеловнику у обдаништима нема ни кикирикија, морских плодова и газираних пића.

– Програм исхране деце у предшколским установама заснива се на принципима правилне исхране деце предшколског узраста и у складу је са прописима, који уређују области предшколског васпитања и образовања, здравствене заштите и безбедности хране. Исхрана је пресудан фактор за развој деце, јер је један од основних постулата њиховог раста и правилног развоја. Добре и лоше навике стечене у детињству остају до краја живота, а неправилна исхрана може да изазове значајне последице. Начела правилне исхране деце, на којима се заснива програм исхране деце у предшколској установи, јесу рационална исхрана – која обезбеђује адекватан енергетски унос у односу на узраст и пол, оптимална – добро избалансирана исхрана, која обезбеђује све хранљиве састојке и заштитне материје у одређеним количинама и процентуалним односима, те разноврсна исхрана – која обезбеђује дневну заступљеност свих група намирница. Значи, јела без честог понављања, при чему предност треба дати биолошки вредним намирницама. Исхрана треба да буде и сезонска – која подразумева заступљеност намирница зависно од годишњег доба; уравнотежена – односи се на правилан дневни ритам оброка, у одређено време и у одређеним временским размацима – указује Јасна Ивић Папић, специјалиста струковни нутрициониста, дијететичар у Предшколској установи „11. април” на Новом Београду.

Напомиње да правилна исхрана деце у установи има здравствену улогу – представља основу очувања и унапређења здравља за читав живот, важан је услов превенције нутритивних фактора ризика за настанак многих хроничних незаразних болести и коректор је породичне исхране. Има и васпитно-образовну улогу – развијање позитивних навика, образаца понашања и формирања културе исхране деце, као саставног дела културе живљења и неговања здравих стилова живота.

На основу Правилника свака предшколска установа која има између 35 и 50 васпитних група мора да има бар једног нутриционисту – дијететичара (сарадника за исхрану), који унапређује, планира и организује исхрану деце.

– У новом Правилнику дате су препоруке за учешће појединих група намирница и врста хране у планирању јеловника за децу од шест месеци до прве године и децу од једне до седам година (маслиново уље, хељда, пахуљице ражане и јечмене, сирове млевене семенке бундеве и сунцокрета…). Препоруке су дате и за намирнице које не треба употребљавати, а то су: плодови мора, печурке, кикирики, газирани напици, јаки и љути зачини, такозвани лагани млечни производи… Такође, ближе је одређен дневни ритам исхране, односно редослед и време сервирања оброка. То значи да се доручкује од 7.30 до 8.30 часова, ужина од 10.30 до 11.30, а руча од 13.30 до 14.30 часова – каже Дијана Виторовић, нутрициониста из предшколске установе „Раковица”.

У последње време много се говорило о малишанима из породица у којима се упражњава вегетаријански начин исхране. У којој мери се поштују њихове жеље, да ли је то добро за предшколце и да ли нови Правилник даје препоруке, када је реч о таквом начину исхране, Виторовић објашњава:

– Нови правилник не препознаје алтернативне видове исхране (вегетаријанство, макробиотика…) и самим тим такав начин исхране не спроводи се у предшколским установама. Вегетеријанство се не слаже са свим принципима правилне исхране и може довести до недовољног уноса пуновредних протеина, калцијума, гвожђа, јода, витамина Б12… Насупрот томе, колективна исхрана у вртићу треба да доприноси стицању позитивних навика деце и да буде коректор неодговарајуће породичне исхране. Исхрана у вртићу задовољава енергетске потребе, обезеђује потребну количину градивних и заштитиних материја и као таква осигурава најбољи могући физички и психомоторни раст и развој детета.

Када је реч о посебним начинима исхране у вртићима, Јасна Ивић Папић каже:

– Планирање, унапређивање и организацију исхране деце у предшколској установи обавља нутрициониста – дијететичар у складу са прописима, којима се уређује област предшколског васпитања и образовања, и Стручно-методолошком упутству, које је одштампано уз Правилник и чини његов саставни део.

Ивић Папић је нагласила да планирање и исхрану деце, чије здравствено стање захтева специфичан режим исхране, годинама уназад ПУ „11. април”, Нови Београд успешно реализује. – Трудимо се да изађемо у сусрет сваком родитељу који дође са захтевом и препорукама лекара специјалисте, за дете чије здравствено стање захтева специфичну исхрану, као и за децу која из верских разлога не конзумирају неке намирнице. За њих предвиђамо индивидуалне јеловнике. Када је реч о вегетаријанској исхрани, родитељима саветујемо да је основни и најважнији задатак исхране да дечјем организму обезбеди унос оптималних количина свих хранљивих састојака.

За прославе дечјих рођендана родитељи су раније доносили грицкалице, слаткише и сокове, иако деца редовно добијају посластице спремљене у кухињама вртића. У групама где има и по 30 малишана скоро сваки дан је некоме рођендан, нови Правилник препоручује да се не доноси храна, јер деца у вртићу имају све што им је потребно. При томе, индустријска храна је крцата празним калоријама, штетним адитивима и појачивачима укуса. Родитељи су раније те грицкалице доносили и мимо рођендана, па су деца због тога одбијала да једу предвиђену и припремљену храну.

– У нашој прешколској установи не препоручује се доношење намирница ван оброка, који се спремају у нашим централним кухињама. У установи постоји унутрашња контрола која обухвата: контролу намирница при пријему, контролу документације – атест о здравственој безбедности и декларација достављених намирница – и контролу припреме и дистрибуције хране.

Рођендани се прослављају у групи уз анимацију васпитача. Уколико родитељ жели да почасти другаре његовог детета, дата је могућност да се донесе производ, који је индустријски произведен, са декларацијом, у року трајања, комадно пакован – али се даје родитељу детета при одласку из вртића. Родитељ је тај који одлучује да ли ће то дати свом малишану.

Последњих година услед нутритивних алергија приметан је и све већи број деце са специфичностима у исхрани, што је посебан ризик по здравље детета. То је још један разлог да се друге намирнице, које нису предвиђене јеловником, не конзумирају у установи током боравка у колективу и оне нису предвиђене јеловником. Припремљени оброци сервирају се у предвиђеним временским интервалима, у складу са физиолошким потребама деце, истичу нутриционисти у Предшколској установи „Чика Јова Змај” на Вождовцу.

Када је реч о прославама рођендана, којима се малишани највише радују, и у предшколској установи „Раковица”, постоје већ устаљена правила.

– И пре су постојале препоруке Градског завода за јавно здравље да се торте, колачи, грицкалице, слаткиши и сокови не доносе у вртић из здравствено-безбедоносних разлога. Нови Правилник то потврђује и налаже да једино родитељи деце чије здравствено стање захтева специфичну исхрану, као и из верских разлога, могу доносити храну у вртић. Деца у вртићу имају, између осталог, и посластице у предвиђеном опсегу за њихов узраст, па се рођендани могу прослављати само на здравији начин – каже нутрициониста Дијана Виторовић.

АНТРФИЛЕИ:

ПРЕВЕНТИВНИ НАПОРИ

Прекомерна тежина и гојазност код деце и адолесцената најчешће су последица породичних навика, прескакања оброка, обимних оброка, грицкања између оброка, односно неправилног режима исхране и неправилних животних навика. Економски и едукативни статус породице (доступност хране и врсте намирница, правилна информисаност о исхрани и здрављу), али ту су и генетски фактори. Највећи превентивни напори у решавању гојазности код деце треба да буду у првим данима њиховог живота. Најважнији задатак родитеља у раном развоју јесте да буду узор за навике које се односе за исхрану и њихове промене у раном дечјем узрасту. Бирајући храну за наше малишане, већ у детињству изграђујемо њихов укус и отпочињемо процес образовања у области исхране, каже Јасна Ивић Папић, нутрициониста из Предшколске установе „11. април” на Новом Београду.

ИЗМЕЂУ КЛАСИЧНОГ И МОДЕРНОГ

Стручњаци кажу да савремен начин живота родитељима намеће много обавеза и чини се да је времена за спорт и рекреацију све мање. Деца у школама нису довољно активна, а родитељима – некада потпуно оправдано – најлакше је да децу окупирају видео-игрицама, цртаним филмовима и другим активностима, које не активирају тело. Истовремено, притисака и теорија о здравој исхрани је прегршт, све је више породица које исхрану базирају на конзумацији такозваних „супер-храна”, бобица, семенки или других „тренди” производа. У мору различитих информација и модерних начина исхране важно је да родитељи знају да је здрава разноврсна исхрана, она која телу обезбеђује све потребне састојке да обавља своје редовне функције. То може бити и чоколада и неки напитак, али уколико се конзумирају умерено и уколико су праћени свим осталим хранљивим састојцима (витаминима, минералима, беланчевинама, мастима и угљеним хидратима), који покрећу организам.

НАЈЧЕШЋИ АЛЕРГЕНИ

На основу Правилника о исхрани предшколаца, непожељни у јеловнику малишана до годину дана су мед, јагодасто, орашасто и цитрусно воће, због могућности изазивања алергија.

Новим Правилником у исхрани деце свих узраста не препоручују се кикирики, који је највећи алерген, морски плодови, печурке и газирана пића, објашњавају нутриционисти Предшколске установе „Чика Јова Змај” на Вождовцу.

МОЈ УГАО: АНА МИЛОШЕВИЋ, УЧИТЕЉ, САМОСТАЛНИ ПЕДАГОШКИ САВЕТНИК

Пут до правилне ужине

Иако је утицај медија, односно реклама, као и мноштво намирница привлачног паковања и неодољивих укуса у предности над утицајем образовног система, желела сам да проверим хипотезу да наставни садржаји могу утицати на промену става деце млађег школског узраста

У Основној школи ,,Јово Курсула” у Краљеву спроведена је кампања под називом ,,Изабери правилну ужину”, а у оквиру истраживања „Утицај наставних и ваннаставних садржаја на промену става о правилној ужини”.

Уочавајући проблем гојазности у школи у којој радм, мада о томе говоре бројна истраживања као о глобалном здравственом проблему, покушала сам да проверим колико школа може помоћи да ученици формирају ставове о правилној ужини. Овај оброк је мали део дневног уноса хране школског детета, али може бити значајан елемент целокупне исхране. Оно што деца доносе као ужину, у већини случајева, далеко је од пожељног избора.

Иако је утицај медија, односно реклама, као и мноштво намирница привлачног паковања и неодољивих укуса у предности над утицајем образовног система, желела сам да проверим хипотезу да наставни садржаји могу утицати на промену става деце млађег школског узраста. На срећу наших нараштаја, хипотеза је потврђена. Школа, кроз своје садржаје, утиче на различите аспекте живота детета.

Објаснићу како је текао ток мог истраживања. У првој седмици, посматрањем током великог одмора, утврђено је шта ученици доносе за ужину. Након тога спроведена је анкета са циљем да се утврди шта ученици највише воле, а шта не (иако знају да је то здраво), колико ученика доручкује, односно руча пре него што дођу у школу. Потом је уведен експеримент „Кампања – изабери правилну ужину” у једном одељењу трећака, у периоду од месец дана изведено је низ активности у оквиру наставе свих шест обавезних предмета. Заједнички циљ свих активности била је промоција здраве хране и избора правилне ужине.

За потребе истраживања настава је планирана интегративним приступом, што је допринело активном и континуираном усвајању знања о правилној исхрани и здравим стиловима живота. Садржаји свих шест обавезних предмета интегрисани су са циљем интензивног стварања навика и усвајања значаја правилне ужине за раст и развој. Истовремено, усвојена знања су свакодневно примењивана тако да је остварен висок ниво функционалности наставе.

На часовима ликовне културе израђивани су плакати и рекламе за здраву ужину. Коришћена је амбалажа нездравих грицкалица у коју су уметане слике пожељне ужине. На часу српског језика одржана је презентација „Good Food”, којом су приказане пожељне намирнице и последице лоше исхране. Као посебна мотивација презентовано је како се хране наши познати спортисти, међу којима је и Новак Ђоковић. На часовима математике рађени су задаци и рачунске приче са тематиком здравих намирница. У кампањи је значајно место заузела промоција физичке активности у служби здравља и тим поводом одржали су Игре без граница. У оквиру предмета Природа и друштво одржан је угледни час „Воћњак и повртњак”. Ученици су правили ужину, користећи воће и поврће које су понели. Чипс од јабуке, грисине од шаргарепе, воћне салате, миксеви свежег и сушеног воћа. На часовима музичке културе компоноване су песмице на стихове песама Добрице Ерића из збирке песама „Празник воћа и поврћа”.

Овим истраживањем доказано је да је могуће променити став и понашање, кад је реч о исхрани на овом узрасту. Као наредни проблем поставља се питање одрживости става. Међутим, како др Никола Рот наводи, с обзиром на то да школа организовано и систематично, а истовремено кроз дуг временски период, утиче на формирање личности, не би ваљало одустајати. Без обзира на комплексност, сличне кампање требало би организовати на нивоу читаве школе у току школске године, јер се само тако могу усвојити целоживотне вештине.

АНТРФИЛЕ:

НА ВЕЛИКОМ ОДМОРУ

Ученици су највише волели ваннаставне активности на великом одмору. Свакодневно су попуњавали разредну листу у коју су одређеном бојом уносили оно што су понели за ужину. Воћка је имала ознаку зеленог кружића, напитак је био плав, ужина спремљена код куће црвени, а нездраве „грицкалице” црни кружић. Већ после неколико дана на листи се није могла видети црна боја. На седмичном нивоу су имали тематске ужине: Најзанимљивији сендвич, Здраве грицкалице, Ужине спремљене код куће, Нови кексићи, које никада нисмо пробали. Мотивација деце је била на високом нивоу, јер се свакодневно поклањала пажња ономе што су доносили. Нико више није доносио непожељне намирнице.

УСВОЈЕН ПРАВИЛНИК О ПРУЖАЊУ ДОДАТНЕ ПОДРШКЕ УЧЕНИЦИМА СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ КОЈИ СЕ ШКОЛУЈУ У РЕДОВНИМ ШКОЛАМА

Сарадњом за добробит сваког детета

Правилником су утврђени стандарди, критеријуми и процедуре како се различити стручњаци, не само из школа које образују ученике са сметњама у развоју, већ и сви други који имају знања и искуства, укључују и пружају подршку другим школама у којима нису запослени

Деца са сметњама у развоју и инвалидитетом која похађају предшколске установе и редовне школе имају помоћ и подршку не само васпитача, наставника и стручних сарадника из тих образовних установа, већ и запослених који раде у школама за образовање ученика са сметњама у развоју. Иако се чини да су та два сегмента одвојена, пракса показује да они и те како сарађују.

Стручно упутство којим су регулисани критеријуми и стандарди пружања додатне подршке преточено је у Правилник, који је недавно ступио на снагу.

– Стручно упутство, које се примењивало последњих неколико година, добило је форму Правилника, којим је дефинисано шта се сматра додатном подршком и на који начин се остварује. Правилником су утврђени стандарди, критеријуми и процедуре о томе како се различити стручњаци, не само из школа које образују ученике са сметњама у развоју, већ и сви други који имају знања и искуства, укључују и пружају подршку другим школама у којима нису запослени. Подршка се пружа наставницима, ученицима и њиховим родитељима за остваривање квалитетног образовања – објашњава за Просветни преглед Гордана Цветковић, руководилац Групе за образовање мањина, социјалну инклузију и заштиту од насиља и дискриминације у Министарству просвете.

У Правилнику је задржана ранија процедура, по којој школе за образовање ученика и одраслих са сметњама у развоју и инвалидитетом пријављују расположиве капацитете надлежној школској управи до 15. августа за наредну школску годину. Школској управи такође се обраћају школе којима је потребна додатна подршка, а укрштањем тих података просветни саветници предлажу најадекватније решење да би њихова сарадња била успешна.

Уколико подршку пружа установа која има децу и одрасле са сметњама у развоју, она је дужна, уз податке о расположивим капацитетима, да школској управи достави и изјаву да испуњава одговарајуће критеријуме – да има најмање ниво три остварености у свим стандардима у области „Подршка ученицима”, односно „Подршка деци и породици”, да је најмање 80 одсто запослених савладало програм стручног усавршавања из инклузивног образовања, затим да образује и васпитава децу, ученике и одрасле са сметњама у развоју и инвалидитетом најмање пет година, као и да сарађује са другим установама и организацијама на унапређењу инклузивног образовања.

На питање у којој мери редовне школе користе ту могућност, Гордана Цветковић каже да се то дешава често, али да су некада проблем ограничени капацитети.

– Инсистирамо да та сарадња буде континуирана и да се, осим ученицима, подршка пружи и наставницима и родитељима, како бисмо оснажили њихове компетенције, да би касније и они сами били за то оспособљени. Важно је да сарадња буде свакодневна и у различитим животним ситуацијама, а не да се своди на то, на пример, да дефектолог два пута недељно по пола сата проведе у редовној школи – објашњава Цветковић.

Додаје да је Министарство просвете током лета организовало обуке за све учитеље који образују ученике са визуелним сметњама – за пружање подршке слепим ученицима у самосталном кретању, како да науче елементе Брајевог писма, користе асистивне технологије…

– Заједнички и континуирани рад свих – запослених у школама за образовање деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, наставника и родитеља у редовним школама – јесте пут којим треба да идемо, а додатна подршка треба да буде увек и једино у најбољем интересу детета – истиче Цветковић.

Правилником је прецизирано да се додатна подршка пружа у установи коју дете, ученик или одрасли похађа, а изузетно у другој установи или породици. Активности зависе од процене стручног тима. Препорука је да се оне изводе, кад год је то могуће у групи, односно одељењу, а не да се деца издвајају.

А како то изгледа у пракси питали смо Јелену Митић, психолога Основне школе за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом „Нови Београд”.

– Годинама уназад наша школа пружа подршку основним школама са територије Новог Београда у раду са децом са сметњама у развоју. Та подршка одвија се кроз консултативни, педагошко-инструктивни и саветодавни рад са учитељима и наставницима. Помажемо и у изради ИОП- а за поједине ученике у прилагођавању метода и средстава за рад и примени асистивне технологије у настави, као и непосредном васпитно-образовном раду – истиче Митић и наглашава да ова осмолетка саветује и родитеље како да што боље помогну својој деци.

В. Андрић

Антрфиле

ТИМСКИ РАД

Чланови Тима за инклузивно образовање (дефектолози, логопеди и психолог) Основне школе за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом „Нови Београд” помажу – свако са свог аспекта, и у оквиру професионалних компетенција и искуства – учитељима, наставницима и родитељима из других колектива да што боље прихвате дете са сметњама у развоју и омогуће му приступачне и адекватне услове за рад, односно укључивање у вршњачку групу и васпитно-образовни процес – каже психолог школе Јелена Митић.

НЕВЕНКА КРАГУЉАЦ, ПРВИ ВИШИ ПЕДАГОШКИ САВЕТНИК У СРБИЈИ

Школа је увек била мој сан

Са Практикумом за студенте и будуће професоре природних наука, који ускоро излази из штампе, конкурисаће и за четврто звање

Ентузијаста по вокацији, педагог по образовању и виши педагошки саветник по звању – прва у Србији. Невенка Крагуљац три деценије ради у београдској Основној школи „Филип Филиповић”, сарађује са Уницефом и Образовним форумом на пројекту „Активно учење”, са оба просветна завода, са Институтом за педагошка истраживања, активна је и у Педагошком друштву Србије и координира радом Републичке секције стручних сарадника. Пројекти, семинари, едукације не могу се набројати – као ауторски рад или самоусавршавање…

А, да томе нема краја говори податак да управо прикупља документацију за четврто звање.

У разговору за Просветни преглед Невенка открива да је урадила Практикум за студенте и будуће професоре природних наука, како би им олакшала каснији приправнички стаж. Наставно-научно веће ПМФ-а одобрило је приручник и ускоро се очекује излазак из штампе. Наша саговорница већ годинама ради на Филозофском и Природно-математичком факултету и као гост практичар држи вежбе и менторство.

На питање какви су критеријуми за стицање звања, она каже да упркос томе што сваки ниво тражи веће ангажовање, није тешко.

– Заправо, у Правилнику о стручном усавршавању и напредовању све је таксативно наведено и сигурна сам да су многе колеге испуниле већи део очекивања, али можда нису заинтересоване, јер се звања још не плаћају, али уверена сам да ће то ускоро бити исправљено – објашњава Невенка Крагуљац.

Уз подсећање да је између њеног првог и трећег звања протекло седам година – испуњених, између осталог, радионицама, вођењем стручних скупова, радом на школском програму и развојном плану, пројектима – каже да прво и друго звање одобрава школска управа, док је за вишег и високог педагошког саветника неопходна и процена Завода за унапређење васпитања и образовања.

То што је прва у Београду конкурисала и за прво и за друго звање Крагуљац објашњава жељом да њен рад буде препознат и сертификатом, препоруком, а бенефити долазе касније…

– Како сам напредовала и могућности су се отварале. Не мора новац да буде сатисфакција. Он јесте важан, али не и најважнији. Сматрам да у својој струци треба да будем међу најбољима и то је оно што ме радује – наглашава и додаје да се читав живот усавршавала. Студије јој нису биле довољне, а за то су „криви” дивни професори, педагози и психолози Милка Тодосијевић, Љубица Продановић, Иван Ивић, Брано Инђић, Младен и Радмила Костић, па онда касније и читав тим Активног учења, као и бројне колеге са којима, како каже, има част да се пореди.

– Они су ме и дефинисали као неког ко воли оно што ради и ради оно што воли. Мени је посао хоби, а школа је одувек била мој сан. Ту сам креативна, своја, истражујем, организујем, уживам у томе. Желела сам да пробам све што је ново, како бих унапредила школу – прича Невенка и додаје да је увек имала велику слободу у организовању свог времена у школи, уз изузетно разумевање директора и колега, јер су знали да ће све што научи „ван школе” применити и у пракси. Увек јој је било битније да, како каже, буде истински корисна и укључена у све што се дешава у школи, па и на неки начин незаменљива.

– Док сам била млад педагог, више сам била окренута деци и раду са њима, више сам експериментисала, а сада имам искуство, бољу процену ситуације, времена и метода и хоћу да то пренесем младим колегама – истиче она, како сама себе описује, атипичан је педагог. У дугој каријери бавила се различитим стварима, писала је и за „Практичну жену”, а сад „отвара нова поља”, бави се предшколцима и средњошколцима.

Њена порука будућим колегама је да стално раде на себи, а онима који се већ баве овом науком да направе самовредновање свог рада, како би добили ново звање, јер тако ће и сам процес наставе да се унапређује.

Мила Вуковић

АНТРФИЛЕИ:

О ПОРАЗУ И ПОБЕДИ

На питање да ли поразе сматра једнако важним као и победе, Невенка Крагуљац одговара да њихова вредност свакако није иста, али објашњава да су прави избори – награда, а кроз грешке стичемо искуство. Ипак, оне могу и да демотивишу. За прави избор треба добра процена, а за њу искуство на грешкама.

АМБИЦИЈА ИЛИ УПОРНОСТ

Када је реч о испуњавању циљева, амбиција и упорност су важне, али је битније преузимање личне одговорности. Храброст је у покушају да и „од нас много зависи”, сматра наша саговорница, уз нагласак да млади који прихвате посвећеност и креативност у раду најчешће и успевају.

СРПСКИ ЈЕЗИК У МЕДИЈИМА

Огрешења о језичку и правописну норму

Др Рада Стијовић, научни саветник Института за српски језик САНУ, сматра да су се границe између допуштеног и неприхватљивог у језику помериле, али да упркос томе треба имати више мере у ономе шта се говори и шта се и како се пише

„Медији данас имају највећу моћ у креирању језичке културе. Са њима се свакодневно сусрећемо. Њих читају стотине хиљада, а гледају и слушају милиони. Зато носе огромну одговорност за језик. Они би морали да буду узор доброг језика – правилног, лепог, богатог и негованог језичког израза.”

Ове речи изговорила је др Рада Стијовић, лингвиста, научни саветник Института за српски језик Српске академије наука и уметности, излажући у Задужбини Илије М. Коларца на тему „Српски језик у медијима”, a у оквиру циклуса предавања „Српски језик данас”. Иако је настојала, пре свега, да укаже на оно што није добро у медијима, што „квари” језик, није пропустила прилику да напомене да се у новинама још могу прочитати текстови који се одликују правилним језиком, истанчаним језичким осећањем, бираним и негованим језичким изразом. На телевизији такође има спикера који не само што правилно говоре, имају правилан акценат и добру дикцију, већ имају и пријатан глас, што није неважно.

И у добрим старим временима било је подоста критикa на језик медија. Међу осталима, и академик Павле Ивић осамдесетих година критиковао је заосталост у језичкој култури под утицајем административног, бирократског начина изражавања. Међутим, др Стијовић сматра да је језик медија данас далеко испод нивоа језика некадашњих медија. Узрок томе налази у чињеници да је језик одраз општедруштвене климе. Иде у корак са друштвом и општедруштвеним обележјима. Емисије које се приказују на телевизији и текстови који се објављују у појединим новинама, према њеном мишљењу, често су на ивици доброг укуса, по садржају или по језику. Теме које се обрађују не захтевају ни префињеност, ни дубину мисли. Испразни садржаји ради подилажења најширем читалачком кругу остављају трага на језик.

– Истина је да су се границе између допуштеног и неприхватљивог помериле. Неки у томе виде, назовимо то, кретање у правцу слободе, природности, скидања табуа. Ипак, треба имати више и мере и укуса у ономе шта се говори и ономе шта се и како се пише – сматра Рада Стијовић.

Оно што на њу оставља снажан утисак, али у негативном смислу, а што је ван језичких рестрикција и норме, али се језиком исказује – јесте примитиван језик. Језик испуњен бескрајним псовкама, вулгарним, опсценим речима, грубостима, насилничким говором. То је језик који се одликује сензационализмом, и по томе како се пише и о чему се пише. Задире се у туђу интиму, са једне стране, у живот лакомих и површних људи, који то можда и желе, а са друге стране у живот невиних, безазлених страдалника, који се изнова повређују детаљним описима њиховог страдања.

Теме прожете сензационализмом илустровала је језиком наслова, који су често преопширни, неинформативни, често у супротности са оним о чему се у тексту говори. Својевремено је на њу оставио јак, негативан утисак наслов чланка: „Бранко Ћопић скочио, док је звонило са Саборне цркве”. Навела је и следеће примере из свакодневног живота: „Попила је шољу камилице ни не помишљајући шта ће се десити” (притом неправилност у наслову „ни не”), „Од сутра до 30 степени, а једна ствар је нарочито опасна”, „Спустио је кесу са смећем у контејнер, а тога часа…!”. Др Стијовић није одолела да не завири у чланак под насловом: „Путин: Она је трудна, а ја сам апсолутно здрав”. Наравно, кад је прочитала текст, видела је да је реч о светској и руској економији. Путин је, заправо, рекао: „Руска економија и ја заједно с њом потпуно смо здрави, а светска економија није болесна, већ је само трудна (обремењена)”, мислећи на тежину проблема кроз које пролази.

Указала је и на појаву о којој се у последње време често говори на трибинама и пише у новинама. Реч је о томе да не треба прибегавати нормирању језика, већ допустити да се језик сам развија. Такво гледиште подржавају и неки лингвисти. Др Стијовић сматра да је то бесмислено, јер су наши дијалекти чак и супротно различити, па бисмо без нормирања језика добили невероватно неуређену мешавину дијалеката, неподобну и за основно разумевање. Притом би можда највише „претрпео” језик научних радова, где је прецизност основна одлика стила.

– Јединствен језик од огромног је значаја за народно јединство. Сада, када смо подељени границама, то је још важније – подвукла је научни саветник Института за српски језик САНУ.

Скренула је пажњу на то да, и када медијске куће имају редакторе и лекторе, дешава се да они немају потребна знања, па интервенишу и тамо где не би требало. Неретко, по сопственом нахођењу, изгоне из језика речи које не би смеле бити одстрањене. На пример, речи: изнова –­­ замењују са поново, после, са након; следећи са наредни; предлог зарад са ради; а скоро и стога замењују са готово и зато… Из неког разлога им се чини да је то архаично, недовољно савремено. Скоро редовно се у текст стављају краћи облици: мог, твог, доброг, српског, далеког…, уместо мога, твога, доброга…

На телевизији све је више присутан разговорни начин изражавања, са обиљем жаргонизама, поштапалица, понекад и сасвим непримерених речи. Брзина којом се говори понекад захтева напор да се прати оно што се казује. До тога је, оцењује др Стијовић, довела жеља за савременошћу, природношћу, живошћу, као и чести контакти с публиком, али сматра да у томе треба имати више мере.

Према њеним речима, огрешења о језичку норму су разноврсна – правописна у писаним медијима, акценатска на телевизији, а у једнима и другима – граматичка и морфолошка, и синтаксичка и лексичка. Када је говорни језик у питању, веома много се греши у акценту. Лако је приметити да је у великом делу српског говорног подручја он „кренуо” у правцу скраћивања свих акценатских дужина. С тим у вези, напоменула је да на основу свог искуства зна да оно што већини посленика на раду на телевизији смета јесу силазни акценти у вишесложним речима (нпр. Југославија, Аустралија, телевизија…). Без обзира на то што то јесте норма, зато што српски књижевни језик не трпи силазне акценте ван првог слога у речи, све је већи број нормативиста који желе да нормирају те силазне акценте у вишесложним речима и ван првог слога. Ипак, сматра да то не би пореметило норму, јер је у питању ограничена група речи која је задржала стари акценат, односно место сложенице оне друге речи (Југо–Славија, Јужна Славија).

Везано за акценте, такође је указала да има и других одступања од норме, за која се може рећи да су права одступања, под утицајем дијалекта, локалних говора. На пример, код речи допринети, појачати, повећати… које се различито акцентују. Због тога предлаже да се врате говорне вежбе на телевизију, које су некада биле врло озбиљне у нашим говорним медијима. Правописна одступања, која се срећу у различитим новинама, понајчешће су узрокована несналажењем око уклапања нових примера у постојећа правила. На пример, како се пише Мали Принц (да ли се обе речи пишу великим словом или не?). Или, како писати цар Душан? По правилима, ако је у питању историјска личност, цар се пише малим словом, јер је то његова титула. Али, ако је лик из народне поезије, онда се пише великим словом.

Има несналажења и са полусложеницама – шта се пише са цртицом, а шта без ње. Занемарује се и подела речи на крају реда, и то које групе консонаната не треба никада раздвајати, а које никада не могу заједно. Др Стијовић указује на најједноставније правило које помаже да се не погреши. Оно гласи да се никада не преносе у нови ред оне сугласничке групе којима не може да почне нека реч у српском језику.

Дешава се и да се називи месеца пишу великим словом, што може бити и помодарство, али и незнање. Присутан је утицај административног стила, па се стране у новинама обележавају са 04, 05… или се пише 05. месец, 06. месец… Заправо, за тим нема потребе и није по правилима.

И граматичка огрешења о норму су разноврсна. Критици је подложан нарочито језик спортског новинарства, где су грешке чешће, вероватно због брзине настајања извештаја, преноса са терена. После се такав језик, пре свега са телевизије и радија, полако преноси у говор обичних људи. Од спортских коментатора могу се чути примери типа: „победили смо утакмицу”, „скочио је резултат”, „играла сам седам категорија” (штагод то значило), Партизан је гостовао Звезди…

– У медијима је присутан и проблем који се у лингвистици назива транзитивизацијом глагола – претварање у непрелазне глаголе, што је узело маха, тако да се неретко каже: дискутује се проблем, а не о проблему, одлучује се судбина, а не о судбини… Може се положити испит, али се не може пасти испит, већ пасти на испиту. За сада тако каже норма – напоменула је др Рада Стијовић, и додала:

– Мислим да смо изгубили битку са: стоји, обоји, изброји. То је масовна појава, тако да почињу да вас исправљају ако случајно кажете стој, обој, изброј. То је нешто што се не препознаје као грешка, а јесте грешка. Ту су и уобичајене грешке са конгруенцијом. Може се прочитати да су се догодиле 125 саобраћајне несреће (уместо догодило се 125 саобраћајних несрећа, или: у последњих 24 часа (уместо последња 24 часа)…

Рада Стијовић није склона да критикује улаз страних речи у српски језик. Тога је одувек било, јер језик често није спреман да великом брзином ствара нове речи. Страна реч, кад уђе у језик, добије неку нову нијансу. Извитоперена страна реч прилагођена српском језику неће нанети штету. Ипак, замера прекомерну употребу страних речи и примећује да је то нарочито присутно у часописима, који се баве модом и уводе стране речи без икакве потребе. Постоји читав низ помодних речи и израза у њима. Нема потребе да се каже must have, animal look, fаshion week (зашто не недеља моде?). Такође, замерила је и претерану употребу речи тај, неки, свашта нешто, најбољи икад…

– Када се говори о језику, само је један сегмент тога – да ли је нешто граматички или акценатски правилно. Заправо, можда је још значајније говорити о томе шта је богат, садржајан језик и како се то постиже. Наравно, само читањем. Осим школа, у којима то треба да се негује и подстиче, ја се залажем да се часови српског језика уведу макар у први семестар сваког факултета. Али, важно је да се и у породици негује лепа реч и правилан говор, као и љубав према читању, према књизи – истакла је Рада Стијовић, која је аутор великог броја научних радова и неколико књига из области науке о језику, међу којима је и књига „Српски језик, норма и пракса”, објављена 2009. године.

Светлана Илијић

АНТРФИЛЕИ:

РЕЧНИК САНУ НА ПОЛА ПУТА

Др Стијовић је руководилац пројекта израде и један од аутора Речника српскохрватског књижевног и народног језика, у издању САНУ и Института за српски језик. У августу је изашла из штампе 20. књига Речника, која садржи око 11.000 нових речи и израза на слово П, почевши од речи петогодан до речи погдегод.

Први том Речника објављен је 1959. године, а као главни уредник потписан је знаменити Александар Белић. Укупно двадесет књига, колико их је до сада објављено, садржи око 230.000 речи, а закључно са словом „Ш” очекује се да ће их бити најмање још толико. Међутим, тај пут је дуг, и ако се иде досадашњим темпом, потребно је још пола века да би се посао завршио. Занимљиво је споменути да се Речник израђује на основу примера (речи) исписаних на око шест милиона листића, који се уазбучени чувају у хиљадама кутија у Институту за српски језик. Прошле године је почео рад и на дигитализацији Речника.

ЗЛОУПОТРЕБА РЕЧИ ПРИЧАТИ

Рада Стијовић, између осталог, указала је и на злоупотребу речи причати. Причати се данас каже и уместо говорити, и разговарати, и расправљати, и разматрати, и приповедати, и беседити, и излагати, и изјављивати, и тврдити, и саопштавати, и износити мишљење, и одговарати… „Како смо почели, ми ћемо још причати језик. То је сиромашење језика”, сматра.

ТУЂИ УТИЦАЈИ

– Увек је било и биће да језик подлеже туђим утицајима и да се у језику поводимо за нацијама које у датом тренутку имају или културну, или политичку, или економску превласт. Неке „упадице” могу се толерисати, али се у томе мора имати мера. Оправдано је само ако то истински богати језик, поготово ако је лексика уклопљена у наш језички систем – ако чак може да се мења по падежима. Ако тога нема, онда је боље употребити нашу реч – сматра Рада Стијовић.