ПРОЈЕКАТ БРИТАНСКОГ САВЕТА „ШКОЛЕ ЗА 21. ВЕК”

Вештине за будућа занимања

Процена је да ће се чак две трећине данашњих ученика бавити занимањима која још не постоје. Како би им помогао у припреми за неизвесну будућност, Британски савет је у 60 школа Западног Балкана покренуо регионални пројекат „Школе за 21. век”, усмерен на развој кључних компетенција за информационе технологије.

Пројекат је фокусиран на развој вештина критичког размишљања, решавања проблема, као и програмирања уз помоћ „џепног компјутера” микробит (micro:bit). Ти уређаји, на свечаности у Основној школи Бранислав Нушић у Београду, уручени су директорима свих основних школа које учествују у пројекту у Србији.

– Ово је један од кључних пројеката за будућност наше деце и одличан пример како кроз дигитализацију јачају везе између Велике Британије и Србије – сматра британски амбасадор Денис Киф, који је отворио скуп.

Готово сви послови будућности захтевају дигиталну писменост, а скоро половина грађана ЕУ још не поседује те вештине, истакла је Клер Сирс, директор Британског савета за Западни Балкан, која сматра да овакви пројекти деци омогућавају да стекну вештине неопходне за будућа занимања.

– Битно је да се савлада један од највећих ђачких проблема, а то је страх од онога што се учи. Најбољи начин је учење кроз игру, а такав је и овај пилот-пројекат – рекао је др Саша Стојановић, помоћник министра за просвету, науку и технолошки развој.

Микробит је развијен у Великој Британији, у оквиру Фондације Микробит, и окупило је 29 партнера, који су учествовали у развоју овог микро-рачунара, по угледу на неколико већ постојећих сличних иницијатива у свету.

Ти уређаји могу се користити не само на часовима информатике, већ и у школским предметима који нису директно повезани са програмирањем, као што су биологија, математика, физика, музичко васпитање… Програмирање није циљ, већ средство за повећање нивоа дигиталне писмености код ученика, истичу у Британском савету.

Сам микробит састоји се од сензора, који могу мерити топлоту, влагу, покрет… Ту су и блутут и УСБ прикључак, као и дисплеј.

Осим фокуса на ученике, пројекат има циљ и развој капацитета школа. Наставници изабраних школа прошли су обуку за употребу уређаја, а добили су и смернице како да стечења знања пренесу ученицима. Британски савет, заједно са школама, иницира оснивање клубова за програмирање и стварање мреже школа ради размене искустава на нивоу Западног Балкана.

РПП

ВЛАДИМИР СТОЈАНОВИЋ, ПРОФЕСОР У ПЕНЗИЈИ, У 78. ГОДИНИ НАПИСАО 102 УЏБЕНИКА

Математика је у души сваког човека

Оспоравајући давно уврежено мишљење да је математика баук, Стојановић се позива на стихове Мирослава Антића, које је цитирао у уџбенику за пети разред основне школе, да „свако дете има крила, само мора да се сети где му расту сакривена и моћи ће да полети”

Желео је да постане сликар, па професионални спортиста, али је, на крају, превагнула математика. Каже да му није жао, а у прилог томе говори и његових више од сто уџбеника из којих уче основци и средњошколци у Србији и Републици Српској. Владимир Стојановић, професор математике, има 78 година и управо је завршио 102. школску књигу! Папир и оловку не оставља ни у пензији, у последњих 12 година написао чак 40 књига!

Бивши професор математике на Саобраћајном факултету у Београду оно што зна одувек је желео да подели са другима, па отуда и потреба да деци обезбеди литературу из које ће не само да уче, већ и да заволе ову науку.

– Математика је свуда око нас, нешто што је природно, а никако апстрактно. Она је у души сваког човека – каже Стојановић. Оспоравајући давно уврежено мишљење да је математика баук, позива се на стихове Мирослава Антића, које је цитирао у уџбенику за пети разред основне школе, да „свако дете има крила, само мора да се сети где му расту сакривена и моћи ће да полети”. Ако би се са децом више комуницирало кроз математику, како каже, сви би у тој области били савршени! Наш саговорник истиче да деци предшколског узраста треба давати да пореде ствари по сличности и различитости, типа горе-доле, лево-десно, напред-назад, јер их поређење тера да мисле, за разлику од механичког бројања до 100, које се често истиче као велико постигнуће.

Према његовом мишљењу и наставници греше када ђацима предлажу да не користе уџбеник, већ само збирку задатака.

– Школарци прво треба да науче појам, па да га усвоје, а онда је и техника рачунања лака тако да вежбање није ни потребно – објашњава професор Стојановић и додаје да је увек водио рачуна о узрасту деце и прилагођавао језик, стил и објашњења. Све је повезано, од прве до последње лекције, и не сме да буде импровизације.

Наравно да у глави држи комплетан програм од првог основне па до факултета. Томе у прилог говори и податак да се сада користи 30 његових уџбеника у Србији, а у Републици Српској основци и средњошколци користе још осам књига, по четири на сваком нивоу образовања.

Први уџбеник Стојановић је написао 1976. године, тада професор Економске школе у родној Лозници, а то је била „Геометрија за други разред”. Представио га је на семинару и сећа се да су му бројне колеге биле захвалне, јер заправо уџбеника из геометрије до тада скоро да и није било.

Лозницу није заборавио, а ни сликарски дар запоставио, па тако зид дневне собе у Стојановићевом дому краси платно на којем је главни трг те вароши. Ауторски радови нашег саговорника нашли су место и поред витрине са свих стотину књига о математици. О томе како је преломио да уместо сликарства изабере математику каже да је његова мајка одиграла главну улогу. Стојановић је са 16 година добио Фулбрајтову стипендију, освојивши друго место на међународном такмичењу, које је организовао УНИЦЕФ. Могао је да бира на којем универзитету ће да студира сликарство, а када је мајци саопштио да би ишао у Париз, она је заплакала и рекла да брине од чега ће тамо да живи!

– Школа ми је ишла добро. Меморија је моја велика предност. Све сам памтио на часовима и увек био међу најбољим ђацима, а по читав дан сам се бавио спортом – прича наш саговорник и додаје да је Математички факултет завршио тако што је другове преслишавао, а на свим писменим задацима током студија освајао је 100 поена!

Ипак, Стојановић је ратовао са својим наставницима. Нису имали разумевања за његове карикатуре, као и за „вишак” знања. Доживљавали су то, како каже, као атак на њихов ауторитет.

– Професор мора да буде више од родитеља, а то моји наставници нису били. Захваљујући њима, знао сам какав професор не треба да будем – констатује наш саговорник.

Када је реч о новом програму математике за први и пети разред основне школе и први средње, Стојановић сматра да није испоштована идеја да се обим градива смањи, а деца растерете.

– Вектор је филозофски појам, који није требало да уђе у пети разред. Грешка, која се годинама понавља, јесте и што се полиноми уче у првом разреду средње, а степени у другом, док би заправо требало да буде обрнуто – замера оснивач прве јуниорске Балканске математичке олимпијаде и покретач часописа „Математископ”. Стојановић је и самокритичан, каже да није компетентан за уџбеник за ђаке прваке. Сматра да нико боље од учитеља то не може да уради, зато што је методика рада са првачићима заправо педијатрија!

Док разговарамо, Стојановић нам показује најновији рукопис уџбеника за пети разред, који је писао оловком, бележио и наглашавао бојама и знаковима, како би што јасније и пријемчивије било петацима. Koмпјутер не користи, јер га, како каже, деконцентрише.

– Захтеван програм тражио је другачији приступ математици. Примера ради, очекује се да деца користе паралелограм, иако у прва четири разреда нису чула за тај појам – наводи професор Стојановић и додаје да је уџбеник и збирку задатака радио на принципима пројектне и проблемске математике, управо онако како то раде у савременим образовним системима! Занимљив приступ код деце треба да развије и негује тимски рад. То изгледа тако што наставник постави задатак читавом разреду и охрабрује ђаке да износе своје идеје или решења. Ђаци имају могућност и да размисле, па да тек на следећем часу понуде решење и добију заједничку оцену.

– Пројектни задаци подразумевају да наставник изабере пројекат и направи план да деца „проспу” прегршт идеја, па да самостално истражују по интернету, ван школе примењују математику и науче да вреднују оно што раде – објашњава Стојановић и наглашава да је то заправо најлакши начин да деца науче да правилно мисле.

Мила Вуковић

АНТРФИЛЕ:

ОЛОВКА, ПА ТАБЛЕТ

Истичући да је писани уџбеник светиња, Стојановић сматра да не треба форсирати дигитализацију наставе, јер немају све школе приступ интернету, а о осталој опреми да и не говоримо. На крају, пита он „шта ћемо да радимо кад нестане струје”.

– Немам ништа против електронског додатка уџбенику, али пре него што почну да пишу на таблету, деца треба да науче да држе оловку – каже наш саговорник, који уџбенике пише брзо и лако, из главе. Омиљену књигу „Изоштри ум” написао је за два месеца.

ВЕСНА ДАМЊАНОВИЋ, ПРОФЕСОР ФАКУЛТЕТА ОРГАНИЗАЦИОНИХ НАУКА У БЕОГРАДУ

Значај тимског рада

Деца одрасла уз рачунаре имају приступ великом броју информација, друге обрасце размишљања и велики проблем уочавања приоритета. Ми смо учили темељније и научени смо да се сналазимо без употребе рачунара. Мана је била што већина људи није имала фокус у смислу специјализације шта тачно зна да ради. Одлично је када различите генерације раде заједно

Изузетни резултати у раду са студентима, посвећеност и марљивост, само су неке од особина које красе Весну Дамњановић, професора Факултета организационих наука Универзитета у Београду, а које су је сврстале међу овогодишње добитнике Светосавске награде. У тренутку настанка овог интервјуа професор Дамњановић је боравила у Копенхагену, на престижном светском такмичењу CBS Case Competition, са тимом који чине Немања Јевтовић, Кристина Кнежевић, Растко Дамњановић и Тамара Тошевић. Поручује да ће „дати све да се прикажу у најбољем светлу”, иако је њој и њеним студентима то пошло за руком много пута досад. Управо то јој је донело највеће просветно признање.

Већ 15 година бавите припремом студената за међународна такмичења из решавања пословних проблема. Много пута били сте ментор студентима ФОН-а, који су освајали значајна признања.

– Припремом методе студије случаја бавим се од 2002.године године, када сам почела да радим на ФОН-у. Имала сам срећу да иновирам предмет из маркетинга и, уз подршку мог ментора професора Винке Филиповић, увели смо да студенти анализирају, идентификују проблеме и дају практичне предлоге за унапређење компанија. То се показало изузетно корисно, јер се повезују теоријска знања са праксом, а студентима омогућава да се боље припреме за наставак будуће каријере. Свако такмичење и сваки тим студената, које сам припремала или припремам са својим тимом ментора, је изазов.

Које бисте успехе на досадашњим тамичењима издвојили?

– Издвојила бих прво место у Лондону 2011. и 2012. године на Hult Global Case Challenge, светском глобалном такмичењу у решавању проблема са друштвено одговорном димензијом, где се предлажу пословна решења за сиромашни део популације (снабдевање водом у Кенији или прављење кућа у Индији), који имају значаја за заједницу и друштво у целини. Највећи успех студената ФОН-а постигнут је са тимовима на престижном светском такмичењу McGill Management International Case Competition, које се одржава сваке године у марту. Освојили смо два друга места 2012. и 2013.године, а 2016. били смо шампиони света – сви чланови жирија гласали су за нас, што се десило први пут у историји тог такмичења.

Специфичност тог такмичења је да за рад добијате њихове лаптопове и крећете од нуле. Као тим од четворо студената можете да имате само осам књига, које ви изаберете. Други материјали нису дозвољени. Оно што се омогућава у току рада од 30 сати је пасивна употреба интернета, без извора за које је неопходна шифра. То подразумева интензивну припрему и темпирање временског оквира, који мора се поштује, како би се на време урадила адекватна анализа студије случаја, идентификовали правци побољшања компанија и предложили стратешки правци.

Решење студије случаја излаже се, најчешће за 20 минута, стручном жирију којег чине еминентни стручњаци компанија и сениор консултанти. Жири поставља питања у трајању од 15 минута. Поред такмичења у Лондону и Монтреалу навела бих и такмичење University of Navarra International Case Competition у Памплони, у Шпанији, где смо у марту 2015. освојили прво место, решавајаћи две мале студије случаја, у трајању од три сата, и једну велику студију случаја, у трајању од 24 сата, за безалкохолно вино компаније Bodegas Torres Natureo. Искуство је било сјајно, међу 16 водећих универзитета имали смо одличне резултате и оставили позитиван и доминатан утисак. Истакла бих и освајање трећег места у Бризбејну, у Аустралији, 2014. на првом светском такмичењу Australian Undergraduate Business Case Competition.

Колико је времена потребно да се један тим припреми за врхунска такмичења и колико је људи у тај посао укључено?Како уопште изгледа пут до освајања награде?

– ФОН има стратегију да улаже у талентоване студенте и да најбољи студенти раде за најбоље компаније. Више од 100 студената је заинтересовано да слуша наставу из предмета Маркетинг на другој години студија. Ту уче пословне термине на енглеском, што је веома значајно за терминологију коју морају савладати. Такође, доста радимо и тимски, трудимо се да спојимо студенте различитих усмерења – менаџмента и информационих система – како би сагледали другачије перспективе размишљања. Након семестра од три месеца већина њих се пријављује да буде део студентске организације Case Study Club, која окупља таленте.

Најчешће се студенти такмиче на локалним и националним такмичењима у решавању студије случаја, тако да је обично пре селекције за светска такмичења неопходно да имају одређена искуства и знања, која стичу и до годину дана. Када студенти прођу селекцију за светска такмичења, додељује им се ментор, који их припрема и води на такмичење. Сваки тим броји по четири студента. Припреме за светско такмичење најчешће трају од три до четири месеца, раде се индивидуални и тимски задаци, врше се симулације формата такмичења, али се зову и стручњаци из праксе и чланови Алумни удружења ПМФ-а и ФОН-а да дају смернице шта је потребно да се унапреди. Неопходан је интензиван рад, и поред наставе тренинзи су обично увече радним данима или викендима.

Много пута сте били у друштву најпрестижнијих светских универзитета. По чему се разликује њихов начин рада и припрема за та такмичења? Јесу ли они у предности у нечему, а шта су наше јаке стране када успевамо да увек будемо на врху или у самом врху?

– Срећни смо што имамо прилику да будемо део светске елитне мреже. Студенти који се такмиче углавном су са престижних универзитета (Wharton, Berkeley, Florida, McGill, Concordia, QUT, CBS), где се школовање много плаћа и, сходно томе, где постоје бољи услови за стицање практичних знања, ресурса, у смислу литературе и софтвера, практичне наставе током лета у престижним компанијама од друге године, као и међународне размене на другим континентима.

Такође, тржишта на којима они живе веома су прогресивна и одмалена се уче пословном логиком како се прави новац. Конкуренција је веома изражена и они су свесни колико морају да раде да би се позиционирали и били успешни. Ми такође имамо предности, јер су наши студенти иновативнији, креативнији су, интензивније се припремамо са тимом ментора из академије и праксе, имамо мултидициплинарни приступ, јер се тако школујемо, бољи смо у тимском раду, презентацији и прилагођавању посебним тржиштима.

Недостатак стручне праксе је бољка домаћег образовног система у целини. Ипак, на ФОН-у сте управо кроз та такмичења показали да теорија није одвојена од праксе и да ваши дипломци излазе оспособљени за свет рада, Да ли је то случај са свим студентима или само са онима који имају прилику да учествују у поменутим такмичењима?

– ФОН улаже у унапређење редовне наставе и примењује се доста практичних примера на регуларној настави. Такође, долазе и стручњаци из праксе и преносе новине са тржишта. Све то студентима ФОН-а помаже да стичу адекватне менаџмент и ИТ вештине и знања, која привреда тражи. За светске оквире то није довољно, јер су тржишта где идемо напреднија у погледу развоја бизниса, и зато је неопходно да се додатно припремамо. Раније је то била мања група студената, а сада имамо од 25 до 30 студената годишње који се такмиче на међународном нивоу. Што се тиче локалних и националних такмичења, тај број је сада до 60 на годишњем нивоу.

Каква је, према Вашем мишљењу, сарадња универзитета и привреде? Могу ли и на који начин универзитети (за које влада уверење да су инертни и да тешко прихватају промене) да се носе са изазовима, који долазе из привреде?

– Мислим да се ради на сарадњи академске заједнице и привреде. Свакако да може да буде интензивније. Има много простора за унапређење. Оно што бих истакла јесте да студенти у иностранству живе у кампусу и да су усмерени на рад, учење и практичне пројекте. Такав амбијент подстиче да људи раде више. Друго, било би добро и да универзитетски кадар има више прилике да путује и сагледа новине у својим областима, како би могао да се прилагоди модерним методама учења и размене и обезбеди боље услове рада студентима. Треће, држава је такође веома важан актер у тој сарадњи, јер је она такође заинтересована страна у подстицању будућих праваца едукације шта је потребно компанијама и владином сектору и шта ће нас боље позиционирати на домаћој и међународној сцени.

Ако упоредите Ваше студије са данашњим, које су разлике и у чему су предности?

– То је врло занимљиво питање. Желим да истакнем да постоје велике разлике у генерацијама како уче и како примењују знање. Деца одрасла уз рачунаре имају приступ великом броју информација, друге обрасце размишљања и велики проблем уочавања приоритета. Ми смо учили темељније и научени смо да се сналазимо без употребе рачунара. Мана је била што већина људи није имала фокус у смислу специјализације шта тачно зна да ради. Одлично је када се различите генерације интегришу и раде заједно.

Да ли нам је Болоња донела корист?

– Болоња као систем свакако је корисна, само је питање како се примењује у пракси. Потребно је да програми универзитета буду флексибилнији и ако студенти полажу у иностранству неки предмет, и обрнуто, то би требало да им се призна, јер је то поента мобилности.

Весна Андрић

АНТРФИЛЕИ:

РЕЦЕПТ ЗА УСПЕХ

Свако мора за себе да пронађе рецепт за успех. Оно што бих истакла јесте да спавате мање, а радите више, развијајте вештину слушања, прилагођене комуникације и градите мрежу квалитетних људи, која ће вам помоћи да будете бољи у ономе шта радите. Рецепт за успех је бити срећан и приватно и у послу, поштовати породицу, пријатеље, партнере и помагати другима да остваре своје потенцијале, живите за нове изазове.

У КОРАК СА СВЕТОМ

Покретач сте такмичења у решавању студије случаја, који данас окупља велики број престижних светских школа. Кажите нам више о томе.

– Светско такмичење Belgrade Business International Case Competition, www.bbicc.org, ове године одржава се шести пут у Београду и траје од 15. до 21. априла. То такмичење је међу 12 најбољих на свету према рангирању, које утврђује Окланд универзитет. Такмичење организују студенти ФОН-а, уз подршку тима ментора са овог факултета. Почели смо 2013. са 12 тимова и једном студијом случаја, а ове године студенти најбољих универзитета из читавог света решаваће три студије случаја водећих компанија из Србије. Ове године учествоваће 20 тимова из Србије, Хрватске, Мађарске, Данске, Немачке, Америке, Канаде, Аустралије, Сингапура, Хонг Конга, Тајланда, Кине, Либана… Срећни смо што имамо прилику да учесницима покажемо традицију и културу Србије и представимо се у најлепшем светлу.

НЕГАТИВНЕ ЕМОЦИЈЕ ПРЕДШКОЛАЦА

Суочавање са болним речима

Мноштво је осећања која деца проживљавају, а још нису довољно одрасла да их именују и препознају. Зато одрасли и јесу ту да их разумеју и помогну им да схвате шта им се то мота по глави, а не могу тачно да искажу о чему је реч

Пошто га је по ко зна који пут опоменула да треба да дође на вечеру, мајка је на крају ушла у собу и Стефану угасила рачунар. Њен шестогодишњи син бесно је одскочио са столице, нарогушио се, погледао је и повишеним тоном рекао: „Мрзим те!”. Та изјава – баш зато што је дошла од сасвим малог детета – изазива праву буру помешаних осећања. Сваки родитељ, који је то доживео од сина или кћерке, добро зна да се, кад то први пут чује, заиста нађе у чуду. Збуњен је, повређен, љут, бескрајно тужан. У први мах не зна како да узврати.

Најгора могућност, за коју стручњаци кажу да је једина на коју апсолутно треба заборавити, јесте да се узврати на исти начин и да се детету понови: „Мрзим и ја тебе!”. Тако се ништа не постиже и не улази у срж проблема.

У нижем узрасту деца још немају довољно развијене вербалне способности и често им је тешко да изразе своја права осећања. Будући да још нису у могућности да препознају танане емотивне нијансе, и детектују шта им се то у души одвија, склона су да бркају осећања, односно да их не називају правим именом. Стефан је био бесан, јер му је мама прекинула игрицу баш у тренутку кад је био на вишем нивоу и освојио неопходне бодове, који су се, оног тренутка кад је она искључила рачунар, неповратно изгубили.

Шестогодишњак је био љут и употребио је реченицу за коју је, иако још мали, добро знао да онога коме је упућена стварно може да погоди као стрелом. У чему је, наравно, и успео. Стефанова мајка – истински запрепашћена, јер тако нешто не само да није очекивала, већ је од свог сина први пут и доживела – успела је да дубоко удахне и у делићу секунде размисли како да реагује.

– Видим да си веома узнемирен, зато је боље да сад седнеш и вечераш, а кад се и ти и ја мало смиримо, разговараћемо, важи? Стефанова мајка, срећом, разумела је да деца, наравно и њен син, у тим предшколским годинама откривају да језик може да буде изузетно моћно оружје. И њој самој било је неопходно да смисли како да исправно поступи.

Стефан је наставио да гунђа нешто себи у браду, али било је јасно да га је мајчин тон пун љубави и разумевања смирио. Потом јој је објаснио да је био изнервиран због игрице. То „мрзим те” било је прво чега се сетио, како би мајци објаснио да је гневан и ужасно узрујан. Она је обећала да му други пут неће насилно искључити компјутер, али и да он не сме да се оглуши о толике њене позиве на вечеру или било шта друго што га лепо замоли. Стрпљиво му је објашњавала да схвата каква га је јара обузела, али да је огромна разлика између „мрзети” и „бити страшно љут”.

Стефанова мајка једна је од многобројних родитеља, који су доживели суочавање с тим болним и неприхватљивим дечјим „мрзим те”. Поступила је како психолози и саветују да се учини. Није одреаговала исхитрено и није у тренутку сину покушала да објасни да он није тако мислио, да је искористио сувише тешке речи, а да су емоције нешто веома танано и да је веома лако да се неке речи замене другим, нежељеним. Пустила је да се тренутне страсти смире и тек потом се упустила у разуман разговор, прикладан узрасту детета. Јер предшколци, и нижег и мало старијег узраста, често реагују на „прву лопту” и искористе и реченицу коју су покупили, нажалост, од старијих или је чули у пролазу, на телевизији, у вртићу. Не поимајући праву тежину и погубно значење те изузетно негативне емоције, често је искористе, јер су се осведочили да „мрзим те” непогрешиво сваког погоди у срце.

Мноштво је осећања која деца проживљавају, а још нису довољно одрасла да их именују и препознају. Зато одрасли и јесу ту да их разумеју и да им помогну да схвате шта им се то мота по глави, а не могу тачно да искажу о чему је реч.

Догађа се да су, баш кад и њихово дете, и родитељи нервозни и узнемирени из било ког разлога. Иако знају да је „мрзим те” непогрешив начин да их син или кћерка емотивно ударе где су најосетљивији, немају стрпљења да одреагују на правилан начин. А требало би да се ставе у улогу детета и колико год било потребно допру до малишана, учине све да одговоре са што више разумевања и саосећања.

Кад дете једном осети снагу тог „мрзим те”, а на време се с њим о томе озбиљно не разговара и не објасни му се тежина те емоције, постоји могућност да оно и у будућности настави да користи тај исказ, јер добија инстант реакцију. Зато је веома важно да се сместа поставе одговарајуће границе и малишану предочи да постоје пожељни и непожељни начини исказивања најдубљих осећања. Можда још не разуме, али у тим раним, предшолским годинама дете мора да научи да постоје реченице које су сувише болне и недопустиве.

Кад се сви смире, и деца и одрасли, баш као у случају Стефанове мајке, то је тренутак кад треба да се разговара „хладне главе”. Онда је на одраслој особи да покуша да спозна шта је то малишана суштински навело да јој лупи ту врсту вербалног шамара. Ако треба, и ако дете у првом покушају не успе да објасни шта га је спопало и обузело, разговор треба поновити колико год пута је неопходно. Јер разговор и исказивање неопходне емпатије, уз велико стрпљење, доводи и до решења, на обострано задовољство. Родитељ открива шта то мучи његовог малишана, а дете се, с друге стране, учи како да препозна и опише своја сложена осећања.

Ако се на „мрзим те” одговори са: „Како можеш нешто тако да ми кажеш?”, „Шта те спопало?”, проблем се не решава. Напротив, дете ће се тек тада осећати ужасно и добиће повратну информацију да његова (или њена) осећања нису прихватљива. А на одраслима је да, постављајући границе које није дозвољено прећи, никако не нашкоде детету и не утичу да се угрози његово самопоуздање. Малишани не треба да сумњају у родитељску љубав и љубав других одраслих особа у непосредном окружењу. Мржњу, макар и ону која проистиче из неког сасвим другог осећања, најбоље лечи – љубав.

В. Софреновић

АНТРФИЛЕ:

СКРЕТАЊЕ ПАЖЊЕ

Када малишан каже „мрзим те” може да значи да дете не зна како да родитељима, старатељима, браћи, сестрама, баки, деди објасни да му недостаје њихова пажња. Узврати ли се детету на исти начин, са „ни ја тебе не подносим” – макар то било као реакција на његов исказ – створиће се још већи јаз, који некад може још више да се продуби и постане непремостив. Зато је то „мрзим те” често и позив, некад и прави вапај, којим малишан скреће пажњу и на тај начин упозорава да је несрећан, несигуран, неспокојан, да се осећа недовољно вољен.

ОГЛЕДНИ ЧАС У ТЕХНИЧКОЈ ШКОЛИ „НИКОЛА ТЕСЛАˮ ИЗ ШИДА

Енглеско – српски валцер

Циљ часа био је да ученици разноврсним активностима повежу различита васпитно-образовна подручја

У Техничкој школи „Никола Теслаˮ из Шида на часу физичког васпитања одржан је огледни час „Енглеско – српски валцерˮ. Час је реализован у 4-1 одељењу, смер пољопривредни техничар, учествовала су 23 ученика, а присуствовали су и: директор, педагог, кореограф КУД-а „Свети Саваˮ из Шида и неколико професора школе. Циљ часа био је да ученици разноврсним и систематским активностима, у повезаности са различитим васпитно-образовним подручјима, науче како енглески валцер тако и „српски валцерˮ – ужичко коло.

Ученици су имали задатак да самостално или у групи припреме компјутерске презентације на тему енглески валцер и ужичко коло. Одабрали су да припремљено представе у костимима, који најбоље дочаравају наставну јединицу, које су позајмили од Аматерског позоришта „Бранислав Нушићˮ, а народне ношње од КУД-а „Свети Саваˮ из Шида. Говорили су на енглеском језику, а самостално су осмислили и изванредно извели завршни део часа.

На часу су коришћена наставна средства и дидактички материјали, који можда и нису свакидашњи у настави физичке културе: визуелна, вербална, аудио-визуелна, електронско-аутоматска средства и материјали. Употребљене су методе монолога, дијалога, метода демонстрације и метода илустрације.

У извештају педагога школе, која је присуствовала часу, наводи се: „Оно што је посебно на овом часу јесте да су активности око саме припреме часа биле делимично пребачене на ученике. Начин рада није био уобичајен, што се ученицима изузетно допало, јер нису били у типичној школској ситуацији. Могли су сами да истражују и изаберу на који ће начин презентовати енглески валцер и ужичко коло. Користили су костиме и народне ношње, имали су и живу музику. Потпуно су се опустили, када су савладали кораке ужичког кола, позвали су и наставнике, који су присуствовали часу, да им се придруже. Чак су и након часа нешто отпевали. Оваквим часом садржај им је приближен у опуштеној атмосфери, што је реткост у формалном систему образовањаˮ.

Вера Башић, професор физичког васпитања

АНТРФИЛЕ:

ПОВЕЗИВАЊЕ ВИШЕ ПРЕДМЕТА

Задатак часа био је да се уради корелација наставе физичког васпитања (плес) са наставом српског и енглеског језика, музичке и ликовне културе, историје са историјом уметности, информатике, па чак и математике.