ПРОМОВИСАН МАЛИ РЕЧНИК/FJALOR I VOGËL

Двојезични српско-албански/албанско-српски речник за основце

Први илустровани српско-албански/албанско-српски речник прилагођен за употребу у основној школи промовисан је у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи у октобру 2017. године. Мали речник/Fjalor i vogël израдила је Канцеларија високог комесара ОЕБС-а за питања националних мањина, уз подршку Службе Координационог тела Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, а у оквиру напора за унапређење учења и наставе српског као нематерњег језика у основним школама у три општине.

Израда Речника једна је од препорука Студије о могућностима унапређења наставе и учења српског као нематерњег језика у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђa (уреднице Наташа Бошковић, Данијела Ненадић, Милица Родић и Јелена Марјановић, издавач: Служба Координационог тела Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, Београд 2014, у даљем тексту: Студија). Студија је први пример свеобухватног сагледавања стања учења и наставе званичног језика Републике Србије у основим школама са наставом на мањинским језицима, у овом случају на албанском. Истраживање је израдила Служба Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, уз подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја (у даљем тексту: МПНТР), стручну и финансијску помоћ високог комесара за питања националних мањина и финансијску подршку Британске амбасаде у Београду.

Налази истраживања указали су да око пет одсто ђака, који у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа похађају основне школе са наставом на албанском језику, могу да се служе и комуницирају на српском језику. Главни разлози лоших постигнућа су мањак квалификованих наставника и професора српског као нематерњег језика, неадекаватан методички приступ у настави и недостатак контакта са изворним говорницима српског језика. Студија је потврдила низ сазнања и података о недовољном познавању српског језика међу младима у три општине којима је матерњи језик албански. Недовољно знање српског језика за последицу има смањене могућности за наставак образовања на званичном језику Републике Србије, посебно када је реч о високом образовању, затим, за запошљавање у државној управи, те за укупну друштвену интеграцију.

На челу са Радном групом, коју је основало МПНТР, 2014. године започета је примена 26 краткорочних, средњорочних и дугорочних препорука Студије, у сарадњи са кључним релеватним актерима на централном нивоу, попут МПНТР, Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ), Службом Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, те са актерима на локалном нивоу, укључујући општине, Национални савет албанске националне мањине и 16 основних школа са наставом на албанском језику. Поред тога, у раду на примени препорука учествују и стручњаци са Универзитета у Новом Саду и Београду, уз стручну и финансијску помоћ међународних партнера – Британске амбасаде у Београду, Програма Европски ПРОГРЕС, Мисије ОЕБС-а у Србији и високог комесара за питања националних мањина.

Примена препорука подразумева мултидисциплинарни приступ и реализацију различитих мера, од набавке неопходних уџбеника, наставних материјала, преко стручних обука наставника и рада са ђацима, ангажовања асистената у настави, блиске сарадње инсититуција, континуираног праћења процеса и постигнутих резултата, пре свега путем тестирања постигнућа ученика. С обзиром на то да је тема унапређивања учења и наставе српског као нематерњег језика релевантна и за друге делове земље, пре свега у АП Војводини, у рад су се укључиле и релевантне покрајинске институције. Заједничким напорима институција, стручњака и међународних партнера настављен је рад којим је обухваћена настава и учење српског као нематерњег језика на предуниверзитетском нивову. Напорима ЗВКОВ-а израђени су образовни стандарди, док је рад ЗУОВ-а на новим наставним програмима за предмет Српски као нематерњи језик у току, уз подршку Мисије ОЕБС-а у Србији.

Израда двојезичног српско-албанског/албанско-српског речника прилагођеног основцима препозната је као једна од важних потреба за унапређивање наставе и учења српског као нематерњег језика у школама са наставом на албанском језику, посебно имајући у виду да је последње издање српско-албанског речника, које, према мишљењу стручњака, задовољава стандарде квалитета штампано 1989. године. Мали речник/Fjalor i vogël представља први подухват израде двојезичног илустрованог речника прилагођеног основцима како у лексикографији српског тако и албанског језика. Речник садржи укупно 12.277 одредница, одабраних у складу са наставним програмом за школски предмет Српски као нематерњи језик, а поред тога и 21.340 примера примене речи у реченици за вишезначне одреднице. Садржај Речника, укључујући илустрације у боји и основну граматику оба језика, прилагођен је основношколском узрасту, али га могу користити сви који желе да уче ова два језика. Мали речник/Fjalor i vogël резултат је заједничких напора и сарадње стручњака са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Института за језик и књижевност при Центру за албанолошке студије у Тирани, те сарадника из Бујановца, Приштине и Београда.

Наташа Бошковић

АНТРФИЛЕ

дигиталне верзије

Поред штампаног издања, које је Канцеларија високог комесара за питања националних мањина поклонила сваком одељењу у 16 основних школа са наставом на албанском језику, Речник је доступан и у дигиталним верзијама: на интернет страници dictionary.hcnm.org (која се може користити како у онлајн тако и у офлајн модалитету) и путем апликација за паметне телефоне (андроид и iOS). Дигиталне верзије обогаћене су звучним записима за правилан изговор речи на оба језика, интерактивне су и омогућавају контакт са корисницима чији су коментари и сугестије драгоцени за даље ажурирање и допуњавање садржаја, а сам формат гарантује доступност садржаја у сваком тренутку, посебно када је реч о апликацијама за паметне телефоне. Мали речник/Fjalor i vogël има и своју Фејсбук страницу. Све дигиталне верзије Речника бесплатне су за коришћење и преузимање.

РЕЗУЛТАТИ СА МАЛЕ МАТУРЕ ПОД ЛУПОМ

Сваки други осмак одликаш, сваки седми вуковац

У опсежној анализи, коју Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања објављује сваке јесени од увођења мале матуре 2011, наведено је да половина округа остварује исподпросечна постигнућа на сва три испита – из српског, математике и са комбинованог теста

Ученици који су у јуну полагали малу матуру знањем на тесту из српског језика зарадили су у просеку 13,47 бодова, из математике 10,79, а на комбинованом тесту 11,19 – од могућих 20 бодова. Да је српски био лакши указује податак да су три четвртине ђака успели да реше половину задатака, док је тај постотак мањи на осталим тестовима, стоји у Извештају о Завршном испиту на крају школске 2016/17. године, који је недавно објавио Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ). На тестовима из српског и математике скоро половина округа има резултат испод просека, а још неповољнији је ако се упоређују бодови са комбинованог теста, на коме је проверавано градиво из физике, хемије, биологије, историје и географије.

Три округа која током свих претходних година имају постигнућа изнад просека су и овога пута Пчињски, Град Београд и Нишавски. Поред њих, изузетни резултати забележени су и у Јужнобачком округу, а просечни у Златиборском. Успех изнад просека показују и ученици школа из Рашког округа 2 – из Новог Пазара, који су били изузетни на комбинованом тесту и истовремено убедљиво најбољи у решавању задатака из математике. Најслабије знање показали су у Борском, Зајечарском, Средњобанатском и Браничевском округу.

На испитни мегдан у првом кругу изашло је 63.111 осмака, из 1144 школе, који су наставу похађали на српском језику. Скоро половина ђака осми разред завршило је са одличним успехом. Сваки пети је имао све петице, а велики проценат ђака највећу оцену из предмета који су били део завршног испита, пре свега из биологије, географије и историје, с тим што је најмање њих имало петицу из математике. Као што се број одликаша већ годинама значајније не мења тако се не смањује ни велики проценат вуковаца – и даље је у моди тренд по коме је сваки седми осмак у Србији уједно и власник дипломе „Вук Караџић”.

Њихова постигнућа махом су изнад републичког просека, али ипак остаје горак укус у устима, јер у неким окрузима својим знањем између 20 и 30 одсто вуковаца није успело да добаце ни до тог нивоа, а камоли да га прескоче. Највише главобоље овим петичарима задавали су задаци са комбинованог теста.

У опсежној анализи, коју Завод објављује сваке јесени од увођења мале матуре 2011, којом се проверава оствареност образовних стандарда на три нивоа постигнућа – основном, средњем и напредном – наведено је да половина округа (од 31) остварује исподпросечна постигнућа на сва три теста. За разлику од овог налаза, утврђено је да школе у Рашком округу 2 (из Новог Пазара), Пчињском и Нишавском округу и Граду Београду постижу резултате изнад просека из српског, математике и комбинованог теста, који се показао као највећа испитна препрека за ђаке.

Анализа ЗВКОВ-а потврдила је да нема новости ни кад су у питању девојчице, јер су оне и овога пута успешније од дечака. Највећа одступања у њихову корист уочена су у резултатима из српског, а мања на друга два испита. При томе су ученице бриљирале и на републичком и на окружном нивоу, као и у већини општина.

Аутори извештаја на основу показаног знања имали су донекле оправдање за слабији успех ученика из Пећког, Призренског, Косовског, Косовскомитровачког и Косовскопоморавског округа, оценивши да треба имати разумевања за њихов подбачај због вишегодишњих неповољних услова живота и образовног контекста у којима се школују – јер се то свакако одразило и на њихова постигнућа.

Аналитичари ЗВКОВ-а на основу анализа извели су и закључке о квалитету оцењивања у основној школи, наводећи да је општи успех ученика осмог разреда изузетно висок, јер је скоро сваки други ђак осмолетку завршио са одличним успехом и сваки пети има петице из свих предмета, како је и наведено на почетку текста.

– На школски успех ученика утиче много фактора, а завршна година школовања, када се полаже мала матура, специфична је и за наставнике и за ученике. На успех ђака може да утиче и повећана мотивација за учење на крају осмолетке, а можда су и наставници мало толерантнији приликом оцењивања… Да би се са сигурношћу утврдило шта све утиче на општи успех на крају основног образовања, потребно је урадити додатна истраживања – навели су аутори Извештаја у коментару о великом броју петица на крају осмолетке.

Испитивањем повезаности између школских оцена и постигнућа на тесту они су утврдили да постоји тренд раста постигнућа у складу са оценом из предмета, али су истакли да корелација ипак треба да буде „нешто виша”.

– Унапређивање школског оцењивања и завршног испита допринеће већој повезаности између школског успеха и успеха на завршном испиту – сматрају у ЗВКОВ-у.

Аутори Извештаја посебно су указали на чињеницу да су критеријуми за школску оцену прилично „варијабилни”. То поткрепљују подацима да ученици са истом оценом имају неуједначена постигнућа, али и чињеницом да ђаци са различитим оценама, на пример, „стабилни” тројкаши и петичари на „стакленим” ногама – имају исте резултате.

– Подаци из спољашњег вредновања квалитета рада школа указују да је у само 40 одсто школа остварен стандард који се односи на квалитет оцењивања. Тај податак говори да постоји простор за унапређивање школског оцењивања, посебно када је реч о уједначавању критеријума за одређене оцене. Неједнаки критеријуми оцењивања у школама доводе у питање правичност селекције ученика при упису у средњу школу – навели су аналитичари ЗВКОВ-а, уз оцену да неуједначеност у оцењивању у неповољан положај највише стављају оне који остварују висока постигнућа, а похађају школе са високим критеријумима оцењивања.

Према њиховом мишљењу, нарушавање принципа правичности у оцењивању, поред директних последица које изазива, ученицима индиректно шаље вредносно негативну поруку, при чему и васпитна улога школе може да изгуби на значају.

– Такав начин оцењивања онемогућава разликовање школа и наставника који свој посао раде савесно и одговорно од оних који то не чине – наведено је у Извештају Завода.

Из закључака и препорука овог документа од 60 страна може се закључити да има школских средина у којима су ђаци скоро стопроцентно успешни, што указује на фризирање података тако што се допушта преписивање или се чак и помаже на самом испиту, рецимо. У Извештају је назначено да – иако се у већини школа испит организује у складу са процедурама – резултати ранијих анализа упућују да постоје проблеми током спровођења испита, „пре свега у прегледању тестова, што донекле може угрозити поверење у резултате, односно поузданост података”.

Једна од препорука у Извештају односи се на повећање броја задатака по предмету на комбинованом тесту. Аутори документа сматрају да ће се тако обезбедити равноправнији положај ученика који се истичу у природним и друштвеним наукама. – Тренутно мали број задатака не диференцира добро ученике који имају обухватнија знања из тих наука, а треба више водити рачуна и о односу броја задатака отвореног и затвореног типа, како би се обезбедила боља процена знања ђака – предложено је у Извештају.

Резултати ЗВКОВ-а приказују се на индивидуалном, школском, општинском, окружном и националном нивоу и могу да се користе за унапређивање рада школа и развој система.

О.Николић

Антрфиле

КРИТЕРИЈУМИ ОЦЕЊИВАЊА

Стручњаци Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања утврдили су да ученици који имају више оцене постижу боље резултате на тестовима. Ипак, очекује се да та повезаност буде израженија, нарочито на комбинованом тесту. – Велики број одличних и вуковаца и неуједначени критеријуми оцењивања по школама указују на даље истраживање квалитета школског оцењивања, али и на потребу за системском подршком у виду обука наставника за квалитетно оцењивање – сматрају у Заводу.

Антрфиле

НУЛА ПОЕНА

Резултати са мале матуре показују да скоро три четвртине ученика на тесту из српског успешно решава половину задатака, али да им то у мањем проценту полази за руком на друга два испита, из математике и комбинованог теста. Очекивано, веома мали број ученика није уопште ни покушао да одговори на задата питања и задатке (26 на тесту из српског, 24 из математике и 16 на комбинованом), те је дежурном наставнику вратио скроз празну испитну свеску. С друге стране, две трећине осмака (69,7 одсто) покушало је да реши све задатке из српског, трећина је то учинила на комбинованом тесту (31,6 одсто), а сваки пети (22,1 одсто) из математике, с тим што су ти покушаји били успешнији у решавању математичких проблема него српских зачкољица и комбинација питања.

Ипак, највећи број ђака заслужило је нула поена управо из математике (126), 82 нису „уболи” ни бод на комбинованом тесту, док 78 ученика нису имали ниједан тачан одговор из српског, иако је тај тест оцењен као најлакши, са највише задатака основног нивоа (као и у случају теста из математике). Скоро четири одсто осмака (2.487) успели су да реши све задатаке и тако прикупе максималан број бодова из српског, 1,8 одсто ђака (1138) бриљирало је у математици, а убедљиво најмање ученика, 0,6 одсто (389) знали су одговоре на сва питања са комбинованог теста.

Антрфиле

УСПЕХ ВУКОВАЦА

У Србији је прошле школске године било 9056 ученика који су на крају осмолетке понели титулу вуковаца. Највећи број петичара изнедриле су школске управе у Лесковцу, где је регистровано 20 одсто носилаца дипломе „Вук Караџић”, Нишу (18,5 одсто), Јагодини (17,5 одсто) и Ранилугу (16,1 одсто). Тако је било и претходних година. Најмање ђака са овим статусом забележено је у школским управама Ужице (10,2 одсто) и Зајечар (10,9 одсто). Највише носилаца Вукове дипломе лане је било у Јабланичком, Нишавском, Пчињском и Севернобачком округу.

Интересантно је да скоро у свим окрузима вуковци постижу боље резултате из математике него из српског, а махом су лошији на комбинованом тесту. Најслабији успех постигли су вуковци из Косовског и Косовскопоморавског округа, а најбољи су били носиоци вукове дипломе из Пчињског округа и Рашког 2 – Нови Пазар. Завидне резултате, изнад просека, завредили су својим знањем и вуковци из Града Београда, Јужнобачког, Нишавског, Подунавског, Рашког 1 – Краљево и Шумадијског округа. Аналитичарима су посебну пажњу скренула неуједначена постигнућа вуковаца из истог округа на различитим тестовима. Рецимо, у Зајечарском, Средњобанатском, Расинском и Борском округу ови ђаци остварују око 50 бодова више из математике, него на комбинованом тесту.

МИШЉЕЊЕ ВАСПИТАЧА И УЧИТЕЉА О ДЕЦИ СА ТЕШКОЋАМА У РАЗВОЈУ И ДАРОВИТИМА

Кључ из пакета подршке

Глобални правац према коме се иде највише се ослања на оне који су реализатори непосредног васпитања и образовања, а то су васпитачи и наставници. Кључно је питање шта им систем нуди као пакете подршке у сваком смислу

– Као земља не можемо да се ослањамо само на истраживања која су афирмативна у области инклузивног образовања. Много се више научи када се кроз публикације и научне радове сагледају ризици, пропусти и оно што се испољава као слаба карика у ланцу и после неколико деценија у развоју инклузивног образовања, пре свега у земљама које су много пре Србије кренуле тим путем. Тако је могуће умањити простор за ризик од неуспеха, који се најчешће највидљивије сагледа у непосредном раду са децом и ученицима, којима је инклузија и намењена – рекла је др Гордана Николић, професор на предметима који се баве инклузивним образовањем на Педагошком факултету у Сомбору, на недавно одржаној Конференцији „Образовне промене у Србији: изазови и перспективе”.

Заједно са мср. Маријом Цвијетић, асистентом на сомборском Педагошком факултету, представила је резултате истраживања којим су осветљени ставови учитеља и васпитача, када је реч о видовима подршке деци са тешкоћама и сметњама у развоју и даровитима, односно шта то они препознају као реалну потребу и препреку у реализацији сопственог рада.

Наш систем увео је инклузивно образовање и квалитетно образовање за сваког ученика и за свако дете пре осам година, а израђена је и Стратегија до 2020. године, која, како каже др Гордана Николић, у малом обиму третира ову тему.

– Поред тога, прошло је и шест година од када је на једном састанку, када су се радили правци развоја деце са сметњама и тешкоћама у развоју, Завод за вредновање квалитета констатовао да заправо не могу да се раде оквири стандарда постигнућа за децу која на неки начин одскачу од такозваног типичног развоја, а самим тим и типичног учења. Испоставило се, такође, да је у анализи стања рада у школама за образовање деце са сметњама у развоју (Уницефа и Министарства просвете, 2015) констатовано да је Стратегија до 2020. заправо дискриминишућа, односно да се образовање ученика са сметњама у развоју посматра кроз медицински модел, што је нетачно, констатација је др Гордане Николић.

Објаснила је и да је највећи проблем, када је реч о инклузивном образовању у нашој земљи, чињеница да је сав терет, високо постављених стандарда ИО, на реализаторима непосредног васпитања и образовања, односно васпитачима, учитељима и наставницима. Кључно је питање шта је то што им систем нуди као пакете подршке у сваком смислу.

– Када дођете у неки систем, он вас апсорбује. То сигурно јесте двосмерна улица, али ако систем има одређену политику у односу на васпитање и образовање, онда ваше ставове морате да адаптирате и на то и на установу о којој је реч. Бавили смо се ставовима да бисмо сазнали шта заправо у реалном животу недостаје наставницима и васпитачима који раде са том децом. У том контекту није лоше некад осврнути се и на истраживања која нису толико афирмативна, и то у развијеним земљама, јер инклузија јесте компонента у образовању која кошта – рекла је др Гордана Николић.

Она је навела занимљиво истраживање Енсинга и Џонсона из 2015. године, у научном раду „Има ли нешто труло у држави Данској – парадоксална политика инклузивног образовања – лекције из Данске”. У земљи која има знатно веће одвајање за образовање од Србије, као проблем у раду препознати су: неадекватне обуке, недостатак вештине за подучавање ученика с посебним потребама, недостатак одговарајуће инфраструктуре и непостојање прилагођених наставних планова и програма. Сваки од тих фактора утицао је на искуство наставника и васпитача у инклузивној групи или учионици и њихов однос према инклузивном образовању.

И у односу на даровитост наставници ретко прилагођавају наставу способностима и предзнањима ученика који су даровити, показало је истраживање, преузето из литературе коју је Завод за унапређивање васпитања и образовања објавио 2016. године. Даровити се битно разликују од особа просечних способности, посебно по питању брзине овладавања неким дометима, што указује и на неке специфичности у социо-афективном функционисању.

Истраживање које је спровео сомборски Педагошки факултет имало је за циљ да се испита мишљење учитеља и васпитача у Србији о њиховој спремности и искуствима у раду са децом са сметњама у развоју, с једне, и са даровитом децом, с друге стране. За ту прилику формиран је узорак од 47 учитеља и 40 васпитача са територије Београда, Новог Сада и Западнобачког округа. Као инструмент коришћен је упитник специфично креиран за потребе тог истраживања.

Показало се да, када су учитељи и васпитачи питани да ли имају потешкоће у раду са децом са сметњама у развоју и са даровитом децом, већина испитаника, неких 80 одсто, навели су да имају тешкоће у раду са децом са сметњама у развоју, али приближан проценат – 78 одсто њих такође има потешкоће у раду и са даровитима.

Када је у питању врста потешкоћа, највећи број учитеља, око 40 одсто, наводио је проблеме усмеравања и одржавања пажње код тих ученика, док је други проблем по важности недостатак времена за рад са њима. Као проблем виде што ученици не учествују или слабо учествују у раду одељења и организацији рада на нивоу читавог одељења у ком имају ученика са сметњом у развоју. Као последњи проблем наводе неопремљеност дидактичким средствима.

Што се тиче васпитача, више од 30 одсто њих сматра да нису довољно компетентни да раде са децом са сметњама у развоју, да им недостају знања и вештине. У подједнакој мери су истицали и проблем сарадње са родитељима, као и да су тој деци потребни асистенти, како би на одговарајући начин могла да буду укључена у рад. Проблем представља и неприлагођено понашање, односно када дете не може да се уклопи у очекивања.

Потешкоће у раду са даровитом децом, када је реч о учитељима, ствара чињеница да је њима потребно посветити додатно време; брзо заврше задатке, па потом ометају рад; брзо и лако разумеју градиво, па не вежбају довољно, а наводе и проблем у њиховој социјализацији, што је резултат специфичности у социо-емоционалном развоју даровите деце.

Васпитачи као проблеме и овде наводе недовољну едукованост за рад са даровитом децом, као и проблем великих група, где не могу да им посвете посебну пажњу. Помињу и емоционалну незрелост или неке специфичности емоционалног функционисања и поново истичу потребу за асистентима.

Када је у питању процена потреба учитеља и васпитача за додатним радом стручњака одређених профила за рад са даровитом децом или са децом са сметњама у развоју, показало се да већина сматра да и једна и друга група деце треба да има помоћ других стручњака, осим васпитача и учитеља. Занимљиво је да нема статистички значајне разлике у процени потребе васпитача и учитеља за помоћ и деци са сметњама у развоју и даровитој деци.

Наредно питање односило се на задовољство сарадњом са родитељима. Овде се јавила статистички значајна разлика, јер су и учитељи и васпитачи значајно чешће задовољни сарадњом са родитељима даровите деце, у односу на сарадњу са родитељима деце са сметњама у развоју.

Од испитаника се тражило и мишљење да ли су школа или вртић у довољној мери прилагођени потребама те деце, а показало се да већина сматра да њихове установе нису прилагођене и када је реч о првој, али и о другој групи деце.

Наташа Ивановић

Антрфиле 1

ТЕОРИЈЕ РАЗВОЈА КАО ОСЛОНАЦ

– Када говоримо о томе у ком правцу би требало кренути након досадашњег искуства, типични развој узимамо као константу у односу на коју препознајемо нешто што јесу одступања, на горе или на доле. У ситуацији одступања, образовно-васпитне установе требало би да иступе из своје асимилирајуће позиције и да се донекле акомодирају профилу детета и ученика. А како то урадити? Тако што се подсетимо – на системском нивоу, а не на нивоу појединца – теорија развоја, које су веома важне, посебно када говоримо о деци са сметњама и тешкоћама у развоју. И да се ослонимо на две најоквирније: структуралистичку, која носи са собом дубоку когнитивну теорију, и историјско-културну теорију Лава Виготског, која је у социјалном аспекту усмерена према давању средине у односу на развој. Затим, на теорије учења. Мора да се посматра знање које постоји, да би се надоградило оно према коме се иде. Развој је квалитативно друкчији код деце са одређеним сметњама и тешкоћама у развоју од развоја типичне деце истог узраста. Када говоримо о квалитативно друкчијем, више не стављамо акценат на квантитет, већ на квалитет. У том контексту онда се отвара толико поља не само за истраживање, него и за начине рада – каже др Гордана Николић.

Антрфиле 2

СИСТЕМСКЕ ОБУКЕ

Прва препорука проистекла из анализе истраживања подразумева континуиране, дуготрајније системске обуке по научно доказаним, успешним методама. Тренутно је учитељима и васпитачима доступан значајно већи број акредитованих програма обуке, који се односе на децу са сметњама у развоју, а значајно је мање оних који се односе на даровиту децу. И једне и друге обуке углавном су базиране на осмочасовном или шеснаесточасовном тренингу или семинару, што није довољно да се компетенције тих стручњака подигну тако да се осећају спремни за рад.

Друга потреба су пакети подршке у раду, који подразумевају повезивање са другим стручњацима. Када је реч о деци са сметњама у развоју, то би били дефектолози. А када су у питању даровита деца, препорука је да се оформи мрежа успешних наставника, учитеља и васпитача, који би могли да међусобно преносе искуства и подучавају колеге које имају у својим групама даровиту децу.

Континуиране, системске обуке требало би да почну и пре него што васпитачи, учитељи и наставници почну да раде, већ на нивоу основних или мастер студија, кроз предмете који су посвећени методама рада са децом са сметњама у развоју и са даровитом децом.

ОСМА МЕДИЈСКА КОНФЕРЕНЦИЈА ДИЈАСПОРЕ И СРБА У РЕГИОНУ

Не треба нам тутор, већ светионик

Представници Срба из иностранства и матице разговарали о српском језику и култури и о улози коју медији и организације из дијаспоре и региона имају у њиховом очувању. Било је речи о употреби ћириличних фонтова у дигиталној комуникацији, коришћењу на друштвеним мрежама и могућностима повезивања заједнице на Фејсбуку

Конференцију је отворио Вељко Одаловић, генерални секретар Министарства спољних послова, истакао је да према проценама двадесет милиона људи у свету говори српским језиком и да је велики број наших сународника у расејању, због чега ово Министарство има часну и одговорну дужност и обавезу да учини све да тамо где се налазе не забораве ни своју државу, ни свој језик, ни своје писмо:

– Било шта од овога да забораве, изгубили су свој идентитет. Ми имамо пуно право да на сваком месту пишемо и причамо на сопственом језику, а они који не разумеју могу да преводе оно што говоримо.

Председник Удружења новинара Србије Владимир Радомировић подсетио је да већ годинама та асоцијација, у сарадњи с Министарством спољних послова – Управом за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, реализује пројекте едукације и подршке намењене колегама из медија и организација Срба из дијаспоре и региона.

– Од 2013. године колеге из региона долазе на праксу и обуку у УНС и београдске редакције да би научили како да покрену сајтове, унапреде постојеће и прилагоде се онлајн окружењу и раду на интернету. Њих двадесет троје до сада је прошло кроз тај наш програм – рекао је Радомировић. – Конференција је добар показатељ да су таква окупљања значајна, како за медије из региона тако и за нас из матице. Важно је да размењујемо искуства и знања, како бисмо разумели шта се дешава у Србији и земљама око нас.

Александар Гајовић, државни секретар за информисање, тридесетак присутних представника удружења и медија Срба из дијаспоре позвао је да се јаве на конкурсе, које за њих расписје Министарство културе.

– Наш приоритет је очување српског националног, културног и језичког идентитета. Упркос ограниченим средствима и капацитетима, Министарство културе и информисања и даље ће бити поуздан партнер у том важном процесу за Републику Србију – рекао је Гајовић.

Дискусија на тему „Очување српског језика и културе: иницијативе и пројекти у Републици Србији, с освртом на дијаспору и регион” била је посвећена употреби српског језика и ћириличног писма, праву на изучавање и неговање српске културе и историје, очувању и заштити српског културно-историјског наслеђа и информисању на српском језику. Марија Стаменковић, из Министарства просвете, науке и технолошког развоја, представила је пројекат „Србија за Србе из региона”, који предвиђа стипендирање младих припадника српске заједнице, који су грађани држава у окружењу, за студирање у Србији. Услови су да имају између осамнаест и тридесет пет година и да се по завршетку школовања врате у матичне земље, како би ојачали тамошњу српску заједницу. Пројекат се спроводи од 2010. године, тренутно се школује деведесет активних студената и докторанада, а Министарство ће ове јесени доделити још осамнаест стипендија.

Владан Тријић, заменик управника Народне библиотеке, представио је резултате помоћи у публикацијама и програме чувања, заштите и конзервације културне баштине у региону и дијаспори. Та институција интензивно сарађује са четрдесетак српских институција у иностранству, али и са библиотекама које имају одељења за српски језик, попут оних у Солуну, Лондону и Фиренци. Њима је само у току прошле године послато око пет хиљада наслова. Услов за донације у књигама је, каже Тријић, да библиотеке буду институционализоване, да се наслови не бирају насумично, већ према захтевима тамошње публике, и да се заузврат добијају повратне информације о старим и ретким српским књигама које се налазе у иностранству.

На то да је српски језик у нашим школама доста скрајнут по броју часова, и да се нарочито осећа заостајање за свим релевантним земљама, упозорио је др Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Он је посебно говорио о проблему недостајања лектора на катедрама за славистику, по чему је Србија међу земљама региона на последњем месту.

Момчило Вуксановић, из Српског националног савјета из Подгорице, отворио је панел „Употреба ћирилице и ћириличних фонтова у дигиталној комуникацији” у дану када је на Београдском сајму књига добио награду Издавачки подухват дијаспоре за књигу „Ћирилични натписи Старе Херцеговине”. Ипак, упозорава да је Црна Гора, некада најћириличнија република бивше Југославије, потпуно протерала ово писмо из званичне употребе и да је преименован српски језик. Позвао је институције државе Србије да утичу на положај Срба у Црној Гори, јер без њихове помоћи није могуће решење ових озбиљних проблема.

Развој информационих технологија омогућио је да од 2011. године не постоји ниједан објективан разлог због којег се ћирилица не би интензивно користила у дигиталној комуникацији, тврди Предраг Милићевић, из Регистра националних интернет домена Србије, а лингвиста Владо Ђукановић на неспремност већине да се користи националним писмом, које је узгред буди речено супериорније у односу на српску латиницу, одговара контрапитањем: „Шта са нама није у реду?”

Професор Факултета примењених уметности Оливера Стојадиновић, која је акцијом „Ћирилица на поклон” корисницима српске ћирилице испоручила десет фамилија фонтова, представила је интернет сајт Типометар, али и нови велики пројекат који је реализовала. Оливера је, наиме, аутор Дијакритике – Писма за европски културни простор у којем обједињава сва могућа слова и знаке у писмима европских народа.

Трећа дискусија била је посвећена улози медија и организација дијаспоре и региона у очувању српског језика и културе и представљању примера добре праксе. О тој теми говорили су: Срђан Татић, генерални секретар СКД „Просвјета”, који је представио Летњу школу српског језика и културе и часопис за културу „Просвјета”; извршна уредница тиражног дечјег листа „Бијела пчела” Љерка Радојчић, која је представила лист и програм очувања српског језика и ћириличног писма; етномузиколог Весна Бајић Стојиљковић, из АКУД Коло Копер, која је представила пројекат „Школа српског језика, књижевности, традиције и културе Ћириландија 3” и Иван Милетић, из Српског савета Велике Британије, који је представио програм едукација и повезивања младих британских Срба.

– Нама не треба тутор, већ светионик – поручио је домаћинима уредник вуковарског листа „Извор” Славко Бубало. – На ћирилицу у Хрватској постоје велики удари и битно је да је српски народ у целини сачува као део свога идентитета. Један од аргумената који користе хрватски шовинисти јесте: „Па ни Срби у Србији не пишу ћирилицом. Шта ће онда вама?” Ми не можемо да мењамо друге, већ себе – каже Бубало.

Последњи сегмент конференције био је посвећен пројектима у функцији очувања језичког и културног идентитета из матичне државе. Маша Ђорђевић, из удружења Миа Патриа, представила је пројекат „Дечји летњи камп – Сачувајмо корене” кроз који је од 2016. године прошло стотину педесеторо деце; Горан Павловић са Радија Нови Сад емисију „Наши у свету”, која за тему има постигнућа и достигнућа наших људи у дијаспори; а Душица Антић-Рашић сајт www.srpskisajt.com, који је посвећен онлајн учењу српског језика и промовисању културе и традиције.

Осму медијску конференцију дијаспоре и Срба из региона организовало је Удружење новинара Србије (УНС), под покровитељством Министарства спољних послова – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

Небојша Бугариновић

АНТРФИЛЕ 1:

ЗАКОНОМ ОСНАЖИТИ ЋИРИЛИЦУ

О изменама и допунама Закона о службеној употреби српског језика и ћириличног писма говорио је Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања. Реч је о системској интервенцији, која је већ дошла до завршне верзије предлога. Предлог ће ових дана бити упућен из Министарства у одговарајућу процедуру.

– Овај закон још није прилагођен уставним одредбама, иако је још 2004. године целовит предлог измена био упућен Скупштини – подсећа Хамовић. – Нажалост, од тада му се губи сваки траг. Радна група је препознала да је Министарство културе овлашћено да брине о заштити материјалног и нематеријалног богатства, у шта свакако спадају језик и писмо, па је интервенисала у две важне области. То је, најпре, ширење појма службене употребе језика и писма на најшири простор употребе. Подсећам, у члану 10. Устава каже се да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. Врло добро знамо да то матично писмо наше културе врло брзо нестаје, па чак и у оном службеном делу, из простог разлога што су досадашње законске дефиниције појам службене употребе сводиле на врло узак простор рада државних органа, и то веома неодређено. Неки други закони обезбедили су да у јавном сервису и општем образовању буду учињене углавном добре измене, али потребно је да се у што прецизнијем навођењу оцрта шта је обавезност службене употребе српског језика и ћириличног писма, не дирајући у права националних мањина и не протерујући латиницу из јавне комуникације. Уз пуно уважавање реалности, и доброг и рђавог наслеђа двоазбучности, настојали смо да оснажимо српски језик и ћирилично писмо у службеној употреби.

Друга важна тема, којом се баве измене и допуне закона, наводи Хамовић, јесте намиривање потребе да се одреди државна инстанца, односно тело које треба да води одговорну језичку политику. Предлог предвиђа да Влада, на предлог Министарства културе, формира Савет за српски језик, који ће се бавити питањима језичког стандарда и језичке политике и који ће већински чинити чланови Одбора за стандардизацију српског језика, односно они који су у том смислу најпозванији.

АНТРФИЛЕ 2:

ПРОЈЕКТИ

Виолета Јованов Пештанац, одговорна уредница портала Панчево.МОЈКрај.рс, представила је програм онлајн менторства за унапређење веб сајтова и активизма на друштвеним мрежама медија и организација из региона и дијаспоре, којима се до наредне конференције обезбеђује бесплатна подршка.

– На конкурс ће моћи да се пријаве они који извештавају о активностима српске заједнице у одређеној средини, било да је сајт организације или удружења или сајт неког појединца који би информисао о одређеној заједници, њиховим активностима. Услов је да то буду сајтови чије су редакције у дијаспори и региону. Такође, моћи ће да конкуришу и они који имају сајтове, али су им презентације статичне, и они који би покренули сајт, али би морали да ураде неки концепт или презентацију како су то замислили – најавила је Јованов Пештанац, која ће у оквиру пројекта годину дана сарађивати с изабраним кандидатима, а конкурс ће бити објављен у децембру на сајтовима Удружења новинара Србије и Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

Глоса

Развој информационих технологија омогућио је да од 2011. године не постоји ниједан објективан разлог због којег се ћирилица не би интензивно користила у дигиталној комуникацији, тврди Предраг Милићевић из Регистра националних интернет домена Србије, а лингвиста Владо Ђукановић на неспремност већине да се користи националним писмом, које је узгред буди речено супериорније у односу на српску латиницу, одговара контрапитањем: „Шта са нама није у реду?”

МАТЕМАТИЧКА ГИМНАЗИЈА У БЕОГРАДУ: 10 ГОДИНА ГАЛЕРИЈЕ КУЛОАР

Дијалог (ликовних) култура

У Математичкој гимназији у Београду пре 10 година је основана Галерија ,,Кулоар”, где се средњошколци из Србије и региона могу исказати у медијима фотографије, ликовном изразу и кратком филму, беседништву…

Од 1888, када се појавила прва бокс-камера Џорџа Истмена, ,,фотографија се показала као један од најреволуционарнијих проналазака на свету и као најпопуларнији уметнички изражајни облик. Она је утицала на историју, науку и уметност; од ње живе читаве индустрије…” Исте те године Устав Краљевине Србије чланом 7 успоставља једнакост свих Срба пред законом, а чланом 22 да сваки Србин има право да искаже своју мисао: говором, писмено, штампом или сликама. Дакле, штампа је слободна.

Овим једноставним реченицама, штампаним пре готово пола века, отпочиње увод у Велику књигу о фотографији, најбољој монографији у овој области на нашим просторима, без обзира на чињеницу што у њој нећете наћи ниједан редак о дигиталној слици и дигиталним фотоапаратима! Али зато ћете сазнати да су неке од најстаријих фотографија на свету снимљене грдосијом дугом 12 метара, да су технички слабије од свих које данас добијамо помоћу малог дигиталца или мало бољег мобилног телефона – у коме је снимање тек једна од опција. Време драстично смањује димензије техничких уређаја, олакшава руковање њима, појефтињује процесе. Врхунске резултате је, међутим, немогуће постићи без већине знања обелодањених у Великој књизи. И данас би искусни фотограф, да парафразирамо ироничног Мирослава Крлежу, млађим следбеницима комотно могао поручити: „Господо моја, све је то одавно написано, само више нико ништа не чита!”

Јер, ни фотографија није ништа друго него писање (или цртање) светлошћу. Име је знак, смисао, те грчко пхотос значи светлост, а графос цртање, па је тако свака фотографија блесак светлости. И као што ни милиони оних који су имали боље писаљке од Фјодора Михаиловича Достојевског нису успели да напишу боље књиге од њега, тако су бројни они који су имали бољу опрему од фоторепортера „Лајфа”, али нису успели да сниме импресивније фотографије од њих. Може се закључити како су таленат и знање и кад је о фотографији реч, као и у свакој уметности, важнији од опреме. Она лаконска да без алата нема заната, не важи за врхунске домете у уметности.

Фото-индустрија се у међувремену до те мере развила да је већини популације омогућено у доба „цивилизације слике” да се сами баве производњом „слика”, и то сасвим солидног, прилично високог квалитета. Тако се може говорити о породичној, полицијској, медицинској, научној, стручној, ратно-пропагандној, документарној, документацијској, модној, рекламној… фотографији, јер су њене класификације бескрајно широке, баш као и њена поља одсликавања.

Исто тако, сваким даном шири се и њена употребна вредност, од микрофотографије цветног тучка до космичке фотографије Марса! Од фантастично малог до бесконачно великог, она продужује човеково поље перцепције, не само у димензијама простора већ, у случају документарних слика, омогућује да завиримо и у дубине времена. Или нас, пак, сликама из породичних албума, води у сопствено детињство и рану младост. Једним кадром, једним делићем, стотинком секунде тог давно заустављеног, времена. Тако је Зола, након петнаест година аматерског фотографисања, 1901. записао како „не можемо тврдити да смо нешто заиста видели док то нисмо фоографисали”.

Избеглице из бесмисла најновијих ратова најгоре сузе лију за заборављеним албумима у напуштеним становима и кућама, тврдећи да се све може обновити осим успомена записаних на правоугаоном фото-папиру. На њима, изгубљеним фотографијама, остало је оно што више нигде и никад неће моћи пронаћи! Не сматра се узалуд фотографија „огледалом с памћењем”.

Дирљиве записе с таквим мотивима наћи ћете у репортажама Жарка Јањића и Моме Капора. Другим речима, свака фотографија има цену и процену: теби можда ништа не значи, а другоме је право богатство. У сваком случају, она ће остати једна од недоречених и до краја неописаних људских судбинских прича на којима почива добра литература. И попут лаписа, којим се пишу разна дела, из различитих области, тако се пише и светлом, с тим што фотограф мора да буде осетљив на различите боје дневног светла. Изоштреног чула за нијансе светлосних мена од праскозорја до сутона, из сата у сат. Фотографско око налик је ловцу који прати положаје сенки и њихове нијансе.

Златно је правило фотографисања пејзажа да се фотографише само у зору и сумрак, 15 до 30 минута пре и после изласка и заласка сунца. Само је тада светло меко и топло, а онда и његове сенке. Данашњи уредници фотографије у познатим часописима неће чак ни да погледају оне које нису снимљене у зору или сумрак. Ако желите професионалне резултата, држите се тог правила. Фотограф мора да води рачуна о стојном месту, перспективи и буде свестан да не гледа само очима него и сопственим искуством и васпитањем. Не посматра свет и догађаје кроз сочиво камере и зеницу ока, већ и кроз призму душе. Све се то на крају сажима у његов поглед на свет чије је огледало слика – за коју људи с правом кажу „да говори више од хиљаду речи”!

Фотографија и слике које производе апарати нису једнозначни симболички комплекси, попут бројева, него вишезначни и вишеслојни симболи, због чега неминовно отварају простор за интерпретацију оног виђеног, али, богме, и за гледаоца! Оно што он каже да види – увек доста казује. Фотографија постаје ново писмо љуског искуства, сада већ претежно визуелне, цивилизације човека.

Сви смо у позицији да свакодневно дигиталним справама масовно снимамо. Фотографисање никад није било јефтиније, масовније, лакше и брже преносива фотографија, па се све одвија као у стиху Бранка Миљковића: „поезију ће (једном) сви писати” (не само песници). Па, ево, сведоци смо: пишу је и штампају десетине хиљада заљубљеника, али нема тако „јаких” стихова као што су били Миљковићеви. Нема аутора тако снажног као што беше Миљковић. Иако је технологија напредовала до неслућених висина, врхунска уметност је остала привилегија малог круга најбољих.

Пре коју деценију ову тврдњу су поткрепили и остарели фоторепортери, фотографи већ поменутог, чувеног њујоршког магазина „Лајф”. Узели су најјефтиније фото-апарате, после чије се употребе омот једноставно баци у канту за смеће, а филм се сачува и развија у лабораторији. Од тако снимљених кадрова направили су фото-изложбу о којој је свет писао и причао месецима. У ери дигитализације, мајстори су показали шта је основа најбоље фотографије. То је човек и његов ауторски сензибилитет. Његова особена естетика, која га чини непоновљивим!

Новим апаратима-мобилним телефонима за масовну употребу не може се баш лако сликати звездано небо, али могу људска лица, на широком светском простору, од оних удаљених, готово ненасељених, до крцатих метропола. Ходајући светом, наш мудри писац и једини нобеловац, давно је записао да се ,,човек никада не може довољно нагледати звезданог неба и људских лица!” Сада нам сваки мало амбициознији фото-аматер може предочити мноштво нових лица, тиме је овај свет, исти за све, како вели Ефешанин, у нашим очима постао разноликији, богатији, лепши, занимљивији.

Ослушкујући дух времена, у Математичкој гимназији у Београду одавно су спознали да је циљ образовања и васпитања стицање квалитетних знања и вештина из језичке, математичке, научне, уметничке, културне, техничке и информатичке писмености нужно за живот у савременој заједници, увидевши да се у Западној Европи изучавају нови медији. Зато је и оснивање Галерије „Кулоар” 28. новембра 2007. године био значајан искорак у том смеру. Гимназијалци, млада, образована и преспективна публика”која лансира моду и диктира укус”, видела је уметничка дела већ афирмисаних стваралаца, али и да годинама сами излажу – с вршњацима из Србије и земаља региона – кроз Беокулис (Београски „Кулоаров” ликовни израз). Беокулис је културна манифестација Галерије „Кулоар”на којој сваке године, у мају, средњошколци „разговарају” кроз разне видове уметничког изражавања, међу којима доминирају цртеж, слика, графика, фотографија, филм, нови електронски медији. То је њихов својеврсни визуелни дијалог из оног стеченог и наученог; размена естетских искустава, погледа, ставова, судова, закључака… Речју, дијалог (ликовних) култура.

Радивоје Благојевић

Математичка гимназија у Београду

ОД МОНОГРАФИЈЕ ДО БЕСЕДНИШТВА

Деценију постојања галерија 24. новембра „Кулоар” планира да обележи и штампањем и промоцијом монографије, као и свечаном академијом. „Кулоаров” Беокулис ће гостовати у школама победника (Неготинској гимназији, Гимназији „Бољаји” у Сенти и Средњој ликовној школи „Петар Лубарда” на Цетињу). Изложба карикатура Југослава Влаховића, посвећена 50 година Математичке гимназије, гостоваће у школима по позиву.

У оквиру Галерије делује клуб – полигон културне и научне јавности, где професори и уметници који имају шта да кажу, пред ученицима износе своју мисао и погледе. У оквиру клуба 24. новембра ће се одржати 6. БЕОПС – Београдско беседништво средњошколаца Србије и региона. Беседе ученика биће штампане у часопису „Огледало”.