ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА – 240 ГОДИНА ШКОЛОВАЊА СРПСКИХ УЧИТЕЉА

Од Норме Аврама Мразовића и Препарандије до Педагошког факултета у Сомбору

На Дан Педагошког факултета у Сомбору, 15. новембра, у сомборском Народном позоришту одржана је централна свечаност јубилеја, 240 година од школовања српских учитеља у „Норми” Аврама Мразовића, која је уприличена на мало другачији начин него сличне пригоде, које све махом личе једна другој. Након краћег свечарског дела, уместо дугих беседа, званице су уживале у премијерно изведеној представи посвећеној оснивачу „Норме” Авраму Мразовићу. Заслугом тог знаменитог просветитеља и педагога, 1. маја 1778. године основана је „Норма”, школа за образовање учитеља на српском језику, која је, пролазећи сложене преображаје, сачувала континуитет педагошке и културне мисије до данашњих дана.

Након затварања „Норме” 1811, у Сент Андреји сe 1812. оснива најугледнија српска учитељска школа Препарандија, која је четири године касније, 1816, пресељена у Сомбор. Педагошки факултет у Сомбору непосредни је баштиник тих школа и просветне традиције, која у континуитету траје 240 година.

Обележавању јубилеја присуствовали су представници Републике, Покрајине и града Сомбора, образовних и културних институција, као и универзитетске заједнице. На почетку свечаности хор Педагошког факултета, под диригентском палицом проф. др Биљане Јеремић, извео је студентску химну „Gaudeamus igitur”.

Покрајински секретар за високо образовање и научноистраживачку делатност проф. др Зоран Милошевић нагласио је да се „у години обележавања овог јубилеја са задовољством и поносом окрећемо у правцу трагова, који нас воде коренима нашег духовног и националног идентитета”. Такође, истакао је чињеницу да је данас мали број европских народа који баштине континуитет институција културног и образовног огњишта нације и који тако вешто спајају традиционално и модерно биће, попут сомборског педагошког училишта Срба.

Академик Миро Вуксановић навео је део писма, које је написао књижевник Вељко Петровић за један од јубилеја сомборске Учитељске школе: „Ја се дубоко клањам пред њом, и као Сомборац и као српски књижевни радник. Ни тај наш честити просвећени град, ни ми појединачно, његови синови и кћери, не можемо се ни замислити без ње. Ко зна да ли би се народни дух, у нашим срцима и главама и оволико сачувао и просвећено преобразио, да није било ње међу нама”.

Академик Вуксановић потом се осврнуо на истакнуте чланове Српске академије наука и уметности који су родом из Сомбора, или су били ученици и професори Учитељске школе, као што су Димитрије Исаиловић, владика Платон Атанацковић, Никола Вучићевић, Исидора Секулић, Петар Коњовић, Јован Дучић…

Проф. др Жељко Вучковић, декан сомборског Педагошког факултета, истакао је чињеницу да са учитељем почиње сваки наш пут ка знању, образовању, слободи и хуманитету. Он је рекао да треба све учинити да се Педагошки факултет одржи и развија, како не би био узалудан племенит труд, дуг пуних 240 година.

Градоначелник Сомбора Душанка Голубовић навела је датум оснивања Мразовићеве „Норме” као један од најзначајнијих датума у историји града Сомбора и нагласила значај и улогу коју имају образовање и наука за развој заједнице и друштва.

Голубовић је рекла да је традиција дуга 240 година обавеза да се сачува Педагошки факултет и високо образовање у Сомбору и да поново буде центар образовања и науке тиме што ће понудити оно што је иновативно и другачије од свега што се тренутно у Војводини, Србији, па и шире – нуди.

Голубовић и декан Педагошког факултета проф. др Вучковић на сцени Народног позоришта потписали су Споразум о сарадњи, којим су предвиђене конкретне активности за одржање и развој Факултета као важног сегмента укупног културног, просветног и урбаног идентитета Сомбора.

Након извођења песме „Востани Сербије” хора Педагошког факултета, приказана је представа „Мразовић: дидактичка антидрама”, по тексту и режији проф. др Миливоја Млађеновића.

НАША ТЕМА: (ПРЕ)АМБИЦИОЗНОСТ РОДИТЕЉА

УВОДНИК:

ОБЈЕКТИВНОСТ У ПРОЦЕНИ СПОСОБНОСТИ СОПСТВЕНЕ ДЕЦЕ

Oчекивања и могућности

Највећа жеља сваког родитеља је да га дете надмаши, да буде боље и успешније од њега. Зато се труди да предупреди понављање сопствених грешака и да му омогући све оно што сам као дете можда није имао, а што из перспективе одраслог човека сматра да би му помогло да оствари све своје потенцијале.

Спектар могућности за додатну едукацију данас је врло широк. На сваком кораку нуде се приватне услуге учења страних језика, компјутерски курсеви, напредне школе математике, различите иновативне и креативне секције за „развијање вијуга”. Водећи се девизом да здрав дух обитава у здравом телу, али и чињеницом да врхунски спортисти успевају да обезбеде и бољи и квалитетнији живот, родитељи најчешће инсистирају да њихова деца имају и неку редовну физичку активност. Ако лепо пева – штета је да не заврши и музичку школу; ако лепо црта – штета је да тај дар не развија у школама сликања. Колико су објективни у процени способности сопствене деце и где су границе између усмеравања деце и доношења одлука (често погрешних) уместо њих, посебно је питање.

За дете широких интересовања, које показује таленте у више области, распоред обавеза неретко је прилично густ. Ако се додају и часови из оног што му евентуално не иде добро, не остаје му времена ни за игру, ни за одмор. Амбиције и добре намере родитеља тада постају контрапродуктивне и зарад будућег напретка деци одузимају – детињство.

КАД НАЈБОЉЕ ЖЕЉЕ ОДРАСЛИХ ОД ПОДСТИЦАЈА ПРЕРАСТУ У „КОЧНИЦЕ”

„Ослушкујте” своје малишане

Уколико је притисак родитеља превелик, дешава се да деца не знају како да се с њим изборе, па расту у несигурне, несоцијализоване особе, а неретко упадају и у тешка психичка стања и постају депресивна. Да би амбиције родитеља биле подстицај, а не кочница правилног и здравог развоја детета важно је створити добру комуникацију, проводити с њима што више времена у топлој, опуштеној атмосфери и хвалити и дечји труд, а не само резултате

Здраво, срећно и успешно дете – мисао је водиља сваког родитеља. Током одрастања малишана у први план избијају различити приоритети: од физичког развоја (када родитељи очекују да дете што пре почне да седи, хода, развије моторичке вештине), преко говора и интелектуалног развоја, успеха у школским постигнућима, спорту…

Како дете расте, мења се и понашање родитеља и често се стиче утисак да се исувише брзо „гази” преко детињства.

Последњих година родитељи су „преплављени” понудама за најразличитије школице за децу. У понуди су, поред спортских тренинга, учење језика од најраније доби, напредна математика за најмлађе, студије сликања, певања, вајања, нове, популарне школице за „развијање вијуга”.

Многе од њих наглашавају да постижу спектакуларне резултате, које би сваки родитељ пожелео за своје дете.

С друге стране, као да се заборавило колико су у животу сваког малишана важни слободна игра и квалитетно проведено време са родитељима, током ког задовољавају базичне и пресудно важне потребе за сигурношћу, разумевањем, љубављу…

Зато су и одрасли често збуњени и несигурни, када треба да донесу одлуку када је право време да децу укључе у ваншколске активности и како одабрати ону праву.

– Умереност је права мера за све у животу, па тако и за одговор на то питање. Најбоље би било да се уочи неки таленат, који дете испољава, активност коју врло радо упражњава, а што су и његове васпитачице у вртићу приметиле, и то изабрати као ваншколску активност. Колико ће их бити – потпуно је индивидуална ствар. Познајем ученике који имају веома разнолика интересовања и желе и успевају да посећују секције из 5-6 области. При томе не показују ни умор ни презасићеност, мотивација им уопште не пада. Ипак, таквих је веома мало. Родитељ би требало да познаје интересовања свог детета и у односу на то да заједно изаберу у колико ће секција дете бити укључено, водећи рачуна да оно има право и потребу и да се одмара – каже Мира Трифуновић Паул, психолог у Основној школи „Исидора Секулић” у Панчеву.

Оно што често представља проблем јесте супротстављеност између амбиција родитеља и њихове спремности да се суштински посвете детету, па различитим школицама врло често замењују родитељску улогу у одрастању малишана. Деца се све чешће веома рано – већ од друге-треће године – укључују на различите активности, а занемарују се неке њихове основне потребе.

– Она имају разнолика интересовања, на која врло често утичу ставови и животни стилови родитеља, њихова очекивања и могућности. У том смислу – добро је нудити им различите садржаје, али не по цену ускраћивања основних потреба. Све чешћа је појава да амбициозни родитељи у раном узрасту дете уче страном језику, пре него што је савладало матерњи. Често се, такође у понуди школа страних језика, налазе програми намењени деци још од прве године живота, учење два страна језика истовремено, пре треће године живота. Препорука стручњака је да дете до треће године најпре треба да савлада матерњи језик, наког чега постаје довољно зрело за учење страних – сматра Весна Радонић, педагог у београдској Основној школи „Краљ Петар”.

Она наглашава да је за дете далеко важније да на том раном узрасту родитељи проводе са њим квалитетно време и посвете му пажњу, пруже подстицај, похвале, покажу стрпљење… Програми предшколског образовања и васпитања конципирани су тако да задовољавају широк дијапазон интересовања деце и пруже богату понуду различитих активности прилагођених њиховом узрасту, па их није потребно и додатно ангажовати.

Природно је да деца у одрастању често мењају своје жеље и интересовања, која, такође, нису увек у складу са способностима и талентима. Осим тога, понекад се дете опредељује за активност из жеље и потребе да се дружи са вршњацима, да учествује у ономе што је тренутно популарно, да би испунило очекивања родитеља… То пред родитеље ставља нову недоумицу: како да процене на које додатне активности да пошаљу дете?

Весна Радонић саветује да, уколико примете да је дете талентовано за неки спорт, за музику, глуму, сликање…, али и ако заиста жели тиме да се бави, родитељи треба да га подрже и омогуће му да се на том пољу и оствари. Осим у случајевима када процене да то за дете представља превелики напор или угрожава његово здравље. У здравим односима, где постоји комуникација и поверење између родитеља и деце, оно ће само рећи уколико му је нечега превише.

Неретко се дешава да деца мењају спортове и различите школице и секције сваких неколико месеци. Родитељи подржавају сваки „прелазак”, убеђујући дете да је изузетан таленат баш за то. Када не постигну жељене резултате, окривљују лоше тренере/наставнике/инструкторе, који „не воле” њихову децу, протекцију, лошу организацију… Колико родитељи могу да буду објективни у процени сопственог детета и да ли му чине штету када га необјективно убеде да је изузетно талентовано за нешто, а то, у ствари, није истина? Колико је том детету касније тешко да се снађе између својих амбиција и објективних могућности? Да ли оно постаје несрећно, када увиди да слика коју је створило о себи није реална?

– Пре него што постане несрећно и са ниским самопоштовањем, дете је дуго збуњено, јер од родитеља чује једно, а лично тестирање реалности, коментари наставника и другара шаљу потпуно различиту поруку. Свакако да се штета наноси када родитељ потпуно некритички инсистира на „својој реалности”, јер он онда није осетљив за дете и његове потребе, него је у дијалогу са самим собом. Дете је у овом случају потпуно поништено, не постоји у родитељској реалности – сматра Мира Трифуновић Паул.

Весна Радонић објашњава да велики притисак на децу, да се баве активностима које не воле или су неуспешни, у њима свакако ствара фрустрацију и осећај несигурности, а временом доводи и да дете постаје незаинтересовано, несигурно, уплашено или се чак осећа кривим, када му не пође за руком да задовољи очекивања родитеља. Таква деца често стварају слику о себи као „неуспешним”, што доприноси да ни касније немају довољно самопоуздања, када су остале активности у питању.

С друге стране, тренд мењања активности детета на сваких неколико месеци требало би да сигнализира родитељу да се заустави и „загледа” мало пажљивије у своје дете. У друштву је креирана слика да је дете успешно ако иде у различите школице и спортове од што млађег узраста и у што већем броју.

– То је, наравно, заблуда, али када родитељи причају између себе и наводе како је њихово дете успешно и на балету ,и у сликању, и у школи језика…, то прави огроман притисак на друге родитеље, који чак и успешније прате и остварују потребе свог детета, али које не тренира ништа или је одабрало „само” једну активност. Као родитељи често смо у ситуацији да подлегнемо неким општим, родитељским „хистеријама”, а све из жеље да учинимо све најбоље за своју децу – каже Мира Трифуновић Паул.

Како би избегли бројне „замке” и погрешне одлуке, један од савета стручњака је да се родитељи приликом одабира додатних активности посаветују са онима који са њиховом децом проводе много времена – васпитачима, учитељима, стручним сарадницима у школи. Од њих могу сазнати многе кључне информације о интересовањима и талентима свог детета, његовим капацитетима, издржљивости, пажњи, посвећености и многим другим важним аспектима који описују дете.

То је неопходно јер, почев од вртића у којима нека деца проводе и по девет сати дневно, особе које су у директном и свакодневном контакту са малишанима најобјективнији су извори информација. Васпитачице, а потом и учитељице и наставници особе су које уочавају неке карактеристике деце, које се не могу видети у породичном амбијенту, а ако и могу, теже их је открити, него у вртићком и школском контексту.

У жељи да остваре сопствене амбиције и максималне дечје потенцијале, родитељи често утичу и на избор школе у коју ће дете ићи, као и на избор учитеља.

– С једне стране разумем и заговорник сам да родитељи бирају школу и учитеља. У ери повећавања личних избора (бирамо лекара, продавнице у којима купујемо, начин на који се хранимо, са ким се дружимо…) постало је потпуно реално да родитељи изаберу и школу и учитеља, надам се након што објективнијег информисања (што је мање уобичајена појава). Али, у већ вишегодишњој пракси бирања учитеља, примећујем различите „шумове”, који су уткани у тај избор, а открију се тек када избије неки проблем. Неки родитељи одлучују веома површно, по принципу „рекла – казала”, неки бирају истог учитеља код кога је било и старије дете, а понекад се испостави да то и није била најбоља одлука. Лако могу да замислим школу са сјајним одељењима, која су формирана потпуно случајно, само на основу редоследа уписа, као што се формирају групе у вртићу. Исто тако, делује ми оправдано да децу која су из истог дела града и која се заједно враћају кући из школе ставимо у исто одељење. Постоји веома широк дијапазон разлога зашто неко дете стављамо баш у то одељење и баш код тог учитеља. Зато је најбоље да одлука буде заједничка – каже Мира Трифуновић Паул.

Додаје да је заговорник идеје да се родитељи информишу (у неким школама су уведени и дани отворених врата за родитеље предшколаца), а након тестирања за полазак у школу да одлуку донесу заједно са школским психолозима и педагозима.

Као и код избора основне школе тако и у планирању наставка школовања амбиције родитеља често избијају у први план, па се и у одабиру средње школе воде сопственим „неоствареним” жељама или личном проценом перспективних и добро плаћених занимања.

Ипак, има и оних који траже помоћ и савете око избора школе, у чему је професионална оријентација одличан начин да се препознају интересовања и склоности детета, као и његови капацитети.

Последњих неколико година у школама се развија и примењује ефикасан модел професионалне оријентације, где ученици, кроз добро осмишљене радионице, пролазе кроз неколико фаза оријентисања: од упознавања сопствених капацитета и интересовања (модул који се зове „Самоспознаја”), преко оспособљавања да самостално проналазе информације о одређеним школама и занимањима, до такозваних реалних сусрета, у којима им се пружа прилика да се опробају у свету рада и непосредно упознају с различитим занимањима. Ученици се у том програму такође врло осмишљено припремају и за посао, оспособљавају да представе своје капацитете, напишу CV образац и слично. Посебан квалитет програма је и његов крајњи циљ – да се деца оспособе да самостално и одговорно доносе одлуке о избору школе и будућег занимања.

На питање где су границе када амбициозност родитеља од подстицајне и конструктивне постаје „кочница” успеха детета, Весна Радонић наводи да је природно да родитељи у планирању развоја деце желе да она постижу добре резултате, развијају способности и интересовања до максимума и одрасту у зреле, самосвесне и одговорне особе. Ипак, када се деси да родитељ у остваривању тог циља занемарује дечје потребе и претерује са постављањем захтева и обавеза пред дете, то најчешће доводи да оно расте под великим стресом.

– Деца под таквим притиском, из жеље да задовоље родитеље, и сама себи постављају превисоке циљеве и врло су самокритична. Уколико је притисак превелики, дешава се да не знају како да се с њим изборе, па расту у несигурне, несоцијализоване особе, а неретко упадају и у тешка психичка стања и постају депресивна. Да би амбиције и жеље родитеља представљале подстицај и „ветар у леђа”, а не кочницу за правилан и здрав развој детета, веома је важно радити на стварању добре комуникације са дететом. Важно је да родитељи „ослушкују” своју децу, да их посматрају и разговарају о њиховим интересовањима, без наметања и притисака, да их подстичу у ономе у чему се осећају добро и што воле да раде. Важно је да проводе са њима што више времена у топлој, опуштеној атмосфери и хвале и дечји труд, а не само резултате – закључује Весна Радонић.

Наташа Ивановић

АНТРФИЛЕИ:

БИРАЊЕ ШКОЛЕ И УЧИТЕЉА

У последње време родитељи се пре уписа у школу веома помно интересују за њену понуду, квалитет наставног кадра, резултате на завршном испиту и такмичењима и слично, па се често деца уписују у оне које важе за „боље”, а не у најближе или оне којима територијално припадају. Такве одлуке могу се оправдати родитељском жељом да дете добије што квалитетније образовање и васпитање.

– Све је чешћа пракса да родитељи приликом уписа у школу врше притисак на педагоге и психологе да им дете буде код одређеног учитеља. Као разлоге често наводе да су „чули” за неког да је добар; да је „строг, а то њиховом детету треба” или да је добар математичар, креативан и слично. Дешава се, такође, да родитељи, инсистирајући да будући учитељ њиховог детета буде строг, надокнађују своју немоћ и неспособност да детету поставе границе. У процени онога што је добро за дете често се дешава да се преваре и у своја очекивања често уграђују сопствене амбиције – каже педагог Весна Радонић.

ПРАВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

– Велики број родитеља и деце заједно праве изборе за наставак школовања, за које се испостави да су објективни, донети на основу правих информација, да одговарају дететовим способностима и интересовањима. За остале је професионална оријентација право место на коме им се нуди помоћ и подршка да направе одговорну и добру одлуку. У професионалној оријентацији веома пажљиво радимо са децом која имају уметничке таленте, јер су та занимања финансијски најризичнија. Тога су и родитељи свесни, па би зато волели да дете изабере нешто „од чега ће сутра моћи да живи” – објашњава психолог Мира Трифуновић Паул.

САМО БЕЗ ПРЕСИЈЕ

– Ништа што се одвија између родитеља и детета не би требало да има примесе притиска. Оно највредније што нам родитељи могу дати од најранијег детињства, па надаље, јесу љубав, блискост, нежност, подршка, разумевање… Од тога мало биће расте, храни се и развија. Свако дете жели да је успешно! Иако нам то тако не изгледа увек. Када је базично „нахрањено” осећањима и када су му потребе адекватно задовољаване, оно само по себи жели да успе, жели да постигне нешто чиме ће се поносити. Амбициозни родитељи забораве да нежно негују своју децу, већ се спремају за трку „бити ил̕ не бити”. Нисам сигурна да постоји подстицајна амбициозност – оцењује Мира Трифуновић Паул.

БРАВО (И) ЗА ТРУД

– Интересовања деце на школском узрасту веома су разнолика и често се дешава да се, у жељи да све испробају, пријављују на велики број различитих активности, а онда то не могу да испрате и одустају. С друге стране, школа и школске обавезе за већину деце већ представљају терет, па је препорука стручњака да се деца у школи определе за највише две-три ваннаставне активности, под условом да након тога нису ангажована у музичкој, балетској школи, школама страних језика и слично – каже Весна Радонић.

Наглашава да је свакако добро подржати интересовања детета, али не постављати резултат као коначни циљ. Да бисмо постигли да се деца не осећају несигурно, фрустрирано и неуспешно, један од основних савета родитељима је да „хвале труд, а не само резултат”. Такође, у опредељивању и сужавању листе активности, којима се дете бави, свакако треба консултовати и особе које раде са децом – наставнике, тренере, инструкторе…

МОЈ УГАО: ДУШИЦА ТРИЧКОВИЋ, ДИРЕКТОР ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ” У НИШУ

Секције по избору ученика

Наш je мото, али и добронамеран савет свим колегама, да ослушкују дечје потребе и жеље, да их посматрају и предоче им разне могућности, али да они сами дају завршну реч и заиста уживају у слободном времену кроз секције, које су сами изабрали, без наметања и притиска

Поред обавезне наставе, изузетно је важно укључити ученике и у друге активности, које ће пробудити њихов стваралачки и креативни дух.

Улога нас васпитача, између осталог, је и да препознамо и негујемо капацитете и интересовања деце. Основни елемент сваког стваралаштва је љубав, па се подразумева да дете треба да воли или да му се пружи могућност да заволи оно чиме се бави.

Некада, из најбоље намере и жеље да укључимо децу у што већи број активности, упадамо у замку сопствених жеља, амбиција и неостварених снова, па им намећемо одређене спортове, музичку школу, ликовне радионице, учење страних језика, па можда и још неку активност, ако проценимо да се и даље недовољно „троше”. Дете не треба да троши енергију, оно треба да, уз помоћ ње, ствара.

Поред спорта и других секција, које им пружају осећај испуњености, слободне активности су основ за постизање успеха ученика из свих предмета и у свим школским обавезама.

У нашој школи покушавамо да избегнемо систем наметања или ангажовања истих ученика у више секција, јер закључујемо да је са одличним учеником загарантован добар успех на сваком такмичењу, што је добро за афирмацију и наставника и школе, науштрб већине осталих ђака.

Применили смо сасвим други приступ, како бисмо се заиста бавили суштином, њиховим потребама, склоностима, развијањем стваралаштва и креативности, који мора да прати осећај задовољства.

Зато не бирамо ми ученике за секције и слободне активности, већ они бирају нас. Наиме, на почетку школске године свим ђацима пружили смо могућност да се информишу које секције организујемо, односно шта школа нуди, а они сами да одлуче коју желе да похађају. Наравно, благо усмеравање наставника или учитеља је и неопходно и пожељно, али њима препуштамо да сами донесу коначну одлуку.

Сазнања до којих смо дошли о склоностима, интересовањима и жељама деце пријатно су нас изненадила.

На ову идеју нас је навела наставница информатике, која сваке године сачека да њене колеге „узму” најуспешнију и најбољу децу и претрпају их гомилом обавеза, а потом она са ученицима који имају слабији успех ради, мотивише их и подржава у развијању склоности и знања у тој области. Као исход смо имали задовољне ученике, који постижу високе пласмане на такмичењима из информатике.

Зато је наш мото, али и добронамеран савет свим колегама, да ослушкују дечје потребе и жеље, да их посматрају и предоче им разне могућности, али да они сами дају завршну реч и заиста уживају у слободном времену кроз секције, које су сами изабрали, без наметања и притиска. Тако ће, сасвим сигурно, дати све од себе, а резултати неће изостати.

РЕФОРМА ГИМНАЗИЈА У СРБИЈИ

Језик, медији и култура најпопуларнији програм

Гимназијалцима је био занимљив и изборни програм Здравље и спорт, који ће похађати више од 6900 ученика. За Примењене науке определило се око 4300 ђака, изборни програм Појединац, група и друштво слушаће више од 3000 ученика, док ће око 2900 имати прилику да сазнају више о Уметности и дизајну

Реформа гимназијског образовања у Србији започела је од ове школске године, а кључне новине су исходно оријентисани наставни предмети и увођење изборних програма, који су у недељном распореду заступљени са два часа. Школе су биле обавезне да понуде четири изборна програма (од укупно шест), а ученици првог разреда су бирали два. Подаци, до којих је дошло Министарство просвете, показују да је најатрактивнији изборни програм Језик, медији и култура – за њега се определило више од 10.000 ученика првог разреда. У прилог интересовању за изучавање тог изборног програма сведочи и чињеница да га је понудило више од 90 одсто гимназија у Србији.

Подаци су прикупљени помоћу упитника, које је Министарство пре почетка школске године послало на адресе свих гимназија и средњих школа које имају гимназијска одељења. Циљ је био да се прикупе информације о реформским активностима ради планирања наредних корака. Упитник су попуњавали директори и стручне службе у 139 школа, у којима у 623 одељења наставу првог разреда похађа 16.614 ђака, објашњава Марија Крнета из Сектора за средње образовање и васпитање и образовање одраслих у Министарству просвете, која је недавно овај извештај представила и члановима Националног просветног савета.

Статистика сведочи да је око 74 одсто школа у понуди изборних програма навело Примењене науке, а сличан проценат и Спорт и здравље. Нешто више од половине понудило је програме Појединац, група и друштво и Уметност и дизајн, док се најмањи број школа (око 42 одсто) определио за Одрживи развој.

А шта су рекли ђаци? Осим Језика, медија и културе, гимназијалцима је био занимљив и програм Здравље и спорт, који ће похађати више од 6900 ученика. За Примењене науке определило се око 4300 ђака, изборни програм Појединац, група и друштво слушаће више од 3000 ученика, а око 2900 имаће прилику да сазнају више о Уметности и дизајну.

Интересовање ученика и компетенције наставног кадра у највећем броју школа били су опредељујући при одабиру понуде изборних програма, показала је анкета. Само 10 одсто образовних установа је понуду саставило на основу атрактивности садржаја изборних програма, док 20 одсто као једини опредељујући фактор наводе могућност повећања норме наставницима.

Надлежне је интересовало и колико запослених је присуствовало обукама Завода за унапређивање образовања и васпитања и у којој су мери оне корисне за реализацију новог програма наставе и учења.

– Од 139 школа, које су попуниле упитник, 106 директора присуствовало је обукама током јула, 20 није, а један директор се није изјаснио. Више од 90 одсто директора сматра да су и њима и њиховим наставницима обуке биле изузетно корисне. Мањи број верује да ће тек током реализације програма наставе и учења утврдити колико су биле сврсисходне обуке – сумира резултате из упитника Марија Крнета.

На питање да ли су и шта планирали у програму стручног усавршавања у овој школској години, у циљу подршке променама у гимназијама, око 80 одсто школа се изјаснило да ће предвидети семинаре, који се односе на развој кључних компетенција код ученика, пројектну наставу и израду пројеката, реализацију изборних програма и унапређивање ИТ компетенција наставника. Свака десета школа уочи почетка школске године одржала је хоризонтално стручно усавршавање унутар установе, које се односило на исходно оријентисану наставу, пројекте у настави и оцењивање.

А да би се успешније увеле промене у наставу и учење, у школама кажу да су им најпотребнији наставни материјали и приручници, семинари о изборним програмима и пројектној настави.

– Највећи број школа исказао је потребу за наставним материјалима и приручницима, што имплицитно говори о даљој потреби гимназија за предавачком наставом. Важно би било наставницима обезбедити обуке, које би их оспособиле за израду наставних материјала, на сличан начин као што су биле организоване обуке наставника средњих стручних школа. За многе школе највећи изазов за почетак квалитетног рада по новом програму је организација рада и распоред часова. То је посебно изражено у великим градовима – Београду, Новом Саду и Нишу, где гимназије раде у две смене и имају проблем са простором и великим бројем група. Поједине школе најављују да ће се обратити и локалним самоуправама, како би се омогућила надоградња школских објеката или коришћење неких других просторних ресурса – истиче Крнета.

В. Андрић

АНТРФИЛЕ:

ДАЉИ КОРАЦИ

Када је реч о наредним корацима, планирају се састанци са директорима школа у децембру, нове обуке, посебно за исходно оријентисану наставу, опремање гимназија потребним наставним средствима… У току је јавни позив за добијање финансијских средстава, у циљу унапређивања услова за остваривање наставе и учења у првом разреду гимназије. У сарадњи са Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања биће направљена чек-листа за праћење наставе, која ће директорима омогућити бољи увид у имплементацију промена у настави. Планира се и упитник за ученике, како би се чула и њихова запажање о реформским потезима, а радиће се и евалуација ученичких постигнућа.

БУДУЋНОСТ ОБРАЗОВАЊА: ДА ЛИ СЕ ШКОЛА МЕЊА ИЗ КОРЕНА

На трагу новог времена

Компетентни стручњаци из Европе, Азије, Русије, Америке и Канаде предвиђају да ће у скорој будућности доћи до радикалних промена у систему образовања. Као аутори текста „Стратегије глобалног образовања од 2015. до 2035. године”, они најављују да ће нека од престижних занимања бити игропедагози, виртуелни тутори, дизајнери образовних трајекторија…

Које су основне одлике образовања у савременом свету и може ли се на основу тога предвидети будућност образовања? Два питања – две занимљиве теме обједињене су у предавању, које је др Рајна Драгићевић, професор Лексикологије српског језика на Филолошком факултету у Београду, недавно одржала у Задужбини Илије М. Коларца. Tа проблематика већ дуже време заокупља њену пажњу, и као универзитетског професора који има привилегију да обликује наставне планове и програме и да их реализује у настави, и као учесника у настојању да се повећа број часова матерњег језика у школи, али и као родитеља једног гимназијалца и једног студента.

Др Драгићевић је приметила да је пре 30 година др Никола Поткоњак, професор педагогије на Филозофском факултету у Београду, говорио о кризи школе, о томе да школа треба да се одрекне илузије о коначности образовања које даје, и да један од њених задатака треба да буде оспособљавање појединаца за самостално учење, самообразовање, за учење учења и за доживотно учење, о чему се данас доста говори. Залагао се за децентрализацију образовања, што не значи укидање школског система, већ његово допуњавање ваншколским образовањем. Међутим, оно што остаје као проблем јесте како мотивисати младе за додатно, ваншколско образовање.

Поред познатих проблема, који прате савремено образовање, Рајна Драгићевић је указала на, према њеном мишљењу, најважнији – а то је незадрживо умножавање количине информација у свим наукама. Двадесет први век је век изразитијег развоја науке, технике и технологије, него сви векови до сада.

– Дужност универзитетског професора јесте да студентима представи најновије тенденције у науци коју предаје. Дужност му је да укаже и на основне, почетне тачке науке, па и да представи пут од почетка развоја до онога докле се данас стигло. Ништа се не може занемарити, јер све те чињенице су важне и међусобно увезане као карике ланца. Међутим, школска година траје од септембра или октобра до јуна. Студенте виђамо само једном или два пута недељно. Исто толико је школска година трајала и у 19. веку и углавном је исти број часова недељно и тада био посвећен појединим предметима. Разлика је само што данашњи професор за то време треба да испредаје неколико десетина пута више појава од свог колеге с краја 19. или почетка 20. века – рекла је др Драгићевић, истакавши да у оквиру свог предмета нема времена да испредаје оно што сматра најважнијим, јер јој је школска година прекратка.

Пред наставником су бројне дилеме. Размишљајући којим путем би требало ићи да би „изашла” из те ситуације, указало јој се неколико могућности. Прва је да покуша да сажима градиво. Међутим, напоменула је да је то могуће само у извесној мери. Не би било добро да своја предавања сведе на списак неповезаних или недовољно повезаних чињеница, које би студентима износила као податке из телефонског именика. Образовање би тако изгубило смисао, јер суштина учења није у самим чињеницама, већ у развоју когнитивних способности ученика и студената да обраде податке, доведу их у смислену везу, уоче узроке и последице, прате путеве којима се низ чињеница у одређеном логичком односу доводи до закључака.

Друга могућност је да предавач занемари базичне податке о науци коју предаје, које обично наводи на почетку свог курса, и да више времена и пажње посвети најновијим достигнућима. Међутим, др Драгићевић сматра да ни то не може решити проблеме у настави и да све оно што је добио ученик у 19. веку мора добити и ученик у 21. веку. Примера ради, не може биолог да говори ученицима о генетском инжењерству, а да свој курс није започео подацима о ћелији, о њеним органелама, о деоби ћелије, о основама ботанике и зоологије. Без познавања темеља, на којима се одређена наука развија, не може се разумети „надградња” и млади људи неће бити спремни за живот у савременом свету.

– Закључујем да не можемо да избегнемо почетак, а ни крај неке научне приче. Јасно је да не можемо ни да се лишимо „средине”, јер је она везивно ткиво између почетка и краја. Образовање губи смисао, ако није усклађено са садашњим временом. Шта онда можемо предузети? Преостаје нам да поверујемо да се целокупно градиво може испредавати, ако се послужимо важним оружјем савремености, а то је модерна технологија у настави. Многи наставници данас користе презентације, што свакако штеди време, али моје предавачко искуство говори да ни то није довољно добро, јер многи предавање сведу само на ишчитавање слајдова. Студенти не успостављају однос са предавачем, већ усредсређено гледају презентацију и преписују је, а када то ураде, напето ишчекују следећи слајд. Колико год се некоме чинило назадним, најбоље предавање је оно које пред обичном таблом одржи добар предавач с кредом у руци – рекла је Рајна Драгићевић, напоменувши и да до сада није открила технолошко помагало које би јој убрзало предавања и оправдало њихову сврсисходност.

Због свега тога она није оптимиста, већ у скорој будућности прогнозира колапс образовног система, и то на глобалном нивоу. Заокупља је питање како у постојећим условима сачувати школски систем и како ће изгледати образовање у долазећим временима? У жељи да сазна шта велике силе, носиоци светских промена, имају да кажу о томе, др Драгићевић је потражила одговор на Гуглу. Као резултат потраге (на руском и енглеском језику) добила је велики број линкова, а сви су водили ка једном документу, под називом „Будућност образовања – глобална агенда”. Реч је, заправо, о обимном тексту „Стратегије глобалног образовања од 2015. до 2035. године”, у чијем састављању је учествовало око 2000 компетентних стручњака из Европе, Азије, Русије, Америке и Канаде. Документ има нешто више од 200 страница и изазвао је огромно интересовање јавности.

Према речима Рајне Драгићевић, неке чињенице из тог документа делују нестварно. Стручњаци из различитих земаља предвиђају да ће у скорој будућности, односно у периоду између 2015. и 2035. године, доћи до радикалних измена у систему образовања. То је време у коме већ помало живимо. Предвиђају укидање граница између школе и друштва, што значи да нас очекује деинституционализација образовања. Доћи ће, наводи се у документу, „до радикалног слома националних система образовања”. Образовне институције имаће „гипку архитектуру, прилагодљиву и склону променама… Једно од важних обележја науке биће интердисциплинарност. Развијаће се доживотно учење”.

Најаве тих промена др Драгићевић већ препознаје у томе што неколико њених пријатеља почињу да држе онлајн часове енглеског језика Кинезима. – Можда то сада делује необично, али тога ће бити све више. То је денационализација образовања. Значи, ја седим у Београду и држим часове енглеског језика Кинезу, који седи у Пекингу. Идеја је да сваки појединац, поред обавезног образовања у школи, може да стекне додатно, неформално образовање кроз индивидуалне, породичне, групне и друге онлајн курсеве. Свако ће моћи да направи сопствену комбинацију одговарајућих курсева, односно сопствену трајекторију, како су то назвали у поменутом документу, а послодавац ће бирати оно што њему највише одговара. Најуспешнији ће бити они појединци који овладају најбољом, најтраженијом комбинацијом курсева, тј. они који имају најбољу индивидуалну трајекторију – рекла је Рајна Драгићевић.

У документу се даље наводи да ће постојати лидери образовања, односно стручњаци који граде, стварају индивидуалне трајекторије појединаца, у зависности од њихове склоности и способности и врсте знања која ће се тражити на тржишту. Постојаће „брендиране трајекторије” и оне које су мање престижне. Долази, како се најављује, „епоха тоталне игре”, која ће обухватити и образовање, па ће на цени бити игропедагози. Нове генерације учиће помоћу тренажера и симулатора и решаваће задатке игре и пројеката. Учитељи ће се повући пред такозваним виртуелним туторима. Тако ће се звати они који сада држе онлајн часове.

Стручњаци предвиђају да ће се развијати психофармакологија, која ће производити препарате који увећавају способност рада нервног система, без побочних ефеката. Развиће се системи „биомониторинга, који ће описивати био-нет-психо профил ученика”.

– У зависности од резултата биомониторинга (ја не могу у то да поверујем), бираћемо курсеве који нам одговарају, а неке одлике мишљења и памћења моћи ћемо да унапредимо помоћу неуропланта и неуропротеза… Нова занимања биће већ поменути игропедагози, експерти за мозак, дизајнери образовних трајекторија итд. – истакла је др Драгићевић, и додала: – Та потресна слика будућности образовања вероватно није прецизна у свим сегментима. Ипак, јасно је да нас чека индивидуализација образовања, која се стиче унапређивањем неформалног образовања. У новом свету боље ће се снаћи они који могу да памте више и који не пристају на слободна поподнева и вечери. Чека нас потпуна дехуманизација образовног система. Неће више бити важна она покретачка енергија између учитеља и ученика, која и једнима и другима понекад остаје заувек у сећању, дајући смисао њиховом животу.

Рајна Драгићевић је закључила излагање речима да се не може прецизно одредити пут којим ћемо даље ићи, јер образовање никада није доживело суштинску реформу. Све остале области људског деловања мењале су се, мање или више, само је образовање кроз векове задржало исту форму – школа и учионица, учитељ и ученици, табла и креда, књиге и свеске. Време ће показати да ли је образовање уопште могуће, ако се измести из те традиционалне матрице.

Светлана Илијић

АНТРФИЛЕИ:

АЈНШТАЈН И ТАГОРЕ

Професор Драгићевић подсетила је на Ајнштајнове речи да је „образовање оно што остане након што заборавите све што сте научили у школи”. То је, како је истакла, „онај златни траг логичког мишљења по којем се образовани људи разликују од необразованих. То су они логички принципи примењиви у свим животним околностима”. А чувени индијски писац и филозоф Тагоре саветовао је одрасле речима: „Немојте лимитирати децу само на оно што сте ви научили, јер деца су рођена у другом времену”.

ПАРАДОКС САВРЕМЕНОГ СВЕТА

– Млади људи, хтели то или не, данас морају да савладају много више података, него све досадашње генерације. Међутим, ништа од тога њих не мотивише да живе с науком. Парадокс савременог света, у коме бележимо изразити прогрес науке, јесте све већа банализација стварности. Млади људи, измучени напорним учењем пренатрпаног школског градива, беже у јефтину забаву и потрошачку културу. Оно што испуњава живот младих у 21. веку широм света није оно што су научили у школи, већ су то ексклузивна куповина, саморекламирање и самопромовисање, фотографисање, дружење на друштвеним мрежама, гледање серија… – рекла је проф. Драгићевић.

СТВАРНОСТ ИЛИ ФАНТАСТИКА

– Оно што из данашње перспективе спада у научну фантастику јесте развој такозваних когнитивних технологија, које ће условити настанак неуронета. Биће то сложен систем најтананије комуникације међу људима, који ће бити омогућен чиповањем наших мозгова. Да неуронет заиста долази, има показатеља. На америчком Универзитету у Тенесију већ постоји неуронет истраживачки центар, који се бави развојем неуронета – истакла је Рајна Драгићевић.

Такође је указала на садржај једног текста, који је објављен у руским новинама „Известија” у августу прошле године, у коме се говори о матурантима и њиховим вредностима. У тексту се наглашава да је данашњи матурант дигитално писмен човек. Њему је стало да све буде брзо. Брз сервис, брзо достављен. Он цени вишеструк извор информација, а престижна занимања су у вези са новим ИТ технологијама. То су (експлицитно се наводи): неуронет, а затим биотехнологија, генетика, енергетика, роботехника…

НАСТАВНИК ИЛИ ИНТЕРНЕТ

– Када се ученицима постави питање шта замерају савременој школи, они с правом примећују огроман број информација, које не могу да савладају. Сматрају да не треба да уче чињенице, које су данас свима доступне на интернету. Међутим, ако на таквим размишљањима организујемо школски живот, наставник би био некакав водич, који спроводи ученике кроз замршене улице интернета и на часовима им испоручује интернет адресе поузданих сајтова, како би лакше долазили до информација које их занимају. Ако будемо третирали наставника као интернет-водича, обесмислићемо улогу школе – рекла је професор Филолошког факултета.

ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА ПРЕДУЗЕТНИЧКОГ УЧЕЊА У НАСТАВНЕ ПРОГРАМЕ НА НИВОУ ОСНОВНОГ ОБРАЗОВАЊА

Предузетништво кроз призму предметне наставе

Развој предузетништва као кључне компетенције један је од дугорочних стратешких циљева ЕУ и држава у претприступној фази, а који све више добија на значају и код нас. Активности које подстичу активно учење на том узрасту су рад на пројектима, учење кроз игру, презентације једноставних студија случаја и посете локалним предузећима и установама

Развој предузетништва као кључне компетенције један je од дугорочних стратешких циљева ЕУ и држава у претприступној фази, а ових година све више добија на значају и код нас. Стратегија развоја Европе до 2020. наглашава да школски курикулуми у фокусу морају имати креативност, иновативност и предузетништво. Основу за прилагођавање и усклађивање образовних система представља Европски оквир кључних компетенција за целоживотно учење, у коме компетенција „Осећај за иницијативу и предузетништво” заузима важно место. Како се вредносни системи и култура формирају током раног детињства, основно образовање има важну улогу у развоју предузетничке компетенције. Образовни систем код ученика треба да развија свест о предузетништву од раног детињства, као и одговорност, креативност и самопоуздање.

Имплементација предузетничког учења у наставне програме на нивоу основног образовања, у форми међупредметне компетенције, почела је са реализацијом у овој школској 2018/19. години. На нивоу основног образовања предузетничко учење је усмерено на развој индивидуалних квалитета ученика: креативности, преузимања иницијативе и самосталности, који доприносе развијању предузетничког става. У овој фази ученици треба да развијају самосталност и проактивност, као и да стекну прва знања и контакт са светом рада. Активности које подстичу активно учење на том узрасту су рад на пројектима, учење кроз игру, презентације једноставних студија случаја и посете локалним предузећима и установама.

Главни фокус предузетничког учења на нивоу основне школе треба да буде на подстицању ученика да користе своју креативност и да истражују и експериментишу. Ученике треба охрабривати да стичу знања о локалној заједници у којој живе и развијају интересовања за активности које се у њој одвијају. Током школовања ученици треба да развијају неке од вештина као што су смишљање идеја, доношење одлука и решавање проблема. Они треба да добију могућност да раде у тиму и да процењују своје предности на том пољу. Ученике треба охрабривати да преузимају одговорност за реализацију одељенских и школских активности и да са својим идејама и плановима доприносе побољшањима и променама у животу школе. Ученици треба да добију прилику да учествују у активностима кроз које могу да продубљују њихова интересовање за предузетништво. Имајући у виду све наведене циљеве предузетничког учења, у функцији имплементације у предметне програме основне школе, можемо дефинисати да се образовни концепт који подржава предузетнички начин размишљања базира на развоју личности која ефикасно функционише у свакодневном животу, али без фокуса на оспособљавање за започињање пословне активности. Предузетничко учење као исход треба да има развој предузетничког друштва.

Предузетничко учење као међупредметна област, заснива се на три кључна сегмента: Примена савремених метода и облика рада у настави; Основни економски концепти из света рада (кроз наставне и ваннаставне активности); Сарадња школе са локалном заједницом (предузећима, организацијама и институцијама)

Циљ међупредметне теме предузетништва: Оснаживање наставника у области развоја предузетничких знања, вештина и ставова код ученика. Наставници треба да препознају своју улогу у развоју предузетничких знања, вештина и ставова код ученика и да су у стању да подстичу иницијативу и развој предузетничких вештина код ученика.

Исходи учења

Активности које су у функцији предузетничког учења у основној школи треба да буду засноване на исходима, исказима који експлицитно, јасно и недвосмислено указују шта ученик – као последицу интеракције са наставним активностима, тј. након реализоване наставне активности – треба да зна, разуме и буде способан да уради.

Исходи учења, дефинисани кроз знања, вештине и ставове, које ученик треба да развије, представљају основу за осмишљавање ефикасних наставних активности, које подстичу предузетничко учење, али и за осмишљавање метода процењивања, којима ће на најбољи начин утврдити ниво остварености исхода.

Знања

Исходи који се односе на знања о могућностима за професионалну оријентацију и познавање пословног окружења нису везани искључиво за предузетничко учење, али ученицима омогућавају да стекну оквирну слику о предузетништву и пронађу своје будуће место на тржишту рада, уз одређена предзнања о предностима и препрекама које их очекују. Основна економска и пословна писменост подразумева знања о концептима и процесима који могу бити примењени на предузетништво. Базично познавање пословних организација и процеса који се одвијају унутар њих специфично је знање о окружењу у ком се предузетништво развија. На нивоу основне школе, сви исходи су прилагођени узрасту и предзнању ученика и уводе се на начин да ученици о њима уче применом општих концепата на њима познато окружење.

Ученик ће бити у стању да – Разликује појмове: бити предузетник и деловати предузетно; Наведе поступке и процедуре за самостално и групно доношење одлука и објасни њихове последице; Објасни различите каријерне путање; Идентификује различите могућности за запошљавање на локалном и националном нивоу; Упореди добит са трошковима; Наведе фазе у предузетничкој активности на примеру активности у одељењу или школи; Развије предузетничку идеју на нивоу одељења или школе; Објасни појам јавног добра и да наведе примере.

Вештине

Комуникација, вештине презентовања и планирања, као и вештине тимског рада су од суштинске важности за предузетнике. Практично истраживање предузетничког окружења укључује различите процесе, који опонашају пословно окружење, укључујући и осмишљавање и примену бизнис-планова.

Ученик ће бити у стању да – Ради индивидуално и у тимовима; Комуницира и саопштава идеје другима; Ствара и користи креативне идеје; Примењује вештине планирања, организовања, анализирања, комуницирања, предлагања, вођења и евалуације током групног рада; Утврди, процени и управља ризиком; Користи „браинсторминг” методе (техника спонтаног, групног решавања проблема); Процени еколошке последице својих и туђих акција; Решава проблеме и доноси одлуке заједно са другима; Оцењује резултате рада; Представи предузетничку идеју; Оцени личне и компетенције других; Развије и имплементира пројекат; Решава конфликте на конструктиван начин.

Ставови

Исходи који се односе на ставове подразумевају, пре свега, развој самосвести и самопоуздања, као основе за све остале аспекте предузетништва, али и спремност за преузимање иницијативе, ризика, критичко размишљање, креативност.

Ученик ће бити у стању да – Прихвати одговорност за завршетак задатака, испуњење обавеза и рокова; Преузима иницијативу за успостављање контакта и сарадње с појединцима и групама; Самостално ради на задатку; Поштује друге; Прихвати иновације и промене; Одговорно се понаша према јавним добрима; Прихвата промене.

Примена предузетничког учења у постојећим предметима и наставним програмима

Кључни предуслов за успешну реализацију исхода учења у оквиру предузетничког учења је конципирање наставних активности тако да буду усмерене на ученика, тј. да буду засноване на активностима ученика, а не на традиционалном, предавачком приступу настави. Ово се посебно односи на исходе из области вештина и ставова, али у великој мери и на исходе у вези са знањем. Управо примена савремених активних и интерактивних наставних метода омогућава да се предузетништво, односно међупредметна компетенција „Предузимљивост и оријентација ка предузетништву” ефикасно развија кроз све наставне предмете.

Наставник приликом планирања узима у обзир исходе које треба уврстити у постојеће наставне садржаје и одабире оне теме/активности за које сматра да ће бити најадекватније за реализацију жељених исхода, на начин да то не омета остваривање основних циљева, који се односе на предметни програм.

Исходи предузетничког учења – који се односе на знања о могућностима за професионалну оријентацију и познавање пословног окружења, формирање оквирне слике о предузетништву и тржишту рада – претпостављају упућеност наставника у базична економска знања, као предуслов за ефективно осмишљавање и реализацију адекватних наставних активности.

Комуникација, вештине презентовања и планирања, као и вештине тимског рада, симулација предузетничког окружења, кроз различите активности које опонашају пословно окружење, имплицирају потребу да се, кад је то могуће и сврсисходно, настава изводи у форми пројектних активности и активности усмерених на ученика, у којима је ученик у центру наставног процеса.

Самопоуздање, спремност за преузимање иницијативе и ризика, критичко размишљање, креативност су вредносне категорије, које подразумевају висок ниво активности, креативности, слободе и одговорности ученика током наставног процеса. А пред наставника стављају задатак да наставне стратегије прилагоди у мери да сам наставни процес, ком је ученик изложен, утиче на формирање и оснаживање тих позитивних карактеристика личности, јер су оне претпоставка за стварање предузетничког друштва.

Примери примене предузетничког учења на нивоу предметног програма

У области развоја предузетничких вештина и ставова, у оквиру свих наставних предмета, могуће је наставне активности конципирати да – поред остваривања основних циљева, у вези са предметним програмом – настава буде осмишљена тако да се реализују исходи који се тичу предузетништва. Са изузетком неких наставних тема, у појединим предметним програмима наставник активности може осмислити тако да ученици раде у групама или тимовима, да се од ученика очекује да доносе одлуке, да међусобно преговарају и комуницирају, да бирају начине презентовања свог рада, да реализују ученичке пројекте, тј. да стављањем ученика у специфичне ситуације и улоге код њих развија предузетнички дух.

Предузетничко учење у настави математике огледа се кроз повезивање наставних садржаја са реалним животним и радним окружењем – примена математике у спорту, грађевинарству, финансијама, истраживању тржишта, техници и друго.

Примери – Истраживање унутар школе, анализа резултата и коришћење графикона у презентацијама; Прављење личног буџета; Процена трошкова за организовање екскурзија, излета, манифестација; Примена просечне вредности за различите цене истог производа; Израчунавање неопходне количине/величине материјала за прављење производа/услуге; Коришћење процентуалних обрачунавања у трговини; Спровођење истраживања у школи, анализа резултата и коришћење графичких приказа при презентовању; Статистичко, табеларно и графичко представљање података.

Настава физичког васпитања омогућује примену читавог низа предузетничких садржаја, који допуњују и продубљују садржаје из предметног програма.

Примери – Игре базиране на сарадњи и тимском раду; Развој такмичарског духа кроз штафетне игре; Развој упорности и проактивности – проблемске игре; Развој одговорности, тимског рада и такмичарског духа кроз тимске спортове; Прихватање на прави начин и успеха и неуспеха – школски кросеви; Развој разумевања важности здравих стилова живота.

Примена предузетничког учења у настави географије могућа је у темама које се односе на туризам, саобраћај, путовања, индустрију, демографију, тржиште рада, заштиту животне средине и слично.

Примери – Развој предузетничког размишљања кроз дискусију о локалним и глобалним питањима, као што су туризам, прехрамбена индустрија, проблем недостатка хране; Компаративне предности привреде једне земље наспрам друге; Омогућавање ученицима да размишљају глобално, а делују локално на плану заштите животне средине и одрживог развоја, уређењем школског дворишта, учионице, кроз теме о рециклажи, заштити вода; Развој предузетничког начина размишљања кроз дискусије о локалним и глобалним проблемима, који се тичу загађења, климатских промена; Анализа статистичких података, графичких приказа, географских карата и припрема презентација; Разумевање значаја очувања животне средине и развој еколошке свести; Разумевање односа и међузависности између природног окружења, начина живота и света рада.

Предузетничко учење у настави историје помаже ученицима да боље схвате друштвене процесе у прошлости, проблеме са којима се људи суочавају, њихове ставове и уверења, активности и догађаје у којима учествују. То ученицима омогућава да разумеју и боље се упознају са друштвено-економском средином у прошлости и тако боље разумеју своју улогу у будућем развоју друштва.

Примери – Посета локалним историјским споменицима у циљу повезивања предмета са локалном историјом; Спровођење историјског истраживања; Писање радне биографије (CV) познатих историјских личности; Критичка и самостална анализа историјских чињеница ради формирања уравнотежених и реалних ставова о историјским догађајима; Организовање музејске изложбе у школи; Прављење презентација о историјским темама; Истраживање предузетничке културе кроз историју и анализирање чувених предузетника и њиховог начина рада; Анализа посебних тема у вези са запошљавањем и тржиштем рада и њиховим утицајем на друштвено-економску ситуацију у локалној заједници и држави; Историјски квизови и игре; Промене у области рада и организације посла.

У настави језика, матерњег и страних, предузетничко учење помаже развој писане и усмене комуникације, развој генеричких вештина и изградњу предузетничких ставова. Настава језика је веома погодна за све облике предузетничког учења и веома је важна за стицање самопоуздања кроз развој вештине презентовања и јавног наступања.

Примери – Ученички пројекат – школски часопис, који обрађује друштвено-економске теме интересантне и блиске ученицима; Осмишљавање и реализација рекламних кампања, промоција једнодневних излета; Писање различитих чланака и огласа; Рад на школској веб-презентацији; Дебатни и књижевни клубови; „Преводилачки биро”, превођење; Драматизација текстова; Израда тематских речника; Истраживање одређене социо-економске теме и израда есеја у задатим роковима; Писана комуникација, израда презентација, новинских чланака, огласа, реклама, школске новине, позориште, сајам књига; Интервју са успешним предузетницима из локалне средине; Осмишљавање брошура, летака, јеловника на матерњем и неком другом језику за локалне фирме и угоститеље; Рекламна порука.

У настави физике, хемије и биологије предузетничко учење се може интегрисати са активностима које су базиране на експериментима, групном и тимском раду, практичним активностима, али и садржајима који се баве природним ресурсима и енергијом.

Примери – Здрава исхрана, припрема јеловника, потрошачко трошење, трошкови; Коришћење хемијских супстанци у производњи хране и прерађивачкој индустрији; Органска храна наспрам конвенционалне, трошкови; Потражња и понуда производа одређене врсте хране; Могућности коришћења обновљивих извора енергије.

Предузетничко учење у информатици може да се примени кроз практична знања у областима као што су статистичка анализа, развој једноставних апликација, прављење различитих једноставних база података за школу или локалну заједницу, израда школских новина, публикација и промотивних материјала (веб-сајтови, видео-записи, брошуре, итд). На тај начин ученици препознају важност информационих технологија у савременом друштву, било у области пословања или за личне потребе.

Примери – Употреба ИТ за прикупљање, анализу и презентовање резултата различитих истраживања; Употреба ИТ за израду постера, магазина, брошура, школских новина; Употреба програма за рад са видео-материјалима ради израде филмова о школи и локалној заједници; Израда интернет презентација за предузећа у локалној заједници; Израда помоћних материјала за учење и њихово публиковање на веб-сајту школе.

У настави ликовне културе, поред вештина које ученици стичу, велика је могућност за избор тема које омогућавају да се ликовна решења ученика интегришу са предузетничким учењем.

Примери – Организовање изложбе о раду уметника; Израда постера који промовишу одређене комерцијалне активности; Групни ликовни радови ученика; Ликовне интервенције у различитим просторима школе; Израда радова за потребе ликовних конкурса, припрема и слање радова; Дизајн производа; Визелне комуникације.

Наташа Буљугић,

ОШ „Десанка Максимовић, Ковин

AНТРФИЛЕ:

ПРЕДУЗЕТНИЧКИ НАЧИН РАЗМИШЉАЊА

У контексту примене предузетничког учења, као међупредметне области у постојећим предметним програмима основне школе, као кључну компетенцију предузетништво не посматрамо, у ужем смислу, као оспособљавање за покретање сопствених пословних подухвата и за реализацију пословних активности, већ у најширем смислу као концепт који промовише предузетнички начин размишљања и развој личности која је способна да активним деловањем ефикасно функционише у друштву.