ЗЕЛЕНО ДРВО ЗА СРЕЋАН ПОЧЕТАК

Ближе се новогодишњи и божићни празници, а вртићи, школе, тргови, али и остале установе, а пре свега домови, украшени су маштовито окићеним јелкама. Знамо ко највише ужива у кићењу јелке и постављању новогодишњих декорација. Деца, наравно. За њих је само кићење прави догађај и сви родитељи, наставници и васпитачи то знају. И то није само зато што ће на крају добити поклоне, већ зато што је, пре свега, забавно променити изглед куће, увеселити простор вртића или школе бојама и украсима, које су често сами направили. Кићење јелке је општехришћански обичај. А да ли малишани, али и одрасли познају историју кићења јелке и зашто се она украшава?

Многе легенде говоре о зимзеленом дрвећу као симболу вечног живота, а сходно томе Христовог рођења, па и Нове године. Замимљиво је да и у источној Азији бор (pinus picea) представља дрво живота, јер и у ,,дубокој старости” делује свеже и крепко. Цене га као симбол дуговечности и брачне среће (иглице заправо означавају брак). Бор (sung) у кинеској уметности, знак је непоколебљивости. Својом постојаношћу продужава живот… Будистички свештеници једу смолу са дрвета бора, верујући да она обезбеђује добру реинкарнацију.

Према древној друидској азбуци, сребрна јела или ,,ailm”, одговара првом слову њихове азбуке. Келтски свештеници знали су да јела и током зиме остаје увек зелена; зато су је прогласили симболом вечног живота и почели да је славе и приносе дарове током зимских светковима. Наводно због тога, када су људи почели да славе Божић, јела је лако нашла своје место.

И у најсјајнија времена старог Египта јела је представљала дрво рађања и била позната једнако као и палма. У античкој Грчкој јела, односно elate, била је свето дрво Артемиде, богиње лова, заштитнице рађања. Стари Римљани су украшавали куће гранама јеле током празника Сатурналија и поклањали су једни другима њене гране као знак наилазеће среће.

И други митови говоре како су људи почели да ките младе јеле и борове. Једна нордијска прича приповеда да је Свети Бонифације уочи Божића видео пагане који су се окупљали око једног дрвета. Хтели су да управо ту жртвују дете богу Тору. Свети Бонифације притекао је детету у помоћ и исекао дрво. На месту где је некада био храст, порасла је јела, увек свежа и зелена. То је схваћено као знак са неба.

Друга легенда говори о немачкој војвоткињи, која је 1611. године припремила све за прославу Божића у свом дворцу. А онда је приметила да је један кутак у њеној пространој дворани готово потпуно празан. Погледала је у башту и видела малу јелу. Наредила је да се ископа и потом посади у велику саксију. Прву јелку у Француској наводно је окитила војвоткиња од Орлеана. Неки пак сматрају да је прва јелка окићена у Алзасу, у Стразбуру, одакле се обичај кићења јелки проширио и по Немачкој.

Један од највећих поклоника обичаја кићења јелки био је принц Алберт, муж енглеске краљице Викторије (1819–1901). Он је краљевску енглеску јелку украсио свећама, сушеним воћем и … бисквитима! Мириси су се преплитали с аромама и празнично дрво чинили јединственим и привлачним. То се збило у дворцу у Виндзору 1841. године. Убрзо је енглеско племство почело да подражава принчеву моду, мењајући украсе. Али, свеће су биле неизоставне.

Чарлс Дикенс је писао како су у другој половини 19. века Енглези божићне јелке китили играчкама, луткицама и мајушним музичким инструментима, комадима намештаја за лутке, бомбонама. Међутим, Италијани тврде да су још у 17. веку на Апенинском полуострву радили сличну ствар. Додуше, са гранама ловора. Украшавали су их воћним ,,куглицама”, односно сувим смоквама и комадићима обојене хартије.

Почетком 19. века у Америци није постојао обичај кићења јелки. Прво сведочанство о томе потиче тек из 1830. године. Јелку су у Пенсилванији окитили досељеници из Немачке. Догађај није примљен баш најбоље, јер су други у кићењу дрвета видели пагански обичај. Али, мало-помало, јелке су почеле да светлуцају и у Новом свету…. И док су у Европи китили мало зимзелено дрвеће, Американци су волели да секу високе јеле, стављали их у дворишта или куће, како би досезале све до таванице и украшавали.

С појавом електричне енергије јелке су се доселиле и на градске тргове, где и данас стоје као својеврсне велике светиљке. Премда их праве од различитих материјала. Чак и од тањира. Еколошка свест променила је однос према овом дугогодишњем симболу почетка године. Дуги низ година водила се борба да буде прекинут обичај сечења зимзеленог дрвећа. Онда је дошло царство пластичних јелки. Испоставило се да и пластика није најсрећније еколошко решење, премда поштеђује живот дрвећу. Сада су замене за јеле и борове многобројне. Од виртуелних до заиста креативних, направљених од бисквита, штофа, различитих нешкодљивих материја. Да не говоримо о цени која је такође врло важна. Јер окићена јелка, у време свеопштег даривања, јесте симбол, а не ствар престижа, могућност за расипање новца и одузимање онима којима је потребан.

Александра Радовановић

Антрфиле

ДАР ЗВЕЗДЕ СА НЕБА

Према руској бајци, када се родио Христос, звезда са неба је водила мудраце са Истока, показујући им пут све до пећине у којој се налазила Богородица са Христом. Изнад пећине, у којој је Христос рођен, расла су три дрвета – бор, кедар и јела. Њих је обасјала светлост Христовог рођења, па су пожелели да и они нешто поклоне. Кедар је затресао гране и пред пећину су пале иглице препуне дивног мириса. Бор је спустио најлепше шишарке. Сирота јела је горко плакала, јер она није имала мирисног уља у иглицама, нити шишарке. Јелине сузе је видела звезда, па се сажалила. Због њене велике жеље да дарује Христа, није дозволила да остане тужна у тој ноћи. Послала је једну малену звездицу да се спусти на врх јеле. Тада је она засјала звезданом светлошћу и, дубоко се клањајући, спустила звездицу пред пећину где је у јаслама на слами лежао Христос. Зато се и данас на врх јелке ставља звездица, као знак и знамен љубави према Христу.

Антрфиле:

ОБИЧАЈ У СРБИЈИ

На наше просторе обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Прво је прихваћен у Војводини, као делу Аустроугарске монархије, када су почетком двадесетих година 19. века аристократске породице окитиле прве божићне јелке на овим просторима. Од тада окићено божићно дрво на велика врата улази и у грађанске породице, а тај обичај почиње да се шири по свим северним крајевима. У недостатку луксузних стаклених украса и свилених бомбона, јелка се украшавала медењацима, орасима и јабукама, а понекад и ручно прављеним украсима од глине.

Тек средином 20. века обичај кићења јелки усталио се у градовима централне Србије. Затим је почео да се шири и по мањим и јужнијим српским местима.