ШТА ЈЕ ДОНЕО ПРВИ ДИГИТАЛНИ ДИЈАЛОГ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ

Иновације и дигитална економија будућности

„Србија и Русија граде заједничку визију иновационог раста. Иновације и дигитална економија имаће кључну улогу у развоју односа Србије и Русије у будућности”, порука је првог Дигиталног дијалога Србије и Русије, одржаног у склопу посете Србији председника Русије Владимира Владимировича Путина.

Четврта индустријска револуција је за Србију огромна шанса за бржи и одрживи развој, истакла је на отварању Дигиталног дијалога председник Владе Србије Ана Брнабић. Влада улаже напоре у три велике области, како би друштво, привреда и држава били успешни у дигиталној ери. То су образовање, подстицајно пословно окружење и дигиталне јавне услуге.

Од првог јануара уведени су нови порески подстицаји за подршку компанијама које доприносе развоју економије знања, рекла је Брнабић. Србија има јединствен потенцијал да постане хаб за руске високотехнолошке компаније, оценила је она и позвала их да своје канцеларије, а пре свега развојне центре, отворе управо у Србији.

Министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић поручио је да је ово први дијалог између две земље у овој области и да ће се одржавати најмање два пута годишње, наизменично у Србији и Русији.

– Желимо да развијамо сарадњу између наших држава, али и између српских и руских компанија у области иновација и дигиталне економије. Стварање нових вредности кроз иновације и дигитализацију представља будућност наших односа – нагласио је Поповић.

У Србији ће у 2019. години бити отворен дигитални и иновациони центар „Тачка кључања”, по узору на такве центре који већ постоје у Русији, најавио је министар за иновације.

– Формирањем „Тачке кључања” у Србији, овај концепт шири се ван граница Русије и представља велику прилику за наш иновациони екосистем и овдашње стартап компаније – истакао је.

Приметна је велика брзина у доношењу одлука и квалитет међусобне сарадње, каже Дмитриј Песков, специјални представник председника Руске Федерације за дигитални и технолошки развој.

– У новој дигиталној ери између Русије и Србије важно је градити нове односе, али на темељу традиције. Одлуке које доносимо данас утицаће на наше животе у наредним годинама. Пример новог односа могао би бити отварање колективног радног простора „Тачка кључања” у Београду. Ту ће бити могући свакодневни дијалози и размена најбоље праксе, моћи ће да се проналазе инвеститори за пројекте, као и неопходни кадар. Напредни студенти моћи ће да похађају персонализовани дигитални образовни програм у складу са најбољим светским технологијама – најавио је Песков.

Осим јачања економских веза у традиционалним сегментима привреде две земље, као што су енергетика, инфраструктура и пољопривреда, за српску привреду од посебне важности је отварање новог поља сарадње – у области иновација, дигитализације и савремених технологија, објаснио је председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж.

– Споразуми и руско-српски дигитални дијалог допринеће размени информација о могућностима сарадње, а растућој ИКТ индустрији омогућити излазак на велико руско тржиште, извоз иновативних, дигиталних решења и производа српске памети и знања, повезивање са високотехнолошким руским компанијама, које Србију већ препознају као свој хаб у овом региону, и реализацију заједничких пројеката за развој дигиталних платформи и напредних технологија – навео је он.

Први Дигитални дијалог Србије и Русије окупио је више од 60 водећих српских и руских технолошких компанија. На централном панелу и више тематских округлих столова дискутовало се о темама као што су финансирање иновација, развој иновационе инфраструктуре, иновациона решења и нове технологије у области вештачке интелигенције, пољопривреде, критичне инфраструктуре и енергетике, финансија, образовања, креативне индустрије и паметних градова.

Поред водећих приватних руских компанија из области иновација и дигитализације, у Дигиталном дијалогу учествовали су и представници кључних руских државних институција за развој иновација и иновационе инфраструктуре, Агенција за стратешке инвестиције Руске Федерације (АСИ) и Руска венчурна компанија (РВК).

ПОБЕДА УЧЕНИКА БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТЕХНИКЕ – ШКОЛЕ ЗА НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ” НА ТАКМИЧЕЊУ WER У КИНИ

Они су „закон” за роботику

На светском првенству у едукативној роботици WER 2018. у Шангају тим ученика средње школе „Политехника – школa за нове технологије” из Београда освојио је прву награду у међународној конкуренцији, у категорији нерезиденцијалних такмичара. Вест је пред саму Нову годину обрадовала овдашњу јавност, а посебно је значајно што је успех остварен у конкуренцији више од 150.000 учесника из 50 земаља света.

Ово је други пут да је Србија имала представнике на Светском такмичењу у едукативној роботици у Шангају (World Educational Robot Contest), захваљујући програму Битка за знање, у оквиру којег се организују квалификације за ово такмичење, а уз финансијску подршку донатора – компанија Мајкрософт, Моцарт, СГС и Бак.

Млади и перспективни роботичари из Политехнике – Никола Старчевић, Машан Вучинић и Михаило Марковић – били су повод да посетимо ову школу и проверимо у каквим условима уче, раде и припремају се за такмичења. Да подсетимо, тим школе је претпрошле године на истом такмичењу освојио посебну награду за најбољу презентацију своје земље и рада у роботици.

Секција за роботику ради уз подршку професора ментора Јелене Стојановић и Јована Милетића. Претпрошле године у Кину је тим пратио професор Јован, минуле професорка Јелена.

– Децу у роботику увлачимо преко FLL такмичења – First Lego лиге. Како је то за усраст до 16 година, учествују само „прваци”. Претпостављамо да су нас организатори WER-а приметили преко FLL-а и могу нескромно да кажем да смо по раду, на школском нивоу, лидер у региону, што се тиче едукативне роботике – каже она с поносом.

Прошлог априла одржано је прво национално такмичење, на ком је Политехника победила и квалификовала се за такмичење у Шангају, на коме се користе роботи Абиликс.

– Деца почињу са Лего роботима. Како се они програмирају само у графичком окружењу, њима то брзо досади. Пошто су средњошколци, уче и програмирање, виде да ту има неког кода, пожеле да дођу до сирових података са сензора и да са њима нешто ураде. Абиликс је нешто између два концепта – може да се програмира и у графичком окружењу, али и, врло једноставно, употребом кода.

Професор Милетић истиче да су њихови ђаци отишли и даље:

– Направили су сопственог робота! Конструисали су и на 3Д штампачу одштампали потребне делове. Прва верзија, ПолиАрдо 1.0, програмирана је на Ардуино плочици. После верзије 2.0 ту је и трећа, са још озбиљнијом управљачком плочом, у овом случају компаније Texas Instruments. Шта више, осим сензора који се могу наћи на тржишту, наш тим креирао је и сопствене сензоре у складу са специфичним потребама.

– Принцип програмирања је исти, чак и софтвер изгледа исто, само су могућности уређаја веће – објашњава ученик другог разреда Машан Вучинић. Користе се уобичајени сензори, као и мотори за покретање точкова.

– Најзахтевнија је била конструкција, која је измоделована и у потпуности одштампана на нашем 3Д штампачу. Идеја је била да буде потпуно симетрична, како би било свеједно да ли се робот креће унапред или уназад – додаје.

Робот на којем се тим припремао за такмичење набављен је кроз донацију Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), а у куповини школи је помогао ученик Junfeng Yu (тада матурант, сада студент Машинског факултета), који је робота наручио својом кинеском платном картицом, захваљујући чему су добили попуст, па су купљена још два робота као резерва.

Статус најбоље у Србији, екипа Политехнике освојила је на Републичком првенству, када су, у квалификацијама за Шангај, иза себе оставили београдску Рачунарску гимназију, Гимназију „Змај Јова Јовановић” и Електротехничку школу „Михајло Пупин” из Новог Сада, Прву крагујевачку гимназију и многе друге.

Прича о роботичарском успеху је почела када је школа у рад са Лего роботима ушла током школске 2002/2003, а њихови ученици су и у Истраживачку станицу Петница донели прве Лего роботе.

Онако како је свет данашње технологије својим законима роботике и низом култних романа некад инспирисао Исак Асимов, тако су временом, чини се, инспирисани модерним научним достигнућима, ови ђаци постали „закон” за роботику.

То су, недавно, препознали и директор компаније Фесто Србија Иван Зекавица и члан Градског већа Београда Драгомир Петронијевић, који су се са њима срели у Научно-технолошком парку Београд, где се Фесто и налази.

Ученици Никола Старчевић, Машан Вучинић и Михаило Марковић, по њиховој оцени, будућност су српске роботике. Тим поводом Петронијевић је најавио да ће се у наредном периоду разговарати са стручним школама и размотрити шта им је од опреме (алата и инструмената) неопходно и на који начин Град Београд може да помогне и унапреди радионице, изгради и опреми центар за обуку, који би пре свега користио ученицима техничких школа.

Обучени и школовани људи обезбеђују напредак и потребно је да сви заједно радимо како бисмо младе задржали у земљи, сматра Зекавица, који је позвао ученике да се обрате овој компанији за помоћ, која им је потребна у развоју идеја, доступности опреме и слично. Фесто је школи Политехника, односно роботичарској секцији, донирао бионички комплет за едукацију, чијом употребом ученици могу да стекну напредна знања у креирању инжењерских решења по угледу на природу.

А да успех талената, које прати и вредан рад, буде препознат доказује и Музеј чоколаде у бечком Пратеру. Ученици Старчевић и Вучинић, као тим ПолиАрдо, стицајем лепих околности био је задужен да реши проблем који је та установа имала са комплексним експонатом, који је требало да дочара процес прављења чоколаде, све до готовог производа и његовог пута до љубитеља овог слаткиша.

Проблем са електроником која покреће ту инсталацију успешно је решен, па је тако овај двојац данас познат и посетиоцима чувеног музеја у Бечу.

Д. Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

ОД ТРЊА КА ЗВЕЗДАМА

До септембра прошле године Политехника – школа за нове технологије функционисала је на три локације, а данас је на некадашњој локацији Техничке школе „Змај” у Земуну, у близини Аутопута. Упркос удаљеној позицији, сада на једном месту, на задовољство и колектива и ученика, имају све што им је потребно за нормално одвијање наставе, од кабинета и фискултурне сале до радионица за одвијање праксе. Школа није „сјајна и упеглана”, али је, како се овде с поносом истиче, чиста и пространа и стално се, по листи приоритета, ради на унапређивању организације и инфраструктуре. Ђаци се школују за четири подручја рада, односно за шест образовних профила – Техничар за роботику, Техничар за компјутерско управљање (ЦНЦ) машина, Златар, Техничар за контролу у металургији, Техничар мехатронике и Машински техничар за компјутерско конструисање.

Ипак, ових дана роботика и рачунари су у центру пажње, после победе школског тима на светском такмичењу WER, одржаном крајем децембра у Шангају. Упркос досадашњим успесима у First Lego лиги, због којих су често позивани на међународна такмичења, до Кине нису имали новца да финансирају одлазак на њих, па су тако досад пропустили европска такмичења на Тенерифама, у Бату и Дебрецину. На једном од регионалних такмичења затекла их је и вест о могућем гашењу школе, али су и ту кризу пребродили, да би данас били међу најуспешнијим школама у свом подручју, наглашава директор ове установе Душан Миловановић.

Роботици је у овој школи, уз Секцију за роботику, посвећена и Ардуино секција, а за ову тему интересује се чак 30-ак ђака, који долазе из свих подручја рада заступљених у школи, не само из машинства.

Примера ради, док су Никола Старчевић и Михаило Марковић техничари за роботику, њихов једнако успешни колега Машан Вучинић учи за техничара за компјутерско управљање.

Директор Миловановић наглашава да, упркос чињеници да се деца у овој средњој стручној школи превасходно спремају директно за свет рада, они, захваљујући стеченим знањима и вештинама, често настављају живот као академци, на неком од техничких факултета.

АНТРФИЛЕ:

УСПЕШНИ И ОСНОВЦИ

Уз екипу Политехнике – школе за нове технологије, већ смо писали, а сада подсећамо, да је и тим Огледне основне школе „Владислав Рибникар” из Београда, који су чинили Марко Колунџија, Игор Стаменковић и Иван Антоковић, у пратњи ментора Ђуре Падана, освојио је у Кини трећу награду у међународној конкуренцији, у категорији старији основци — нерезиденцијални такмичари. Ови амбициозни основци добили су и Награду за најбољи наступ (Best Performance Award).

МИРЈАНА СЛОБОДА, ДИРЕКТОР ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „СКАДАРЛИЈА” У БЕОГРАДУ

Математика ипак најтежа

С обзиром на то да се сматра кључем људског знања, логично је да основцима математика задаје највише муке. По правилу најмања просечна оцена из математике у многим школама може се објаснити чињеницом да тај предмет захтева константно учење, као и да уџбеници и даље садрже информације које оптерећују ђаке

Oсновна школа „Скадарлија” основана је 1959. и ове године слави шест деценија постојања и успешног рада, уз бројне активности које ће бити реализоване у сарадњи са родитељима. Садашњи назив носи од 1993, а школу данас похађа око пет стотина ученика. Налази се у најужем центру града и излази на две улице – Скадарску и Француску, при чему је већина учионица окренута дневном миру, тишини и светлости Скадарлије по којој и носи име. У близини школе су државне и друге установе, факултети, музеји, позоришта и бројни културно-историјски споменици, са којима је успостављена добра сарадња. Тако су ђаци „Скадарлије” редовни посетиоци позоришта и музеја. У школи је за ученике млађих разреда организован продужени боравак, а тамо раде и групе за предшколце. То значи да се у оквиру школе реализује и припремни предшколски програм. За бројне успехе у раду, како колектива тако и ђака, награђени су бројним наградама и признањима.

Све то, али и крај првог полугодишта и предстојећи распуст, били су повод за разговор са директором Мирјаном Слободом.

Како би по Вашем мишљењу, а на основу дугогодишњег искуства у раду, ученици требало да проведу распуст?

– Приближава се крај првог полугодишта, а самим тим расте и, сасвим оправдано, нестрпљење ученика да што пре дођу до слободних дана. Јер школовање је озбиљан посао, а школа велики изазов за ученике, тако да предстојећи распуст треба схватити као нешто што је ученицима неопходно након сто дана проведених у школи. Због тога током распуста децу не треба затрпавати обавезама, већ их пустити да одахну и предахну од обавеза, а време проведу у игри и забави. Дете треба пустити да ради оно што воли, али у контролисаним условима, посебно када је реч о старијим ученицима. Дакле, не мешати се и не наметати им своју вољу, већ их контролисати и усмеравати децу да раде оно што је за њих корисно.

За зимски распуст организоваћете бројне радионице за Ваше ученике у самој школи, по чему сте јединствени. Коме су намењене, за који узраст и које су теме којима ће се деца, уз помоћ наставника, бавити?

– Овог зимског распута нашим ђацима, који нигде не путују, омогућили смо тридесет различитих едукативних садржаја. Сваки наставник осмислио је нешто занимљиво и забавно, а корисно за ученике. Деца ће имати могућност, у зависности од њихових интересовања, да сваки дан похађају три радионице. Покривене су све области: наука, техника, уметност, спорт, плес, језици…Тако ће млађи разреди са њиховим учитељима имати прилику да цртају, да се баве ручним радовима, изучавају народну традицију кроз дечје игре, раде вежбе обликовања и истезања, уче кроз игру, кроз мозгалице, загонетке, асоцијације. Најмлађи ће се дружити у читаоници, рачунарској учионици, бавиће се калиграфијом, спортским играма, глумом и правити мрежу пријатељства.

За старији узраст, за ученике од петог до осмог разреда, организоване су радионице техничко-информатичког образовања – поправљање компјутера, затим страних језика, где ће бити у прилици да се упознају са занимљивостима из Велике Британије и Француске. Ту су и радионице за физику и хемију, које смо назвали „Три пута мери, колаче спреми”, ликовна и радионица за српски језик. У оквиру Историје организоване су етно-радионице, где ће се изучавати обичаји, празници, етно-обичаји, етно-одећа, ручни радови. Ту је и Занимљива географија, као и радионице из Биологије, Музичког, Математике и Физичког.

За наше ученике направили смо плакат на коме смо представили све те интересантне радионице, како би се сами определили за оно што их највише интересује. Мото овог плаката је: „Дођите да учимо, причамо, читамо, скачемо, певамо, цртамо, шијемо, правимо, сазнајемо и дружимо се!”.

Ускоро ће крај првог полугодишта. На основу резултата, односно оцена који су то предмети ученицима „тешки”?

– С обзиром на то да се сматра кључем људског знања, логично је да је математика предмет који београдским основцима задаје највише муке. По правилу најмања просечна оцена из математике у многим школама може се објаснити чињеницом тај предмет захтева константно учење, а не кампањски рад, као и да уџбеници и даље садрже одређену количину непотребних информација, које ученике оптерећују. Када томе додамо недовољну заинтересованост, спремност, тачније неспремност ученика на редован рад и размишљање, повремено и недовољно знања и жеље наставника да на прави начин предмет приближе ученицима – ето довољно разлога да математика остане испред физике и хемије на листи предмета са најнижом просечном оценом.

Да ли би, по Вашем мишљењу као успешног, пре свега наставника, а онда и директора, осмаци већ требало да се припремају за завршни испит? Да ли је припрема у школи довољна?

– Ученици од почетка школске године имају одређене часове припреме за полагање завршног испита, с тим што ће се припреме интензивирати током другог полугодишта, будући да им током другог полугодишта остаје само 69 наставних дана до завршетка, а који ће бити испрекидани распустом, празницима и реализовањем екскурзије.

Стога, чим прође зимски распуст, саветујемо осмацима да редовно долазе на часове додатне и припремне наставе, а родитељима да то контролишу и подрже, јер су по новом Закону одговорни за редовно похађање и припремне, а не само редовне наставе. Многи родитељи са овом изменом нису упознати и склони су да радије деци плаћају приватне часове, него да искористе све оно што им школа пружа.

Ваши ученици у значајној мери заинтересовани су за учење страних језика. Реците нам више о томе.

– Обавезан страни језик је енглески, а поред њега ученици имају могућност да, као изборни језик, уче и француски и кинески, у облику двогодишњег курса. За учење кинеског језик влада велико интересовање, будући да се ради о деци основношколског узраста. Тако имамо у школи четири групе, које уче кинески језик. На такмичењима наши ђаци у тој области постижу значајне резултате.

Како се у школи реализује пројектна настава? Каква су Ваша искуства?

– У Основној школи „Скадарлија” и нашој школској пракси пројектна настава организује се у комбинацији са другим врстама наставе или самостално, а акценат је на развоју међупредметних компетенција код ученика и бољој трансмисији знања. Основне етапе, фазе пројектне наставе су: иницијатива за пројекат, проналажење теме, формулисање циља и планирање пројекта. Затим следе разрада пројекта, извођење, представљање и рефлексија о пројекту.

Требало би нагласити да пројектна настава има вишеструке ефекте на развој личности и ученика и наставника. Код ученика доприноси бољем разумевању и решавању проблема, као и бољој примени стечених знања. А код наставника, са друге стране, пројектна настава успоставља чврсту подлогу ка бољој сналажљивости, сарадњи са колегама и другим релевантним институцијама и појединцима.

У склопу пројектне наставе и развоја међупредметних компетенција ученици су били у прилици да присуствују виртуелном путовању уз помоћ коришћења ИКТ-а у настави.

– У оквиру пројектне наставе прваци су први пројекат „Учионица читаоница” посветили књизи, а циљ је био развијање и неговање читалачких навика код ученика и љубав према књизи, као и укључивање родитеља у рад и живот школе и јачање везе ученик – учитељ – родитељ.

Сарадња са породицом, родитељима наших ученика веома је добра. Прочитано је много лепих прича, песама и књига. Читале су маме, сестре, радници наше школе. Разговарали смо о књигама, о значају и лепоти читања, посетили смо школску, али и градску библиотеку. Пројекат је реализован у периоду октобар – децембар.

Споменка Радовановић

Антрфиле

ПРОЈЕКТНА НАСТАВА

У оквиру пројектне наставе, тему „Путовање уз помоћ коришћења ИКТ-а у настави” организовала је педагог школе Бојана Милутиновић у сарадњи са учитељима. За приказ виртуелног путовања коришћена је интерактивна галерија, кроз коју смо упознали Музеј модерне уметности (МоМА) и чланове МоМА ПС1.

Ова апликација деци даје прилику да се упознају са: радовима у збирци МоМА, радовима везаним за локацију на МоМА ПС1 и уметничким делима, животом уметника, њиховим техникама и инспирацијама.

Ученицима је презентована тема „Звездано небо” – Ван Гога и „Музичари” – Пабла Пикаса кроз виртуелно путовање у Музеј модерне уметности у Њујорку.

На то виртуелно путовање „ишли су” ученици првог и трећег разреда. Ученицима првог приказана је аудио-визуелна репродукција „Звездано небо” – Ван Гога, а ученицима трећег разреда „Музичари” – Пабла Пикаса. Ђаци су кроз структуриране делове часа били оцењивани дигиталним беџевима, који су осмишљени и направљени специјално за ове наставне јединице.

Примена дигиталних беџева у оцењивању постигнућа ученика у пројектној настави представља евиденцију стечених међупредметних компетенција ученика. Сваки додељени дигитални беџ у себи садржи опис и критеријум на основу којег се додељује.

Овакав тип наставе реализован у Основној школи „Скадарлија” показао је да се кроз пројектну наставу и мултимедијалну лекцију код ученика најбоље формирају међупредметне компетенције. Ђаци су, на пример, освајањем дигиталног беџа за познавање живота уметника, утицаја на његово стваралаштво и занимљиве чињенице о уметнику, интегрисали у дигиталном беџу знања из географије, енглеског језика, геометрије, музике и ликовне културе.

Антрфиле:

МОЈА ЗГРАДА МОЈ ЈЕ ДОМ

На овогодишњем дечјем ликовном конкурсу „Моја зграда мој је дом”, који је расписало Јавно предузеће „Градско стамбено”, а на који је пристигло више од две и по хиљаде радова, ученици наше школе заузели су прва три места: прво место – Алекса Петровић IV2, друго – Јефимија Радоњић IV2 и треће место – Вук Радојичић IV1.

Аутори три првопласирана рада награђени су таблет рачунарима, Лего великим сетом, великим уметничким сетом од 111 делова и књигом о цртању и сликању. Одељење победника – IV2 – Лего великим сетом, а добило је на поклон и карте за заједнички одлазак на биоскопску пројекцију. Такође, наша школа, као школа победник, као награду добила је белу магнетну таблу са пратећим сетом маркера и опремом за одржавање, као и уметнички сет од 111 делова за ликовни кабинет. Радови три првопласирана ученика, као и радови ученика од 4. до 12. места красе и календар ЈП „Градско стамбено” за 2019. годину.

Награде су недавно уручене у Скупштини Града Београда.

Фотографије:

Гост читач: Наташа Сладоје, мама

Књига: „Ма шта ми рече” Љубовоје Ршумовић

Гост читач: Тара Биљић V3, сестра првака

Прича: „Покахонтас“

Глоса: Пожељно је да се регистроване разлике студијских планова и програма учитељских факултета допуне анализом исхода на нивоу целокупног студијског програма и на нивоу појединих предмета и упореди њихова конзистентност.

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМИ ПЕДАГОШКИХ ФАКУЛТЕТА У СРБИЈИ

Заједнички циљ – квалитетан учитељ

Постојећа некомпатибилност студијских програма и планова учитељских факултета у Србији може се толерисати, уколико и поред изражених програмских разлика образују учитеље приближно истих компетенција, сматра Благица Златковић, професор Педагошког факултета у Врању

У нашој земљи постоји чак седам факултета који образују будуће учитеље и чији се студијски програми разликују. Да ли је та разноликост предност или мана, у којој мери је хармонизација неопходна, шта би требало да буде заједнички нуклеус на свим високошколским установама које школују будуће учитеље, питања су о којима се више пута разговарало у оквиру Заједнице учитељских факултета.

Саговорници Просветног прегледа различито оцењују степен подударности студијских програма, али сви наглашавају да се угледају на инострана искуства. На основу тога могло би се рећи да домаће високошколске установе прате тенденције модерних европских школа за образовање учитеља. Ипак, у нашој земљи не постоје истраживања која би дала одговор на кључну дилему: да ли са факултета излазе квалитетни учитељи, без обзира на то да ли су се школовали у Београду, Суботици, Сомбору, Јагодини, Ужицу, Врању или Лепосавићу?

Ову тему недавно је управо на страницама нашег листа отворио декан Педагошког факултета у Сомбору Жељко Вучковић, оцењујући да учитељски факултети у Србији имају потпуно различите програме, али и језгро онога што се поклапа, мада у мањој мери.

– Не кажем да сви ти програми нису добри, али сматрам да стоји питање да ли треба да постоји јединствена образовна политика која ће школовати учитеље за 21. век. Учитељски факултети у Србији треба да имају 80 одсто истих или сличних предмета – оценио је Вучковић.

Председник Заједнице учитељских факултета Данимир Мандић, и декан београдског Учитељског факултета, напомиње да Заједница ради на усаглашавању наставних планова и програма, размени студената и професора, као и на заједничким истраживањима везаним за унапређење квалитета васпитно-образовног рада. Према његовим речима, наставни планови и програми обавезних предмета усаглашени су око 90 одсто, а разлике се јављају најчешће у изборним предметима.

Мандић појашњава да сви факултети имају групе општеобразовних предмета, стручних предмета, педагошко-психолошких, методичких, изборних предмета и методичку праксу у школама и вртићима. Предмети су усаглашени и са факултетима у региону, а не само у Србији.

– Како год да су програми конципирани и колико год да су различити, најважније је да сви од првог дана профилишу будуће занимање, које је апсолутно везано за рад у настави, за разлику од свих других студијских програма који се именују као наставнички и који образују предметне наставнике. Међутим, ти предметни наставници не добијају психолошко-педагошка и методичка знања потребна за рад у настави. Једино студенти који уписују учитељске факултете унапред знају где ће радити, па тако и ми када профилишемо студијске програме унапред знамо да спремамо кадар за рад у школи – истиче Виолета Јовановић, декан Факултета педагошких наука у Јагодини.

Она сматра да је учитељским факултетима заједничко што сви имају педагошко-психолошко-методичке предмете и на прве две године дисциплинарне предмете (математика, српски језик и књижевност, музичко, ликовно, физичко, основе природних и друштвених наука…). За њу је најважније да крајњи исход на свим високошколским установама буде адекватно образован учитељ, а мање је битно којим путем се до тог циља долази. Јовановић указује да и у најразвијенијим образовним системима, какав је фински, постоји синтеза методичких и дисциплинарних знања, и напомиње да Педагошки факултет у Јагодини прати ту концепцију.

– Нама неки наставнички факултети замерају што у оквиру образовања учитеља имамо ужа предметна подручја (за књижевност, математику, музичко, страни језик, инклузију), која студентима омогућују да њихове склоности и интересовања додатно усаврше. То их квалификује не само за рад са децом у млађим разредима основне школе, већ да могу да предају и у оним малим срединама где нема наставника одговарајућег предмета. Ми смо спремно дочекали одлуку државе да учитељи могу да предају информатику – сматра Јовановић.

Она указује да је то позитивно – и за државу, и за студенте и за ђаке – напомињући да учитељски факултети који имају поменуте модуле нису конкуренција такозваним наставничким факултетима, већ само „попуњавају празнине” и „спасавају многе школе да би деца имала квалитетну наставу”. Сматра да је боље да учитељ који је стекао додатне компетенције предаје, на пример, математику тамо где нема наставника тог предмета, уместо да се запошљавају агрономи или машински инжењери, који немају никаквих психолошко-педагошких и методичких знања.

Саговорници Просветног прегледа не деле оцену да се на учитељске факултете из године у годину уписују све лошији студенти. Данимир Мандић указује на тренд у Србији, али и у региону да се на наставничке факултете уписују кандидати са нешто лошијим просеком у односу на период од пре две деценије. На Учитељском факултету у Београду уписано је више од 92 одсто одличних и врлодобрих ђака, тако да, према мишљењу декана, није угрожен квалитет студирања.

– Тешко је одговорити на питање да ли смо задовољни радом са студентима на нашим факултетима, а имамо резултате истраживања који показују да треба да будемо задовољни. Ипак, много је лакше реформисати спољашње организације – којима се мењају наставни планови и програми – јер акредитација то захтева, него мењати унутрашњу организацију образовања, која суштински утиче на квалитет рада. То подразумева промене у наставним методама, облицима, организацији рада и вредновању знања ученика, а на многим факултетима и у школама се ради слично као што се радило и пре три деценије. На нашим факултетима примењују се савремене информационе технологије, али и њихов домет је ограничен, уколико се не промене методе рада и вредновање знања – истиче Данимир Мандић.

Он указује да предавачка настава и вредновање чињеничких знања, који су још доминантни у нашем образовању, отежавају жеље Учитељског факултета ка променама, а то је да се повећа мотивација ученика и њихова активност у процесу стицања нових знања, као и да настава буде динамичнија.

Резултати анализе студијских програма основних студија за образовање учитеља, коју су урадиле Благица Златковић, професор Педагошког факултета у Врању и Данијела Петровић, професор Филозофског факултета у Београду, показују да се ти програми разликују по броју предмета (на појединим годинама студија и укупно), али и када се посматра број обавезних и изборних предмета. Методике су у односу на друге области најзаступљеније, што је сагласно са природом професије за коју се студенти припремају. Међутим, када се изузму методике, на неким факултетима у оквиру студијског програма уочена је изразитија оријентација ка појединим областима. На пример, област математике, информатике и природних наука по броју обавезних и изборних предмета најзаступљенија је на Учитељском факултету у Сомбору.

Анализа је указала и да је вредновање наставних предмета ЕСП бодовима различито међу факултетима за исте наставне предмете. Разлике су уочљиве и у укупном фонду часова у оквиру појединих предмета, али и у расподели предвиђеног фонда часова између предавања и вежби.

Професор Благица Златковић оцењује да разлике међу студијским програмима за образовање учитеља не морају да буду нужно лоше решење, али да је пожељно да учитељски факултети спроведу упоредну анализу њихових планова и програма са циљем њиховог усаглашавања.

– То не значи да је неопходно потпуно уједначавање планова и програма, али заједничко сагледавање могло би да допринесе конституисању програма који у већем степену обезбеђује формирање потребних компетенција учитеља на читавој територији Србије. Пожељно је да се регистроване разлике студијских планова и програма учитељских факултета допуне анализом исхода на нивоу целокупног студијског програма и на нивоу појединих предмета и упореди њихова конзистентност. Постојећа некомпатибилност студијских програма и планова учитељских факултета у Србији може се толерисати, уколико факултети и поред изражених програмских разлика остварују исте образовне исходе, односно, образују учитеље приближно истих компетенција – наводи Златковић.

Без емпиријских доказа, наглашава, немогуће је извести валидан закључак да ли са домаћих факултета излазе подједнако квалитетни учитељи, без обзира на то где су завршили студије.

Весна Андрић

Антрфиле

ИЗНАД ЕВРОПСКОГ ПРОСЕКА

У прилог тези да данашњи учитељи нису некадашњи лоши ђаци, професор Данимир Мандић износи значајан податак: – На основу резултата последњег TIMSS истраживања, деца на крају четвртог разреда у Србији постигла су резултате који се налазе у 30 одсто најуспешнијих у Европи, на крају осмог разреда су око средине, док су на крају четвртог разреда средње школе у последњих 30 одсто, у односу на вршњаке у Европи. На основу тих резултата могло би се закључити да је квалитет рада учитеља изнад европског просека, а да наставницима у старијим разредима основне и у средњим школама недостаје дидактичко-методичка оспособљеност – истиче Мандић.

ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА: ЗОРИЦА ЂОКОВИЋ, ДИРЕКТОР ТЕХНИЧКЕ ШКОЛЕ „ДРВО АРТ”, О ЗНАЧАЈУ ОПШТЕОБРАЗОВНИХ ПРЕМЕТА У СТРУЧНИМ ШКОЛАМА

Знање које утиче на квалитет живота

Општеобразовни предмети су потребни да бисмо били свестрани и довољно отвореног ума и лакше се сналазили у животу, били информисани. Разумели информације и знали да радимо са подацима. Умели да решавамо проблеме. Знали да просуђујемо и доносимо одлуке. Имали одговоран однос према природној средини. Знали наше корене и културу

Да ли су нам потребни општеобразовни предмети у стручним школама? Апсолутно да. Зашто? Због нас самих. Због тога што смо људска бића која, осим што раде, живе, путују, одлазе у позориште, читају или слушају вести, припремају храну, одмарају се, користе техничке уређаје, купују, возе аутомобиле, навијају, воле једни друге, имају хоби, одлажу смеће… и мисле. Ако поразмислите, долазите до закључка да вам за све побројано и те како може користити знање стечено на часовима историје, географије, биологије, физике, хемије, књижевности… и још неких далеко мање заступљених предмета, попут музичке и ликовне културе или филозофије.

Једноставно, знање које добијамо учећи општеобразовне предмете утиче на квалитет нашег живота. Потребно нам је да бисмо били свестрани и довољно отвореног ума и лакше се сналазили у животу. Да не бисмо били аутсајдери у сопственом друштву. Да бисмо били информисани. Да бисмо ефектно и адекватно комуницирали са другима. Адекватно изражавали осећања. Разумели информације и знали да радимо са подацима. Умели да решавамо проблеме. Одговорно учествовали у друштву. Знали да просуђујемо и доносимо одлуке. Били аутономни. Имали одговоран однос према природној средини. Знали наше корене и културу. Разликовали културу од некултуре. Имали осећај припадности. Разумели уметност и уживали у њеној лепоти. Налазили инспирацију. Изградили сопствени идентитет.

Довољно је да имате кућног љубимца или биљку на тераси, па да вам пре или касније затреба неки податак из уџбеника биологије. Кад се будете нашли у ситуацији да не можете све ђубре да баците у исту канту, него будете морали да га разврстате по категоријама, прво чега ћете се сетити је оно што сте учили из екологије. Такође, физика и хемија су свуда око нас. Од одабира намирница у продавници и њиховог хемијског састава са свим штетним и мање штетним адитивима, преко лекова и суплемената, до пегле и смартфона. Ако сте пазили на часовима тих предмета, научили сте много како да водите рачуна о вашем здрављу и безбедности.

Ако се спремате на пут, знање из географије је добродошло. Важно је знати колико је ваше одредиште удаљено, којем климатском појасу, хемисфери и временској зони припада, као и понешто о локалном становништву, његовој религији, језику и култури.

Значај језика и књижевности је немерљив. Учи нас да комуницирамо, да се писано и усмено изражавамо. Разумемо нијансе, стилске фигуре, оно недоречено… Обогађује речник и сензибилише нас. Тако смо у стању да се прецизно изражавамо, што веома утиче на квалитет наших живота.

Ако вам је наставница музичког бар неколико пута пустила снимке врхунске музике, онда знате да то нема никакве везе са силиконима и скандалима.

По образовању историчар, могла бих да наведем бар стотину разлога зашто је историја важна, али ћу се задржати само на најважнијим.

Игра пресудну улогу у формирању националног идентитета. Доприноси одговорном грађанском поступању. Помаже нам да разумемо садашњост и дешавања у свету. Развија критичко мишљење. Учи раду са подацима и утврђивању њихове поузданости. Прави разлику између података и њихове интерпретације. Помаже да формирамо ставове и одредимо се према појавама у друштву. Учи нас да постављамо питања и изводимо закључке полазећи од расположивих показатеља. Кроз рад са историјским изворима, учи нас да будемо критички и објективни. Помаже да не понављамо грешке, које смо чинили у прошлости. Помаже да формирамо моралне ставове. Учи да ценимо благодети епохе у којем живимо. Учи нас шта и како је било у прошлости.

Зато што је она, ипак, учитељица живота, што је још Цицерон приметио.

Општеобразовни предмети су нам потребни, јер је човек „политичка животиња”, а не машина за рад, бар не само то. У савременом свету, скоро да више нема посла који не захтева и суптилније вештине поред оних чисто професионалних. Уосталом, данас се ученици школују за свет рада, који се увелико промени још док су у процесу школовања. Данас је скоро извесно да је немогуће завршити школу, запослити се и радити на исти начин до пензије. Баш због тога потребно је знати нешто више од струке, јер уско образовање сужава наше видике и професионалне могућности.

Наш образовни систем то препознаје. Довољно је прочитати Стратегију развоја образовања или, још боље, Правилник о општим стандардима постигнућа за крај средњег образовања, па да буде јасно да општеобразовни предмети имају своје место у стручним школама, као и да се посебан значај придаје развоју међупредметних компетенција, препознатих као веома важних за сналажење у савременом свету, а којих нема без општих предмета.

Сећам се случаја из Минхена у једној занатској школи, чији се ученици школују по систему сличном нашем дуалном образовању. Општеобразовне предмете скоро да немају, осим Комуникација. На том часу наставник донесе једноставан новински чланак да га анализирају. Ученици су од 15 до 27 година. Запело се већ код читања. На крају је чланак успео разговетно и без замуцкивања да прочита Босанац, који је дошао у Немачку две године пре тога. Анализа текста је била мучна. Тек понеко је знао да каже шта су прочитали, али шта је писац хтео да каже остало је нејасно.

Толико о уско специјализованом образовању. Оно свакако мање кошта, али производи функционално неписмене грађане.

Антрфиле

ПРОШЛОСТ КРЕИРА САДАШЊОСТ

Људи су одувек имали потребу да знају своју прошлост и корене. Много пре него што се појавило писмо. Из једноставног разлога: прошлост креира садашњост, а самим тим знатно утиче и на будућност. Она је дубоко укорењена у нама и када одлучујемо куда ћемо на одмор, и када навијамо за свој тим и када читамо дневну штампу… прошлост стоји иза сваке наше реакције…

Ако не знате историју, можда ћете прогутати теорије ревизиониста Првог светског рата, које кажу да изазивачи рата нису толико криви, али жртве јесу, јер су их провоцирале и тако ћете наједном од ослободиоца, победника и жртве постати виновник катастрофе глобалних размера.

Још је компликованије ако не познајете методологију, па читате стварно све како пише. Нпр. по византијским изворима, Срба, Бугара, па чак ни Грка скоро да нема на Балкану у средњем веку! Идеално да вам се подметне да је ту био неко други, а ви сте дошли недавно и сад треба да вратите туђ посед на којем сте привремено обитавали, заједно са манастирима и задужбинама које, заправо, нису ваши. О чему се ради? Ако сте имали доброг наставника историје, он вам је објаснио манир средњовековних учених писаца да (њима) савремене народе називају по изумрлим народима који су раније настањивалу ту територију. Тако ћете, у њиховим списима, уместо Срба наћи Трибале, уместо Бугара Мизе, док су Грци Римљани.

Компликовано, зар не? Да, али општи предмети баш томе и служе – да нас науче да се сналазимо у компликованом свету и да га разумемо.