СВЕТСКИ ДАН ИНФОРМАЦИЈА О РАЗВОЈУ И ДАН УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА – 24. ОКТОБАР

Акција кроз учење и сазнавање

Свет је данас угрожен многобројним ризицима, индустријско-технолошким, економским или геополитичким – од климатских промена и енергетске кризе до кризе животне средине и несташице воде, хране, обрадивог земљишта…; од ратова и тероризма до глобалних катастрофа, природних, космичких или оних којима су узрочници људски немар, незнање (или зла намера)… Наука данас овоме додаје и неке терминалне ризике за живот на Земљи, попут опасности из космоса (као што је удар мегаастероида), злоупотребе технологије на највишем нивоу (трендови disruptive technologies) и слично.

Како бисмо били равноправни део цивилизације, глобалног друштва које се непрестано мења и носи са свим наведеним изазовима, потребно је да тај свет познајемо и разумемо. Зато су информације, њихов проток и размена – уз логичку обраду и анализу, те њихово даље креативно коришћење – императив за напредак сваке групе, организације и државе, али и за опстанак планете као целине.

Како би пажњу светског јавног мњења усмерила на проблеме у светском развоју и значај међународне сарадње за њихово решавање, још 1972. године Уједињене нације иницирале су Светски дан информација о развоју (World Development Information Day), који је први пут обележен 24. октобра 1973.

Истог дана обележава се и Дан Уједињених нација, дан усвајања Повеље те организације. На тај дан 1945. године она је ступила на снагу, након што су је ратификовале чланице Савета безбедности УН и већи број земаља чланица. Обележавање је део Недеље Уједињених нација, од 20. до 26. октобра.

Тадашња Југославија један је од оснивача ОУН и потписница Повеље од самог почетка. Данас је формално-правно прихвата скоро 200 држава. Документ има преамбулу и 19 поглавља, која регулишу организацију, њену структуру и механизме функционисања, а пре свега циљеве, односно сврху постојања светске организације – одржавање светског мира и безбедности, развијање пријатељских односа и међународне сарадње. Највиши циљ и разлог њеног оснивања био је превенција глобалних сукоба, какви су били Први и Други светски рат, али и проблеми човечанства актуелни у тренутку оснивања ОУН – деколонизација, људска права, борба против глади и сиромаштва…

Сврха сарадње у најзначајнијој светској организацији дефинисана је миленијумским циљевима УН (искорењивање екстремног сиромаштва и глади; универзална доступност образовања; једнакост полова; смањење смртности деце и побољшање здравља мајки; борба против најопаснијих болести; одрживи еколошки систем и стварање глобалног партнерства за развој), које су, на њиховом трагу, у стратешким документима 2015. наследили циљеви одрживог развоја (17 главних опредељења и 169 конкретнијих циљева).

Мада је ОУН данас под притисцима за редефинисање свог статуса, несумњив је њен допринос светском миру, међународној политици и глобалном економском развоју током друге половине 20. и првих деценија 21. века.

Д. Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

МОДЕРНЕ ВЕШТИНЕ ЗА КОНТИНУИТЕТ ЦИЉЕВА

Дигитална ренесанса човечанства

Информације и комуникационе технологије имају потенцијал да пруже нова решења за развојне изазове, посебно у контексту глобализације, и могу да подрже економски раст, конкуренцију, приступ информацијама и знању, смањење сиромаштва и социјалну укљученост. Тако стоји у резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација, из децембра 2010, када је – на оптимизму створеном развојем система управљања интернетом кроз Светски самит о информационом друштву – на неки начин најављивана нова ренесанса човечанства знањем и информацијама. А то подразумева да подаци посредством светске информационе мреже буду доступни свима.

Ефикасно коришћење информационих и комуникационих технологија (ИКТ) има потенцијал за јачање економије, побољшање здравствених потенцијала, побољшање образовања и процеса учења и јачање демократских процеса, каже се у једном ранијем извештају Комисије за развој науке и технологије УН.

У међувремену, са растом старих и појавом нових проблема, слободе на интернету пале су у други план. Примат су преузеле појаве као што су криминал, тероризам, „лажне вести”…, различити облици угрожавања – сви са предзнаком „сајбер”!

После неколико рунди мешања карата, у онлајн свету и данас смо на клацкалици, тражећи баланс апсолутних слобода и апсолутних рестрикција између грађана и друштва, држава и невладиног сектора, корпорација и међународних организација…

Зато се, више него икад, дискутује о оснаживању појединаца, група, институција и осталих чинилаца, како би се глобални свет оспособио за живот у новом добу – друштву заснованом на информацијама и знању. Отуд глобални вапај за развојем дигиталне писмености, програмерских вештина и алгоритамског начина размишљања, као и других модерних вештина, како би сви били способни за допринос човечанству.

И наша земља однедавно даје на овом пољу додатни допринос – Јован Курбалија, дипломата и стручњак за управљање интернетом, именован је за извршног директора недавно формираног Високог савета за дигиталну сарадњу, који је основао генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш, ради јачања међународне сарадње у дигиталном добу.

Курбалија ће, уз најзначајнија имена светске дигиталне сцене, радити на „остваривању промена које дигиталне технологије омогућавају у оснаживању појединаца и друштава широм света, уз безбедност од ризика и нежељених последица дигитализације”.

ВЕСНА АЛЕКСИЋ, ПЕДАГОГ И ПИСАЦ

Оловка која се препознаје

На сајму књига у Франкфурту за књигу „Крокодил пева” добила је награду Бели гавран и тиме је њена књига убројена међу двеста најбољих на свету

Весна Алексић бави се књижевноћу за децу и младе, по занимању је стручни сарадник, педагог и ради у предшколству. Рођена je 1958. у Обреновцу. После завршене гимназије и Филозофског факултета у Београду, радила је прво у школи, а потом у предшколској установи „Перка Вићентијевић”, у Обреновцу, где и сада ради, на њено велико задовољство. Прве текстове објавила је у „Политици за децу”. До сада је објавила једанаест романа, дванаест књига приповедака и осам сликовница, а већина њених наслова штампани су у више издања. Аутор је и монодрама, две позоришне представе, више радио-драма за децу и једне ТВ серије. Пише и у књижевној периодици о књижевности, у часописима приказује нове књиге за младе. Пише и за одрасле, понекад само, како каже, кад мора. Добитница је престижних књижевних награда у земљи и два међународна признања из области књижевности за младе. Последња награда, коју је добила, повод је и за овај разговор.

Ових дана на највећем светском Сајму књига у Франкфурту добили сте значајно признање Бели гавран, за књигу „Крокодил пева”, и тиме је Ваша књига увршћена у двеста најбољих на свету. Јесте ли прижељкивали ту награду, да ли сте јој се надали?

– Уопште нисам стигла да размишљам о тој награди, јер сам читаво лето промовисала нови роман „Сазвежђе виолина”, па сам „Крокодила” мало потиснула и заборавила на њега. Тим је било веће и моје изненађење и радост. Бели гавран, како му име каже, даје се за необичне књиге, које ипак морају да задовоље високе критеријуме – и темом, и књижевном обрадом, и савременим духом и изгледом, морају да се издвоје од осталих. Ова књига, захваљујући и прелепим илустрацијама Маје Веселиновић, нашла је начин да се издвоји од осталих и наравно да сам срећна.

Иначе, некако имам среће са Немачком, јер моја збирка прича „Ја се зовем Јелена Шуман” преведена је на немачки, објављена и распродата у два тиража. Добила сам за њу лепе оцене немачке књижевне критике и немачка деца су врло лепо прихватила моју Јелену. Осим тога, позивана сам тамо два пута као писац, представник Србије, на престижне интернационалне фестивале у Берлину и Бону.

Коме је намењена књига „Крокодил пева”?

– То је књига за децу и такозване одрасле. За родитеље, учитеље, за читаоце. Ја иначе волим да кажем да се увек обраћам читалачкој публици од 7 до 107 година, као и „Забавник”. То је породична драма, савремена и реална. Прича је дете, које управо полази у школу и нема времена за своју малу првачку драму, јер у кући се догађају много већи проблеми и драме тако да девојчица нема друге могућности осим да брзо сазри и да „не гњави”. И она не гњави. Само прича шта јој се дешава, а то је само по себи узбудљива, нежна и у исти мах опора прича о свима нама.

Пишете углавном прозу: приче, романе, бајке. Који Вам је жанр најомиљенији, чему дајете предност?

– Волим све врсте прозе. Ипак, највише волим мали, „убитачни” роман. То је књига која је невелика, а оставља дубок траг и никад се не заборавља. То су књиге као „Галеб Џонатан Ливингстон”, „Мали принц”, „Плесала је једно лето”, „Не бојим се”, „Хобит”… И што је најважније, не поставља се оно шашаво питање – за који је узраст? Добра књига је за све.

Још нешто, највише волим романе у којима је наратор дете, а који се ипак баве врло озбиљним, често и трагичним и трагикомичним темама. Такви су рецимо, „Улога моје породице у светској револуцији”, „Семпер идем”, „Крадљивица књига”, „Бог малих ствари”… Око деце, и из њихове визуре посматрано, догађају се велике драме и историјска збивања. Има и много таквих филмова. Дечја тумачења света су онај неопходни зачин којим се превазилази патетика и добија на животности дела, јер деца су одлични посматрачи, али лоши тумачи. Заправо посебни тумачи стварности у реалном и у литерарном свету. Управо по тој формули писала сам и књигу „Крокодил пева”, коју је жири Минхенске библиотеке доживео као топло исприповедану породичну драму.

Пошто радите у предшколству, шта можете рећи о литератури за тај узраст?

– Много ми значи што имам прилику да гледам и слушам предшколску децу, и то различитих узраста (то је мој терен, шест вртића и више припремних одељења по селима). Од њих често спонтано добијам готове идеје или реченице. Они ме инспиришу. На лицу места увиђам шта их привлачи или тишти, занима… Аутор сам осам сликовница за предшколце и збирке прича „Цимет меда”, која је и за предшколце и за баке. У мојим сликовницама разрадила сам неке проблеме који тиште децу, обукла их у духовите и мудре хаљинице, и приближила их деци.

То су проблеми у вези са гојазношћу, трапавошћу, љубомором, мобилним телефонима, компјутерима… Поред књижевне обраде, на којој инсистирам, важан ми је и терапеутски моменат књиге за предшколце. Кад дете види да и другу децу мучи иста мука као и њега, све постаје лакше и подношљивије. Дете се отвара и креће даље, још кад смо уз то добили и будућег читаоца, има ли шта лепше. Недавно је једна студенткиња дипломирала управо на тему „Терапеутски аспекти у сликовницама Весне Алексић”. Ух, баш сам се радовала.

Које књиге за децу су обележиле Ваше детињство и због чега? Који писци су били Ваши узори?

– Сећам се да сам волела Бранка Ћопића. Као дете све његове књиге прочитала сам неколико пута. Прочитала сам и „Хајди” неколико пута. Волела сам и књигу Тонета Селишкара „Добар ветар, плава птицо”. И њу сам више пута читала. Био ми је омиљен и Мато Ловрак, све његове књиге. Као одрасла особа, која и даље чита књиге за младе, открила сам Толкина, Роалда Дала, Владимира Стојшина… По мени, није важан писац као узор, већ сама књига… Никада не заборавим наслов добре књиге, а име писца често заборавим. И сама прижељкујем да неко дете упамти моју књигу, а моје име више-мање. Књига обележава наш несумњиви доживљај и уживање у њој, а писац је свакако ту, и његов дух је у њој, па није важно ако му заборавимо име или презиме.

Најлепша књига за младе, коју сам у последњих пет година прочитала, носи наслов „Брат Вук”, издање Креативног центра. Прочитала сам је два или три пута, представљена је у новинама, писано је и причано о њој, и упорно не могу да се сетим како се зове писац. Знам да је Португалка, да је вредна и велики мајстор, да ми је причинила велико уживање том невеликом књигом, али савршеном у стилском и сваком другом погледу. Прелеп мали роман. А писац, како оно беше, Карла Маја? Није ни важно. Писац је одличан, то је довољно.

Како бисте, у најкраћем, дефинисали Вашу поетику, естетику и феноменологију стварања, односно поглед на литературу за децу и младе?

– Пишем за све узрасте, као што сам рекла, књиге које могу да читају и деца и родитељи, и бабе, и деде… Трудим се да моје књиге буду књижевност у најбољем смислу те речи. Теме узимам из живота, реалне, у шали кажем да крадем од живота, који је маштовитији од сваког писца. Настојим да моје књиге не личе једна на другу. Девојчице су ми мало заступљеније, женски ликови уопште. Пишем искрено и надам се да се „моја оловка препозна”. То чини свако од нас. Сви смо различити и свакoм младом читаоцу неки писац ће „лећи” мање или више.

Објасните Ваш стваралачки поступак. Како пишете? Да ли Вам је потребна инспирација, свакодневни рад или можда нешто сасвим треће?

– Инспирација је неопходна, чак и кад пишем нешто наручено (приче на одређену тему, сликовнице) и са роком. Писање је озбиљан и захтеван рад, који је у исто време и игра, и то истраживачка игра. То ми се највише свиђа. Мени је лако да пронађем тему. Често повежем неке различите догађаје у један и то личи на спајање пачворка и роди се сасвим нова прича, најчешће истинита, само прерађена у мојим мислима. Не верујем у свакодневни рад, изузев кад се пише књига и кад већ у глави и срцу постоји уобличење идеје. Онда се ради сваки дан. Ја уживам у оном крајњем дотеривању, кад сам већ решила све и дала крај. Та фина дорада ми је најлепша. Писац се роди, претпостављам, али пре него што открије да је писац он мора бити искусни читалац. То иде једно с другим.

Добитник сте многих угледних награда и признања за Ваш богат и разноврстан опус. Како се осећате као лауреат и колико награде писцу могу бити од користи?

– Награде писцу нису толико значајне, мада им се сви радујемо, колико су важне за књигу. Награда једноставно баци ново светло на књигу и привуче пажњу. То је важно у овом данашњем свету, кад се чини да је и култура постала једнократна и конзумна. Награђену књигу прочита више одраслих, оних који су важни да је препоруче деци, а ту пре свега мислим на учитеље, васпитаче и библиотекаре. Прочитају они и ненаграђене књиге, то им је уосталом посао, али награђене имају бар тај почетни приоритет, што је лепо и корисно. Нарочито волим образложења уз награду, коју добије моја књига. Добар је осећај да је она подробно анализирана и да је промишљено које су јој јаке стране, какви су ликови, зашто се препоручује, а нарочито ми је важно чије име носи награда.

Тако сам се највише обрадовала наградама Сигридруг са Змајевих дечјих игара. То су биле награде за монодраму за децу. Сигридруг, само име лепо каже. Учествовала сам, на неки начин, у замисли Чика Јове Змаја и то је мени било велико и важно осећање. За разлику од уважених награда за одрасле, око којих се диже велика бука, и које и новчано више вреде – награде за књижевност за децу су прескромне и додељују се у „глувој”, медијској тишини.

Александра Радовановић

АНТРФИЛЕИ

ВИША ПРАВДА

Многи писци, који добију велике награде за књижевност за одрасле, убрзо нестану и нико их се више не сећа. Писци за децу претрајавају, јер обележавају многа одрастања и деци значе много, бар појединој деци. Ту је виша правда на делу. Деца су искрена као бића и стога су права публика. Они кажу: „Цар нема ништа на себи”, а одрасли, поготову на књижевној сцени, понашају се као поданици у причи „Царево ново одело”.

БУНТ ДЕТИЊСТВА

Пратите ли савремену књижевну продукцију за децу и младе и какво је Ваше мишљење о њој?

– Редовно пратим књижевну продукцију за младе и имам врло повољно мишљење о њој. У нашој малој земљи годишње се појави барем десетак дела врхунског квалитета. Углавном, и за разлику од продукције књига за одрасле, реч је о пажљиво урађеним и уређеним књигама, које стоје раме уз раме са страном продукцијом, коју такође пажљиво пратим и ишчитавам. Нашим књигама за младе не недостаје ни свежине, савремености, стила, а ни уметничке вредности. Неки ствараоци, попут Душана Поп Ђурђева, по начину и свежини израза иду далеко испред свог времена. Неки се држе класичног приповедања, класичног романа, али са много богатства и свежине. Узмите, на пример, Стојшинова два романа, то су такорећи евергрин и ремек-дела за све генерације. Прочитајте поезију, некако увек неправедно скрајнутог, Владимира Стојиљковића и схватићете шта је вечно млад, свеж, свим генерацијама познат бунт детињства, уметнички скројен и надахнут.

ЗЕМУНСКА ГИМНАЗИЈА ОБЕЛЕЖИЛА 160 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

Квалитет који траје

О тој елитној школи много тога је речено. Добар наставни кадар, бројне секције, велики број успешних бивших ђака… Планова им не недостаје. Поводом јубилеја угостили су директоре гимназија из окружења са којима се разговарало о заједничким пројектима у 2019, а ђачки парламент наредне године огранизује округли сто у оквиру пројекта који финансира Савет Европе

Зидови препуни слика и цртежа, витрине у ходницима са пехарима и дипломама, ужурбани ђаци, директор који три посла ради истовремено… то је слика који смо затекли у Земунској гимназији, само дан пошто је свечаном академијом школа обележила 160 година постојања. Утисак је као да се прослава тек спрема.

Директор Милош Бјелановић објашњава да предстоје бројне активности, али да ће неки од планова морати у ходу да се мењају, јер су у току припреме за комплетну реконструкцију школе. То је најавио и председник Србије Александар Вучић, који је са министром просвете Младеном Шарчевићем и градоначеником Зораном Радојичићем недавно обишао ову образовну установу. Председник Вучић, бивши ђак Земунске гимназије, најавио је да ће у реконструкцију, која треба да почне на пролеће, бити уложено између три и три по милиона евра. Директор каже да је то прво велико улагање у школу након што је деведесетих година прошлог века сређена фасада и део крова.

– Као споменик културе зграда је под заштитом државе, па се њен спољашњи изглед не сме мењати, али ће се радити комплетна унутрашња реконструкција – од темеља до крова. По броју ученика највећа смо гимназија у Србији. Тренутно имамо 1300 ђака, а простор који користимо, 4800 квадратних метара, је мали. Зграда укупно има 10.000 квадрата и штета је да се та квадратура не искористи што функционалније, како бисмо и ученицима и запосленима обезбедили боље услове – каже Бјелановић.

Директор је девет година, пре тога је био ђак, а потом наставник школе. Коментаришемо да у јавности Земунска слови за гимназију коју је, иако нема изузетно висок праг за упис, тешко завршити.

– Доњи праг за упис у нашу школу је нешто више од 80 поена. У односу на друге гимназије квалитета Земунске, то је за пет, шест, а негде и за десет поена мање. Али, ако упоредимо нашег 120. ученика на ранг-листи са неким на том месту из било које од тих гимназија, разлике су минималне, негде чак и у нашу корист. Дакле, статистички то изгледа другачије него у стварности. Од 2000. покушавамо да одржимо квалитет наставе тако што не подлежемо притисцима родитеља и не дозвољавамо да се неке лоше навике из основне школе „прелију”, односно да се деци дају петице, иако заслужују четворке. Зато изгледа да се у Земунској гимназији тешко постиже одличан успех, иако није тако. Анализа с краја прошле школске године показује да смо имали трећину одличних ученика – наводи директор.

Додаје да резултати, које матуранти постижу на пријемном испиту, дају за право да се каже да у школи добро раде и да тако треба да наставе.

– Наши ђаци лако се адаптирају на захтеве на факултетима у првом и другом семестру, јер су добро припремљени. Зато треба да наставимо да се одупиремо притиску снижавања критеријума. У Земунској гимназији подједнако су значајни и ликовно и математика, и музичко и физика, јер будући интелектуалци морају имати широко опште образовање и заиста сам поносан на све колеге у школи.

Ово је једина гимназија у Београду која има специјализовано одељење за ученике са посебним способностима за физику. Осим у Земунској, у Србији такво одељење постоји још само у Нишу. Износимо утисак да је то одељење недовољно промовисано у јавности и да је у сенци Математичке гимназије. Директор потврђује, уз коментар да је Математичка гимназија с правом лидер у таквој врсти образовања, окренутој ка специјализацији.

– На такмичењима из физике промовишемо наше одељење, а уписали смо четврту генерацију. На крају ове школске године излази прва генерација са тог смера и видећемо шта ће уписати и како ће проћи на факултету. У специјализовано одељење за талентоване ученике за физику може да се упише 20 ученика, а сваке године их има између 13 и 17, што сматрамо успехом. У том одељењу се ради квалитетно, као предавачи ангажовани су и професори са универзитета и из Института за физику – наводи наш саговорник.

Наставни план и програм доста се разликује од природног смера. Тако се, на пример, област физике у свакој години „покрива” са три различита предмета. Деца из тог одељења за две године прођу из физике и математике оно што њихови вршњаци уче током четири године на природно-математичком смеру. На питање зашто нема већег интересовања за упис, Бјелановић каже да родитељи желе да им деца иду „неком сигурнијом и познатијом путањом”, јер природно-математички смер даје већи број могућности за наставак студија, док се избором одељења за талентоване физичаре тај избор прилично сужава. Дешава се да понеко и „залута”. Директор каже да у свакој генерацији има по један или два преласка на природни смер, а наводи и случај девојчице која је наставила школовање на друштвеном, јер је након прве године схватила да је више занимају језици, иако је била талентована за физику.

О Земунској гимназији много тога је речено. Добар наставни кадар, бројне секције, велики број успешних бивших ђака… Планова им не недостаје. Поводом обележавања јубилеја угостили су директоре гимназија из окружења са којима се разговарало о заједничким пројектима у 2019, с колегама из гимназија у Шапцу и Ужицу договара се сарадња у области културе, ђачки парламент Земунске гимназије наредне године огранизује други по реду округли сто у оквиру пројекта „Подстицање демократске културе у школама”, који финансира Савет Европе.

О реформским потезима у гимназијама директор каже:

– У просвети сам 32 године, после покушаја усмереног образовања сада први пут имамо видљиву реформу, која ће моћи да покаже добре резултате, ако се сви потрудимо. Померањем тежишта са репородуктивног учења на исходе, уз другачију методологују рада у учионици, направићемо квалитативан скок у односу на садашње стање – верује Бјелановић.

Земунска гимназија крајем прошле школске године била је у фокусу јавности, када је један корисник Твитера објавио коментар да је школа дала признање ученику који није одличан и није победио на такмичењима, али је био упоран да поправи оцене и промени понашање. На тврдњу да је то реткост, психолог школе Љубица Јеленковић одговара да је то у овој гимназији уобичајена пракса. Похвалу, каже добију ђаци који су показали напредак у неком сегменту, укључујући и ученике који су успели да поправе слабе оцене и понашање. Са психологом и предметним наставницима прави се план и договарају кораци, а напредак се награди похвалом, али и стиснутом руком, лепом речју…

– То су адолесценти, када их упознајем са оним што радим увек им кажем, ако погреше, имају право то да исправе. Ђаке метафорично повезујем са пролећном бујичном водом. Ако не ископате канал, довољно широк и дугачак, вода ће да се прелије. Младима је потребно да имају границу, али она не треба да буде преуска – истиче Јеленковић.

Упитана шта ову школу разликује од других, одговара да традицију носе старији, али да то нису само трајање и успеси на такмичењима, већ окренутост образовним циљевима. Специфичност Земунске гимназије, додаје, јесте што се доста пажње поклања аспектима који нису везани само за наставу. То илуструје податком да у школи ради велики број секција, међу којима су најагилније ликовна, драмска, новинарска, маратонска, али и хор и оркестар.

Весна Андрић

АНТРФИЛЕ

КУТАК ЗА СВАКОГ

Једно од централних места окупљања ђака је школска библиотека у којој је више од 38.000 књига. Књижни фонд се пунио од првог дана, а бројне књиге школи су поклонили бивши ученици. Антикварна библиотека, југословенска и светска књижевност, издања на немачком, француском, руском и енглеском, али и бројна стручна литература само су део богате ризнице.

– Наши ђаци су веома заинтересовани за књижни фонд. Кад дођу у школу, лако се стопе с овим ходницима, старим зидовима, као да их дух прошлих времена ухвати и не пушта их. Занима их свашта. Има ђака који траже, рецимо, Карла Маја, а пре неколико дана дошао је ученик првог разреда и листао гомилу књига из физике. Простор од 200 квадрата живи од ујутру до увече. Овде се чита, раде домаћи, ученици једни другима помажу, свако је пронашао свој кутак – истиче библиотекар Натка Ћосић, која ученицима увек поручује да су уписом Земунске гимназије дошли на право место, не само што ће стећи квалитетна знања, већ и што ће их наставници научити да негују дуг толеранције.

ЂАЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ – ШТА КАДА УСЛОВИ ДОГОВОРЕНИ С АГЕНЦИЈОМ НИСУ ИСПУЊЕНИ

Јасним процедурама до одговорности

Није редак случај да путовање не тече по плану и да се реалност не поклопи са описом на папиру. Дешава се да деца на пут крену аутобусима у лошем стању или да их у хотелима сачекају прљаве собе и купатила; да нема грејања или да нестане струје и воде. Понекад се не поштује јеловник или се дете разболи, па већи део екскурзије проведе у кревету

Почетак јесени, нарочито када послужи лепо време, идеалан је период за омиљенe активности школараца – излетe и екскурзијe. Са тих дуго ишчекиваних путовања, са другарима са којима се годинама дели школска клупа, остају најлепше успомене, а бројне догодовштине дуго се препричавају. Многи родитељи нису у ситуацији да својој породици приуште боравак на неким од најлепших дестинација у земљи, нити обилазак европских престоница, па су школске екскурзије идеална прилика да и њихова деца „виде свет”. Зато ретко ко неће дати све од себе да детету омогући то незаборавно искуство, иако поприлично оптерећује кућни буџет.

Очекивања су велика, и родитељска и дечја. Маме и тате брижљиво спремају децу за боравак на местима на којима се надају да ће, осим лепог провода, много тога и научити. Од самог почетка школске године ученици планирају све детаље – од распореда седења у аутобусу и спавања у собама до гардеробе за неизоставне журке. Школе се, за то време, пажљиво информишу о условима и програму извођења екскурзија, водећи рачуна да удовоље бројним захтевима, и када је реч о квалитету, али и цени која треба да буде доступна свима.

Ипак, није редак случај да све не тече по плану и да се реалност баш и не подудари са описом пута на папиру.

Тако се, рецимо, дешава да деца на пут крену аутобусима у лошем стању или да их у хотелима сачекају прљаве собе и купатила; да нема грејања или да нестане струје и воде. Понекад јеловник није испоштован, уместо договореног оброка добију бајат хлеб и паштету или се дете разболи, па већи део екскурзије проведе у кревету.

У таквим ситуацијама обично се прво побуне родитељи, који захтевају повраћај новца од школе, која је склапала договор с агенцијом.

Покушали смо да разрешимо дилеме шта је чија одговорност и како би требало да реагују, коме и на који начин да се школе обрате у случајевима када услови за извођење екскурзија, договорени са агенцијама, нису испуњени.

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја наглашавају да се наведене ситуације дешавају спорадично и углавном се не односе на читав хотел или услуге у њему.

Ипак, када се десе, наводе да је вођа пута, као и сваки одељењски старешина, у обавези да, заједно са представником агенције, констатују недостатке у собама. Уколико је реч о екстремним проблемима, собе које не испуњавају услове одмах се замењују, а „ситније” кварове (сијалице које не раде, покварени радијатор, недостатак топле воде…) радници хотела морају да поправе на лицу места.

У Министарству наводе и да је директор школе, уз стручног вођу и одељењског старешину, носилац припреме, организације и извођења екскурзије и наставе у природи, као и да је школа у огласу јасно назначила коју категорију смештаја тражи. Зато, кажу, не могу накнадно да буду изненађени и незадовољни, уколико је смештај лош, али ће свакако реаговати и бити у сталном контакту с представником агенције.

Прецизирају и да је хотел који не испуњава услове онај који нема категорију коју је агенција понудила. О томе стручни вођа пута обавештава директора школе, а он од представника агенције захтева поштовање уговора или, у супротном, обуставља извођење екскурзије.

Директор Националне асоцијације туристичких агенција YUTA Александар Сеничић не саветује обуставу, јер би то отворило могућност злоупотребе, због различитих критеријума којима се може руководити.

– Обавеза агенције је да исправи све пропусте у разумном року (24 до 48 сати), уколико је то могуће. Ако не може да обезбеди замену смештаја одговарајућег квалитета (исте или више категорије), путници, путем рекламације, по повратку имају право на надокнаду по основу неиспуњења програма путовања – каже Александар Сеничић.

Неусловност смештаја доказује се сачињавањем службене белешке – у присуству представника школе, агенције и хотела – а проблеми се могу документовати и фотографијама.

После путовања стручни вођа и представник агенције сачињавају забелешку, коју у року три дана, као извештај, стручни вођа подноси директору школе. Извештај се, такође, прослеђује и Савету родитеља, Наставничком већу и Школском одбору. Уколико се оцени да агенција није поштовала уговорне обавезе, школа подноси приговор агенцији и о томе мора да обавести министарства просвете и туризма. Док се приговор не реши, плађање евентуалних преосталих рата може да се обустави.

– Од агенције може да се тражи повраћај новца, јер је она организатор путовања и она има уговорни однос са путницима. Она бира подагенте, осим ако школа није стриктно тражила да буде закупљен одређени објекат. У том случају агенција у уговор треба да стави ставку којом се ограђује од одговорности за услуге траженог хотела. Проблем родитеља који не желе да уплате преостале рате веома је актуелан, па сада имамо око 30 одсто укупног броја ђачких путовања, која су уговарана са родитељима, а нису плаћена. У таквим случајевима агенција има право да покрене судски поступак и наплати потраживања – објашњава Сеничић.

И у Министарству просвете наглашавају да, због начина избора агенције, које Правилник детаљно одређује, родитељ нема правну основу да одбије плаћање преосталих рата. У сарадњи са министарствима просвете и туризма, то може да уради само школа, док родитељи појединачно не могу да одреде да ли је програм екскурзије испоштован или не.

Наводе и да нису само агенције криве за неуспешне екскурзије, јер им се препушта превише посла, док се школе понашају као конзументи услуга. Од планирања, па до краја реализације, школе би требало активно да учествују у извођењу екскурзије, јер оне одређују услове за избор агенције, односно програм путовања, на који агенција може или не може да одговори, став је Министарства просвете.

Директор Сеничић закључује да би школе, приликом разматрања понуда агенција, посебно требало да обрате пажњу на квалитет програма, препоруке и гаранције путовања (осигурање у случају пропадања агенција), као и да су процедура и права путника потпуно исти за екскурзије које се реализују у Србији и у иностранству.

Наташа Ивановић

АНТРФИЛЕИ:

АРБИТРАЖА YUTA-e

– Уколико није задовољна условима, школа као уговарач путовања, према Закону о туризму, прво треба да контактира агенцију која је организатор, а, ако није задовољна, Туристичку инспекцију. Бенефит за чланице YUTA-е је што могу и нас да контактирају, јер је проблем могуће решити кроз наш систем арбитраже и гаранције.

Туристичка инспекција нема ингеренције да наложи повраћај новца, већ само да казни агенцију, уколико учини пропуст и, у зависности од тежине, евентуално поведе поступак за одузимање лиценце. Чланице YUTA-е имају обавезу да поштују одлуку арбитраже, а, ако то не учине, искључују се. Тада уговарач може да поведе судски спор, који по правили добија: наша арбитражна одлука никада није оборена на суду – каже Александар Сеничић.

ЦЕНЕ АРАНЖМАНА

– По Правилнику о органиозовању екскурзија и наставе у природи обавезно је да у пратњи сваке групе буду лекар и аниматор; према Закону о туризму мора постојати и водич или пратилац групе. Сви анагажовани плаћени су по систему дневница, а плаћају се и доприноси. Осим тога, значајна ставка су и дневнице за наставника, а на тај износ такође се плаћају доприноси. Гратиси од хотела код одлучивања су често опредељујући фактор. Најчешће на 20 или 25 плаћених аранжмана једно место у двокреветној соби је гратис, а све ван тога оптерећује цену. По једном аутобусу по правилу имате и возача, водича, лекара, наставника. Дакле, осим онога што се добија од хотела, потребно је обезбедити смештај за бар још две особе. Уколико још школа захтева додатне гратисе, све то повећава основну цену аранжмана. Такође, у односу на комерцијална путовања, која се најчешће пореде са екскурзијама, путовање се мора обавити по дану, па није могуће правити аранжмане са ноћним вожњама, што је значајна разлика – објашњава директор YUTA-e Александар Сеничић.

ДРАМСКИ МЕТОД У НАСТАВИ ПОЧЕТНОГ ПИСАЊА И ЧИТАЊА

Чудесна Земља слова

Учитељица првацима саопштава да ће их упознати са једним другом, који такође жели да научи сва слова. Води се разговор о другарству, пријатељству. Наглашава да је важно имати што више пријатеља и саветује их да новог друга прихвате љубазно. Он ће их провести кроз чудесну Земљу 30 слова

По методици постоји неколико метода у обради слова у првом разреду. За коју год методу да се учитељи определе увек се труде да часове ученицима учине занимљивим. Најчешће то раде кроз игру, илустрације, практичне радове…

Ево идеје за обраду неколико штампаних слова, где се у уводном делу часа користи драмски метод (једноставни луткарски прикази).

Припрема за обраду слова

Слушају песмицу ,,Шапутање’’. Следи кратак разговор о садржини песме. Истовремено учитељица ученике подсећа на правила понашања у школи. Следи загонетка у стиху:

Да напишеш прво писмо,

та се књига вредно стара.

Све што досад знали нисмо

учимо се из Буквара.

Ученици се упознају са садржајем Буквара. Закључују да ће им он помоћи да науче сва слова, да науче да читају и пишу.

Учитељица им саопштава да ће их упознати са једним другом, који такође жели да научи сва слова. Води се разговор о другарству, пријатељству. Наглашава се да је важно имати што више пријатеља. Учитељ им саветује да новог друга прихвате љубазно. Он ће их провести кроз чудесну Земљу слова.

Учитељица одлази иза паравана, узима модел пужа Словка и измењеним гласом преко Словка обраћа се ученицима.

Словко: Здраво децо! Ја се зовем Словко и желим да се са вама дружим. Надам се да ћете ме прихватити. Најпре ћу вам поставити једну загонетку: Самар носи – магарац није, рогове има – коза није.

Деца: Пуж!

Словко: Сигурно сте уочили да ја личим на пужа. Наравно, ја сам пуж Словко, најмлађи у мојој породици. А ви? (Неколико ученика говори о члановима њихове породице.)

Словко: Ја једини у мојој породици не знам да читам и пишем. Чуо сам да постоји чудесна Земља слова, па сам решио да је пронађем. У тој земљи живи 30 породица слова. Тамо су сви љубазни према гостима и помажу им да науче читати и писати. Пошто је много лепше путовати у друштву, ја вас позивам да и ви пођете са мном. Да ли је неко од вас случајно видео ту земљу? Зна ли неко сва слова? Зна ли неко читати и писати? (Ученици одговарају.)

Словко: Ја сам сазнао још једну занимљивост. Породице слова су четворочлане. Знате ли шта то значи? (Деца одговарају.) Ту су тата – велико штампано слово, син – мало штампано слово, мама – велико писано слово и ћерка – мало писано слово. А сада ви мени реците колико чланова имају ваше породице? (Ученици одговарају.)

Словко: Још нешто, сва слова воле да се сликају и да на тим сликама буду лепа. Она ће од нас тражити да будемо њихови фотографи. (Деца објашњавају реч фотограф.) Али, пошто ми нећемо користити апарате за сликање, мораћемо се снаћи на други начин. Како? (Наводим ученике да дођу до закључка да ће слова писати у својим свескама.) А шта мислите да ће се десити, ако у нашим свескама слова не буду баш лепа?

Деца: Наљутиће се на нас!

Словко: Како да то избегнемо?

(Наводим ученике на закључак да морају бити уредни и пажљиви, да морају пратити ред, да што мање користе гумицу за брисање…)

Словко: Другари, морамо се договорити још око нечега. Када стигнемо у Земљу слова и дођемо до прве куће, до првих врата, шта ћемо урадити? Како ћемо се понашати? (Наводим децу да кажу да треба позвонити или покуцати на врата и љубазно рећи: ,,Добар дан’’.)

На крају са ученицима водим кратак разговор о њиховим утисцима везаним за Словка, па прелазе на игру ,,На слово, на слово’’.

Обрада штампаног слова А

Словко: (Обраћа се деци и тражи од њих одговоре на свако појединачно питање.) Здраво, децо! Ево мене, опет! Нисте ме заборавили? Наравно! Јесте ли се наспавали? А јесте ли се одморили? Добро! Значи, можемо да наставимо пут кроз Земљу слова… И, ево нас! Стигли смо! Да видимо ко живи у првој кући… Децо, да се одмах договоримо! Ми смо сви лепо васпитани и сада ћемо рећи: ,,Добар дан”. ,,Важи?” (Куц, куц.) Добар дан! (Обраћа се слову А.) Ја сам пуж Словко, а ово су моји другари. Ми желимо да се упознамо са свим словима из Земље слова… Чекај, немој нам ништа рећи! Ми ћемо погађати! Ти си слово … А! Живиш у првој кући.

Слово А: Да, ја сам главом и брадом слово А!

Словко: Ми смо чули да сва слова живе у четворочланим породицама. Да ли је то истина? И како да знамо ко си ти?

Слово А: Да, породицу сваког слова чине: тата – велико штампано слово, мама – велико писано слово, син – мало штампано слово, ћерка – мало писано слово. А ко сам ја, погодите сами!

Словко: Децо, помозите ми ви! (Деца се укључују.) Добро, ти си слово најстарије. Да ли си и најпаметније?

Слово А: Код нас слова нико није паметан кад је сам. Запамти то, а и ви децо!

Словко: Хоћеш ли нам дозволити да упознамо и остале чланове твоје породице?

Слово А: За сада упознаћу вас само са мојим сином. Он је код куће. Остали чланови су тренутно одсутни. Чим се врате, упознаћу вас и са њима.

Словко: У реду, где је ваш син? Здраво, драго ми је што смо се упознали! Децо, како да их упамтимо? Да вас чујем! А – као… (Деца одговарају.)… Децо, хоћемо ли лепо замолити наше другаре да нам позирају, да стоје мирно, да бисмо их што лепше написали? (Деца моле другаре.)

Наставља се обрада слова по методском поступку.

Обрада штампаног слова М

Словко: Здраво, децо, јесте ли ме се ужелели? Признаћу вам, ја сам нестрпљиво чекао да сване и да кренем даље у обилазак Земље слова… Ко ли живи у овој кући? Пссссссссст! Нешто се чује! Музика! Послушајте! Заиста дивна музика! Док музика свира, сви се у ухо претварају. (Излети слово М.)

Слово М: Ко то тамо галами? Ко ми музику квари? Музика је нешто најлепше! Она је велика дама. Никуда не иде без своје сестре близнакиње Тишине. Ви сте отерали Тишину и зато се музика није добро чула!

Словко: Ко си ти?

Слово М: Погодите!

Словко: Музика, М – као музика…. Па да, ти си слово М! Хајдемо, децо даље: М – као … (Деца одговарају, а затим цртају нешто на слово М.)

Слово М: Добро, када сте већ отерали Тишину и покварили музику, да бих вам опростила, морате да ме напишете, али што лепше!

Наставља се обрада слова по методском поступку.

Штампано слово И

Словко: Здраво, децо! Ух, морам прво да вас обрадујем: М више није љуто на нас! То значи да сада можемо даље кроз Земљу слова. Хоћемо ли? (Искаче слово И.) Јао, ала си ме уплашио! Ко си ти? И зашто се тако шуњаш? И зашто ме плашиш? И зашто не излазиш полако? И…

Слово И: ( прекида га) Чекај, чекај, ја само желим да вам будем друг. Знате ли како се ја зовем? (Деца одговарају.)

Словко: Јао, извини! Децо, зашто ми одмах нисте рекли да је ово слово И? Хајде да га сви замолимо да ми опрости што сам онако викао! (Деца га моле.)

Слово И: У реду, у реду! Нисам ја љут. Не умем ја ни на кога да се наљутим. Ја желим да свима будем друг. Такав сам. Уз то имам и чаробне нити, којима спајам: баку и деку, маму и тату, бату и секу… и звезду и птицу, и кликер и љубичицу…

Словко: Чекај, а где смо ми?

Слово И: Да, ту сте и ви! И вас ћу међусобно спојити да се увек лепо дружите. Рекох вам, ја имам чаробну моћ! Уз моју помоћ, за руку се ухвате и смех и плач, и лето и зима… Децо, слушајте ме: и ви пружите једни другима руке, па ће лакше и топлије бити свима. (Деца се хватају за руке.)

Словко: Да видимо кога је све спојило! (Набраја дечја имена.) О-хо! И је заиста чаробно! Хоћеш ли и нама дати мало своје чаробне моћи?

Слово И: Не могу вам је дати. Ту моћ морате сами стећи.

Словко: А како?

Слово И: За почетак, отворите своје свеске и напишите ме што лепше, а када обиђете целу Земљу слова, видећете да сте и ви стекли чаробну моћ, можда већу од моје.

Наставља се обрада слова по методском поступку.

Штампано слово Т

Словко: Здраво, децо! (Излази слово Т.) Ух, ко си ти? (Деца одговарају.)

Словко: Ја сам пуж Словко. Видим да и ти носиш кућицу на леђима. Да ли си и ти пуж?

Слово Т: Ово није кућица, ово је торба!

Словко: А зашто тако тихо говориш?

Слово Т: Тихо – тише, тихо – тише, па, ја сам слово Т и морам да говорим тихо! Говорим тихо, ходам тихо, док се дошуњам до тањира и поједем бар једно парче торте са трешњама.

Словко: Ух, што ја волим трешње, а и торту! А зар ви, слова, идете у школу?

Слово Т: Наравно, код учитељице Словарице! Она нас учи да је брука за ђака када се некоме подсмева, а још више када се туче и тужака. Децо, ви нисте такви? (Деца одговарају.)

Словко: Шта ти пада на памет? Ова деца се никада не подсмевају, не туку и не тужакају! Никада! Стварно! Никада! Добро, хајде сад… можда… некада… али, ево, обећавамо: никада више! Децо, слажете ли се са тим? (Деца одговарају.) А шта ти то имаш у торби? Није ваљда торта са трешњама?

Слово Т: Не, већ летећи тањир.

Словко: Е, сад си претерао!

Слово Т: Не лажем, школе ми, а ја много волим школу! Ову торбу ми је поклонила Вила Маштованка. Знате је? Она много воли да машта, па је томе и мене научила! У торби је чаробни штапић, са троуглом на врху. Са њим могу све!

Словко: Добро, а где је та твоја школа?

Слово Т: За нас слова свуда је школа: и на тргу, и на тепиху, и на трави, и у трамвају, и на тротинету и на тераси…

Словко: А могу ли слова да порасту уз помоћ тог троуглића?

Слово Т: Могу, могу да порасту, а могу и да се смање! Када причају тужне приче, приче о неким неваљалцима , тужибабама и тако даље, онда се растуже и од стида поцрвене, просто у земљу пропадну и толико се смање да им главице једва провирују из траве… Али, када смо у земљи Радости, Маште… деси се да неко слово и до Сунца порасте! Погледајте мене: Ја сам највеће слово! А знате ли зашто? Зато што сам срећан, траже ме деца из целе наше земље, упознајем нове пријатеље, пријатеље који ме неће заборавити.

Словко: Драго нам је што смо се упознали. Никада те нећемо заборавоти! Обећавамо! Ево, сада ћемо написати два реда слово Т!

Наставља се обрада слова по методском поступку.

Обрада штампаног слова С

Разговор између деце, Словка и слова С. Учитељ је иза паравана и ,,глуми”.

Словко: Здраво децо! Како сте? Да ли сте спремни за даљу шетњу кроз Земљу слова? Да се прво подсетимо која смо слова до сада обишли и упознали! Да вас чујем! Одлично! (Деца учествују у разговору, а слово С се полако појављује.) Гле! Децо, ко је ово? Које је ово слово? Само да будемо мало тиши! Видите, С спава, а Сунце га греје. Јој, ја се бојим да ће добити сунчаницу! Да му ставимо сунцобран? Шта мислите? Да ли је ово Сунце јако? Сада је јесен и Сунце не греје тако јако. Слово С може слободно да се сунча. Не треба му сунцобран. А ја сам чуо да се С храни зрацима Сунца. Децо, шта ли слово С сада сања? Шта мислите? Питаћемо га, када се пробуди. А знате ли шта сам ја ноћас сањао? Сањао сам да се санкам на санкама. Чак сам и кућицу скинуо, да ми не би сметала, а нисам се смрзао, нисам ни кинуо!

Слово С: ООООО! Добар дан! Зашто ме раније нисте пробудили? Сањао сам једног старца седе браде, који ми је рекао да није лепо да се лаже и краде.

Словко: О, Слово С, шта ти пада на памет! Овде нема таквих. Па ми то знамо. Ми смо само желели да се са тобом упознамо. Ова деца су ђаци и она уче слова. Сада си ти на реду.

Слово С: Здраво, драга децо, баш ми је драго! Ја сам Слово С! Драго ми је што смо се упознали! Али, мени се много спава! (Заспи.)

Словко: Децо, слово С се опет успавало! Да га ми не узнемиравамо? Хајде да га напишемо!

Истицање циља часа: Глас и штампано слово С

Набрајање речи на слово С, које су чули у претходном дијалогу. Цртање или лепљење сличице.

Обрада слова: Пишу један ред слово С, а затим неколико речи са наученим словима. Ученици који спорије напредују добијају бојанку (слово С) и листић са словоликовима. Читање.

Цртају оживљено слово С.

Домаћи задатак: Ученици ће за домаћи задатак имати да ураде следеће активности: уредно исписати један ред великог и малог штампаног слова С; преписати три реченице из Буквара; увежбати читање речи, реченица и текста из Буквара.

Љиљана Пејчић, проф. разредне наставе

ОШ ,,Јован Аранђеловић’’, Црвена Река