Васпитање на раном узрасту има велику улогу у обликовању личности детета, а касније и одрасле особе. Родитељи су често потпуно уверени да живот њихове деце мора да тече потпуно глатко и без икаквих фрустрација – како би се она осећала довољно комотно да изразе своју личност. Међутим, стварањем атмосфере где детету у сваком тренутку мора да буде по вољи, они му, заправо, наносе штету. Због тога је веома важно, сматрају стручњаци, да одрасли, а пре свега маме и тате, успоставе правила понашања у породици, утврде свакодневну рутину, не игноришу неприлично понашање малишана и да их дисциплинују. Такође, упозоравају да деца знају да испитују границе, односно колико су родитељи доследни у спровођењу јасних правила понашања и колико поштују сами себе.
Попустљиви родитељи често су одрастали уз престроге маме и тате, па су још као деца одлучили да сами неће бити тако строги. Они, уз различита оправдања и изговоре, дају малишану слободу да ради шта жели и омогућавају му да добије све што хоће. У таквој атмосфери дете иде све даље и даље у својим несташлуцима, како би тестирало границе. Развија се у размажену и егоцентричну особу, склону агресивним реакцијама кад дође у ситуацију да не може да добије оно што жели. С поласком у школу долази до изражене фрустрације, услед захтеване дисциплине и обавеза.
– Сматрам да данашњи родитељи нису попустљивији него претходне генерације, ма како се то чинило. Попустљивих родитеља било је увек. Лични утисак ми је да су друштвене норме попустљивије и санкције од стране друштва и институција, вртића и школа, који су некада преузимали одговорност за санкционисање непожељних понашања и за васпитавање, а које родитељи нису успоставили. И у претходним генерацијама можемо наћи примере где су родитељи радили све за децу, били попустљиви, школовали их, жртвовали се, радили све уместо њих – истиче психолошкиња Сунчица Јовановић и додаје:
– Моје мишљење је да је главни узрок попустљивости данашњих родитеља тај што су заузети послом, а деца и по осам сати бораве у вртићу, а у школи чак и по дванаест. Препуштена су васпитању у вртићима и школама. Маме и тате, и поред заузетости послом, раде њихове домаће задатке, склањају играчке и поспремају уместо њих. Кад родитељ не дели с малишаном једноставне кућне послове, он заправо губи ауторитет. Педагог и психотерапеут Јеспер Јул говорио је да родитељи из кривице што су цео дан били на послу, а дете у школи, допуштају „мало више” слаткиша, „мало више” игрица и гледања садржаја на Јутјубу и упозорава их да тим пoступцима не показују својој деци љубав већ испољавају осећај кривице.
Према речима наше саговорнице, попустљивост одраслих из угла детета може да представља доказ љубави, али то је краткорочно. Јер, како дете одраста, може да мисли да нема неке компетенције и способности као његови вршњаци, што даље може да утиче на његово самопоуздање, нарочито у одраслом добу. Немање јасних граница, односно попустљивост без ограничавања на дечјем узрасту, касније, у одраслом добу, може да изазове осећај недостатка љубави, занемарености или, чак, небриге. Тако није редак случај да одрасле особе замерају родитељима што их нису терали да уче, свирају неки инструмент или што нису били доследни у њиховом одвођењу на спорт. Кад родитељи имају јасна правила и границе, они преузимају одговорност на себе, и то деци прија на дугорочном нивоу, растерећује их, гради се поверење, иако ће у том тренутку вероватно бити љути и незадовољни.
– Најчешћа грешка коју чине одрасли јесте кад потцењују дечје могућности, па због тога преузимају на себе да ураде и оно што би малишани могли и сами. Дупле поруке у комуникацији такође доводе до нејасних правила. На пример, кад родитељ грди дете зато што је узело кофу с водом у купатилу и направило „поплаву”, а оно му одговара да баш тако жели и да неће да прекине да се игра. Ако у овом случају родитељ, који сматра да то није у реду, ипак попусти, малишан неће имати јасне границе шта сме, а шта не. Други пример би био онај кад одрасли допусте деци да превише времена проводе на интернету или да дуго играју игрице, како би они сами завршили своје свакодневне активности. У оваквим случајевима тешко је касније успоставити правила колико је времена довољно да деца седе испред рачунара или уз друге електронске направе. Зато је неопходан договор, који мора да се поштује у свакој ситуацији – указује Сунчица Јовановић.
Како објашњава, према психоаналитичкој теорији дете треба да пређе из принципа задовољства (хоћу све, сада и одмах) у принцип реалности (то често не може да се деси). Испуњавањем сваке жеље малишанима не гради се капацитет за толерисање фрустрације, капацитет да се жеља одложи, да се сачека, а реалност ће имати временом све веће такве захтеве. Немогућност да сачекају и да се стрпе учиниће, с једне стране, да не могу да поднесу напор при учењу нових вештина и знања, да развију способност за рад, трпе и решавају конфликте у односима, док, с друге, може да утиче да се повуку од вршњака, од љубави и рада – у своје сигурне зоне.
Питали смо психолошкињу кaкo маме и тате да схвате да су превише попустљиви, односно како да изађу из тог зачараног круга.
– Ако се осећају преплављени родитељском улогом, ако осећају да је све на њима у кући, да по цео дан склањају веш, играчке, да причају једну исту ствар непрекидно данима и месецима. Деца су, такође, све незадовољнија, неусмеренија, нефокусиранија, „невезана” им је пажња, љуте се за сваку ситницу, смета им свака назнака граница, свака забрана – каже Сунчица Јовановић и истиче:
– Родитељима је у васпитању деце помоћ била одувек неопходна. Некада давно су се за савет обраћали комшиницама или родбини, а данас су им на располагању стручњаци који имају улогу да их саслушају, разговарају с њима и дају им савет. Најчешће се аларм за стручну помоћ сам осети, кад родитељи схвате да им је тешко, да не могу сами, да се осећају беспомоћно, да су искористили своја знања и ресурсе и да желе да напредују у намери да свима буде боље, да за то није криво ни дете, а ни они, али да су заиста немоћни да изграде правилне односе и поверење.
АУТОРИТЕТ БЕЗ СТРОГОЋЕ
Психолошкиња поручује да се ауторитет стиче доследношћу, добрим односом у оном делу времена кад се не постављају границе, у игри, преношењу вештина, учењу, разумевањем и топлином, а затим јасним правилима која се унапред кажу и поштују. На пример, наводи, дете треба да поштује да се руке перу пре и после јела, да се само облачи и обува, поставља сто само или уз малу помоћ, леже се у кревет у 20 часова и тако даље. То су основне ствари кад је реч о најмлађима и маме и тате не смеју да одступају од тога, без обзира на реакције деце. Као одрасли, могу да их разумеју, али треба да остану доследни – да сачекају неколико минута, загрле дете, али да остану при своме.
НЕДОСЛЕДНОСТ НИЈЕ ДОБРА
По мишљењу педагога и психолога, недоследност и несинхронизованост родитеља није добра за децу. На пример, кад мајка детету не дозвољава да више сати дневно гледа у телефон, док отац, кад је сам с дететом, то дозвољава. Или кад мајка негује став да је потребно да дете уради домаћи задатак и научи све што је потребно за сутрашњи дан чим дође из школе, док му отац дозвољава да прво одгледа цртани или одигра игрицу, а да домаћи уради тек пред спавање, ако стигне. Уколико се родитељи не усагласе, дете ће бити збуњено, неће знати шта сме, а шта не сме и увек ће развијати већи степен блискости с попустљивијим родитељем. Попустљивост ће изједначавати с љубављу, а постављање граница с недостатком љубави.
