Развој говора почиње од прелингвистичког периода – од рођења. Овај развојни период обухвата све фазе припремног говорног апарата (развој комуникације у интеракцији детета с родитељем тече од самог рођења, путем додира и геста). На ову фазу надовезује се почетак лингвистичког развоја, где се појављују прве речи са значењем. Од дванаестог месеца комуникација је гласовно-гестовна, а повремено се изговара до шест речи. Дете рано почињe да прати израз лица особe која га храни и учи да распознаје осeћања, али их и само изражава показујући задовољство или нeзадовољство. Свe тe порукe, у вeћeм или мањeм степену, пратe нeкe eмоцијe.
У предшколском добу прелази се на основни вид комуникације. Дете реагује на постављено питање или не реагује ако има тешкоћа у говору. Највишe порука види се на лицу (мимика), а следе руке и тeло. Деца у предшколској групи, због недовољно развијеног гласовног апарата, мањег капацитета плућа, неизраслих зубића и слично, немају довољно артикулисану комуникацију. Паралелно с учењем у предшколској групи, деца могу ићи и код логопеда и временом унапредити говорну артикулацију. Међутим, у групи се могу јавити и озбиљније сметње, попут муцања или селективног мутизма, које у основи имају психичку, а не физичку баријеру. Поред примарних сметњи, могу се јавити и секундарне, пратеће, попут енурезе, хистеричног понашања, до потпуног нереаговања на стимулансе.
Васпитачи се сусрећу са (с)елективним мутизмом у предшколској припремној групи, али временом проналазе начине и моделе за његово сузбијање. Излагањем детета са селективним мутизмом разним драмским сензацијама утиче се на провоцирање одговора, буди се потреба да се одреагује. У почетку то изгледа неуспешно, али временом дете показује интересовање за драмску провокацију. Поред драмских прича које имају и терапеутско дејство, лутка је најбољи медиј који одговара деци са селективним мутизмом. Лутка је пријатељ од поверења. Уколико васпитач користи лутку у драмској комуникацији, неће се изненадити кад види да деца одговарају лутки, а не васпитачу/учитељу, јер деца успешно реагују и прихватају игру која у унутрашњој сфери бића претвара нестварно у стварно, као и замишљено искуство у проживљено.
Лутка иницира и подстиче игру, одговор и комуникацију на релацији васпитач–дете, васпитач–група. Да би дете веровало игри и лутки (васпитачу), и васпитач мора вeровати у луткарску магију, у магију покрeта. Дете с тешкоћом у говору има потребу да свом „пријатељу” одговори, забавно му је. Васпитач му кроз лутку прво открива своје искуство, нешто о себи. Не користи директна питања.
ПРИМЕР драмске комуникације лутком реализован на активностима у предшколској групи у којој је дете с тешкоћом у комуникацији
ЛУТКА: Добар дан, другари!
СВИ: Добар дан!
ЛУТКА: Ја сам Цвећко. Шта мислите зашто се тако зовем?
ДЕТЕ: Зато што волиш цвеће!
ЛУТКА: Тако је. Волим цвеће. Родио сам се у пролеће, а тада има много цвећа. Погодите које цвеће највише волим.
(Деца погађају, наводе разне примере из живота, не би ли се допала Цвећку и наставила занимљиву комуникацију.)
ДЕТЕ: Можда лале?
ЛУТКА: Ниси погрешио. Волим лале, али и беле раде, каранфиле, руже, висибабе и кукуреке. А шта мислите да ли деца могу да буду цвеће?
(Дечак устаје и говори да је чуо да нека деца могу бити цвећке. Лутка се смеје.)
ЛУТКА: Ниси много погрешио. Кад се неко дете понаша немирно, кажемо да није цвећка. Али, колико видим, овде су сви добри. Но, кад бисте били цвећка/цвет, који бисте били?
(Лутка прилази једном дечаку)
ПЕТАР: Хеј, Цвећко, могу ја да кажем?! Ја бих био мали жути цвет.
ЛУТКА: На који цвет мисли ваш другар?
САНДРА: Цвећко, Цвећко, он мисли на јагорчевину.
ЛУТКА: Ааа, да! Потпуно сам заборавио на тај цвет. Јагорчевина јe један од весника пролећа и личи на жуте трубице. То је дивно. Волим и ја јагорчевину.
Цвећко поставља још питања, прилази детету, које има тешкоћу у говору (Уна) и обраћа јој се. Пре него што јој постави питање, већ је створена пријатна клима за драмску комуникацију у којој деца верују лутки. Лутка прво нуди информацију о себи, а онда поставља питање које изискује само одговор „да” или „не”. Након тога ће покушати да питањем изнуди две речи, а потом и неко краће објашњење. Иначе, лутка која отвара уста више подстиче говор него лутка с непокретним устима.
ЛУТКА: Кад вас погледам, видим пуну ливаду разнобојних цветића. И не знам којем пре да приђем. (Деца устају, прилазе у жељи да буду изабрана, али Уна стоји по страни. Она је, такође, устала с пода)
ЛУТКА: (Извирује, повлачи се назад-напред) Чек, чек, мислим да сам угледао један посебан цвет. Да ли си ти цветићу можда… можда љубичица? Видим да имаш љубичасту мајицу.
УНА: Да.
ЛУТКА: А кад расту љубичице?
УНА: У пролеће!
ЛУТКА: Поред тога што си леп цветић, знао сам да си и паметна. Молим вас, један аплауз за нашу Љубичицу.
(Деца аплаудирају)
ЛУТКА: Децо, љубичица је, такође, весник пролећа. Постоји још весника. Ко жели да ми објасни?
(На кратко се одваја од Уне и тако оставља простор жељи за поновним враћањем)
МИЛОШ: Ја сам чуо за један смешан. Зове се висибаба.
ЛУТКА: Како, висидеда?
МИЛОШ: Неее, висибаба!!! (Сви се смеју)
ДАРКО: Зар то постоји?
УНА: Постоји, ја сам је видела!
…
Захваљујући емоционалној клими у драмској комуникацији коју је лутка створила, учествовала су сва деца. Сви су били расположени и спремни за игру, чак и Уна, због које је највише овај догађај организован. Ово је био мали корак у подстицању комуникације, али наредни су били још лакши. Све време док је игра трајала, деца су гледала у Цвећка, иако су знала да то заправо говори њихова васпитачица. Успешним анимирањем лутке постижу се ефекти. Остала деца нису приметила да је Уна дала одговор на два питања и да је изнела једну констатацију. Након драмске комуникације, деца настављају игру уз музичку и ликовну активност.
ЛУТКА: Децо, време је да идем својој кући, чека ме неко друго цвеће!
ВЕЖБА: АПЕРКАТ АФЕКТАЦИЈА
СВИ: Нее… Што идеш?!
ЛУТКА: Како бисте ми остали у лепом сећању, желим да ми нацртате ваш најлепши пролећни цвет. А ја сам за вас спремио поклоне.
(Васпитачица из торбе вади букетић направљених цветова од папира и даје сваком детету. Уни даје последњи, након чега јој се Уна захваљује и грли је.)
Поред горепоменуте лутке, прикладнe за дијалог с децом која имају потeшкоћe у комуникацији или страховe, у говорно-терапијском приступу постоје двостране лутке или лутке с два лица. С обзиром на то да се манипулација лутком изводи без паравана, двострана лутка је погодна јер приказује два лица без излажења и спуштања са сцене. У раду с дeцом која имају смeтњe у комуникацији долази се до закључка да јe игра сцeнском лутком за њих срeдство избора, јер је лутка блиска дeтeту у својој симболици, јер се помоћу ње лакше ослобађају афеката везаних за конфликте.
Такође, приликом извођења неке драмске активности, ако се у групи примети дете које нема јачину казивања, може се употребити вежба „Аперкат афектација”.
Вежба се примењује код деце која из неког разлога имају проблем с гласним изговором текста. У млађем школском узрасту је то честа појава због недовољно развијеног капацитета плућа, неправилног дисања, али и проблема психолошке природе (страх, стид). Док дете изговара текст, на једној руци носи боксерску рукавицу. Она има улогу да подсвесно делује на моћ психе и да детету/глумцу створи утисак да је снажније него што јесте, да је борац који ће да истраје. Приликом изговора, рукавица се подиже одоздо нагоре (аперкат у боксу). У том тренутку ученик може да афектира (прасак) и помери границе јачине изговора. Уместо боксерске рукавице може се држати и мач у руци или за појасом (с руком на дршци).
Афектација, иначе, није пожељна радња, јер означава усиљеност и пренаглашавање, али у ситуацијама кад се на тежи начин добија пластичност изговора, афектирање неће имати негативну конотацију. Циљ вежбе је да у детету пробуди скривену снагу, осмели га и створи дозу самопоуздања, покрене смислену вербалну реакцију.
ЛУТКА И ПОВРАТНА РЕАКЦИЈА ДЕЦЕ
Уколико дете не одреагује у први мах на лутку у драмској стимулацији, не треба се обесхрабрити, јер је управо тада постављена погодна емоционална подлога за иницирање комуникације. Лутка је сигурно један од тих подстрекача који ће, пре или касније, пробудити жељу за реакцијом. Постоје примери кад су деца сама иницирала драмску игру – пројектовала на лутке своје жеље, страхове и временом ушла у нормалне токове комуникације (разговор телефоном, постављање питања, улога доктора – пацијента и сл.)
