Вршњачко насиље и насиље у школи деценијама су болне теме и у свету и код нас. Трагедија која се догодила 3. маја прошле године у ОШ „Владислав Рибникар” урезала се у срца свих, уз болна питања како је то могло да се деси, зашто и да ли је могло да се спречи. Ређали су се текстови и коментари, али и бројни примери суровости и непримереног реаговања ђака који су тешко спојиви са њиховим годинама. Заправо, највише стручних објашњења тицало се ученика који су екстремним понашањем згражавали јавност или оних с високим степеном деструкције која спада у патологију.
Питање је колико стручњаци, али и просветни радници на прави начин обраћају пажњу на ђаке неконтролисаних емоција, немогућег, егоцентричног, дрског, социјално неприхватљивог понашања… које би могло да се преброди уз адекватну помоћ одраслих, породице, али и наставника. Јер ту нису укључена озбиљна кршења општеприхваћених социјалних норми. Такви ученици најчешће о(п)стају на маргини, таргетирани као безобразна, неваспитана, неприлагођена деца, склона беспризорном понашању.
Др Мирослав Павловић, научни сарадник и руководилац Сектора за специфична питања предшколског, основног и средњег образовања у Заводу за унапређивање образовања и васпитања, сматра да таквој деци може да се помогне уз мало добре воље и професионалног понашања, јер алати, инструкције, примери и савети постоје, само их треба применити.
– Поремећај понашања је врло сложена тема. Имате неколико категорија различите деце која имају различите проблеме. Постоје деца за коју можемо да кажемо да имају структурисани поремећај понашања, што представља медицинску дијагностичку категорију. Постоје критеријуми по којима се процењује која су понашања присутна, колико дуго се испољавају, у ком окружењу и онда кажемо – то је поремећај понашања и емоција. То је категорија која би требало да је јаснија, лакше је препознајемо и за коју имамо унапред дефинисане и емпиријски утврђене процедуре. Међутим, постоје и деца која имају и другу сметњу, која иде удружена с неким другим поремећајима и сметњама, а манифестује се као поремећај понашања – каже др Павловић.
Издваја младе и најмлађе с АДХД синдромом, који видимо као проблем у понашању, али и оне с различитим специфичним сметњама у учењу, с дисграфијом, дискалкулијом и дислексијом. Они, по правилу, буду неуспешни у школи. Уколико се то на време не препозна, најчешће реагују поремећајем понашања, јер и школа и родитељи пред њих постављају захтеве које не могу да испуне.
Доста је ствари које су везане и за саму адолесценцију, која сама по себи представља период у коме дете, сазревајући, одраста тако што прође и кроз конфликтни период.
– Нормално је да се дете повремено буни и сукобљава, али ми адекватним реаговањем треба то да држимо под контролом. Дете се буни, али му одрасли на крају помогну да схвати и усвоји друштвено прихваћене норме. У суштини, проблеми у понашању су свеприсутни и за нормалну, типску популацију. Постоје периоди за које се каже да су нормативне кризе. То је упис у први, пети и седми разред основне и први разред средње школе. То је период кад се неке ствари мењају у животу детета, кад једноставно одрастају.
Такође, у дечјем добу постоји жеља да се буде што одраслији, па су често склони и негативним обрасцима понашања, почну да пуше, псују, улазе у сукобе… Кад о томе породица, школа и друштво воде рачуна, то је онда мали адолесцентни бунт, који је заправо нормалан, и ми онда успемо да га каналишемо и социјализујемо – објашњава Павловић и додаје:
– Углавном имамо један, помало необичан, приступ за такве појаве и понашања. Нама су у законској регулативи углавном дефинисане казне и санкције. Постоје неке опције у одређеним деловима нормативе да се појачава педагошки и психолошки надзор и рад, али највише се бавимо кажњавањем и санкционисањем неког понашања које по нашим стандардима, али и уопште, није социјално прихватљиво. Карактеришемо га као негативно и онда кажњавамо дете. Можете да казните дете једном, други пут, али та казна трећи пут нема сврхе. Тада морамо да урадимо нешто друго. Кад се деси оно што се догодило у ОШ „Владислав Рибникар”, онда смо сви ужаснути… Имамо на стотине начина за превенцију поремећаја понашања, али кад дође до такве трагедије, ту је крај приче – сматра Павловић.
Додаје да постоји много корака пре тога где можемо да одреагујемо, али из неког разлога то не радимо како треба. По правилу, највећи број запослених у систему, васпитачи, учитељи, наставници, чак и стручни сарадници, који би морали да имају више сензибилитета и компетенција, таква понашања препознају као безобразлук или неваспитање.
– Али, није свако дете безобразно и неваспитано, поготово што дете има право да прође кроз малу фазу бунта, да флертује с безобразлуком и неваспитаношћу, јер тако одраста. То је оно што смо заборавили – каже наш саговорник.
Први ниво помоћи деци која имају проблем у понашању и по правилу и нижа постигнућа јесте примена Правилника о упутствима за утврђивање права на индивидуални образовни план. Право на ИОП има дете с тешкоћама у учењу или проблеме у понашању и емоционалном развоју.
– Шта можемо да урадимо с понашањем? То је сложеније, због утицаја породице, медија… њихове жеље да буду одраслији. Мисле да ће бити одраслији ако псују, ако се потуку, пуше… Можемо да им помогнемо ако су у питању постигнућа. То подразумева да, уместо да ученика питате да одговара одједном градиво од осам страна за једну оцену, ви га питате из три пута. За то вам не треба никакав савет или педагошка норма. Постоји и цео пакет интервенција, тј. шта би требало да се ради с таквим ученицима да би имали боља постигнућа. Треба им давати задужења, ангажовати их у настави, припреми реферата као увода у предавање, делегирати им неку одговорну функцију у школи. Научиће део градива, добити бољу оцену, смањити притисак родитеља и наставника, а добити и на самопоштовању – набраја Павловић и додаје да се најчешће дешава управо супротно.
Дете почне да прави проблем, омета наставу, задиркује другу децу – наставник га означи као безобразног, добије казну, смањи му се оцена из предмета и владања и тако се ствара зачарани круг.
– Што га више притискате, више га одбацујете, не може да се брани другачије него на тај начин. Једина његова заштита постаје отпор, „неваспитано и непристојно” понашање. При томе, то је дете, па по правилу санкције доживљава искључиво као одбацивање и као да га наставник не воли. И ми одрасли сводимо причу на „воли ме, не воли ме”. Кад на послу нешто погрешно урадимо, не кажемо шеф нам указује на грешку, већ да нас мрзи – каже Павловић.
За све о чему говори, о томе како се приступа деци проблематичног понашања, каже да постоје јасне дефиниције, објашњења и упутства у литератури која се бави овом проблематиком.
– На пример, у уџбенику „Програми превенције поремећаја понашања у школи”, који сам и ја потписао као коаутор, све је јасно наведено. Кад, на пример, дете има проблем с дисграфијом, с рукописом, тачно знамо шта треба да се ради. Дисграфија може да искомпликује цео живот, зато што је све везано за писање. Можемо да му продужимо време, да остане 10 минута дуже после часа, да не преписује с табле, да му снимимо писање с табле телефоном… Али, кад је проблем у понашању, онда је реакција другачија. Наставници говоре да неће с таквим дететом да раде, да је тај ученик немогућ. Неретко се дешава да наставници, па и стручна служба, означе неког ђака да је лош и онда касније, и ако се поправи, тешко може да се чује коментар да се поправио. Његово понашање се ставља под лупу и санкционише за исте прекршаје за које се бољем ученику „гледа кроз прсте” – објашњава наш саговорник, наглашавајући да не говори о деци која имају структурисани поремећај понашања, где праве тешке прекршаје, туку се и озбиљно повређују, користе психоактивне супстанце, краду. При томе, и за ту децу постоји дефинисани Индивидуални план подршке, али се не примењује. Последње што ће школа да уради, по његовој оцени, јесте да ученика који има проблем у понашању пребаци на ИОП.
Током прошле школске године пратио је 11 ученика који су имали озбиљне поремећаје понашања – били су у сукобу са законом, била је ангажована и полиција, као и Центар за социјални рад. После низа укора и казни, ти ученици би били на крају једноставно премештени у другу школу, „што никако није добро решење, јер порука коју им шаљемо јесте да их одбацујемо и да мислимо да су лоши и зли. При чему, кад их преместите у друго окружење, настављају да раде оно што најбоље знају: да се бију, псују и краду”. Успео је да их, у договору с матичним школама и представницима припадајуће школске управе, упути на интерресорну комисију и пребаци на ИОП2, који дозвољава да дете не иде у школу сваки дан, да структурисано и парцијално учи. На тај начин нису били оптерећени остали ученици из разреда, ни наставници, постигнућа су им била боља, смањен је притисак окружења, било је мање окидача за сукобе и конфликте, остваривали су неке унапред уговорене бенефите, добијали су и боље оцене и свих 11 ученика је завршило седми и осми разред, али и знатно поправило понашање.
Ипак, саговорник Просветног прегледа јасно повлачи границу кад је реч о разумевању ученика с проблемима у понашању и наглашава да свако разумевање престаје кад су у питању ексцеси попут измицања столице професорки. Категоричан је да су такве ситуације недозвољене.
Својевремено је постојала идеја да школа „Вожд” прихвата и збрињава децу/ученике с поремећајима понашања, да се тамо пребацују на два-три месеца и да са њима раде специјализовани педагози и терапеути, али то није заживело.
– У свету имате доста решења за такву децу, говорим о екстремним случајевима. Код нас, ако ученик оде у неку установу или дом, он је завршио „каријеру”. Без обзира на капацитете, да може да заврши и факултет, он се „остручава” и постаје столар, пекар, месар… Деца која измакну столицу наставнику или га физички нападну спадају у екстремне случајеве. Они су прва категорија ученика с поремећајем понашања, где, опет, постоје различите варијанте шта и како треба да се ради са њима. Али, ако се зна да свако четврто дете прође кроз неке елементе бунта током одрастања, то је популација којом наставници и стручна служба треба да се баве, да препознају те облике понашања у самом старту. Они су на неки начин упадљиви, испадају из оквира онога што очекујемо. С том децом треба да се ради у социјално прихватљивом правцу. Они флертују с правим поремећајима понашања и њих, по правилу, можемо да вратимо на прави пут – каже Павловић.
Дете које има поремећај понашања не мора да буде паметно, али у 70 одсто случајева јесте паметно и нема проблем с капацитетима, али има с мотивацијом, радним навикама, с вредновањем система учења и школе… Има проблем с ауторитетима.
Др Павловић је 20 година радио у Институту за ментално здравље као педагог-терапеут и доживео је свакојака искуства. Једном приликом је на терапију дошла мајка са ћерком и одмах почела да се жали како је „она крава из енглеског” дала јединицу њеној ћерки.
– Од тренутка кад је то рекла, требало ми је три месеца да се вратимо на то да енглескиња не може да буде крава, да је много ружно рећи тако нешто и да она, ма каква да је, ради свој посао. Можда не ради то најбоље, али замислите такав коментар! Ако мама не поштује школу, зашто би је дете поштовало?
Последњих деценија све више расте улога родитеља у школском животу, а прича о партнерском односу кулминирала је кад је предочен нови Правилник о оцењивању, због одредби петог члана по коме родитељи практично могу да оцењују наставнике и утичу на њихове процене ученичког знања. Та норма је укинута, али у просветним круговима остаје питање колики утицај заправо родитељи треба да имају под школским сводом. По мени, погрешно је дати родитељима оволику моћ у школи. То је мој и став многих мојих колега. Родитељи су нама циљна група, као и деца, али они не могу да вреднују начин рада наставника и да кажу како је испредавао неку лекцију. Та партиципација нас је и довела у неугодни положај – коментарише др Мирослав Павловић.
У ово „лудо” планетарно време – време великих промена у свим сферама друштва, науке, технологије, културолошких навика – од деце и даље зависи и наша, а не само њихова будућност. А каква ће она бити зависи од нас одраслих, од породице, која је одавно почела да мења свој класични облик и – образовног система.
ПОЧЕТНА ПОЗИЦИЈА
Др Мирослав Павловић је дошао у Завод за унапређивање образовања и васпитања 2005. године тако што је радио на Програму превенције насиља у школама. Обуке су трајале две године и како су се оне завршиле – и тај пројекат је утихнуо.
– Причали смо о факторима ризика и превенције, где се испољавају, како могу да се препознају, с конкретним интервенцијама, где вреди разговарати с децом, да ли вреди казнити их, смањити или повећати им оцену. Уследио је двогодишњи пилот-пројекат у 16 основних и средњих школа у Србији. Свих 16 школа је приказало буквално 50 одсто боље резултате, али како се тај пројекат завршио, све се вратило на почетну позицију – каже др Павловић.
НАСТАВНИЧКА „ЖИЦА”
– Својевремено је постојала идеја да за наставнички позив морате да имате „жицу”. Не може свако да буде наставник и не може свако да ради с децом. Кад год се то помињало, систем је говорио да је то дискриминација и да не може да се уради психолошко тестирање да се види да ли је неко подобан да буде наставник. Мислим да нико без тога не би требало да буде наставник. Неко као учитељ или васпитач у обданишту, али првенствено као учитељ, одређује комплетно одрастање детета и његов однос према школи. Ако је учитељица добра, професионална и компетентна, дете ће да заволи школу и учење. Њему ће школа постати дивно место за учење и дружење – убеђен је др Мирослав Павловић, научни сарадник и руководилац у ЗУОВ-а.
И сам је као дете и дисграфичар могао да награбуси, али, захваљујући дивној учитељици, све је прошло како треба. Не само што је рано приметила његов шкрабопис и максимално му помагала, већ је почетком његовог петог разреда (још 1977. године) дошла код његове разредне и рекла јој да обрати пажњу на њега јер има проблем с писањем и да ће, уз подршку наставника, бити веома успешан. Тако је и било, завршио је школу као вуковац.
