Свака каријера носи своје изазове, па тако и каријера једног просветног радника. Већ на почетку рада наишла сам на тежак изазов: добила сам посао асистента у настави на пројекту за унапређење наставе српског као нематерњег језика у Основној школи „Професор Ибрахим Кељменди” у Прешеву, а наредне школске године прешла сам у Бујановац, у Основну школу „Наим Фрашери”, у којој сам остала четири године. Пресељење у нову и до тада непознату средину, сусрет с потпуно непознатим језиком, нове колеге, ученици… Пуна ентузијазма за рад, прионула сам на претварање сваког појединачног изазова у малу победу. У томе сам имала потпуну подршку мојих ученика, колега на послу, али и људи из заједнице који су ме прихватили и са којима сам живела у суживоту, прво у Прешеву, а потом и у Бујановцу. Навикла сам се на нову средину, савладала албански језик, изградила везе са целокупном заједницом.
Помоћ која ми је била потребна на почецима тог пута јесте прави вид усавршавања који ће ме упутити на то како да боље сарађујем с локалном заједницом у циљу учења о тој заједници, о њеним обичајима, култури и традицији. У потрази за нечим таквим, наишла сам на семинар „Ми и они други” (реализатор је „Група 484” из Београда, а семинар је у склопу пројекта „Наш град, наше школе”). Овај вид обуке обухватао је управо оно што ми је било потребно: учење о мултикултуралности, о „оним другима”, савладавање и превазилажење стереотипа и предрасуда, као и практичан рад на примерима из свакодневице.
Након учешћа на овом семинару 2019. године стекла сам вештине које су ми помогле у даљем раду с ученицима албанске националности. У стечене вештине убрајају се: основна знања из области мултикултурализма, методе за рад, кораци потребни за истраживање одабране теме, начин обраде добијених података. Поента семинара била је сналажење у једном мултикултуралном друштву, а наше друштво јесте такво у целини. Кад неко ради с ученицима, наилазиће на припаднике других мањина и неопходно је сваком ученику прићи на прави начин и мотивисати га за рад.
Семинар није обухватао само практична знања о датој теми. За сам крај било је потребно осмислити активности након њега које ће укључити ученике с којима се ради, али и припаднике средине у којој се налазимо. Имајући у виду да тема треба да буде она која интересује моје ученике, али и мене (како бисмо сви заједно уживали у раду), покренула сам мини-пројекат и одредила тему „Фудбал у Бујановцу некад и сад”. Поента је била истраживати по граду све везано за фудбал и при томе укључити бивше и садашње фудбалере, припаднике двеју нација и говорнике двају језика – српског и албанског. Тако би ученици уједно увежбавали језик (што је била само једна од компоненти задатка јер је ова ваннаставна активност била спроведена у оквиру предмета српски као нематерњи језик), али и упознали људе који имају другачије обичаје и говоре другим језиком. Језик треба да буде само помоћно средство које ће бити једна од спона међу људима.
Дакле, циљеви који су били постављени пред ученике били су: проговорити српским језиком, ослободити се треме пред говорницима тог језика и ближе упознати људе који га говоре, сазнати нешто о њиховој традицији, али и пренети њима нешто о својој. Пошто је реч о ученицима албанске националности, нисмо реализовали активности само на српском језику, већ и на албанском. Тако су ученици уједно говорили својим матерњим језиком, али и увежбавали српски, који уче као нематерњи.
За извршење ових задатака било је неопходно имати добру организацију и пажљиво осмислити активности. Намера ми је била да ученици обаве највећи део посла, а да ја будем покретач и ментор (ученици су били истраживачи, новинари, сниматељи и фудбалери). За почетак, организовали смо састанак на којем смо поделили задатке и одредили темпо њиховог извршавања. Након тога смо посетили више локација у Бујановцу које су нам биле значајне за продубљивање теме (библиотеку „14. новембар”, локалну телевизију „Спектри”, стадион БСК-а, халу у којој тренира омладински клуб КФ Љугина). На овим местима нашли смо литературу о почецима фудбала у Бујановцу, срели се с бившим фудбалерима бујановачких фудбалских клубова БСК, Ас и Беса које су ученици интервјуисали, дружили се са сениорима и омладинцима локалних фудбалских клубова и организовали заједничке тренинге с њима, у којима су ученици уживали.
У наш мини-пројекат, поред наставника, ученика и припадника заједнице, били су укључени и родитељи. С њима су ученици ишчитавали књигу „Културно-спортска активност у Бујановцу (од 1923. до 1980)”, коју смо пронашли у библиотеци и давали им додатне информације везано за тему. Дакле, оно што сам научила на семинару „Ми и они други” могла сам да спроведем у пракси, то нису била само теоријска знања без могућности за практичну примену.
Кад смо прикупили сав материјал и привели крају активности, уследила је презентација у школи. Гости су нам били реализатори семинара из „Групе 484” из Београда и њима смо представили наш целокупан мини-пројекат. Презентација је започела звиждуком фудбалског судије (ученика), а потом су водитељи читавог програма били такође ученици. Као наставник, била сам модератор целог догађаја.
Посебан продукт била је мини-изложба. Ученици су имали задатак да фотографије које смо добили од наших пријатеља, бивших фудбалера, представе на начин како их они виде. Задатак није био написати ко је на слици и егзактно време дешавања, већ су ученици сами осмислили текст и написали га на српском језику. Настао је и мини-филм као резиме нашег пројекта. У њему се могу видети делови снимака интервјуа ученика с бившим фудбалерима, фотографије с тренинга са сениорима и омладинцима БСК-а, фотографије моје посете албанском фудбалском клубу КФ Љугина, у коју ме је водио ученик који ту тренира, као и оне с изложбе.
Врло су значајни резултати спровођења свих активности, и за ученике и за мој лични и професионални развој. Ученици су се ослободили треме од разговора с људима који говоре језик који они уче као нематерњи и тиме су напредовали у знању српског језика; повезали су се с припадницима других нација, а посебно с вршњацима, дружили се са њима и увидели да су и они само деца и да су разлике које постоје међу њима само повод да се учи, да се напредује, да се савладавају предрасуде и поштују разлике; увидели су да је битно понекад искорачити из оквира и сазнати нове ствари о људима (деци) из своје околине. Наставник је усавршио знање албанског језика; искочио је из свакодневних оквира и истражио нове путеве; научио је нове методе и технике које ће му помоћи у даљем раду, како у настави српског као нематерњег тако и у настави српског као матерњег језика.
Кад саберем лична и искуства мојих ученика, сматрам да смо научили доста и они и ја, и то заједно. Управо то заједништво представља основу у мотивацији ученика за учење језика који није њихов матерњи. Кад уоче да сам и ја заинтересована за њихов језик, за културу и обичаје, и они имају жељу да уче о мојем. Тако престајемо да будемо „они други” и постајемо једно, постајемо сарадници у наставном процесу и учесници у даљем повезивању различитих нација у Бујановцу, а и шире.
РАЗМЕНА ИДЕЈА И ИСКУСТАВА
У сарадњи са Заводом за унапређивање образовања и васпитања, ради развијања и промовисања културе примене знања и вештина стечених на семинарима одобрених програма сталног стручног усавршавања, објављујемо рад „Фудбал: Љубав која спаја” (област: васпитни рад), похваљен на конкурсу „Сазнали на семинару – применили у пракси” за 2023. годину, ауторке Бранкице Живковић, професорке српског језика и књижевности у Средњој школи „Дољевац” из Дољевца. Учитељи, наставници, професори, васпитачи и стручни сарадници из целе Србије на овом конкурсу приказују нова знања и вештине које примењују у свом раду, а ми, на овај начин, желимо да их подржимо у размени идеја и искустава.
