Како српски језик изгледа из угла странаца који га уче преко другог језика, најчешће енглеског, који им такође није матерњи? Да ли им је тежак, интересантан, необичан? Колико има изазова на том путу, која правила их саплићу током учења и које грешке се могу предвидети, а које не? Шта их збуњује у социолошко-културолошким контактима? О томе је на београдском Коларцу говорила проф. др Весна Крајишник из Центра за страни језик Филолошког факултета у Београду кроз предавање „(Не)очекивано у српском као страном језику”.
– Представљамо занимљиву тему и веома захтеван и интересантан посао, зато што странце треба обучити да постану језички компетентни за један врло тежак језик какав је наш. Тежак чак и за оне којима је матерњи језик из индоевропске језичке породице, а поготово за оне који су ван ње – каже професорка Крајишник, додајући да кроз тај процес учења сазнајемо много тога и о нашем језику, о чему нисмо знали или што нисмо разумевали на прави начин, јер смо га доживљавали као нешто што се само по себи подразумева.
А у српском као страном језику ништа се не подразумева.
– Све се мора објаснити, и то је посебан изазов за предавача. Такође, предајући српски странцима, предајемо и српску културу, али учимо и о њиховим. У том сусрету долази до интересантних интеракција и спознаја јер једни од других учимо – објашњава Весна Крајишник.
Приликом учења српског језика у фокусу су запажања о томе на који начин га странци усвајају и са чиме имају највише проблема, а затим се обраћа пажња на поимање културолошких вредности, које се, такође, усвајају кроз језик. Најчешће грешке, очекиване, јесу фонетско-фонолошке, које настају због тежине изговора, махом због скупова консонаната с вокалним „р”.
Према речима др Крајишник, страни студенти, којима је то тешко за изговор, решавају проблем тако што убаце вокал који осећају да треба. Могу се очекивати и замене сугласника или вокала, па ће тако грчки студенти рећи „цекати” уместо „чекати”, студенти из Кине ће рећи „либа”, а не „риба”. Код њих због тога долази и до анегдотских ситуација. Тако, на пример, кад треба да објасне да им је нешто рекао Ранко, они кажу да им је рекао Бланко. Студенти шпанског говорног подручја не разликују „б” и „в” и тако се добија ситуација да некога боли „брат”, а да има „врата”.
Код палаталних сугласника, којих такође нема у њиховом говорном систему, страни студенти се сналазе тако што „упрошћавају” реч, па, на пример, Љубљану изговарају као Лубјана, Скопље је Скопје, пљескавица постаје – плескавица.
Најчешће морфолошке грешке које су очекиване долазе и приликом промене облика речи услед одступања од правила или њеног облика, па се тако добија „хоћем”, „нећем”, „можем”, „не можем” – кад се првом лицу једнине дода наставак „м”. Странци често кажу и „прстови, коњови, мужови…”, јер их професори уче да се од именица мушког рода које имају један слог множина прави тако што се додаје суфикс „ов”. Или, услед гласовних промена – „ишала, дошала”.
– Све су то грешке које настају природно, у процесу усвајања језика, или грешке услед непознавања глаголског вида или творбеног поступка приликом промјене глаголског вида „успавати, устати, становати”, па добијамо реченице „волим да поједем срску храну”, „јуче сам гледала један нови ресторан”, „кад бих заувек живео у Србији, попио бих српску кафу”.
Уочљиве су и грешке које се праве по аналогији „доручковати” – „ручковати, вечерковати”, „записати” уместо завршити домаћи задатак. Бројне, очекиване грешке долазе и услед покушаја супституције речи која се не познаје неком познатом речју у неодговарајућем контексту, па ће се тако „сломити папир, кувати пица” или рећи „конобар, да ли можете да платите” – сликовито објашњава професорка.
Честе су и акцентске грешке, које прате и странце који српски говоре на нивоу матерњег говорника.
Према речима проф. Крајишник, странце ћемо управо, у највећем броју случајева, препознати по грешкама у акценту или по томе што им се може десити да понекад промаше одговарајући облик глаголског инфинитива – то су два сегмента у језику која обично одају странца, без обзира на то колико добро говори наш језик.
Грешке се јављају и на нивоу синтагме, у конгруенцији делова синтагме, па се тако добија „леп време, од моја пријатељице, моја тата” или у предлошком падежу конструкције „ја сам из Немачкој, јуче сам ишла у пијацу”. Често се појављују и (очекиване) грешке код нееквивалентних везника и језичких спојева: „Ја сам био у Италији, пре сам дошао у Београд, учим српски језик због живим у Београду, моја тата је возач, мама домаћица, он није из Кине, он је из Кореје.”
Међу грешкама које нису очекиване током учења српског језика су оне које настају у процесу творбе речи. Проф. Весна Крајишник је с колегиницом проф. др Весном Ломпар спровела истраживање о томе како страни студенти праве именице са значењем вршиоца радње. Дошле су до врло интересантних резултата о томе како се све страни студенти довијају да творе реч која им је потребна. За њих је, на пример, ватрогасац пожарник. Та реч заиста постоји у речнику српског језика, с тим што је она архаична, јер данас нико неће рећи да је пожарник, већ ватрогасац.
– Пожарник се јавља као чин у ватрогасној јединици, али смо сигурни да то наши студенти нису знали. И онда је интересантно на који начин су они направили ту реч. Употребили су реч „пожар”, која им је позната јер се налази у уџбенику из ког уче српски језик, и додали наставак за вршиоца дужности, који обично иде уз предмете „предајник, комарник”. Њима се учинило згодним да тај наставак додају уз „пожар” и отуда „пожарник” – објашњава Весна Крајишник.
„Дешавања одећа” је „половна одећа”, која се „дешавала” код некога. „Обувник” или „обућарадник” је обућар, „саторадник или часовинац” је часовничар, а особа која слуша је „слушалица”, бескрајно небо је „свуда небо”, писац који је написао пуно књига је „заметан писац”, а половни бицикл за једног Белгијанца је „дворучни бицикл”.
– Овај тип грешака не можемо очекивати и не знамо у ком правцу ће их одвести њихова логика о језику и размишљања како се дешавају ствари у језику – коментарише професорка.
Истраживање које је спровела међу нашим и страним студентима 2013. и у јануару 2024, на разне теме и асоцијације, на „прву лопту” приказало је сличности и разлике у њиховим ставовима и утисцима. И овде су неки одговори очекивани, а неки нису и, како наводи др Крајишник, приметно је мењање перцепције о Србији током претходне деценије.
За читаоце Просветног прегледа издвајамо десетак питања и одговора из тих анкета:
На питање која им је прва асоцијација кад се каже Србија, наши студенти су 2013. рекли „држава, земља, република, домовина”, а страни „Балкан, ракија, Новак Ђоковић, Емир Кустурица”.
Шта је за њих био културолошки шок кад су дошли први пут у Србију? – Људи пију пиво у радно време, не воле да користе кишобран, салата је кисела и не пијемо врућу воду. Каква је храна? – Изврсна. На шта вам мирише Београд? – На смог, на пожар.
Какав је Београд? Наши студенти су 2013. рекли „атмосфера као 1920”, а тадашње асоцијације странаца су „жив, стар, главни град, пси луталице”. Деценију касније доживљавају га као место где је све „успорено, топло, нема снега, с бруталном архитектуром”.
Прва асоцијација о Србима? Наши су 2013. казали „то је народ, ми, људи”, а странци „добри, лепе жене, згодни, широка рамена, носе тренерке”.
Ћирилица? Асоцијације студената из Србије су „писмо, латиница, слова, азбука, а страних „лепа, тешка, Ћирило и Методије, латиница, Вук Стефановић Караџић, једноставна, дом, стара, лака, црква”.
Др Крајишник каже да је међу првим асоцијацијама и комуникативност, односно да странци мисле да смо веома комуникативни и отворени.
– Код нас није проблем да наш човек пита пријатеља колика му је плата, што је неспојиво са страним културама. Све су то моменти с којима се странци суочавају и с којима се или интегришу или не, али су свјесни да ми такве ствари доживљавамо потпуно нормално – тумачи др Крајишник.
КО ЈЕ БОГАТ?
Пре једну деценију и наши и страни студенти су под појмом „богат” подразумевали само материјално богатство, а данас, из анкете која је спроведена у јануару ове године, види се да богатство везују за здравље и безбедност, па кажу: „Ко је богат, он је здрав и безбедан.”
ТИТО И КИНЕСКИ СТУДЕНТИ
– Да нам није било кинеских студената, нико не би ни знао ко је био Тито. Њихове асоцијације су биле „лидер, музеј, Југославија, плави воз, политичар, диктатор, познат, поштован”. Један одговор је чак био „мој пас”. Страни студенти су углавном остављали празно поље на питање о Титу – каже др Весна Крајишник.
Српски студенти су то одмах повезали са филмом и додали „и ја”, а онда додали „комунизам, председник, партија”.
