Полазак у први разред представља велику промену за дете. Оно се укључује у нову средину, у којој основу његових активности не чини више игра, већ планско стицање знања, навика и вештина. Код неких првака ове промене бивају пропраћене различитим страховима који смањују мотивацију за учење. Веома је важно прихватити сва дечја осећања, не игнорисати их, причати о њима с дететом, ако оно то жели. Зато учитељи повремено организују радионице на којима с децом разговарају о њиховим осећањима. За то су погодни часови света око нас, одељењског старешине, ликовне културе, па и српског језика, као и школске секције.
У складу с тим, учитељица ОШ „Јован Аранђеловић” из Црвене Реке је са својим првацима, на часу секције „Покажи шта знаш”, направила цвет и коцку осећања. За рад је коришћен следећи материјал и алат: тањи картон, боје, лепак, маказе, одштампани цвет (бојанка), одштампани смајлији (осећања), одштампана мрежа коцке с изразима лица девојчице на којима су приказана различита осећања.
Најпре су ученици обојили цветове и залепили их на тање картоне. Затим су их исекли по спољним ивицама. У следећем кораку су исекли смајлије и пресавили их напола, тако да сличице буду унутра. Тако пресавијене сличице залепили су у облику лепезе, лепећи половине полеђина. На крају су лепезу са смајлијима залепили у централни део цвета. Овако постављени, сви смајлији се виде и дете може да их листа, да прегледа више израза лица (срећа, страх, болест, туга, љутња, умор) изазваних различитим ситуацијама. Готове цветиће су ставили на крајеве клупа и свако дете, ако то жели, на почетку дана (часа) може да окрене на лепези сличицу која одговара његовом тренутном расположењу. То учитељици помаже да разуме неке промене у понашању поједине деце. Ако, пак, примети код неког детета неку промену, а оно није окренуло лепезу, она га замоли да то уради.
Пошто су добили одштампани материјал, остало је довољно времена и да склопе коцку осећања. Учитељица се у овом делу одлучила за коцку зато што је она неизоставни елемент већине дечјих друштвених игрица. Желела је да ученици разговор о својим осећањима схвате као игру и да, самим тим, буду опуштени и отворени у исказивању осећања. Деца су исекла мрежу коцке на чијој је свакој страни сличица исте девојчице, али с различитим изразима лица. Пресавили су је по испрекиданим линијама и залепили лепком. Ову кутију су искористили на часу одељењског старешине, кад су детаљније разговарали о осећањима. Свако је бацао коцку по три пута и причао о једном од „отворених” осећања.
Задатак учитеља је да, осим систематског планирања и рада на стицању знања, код деце обрате пажњу на њихова осећања, расположења и промене понашања које испољавају.
