Сарадња између васпитача у вртићима и породица малишана треба да буде заснована на развијању партнерских односа. Да би била што ефикаснија и довела до резултата, неопходна је њихова спремност на компромисе, али и отвореност за прихватање различитих ставова, схватања и мишљења. Важно је да васпитачи разумеју породичне односе, као и да и једни и други познају различите стилове васпитања деце.
У Предшколској установи „Радосно детињство” у Новом Саду деценијама се негује чврста сарадња с родитељима од првог дана поласка детета у вртић. Одвија се кроз редовне родитељске састанке, кроз процес навикавања деце на вртић/јаслице уз активно учешће родитеља, као и отворене дане за родитеље, индивидуалне разговоре и пружање подршке родитељству, али и кроз активно учествовање мама и тата у креирању програма.
О значају добре сарадње васпитача и родитеља у циљу што правилнијег и успешнијег развоја најмлађих разговарали смо са Снежаном Богдановић, деци омиљеном васпитачицом из ове предшколске установе.
Колико је важна добра комуникација између васпитача и родитеља?
– Један од најважнијих елемената у изградњи односа родитељ–васпитач је комуникација. Уколико васпитач с родитељима оствари партнерски однос, а то се једино може постићи уз асертивну, професионалну комуникацију, уз пуно обостраног уважавања и разумевања, све бенефите таквог односа убира управо дете.
Шта је потребно за добру сарадњу?
– За добру сарадњу је неопходна јасна, искрена и недвосмислена комуникација. Реципрочни односи пуни разумевања и поштовања доносе међусобно поверење, а кад постоји поверење, сарадња је успешна.
На који начин се она развија?
– Сарадња с родитељима је двосмерна и углавном прати потребе, како родитеља тако и васпитача. Иницирају је и васпитачи и родитељи, а често и деца. Приликом формирања сваке васпитне групе организују се први родитељски састанци, који су уобичајено информативног карактера и везани су за техничке припреме и подршку родитељима око поласка детета у вртић. Касније, у односу на сензибилитет групе, васпитачи усмеравају комуникацију на циљеве који су тренутно у фокусу. Родитељи могу да се обрате васпитачу свакодневно и да добију информације и подршку око питања која их интересују. Индивидуални разговори и подршка стручне службе се заказују уз договор, а отвореним данима су родитељи у могућности да бораве у вртићу с децом један део дана и да прате игру и живот детета у заједници.
Како васпитач може да унапреди сарадњу кад примети да родитељи нису у довољној мери за њу заинтересовани?
– Постоје разни модели и методе који служе за унапређивање сарадње. Приметно је да се у последње време стручна јавност више бави овим питањима (у оквиру формалног школовања и стручног усавршавања), јер је тема свакако значајна. Важан, ако не и најважнији ресурс у случају недовољне сарадње је управо дете. Дете може имати велики утицај на однос родитеља и васпитача тако што ће да „носи вртић кући” или да „доведе породицу у вртић”. Помоћу дечјег портфолија, путујуће свеске, радионица или активности које треба да изведе заједно с родитељима код куће или у вртићу, кроз дружења и излете с родитељима и члановима породице – можемо развијати односе и побољшати сарадњу.
Да ли Ваше сугестије код решавања одређених проблема, попут тешке адаптације или говорних тешкоћа, изречене у најбољој намери, маме и тате увек схватају на прави начин, посебно уколико их, на пример, упутите да се обрате стручној служби?
– Родитељи углавном прихватају сугестије и савете васпитача. Уколико је потребно да се консултују са стручним тимом, важно је нагласити да је тај корак најдрагоценији за њихово дете, колико год био изазован. Управо у предшколском периоду, у времену најбурнијег и најбржег развоја, важно је реаговати што пре и изгубити што мање времена. Није увек лако и некада је потребно родитељима више пута појаснити и препоручити помоћ стручне службе, али се на крају покаже да је та одлука била исправна, нарочито кад је дететов напредак видљив после кратког временског рока. Стара афричка пословица каже да је за васпитање детета потребно село. Највећи напредак и постигнућа у развоју личности детета постижу се кад су утицаји примарне и секундарне средине на истом колосеку. Кад породица, вртић/школа и систем иду у истом правцу и стреме ка истом циљу, дете може само да напредује и да оствари своје максималне потенцијале.
Поучени искуством и професионалним сазнањима, васпитачи могу саветовати родитеље, предлагати одређене активности, организовати тематске родитељске састанке уз присуство стручњака и слично. Велика помоћ се може добити договарањем заједничких ритуала који се међусобно подупиру (део активности код куће и део у вртићу) и тиме се значајно смањује време трајања проблема. Само искреном, отвореном комуникацијом можемо допринети добробити детета.
Деца се често на један начин понашају у кући, а на сасвим други у вртићу, у групи. Како васпитачи треба да се припреме на разговор с родитељима током ког желе да им укажу на то да њихов малишан има одређене проблеме у понашању у вртићу?
– То је део искрене и асертивне комуникације, али треба бити опрезан и водити се професионалним кодексом. Пре разговора је неопходна добра припрема и консултовање с колегама и стручним сарадницима. Родитељима се описује искључиво понашање детета, уз коришћење асертивних техника комуникације, разговор се не води на вратима радне собе/вртића у доба пријема и одласка деце кући, у току разговора се пружа могућност родитељу да изнесе своје виђење и ставове, припреме се савети и договоре наредни кораци и кроз све време трајања разговора треба имати на уму да нам је интерес детета једини циљ.
Има деце која већ на најмлађем предшколском узрасту испољавају одређене таленте, на пример за сликање, рецитовање, спорт… Да ли васпитачи треба да укажу родитељима на такве дететове способности, како би их даље развијали?
– Несумњиво је да у свакој групи могу да се уоче даровита, талентована, надарена деца. Најлакше је уочити потенцијалну даровитост из области ликовног, музичког, физичког и говорног развоја. Мало теже се уочавају даровитости које гравитирају ка математици, логици и другим развојним областима. Васпитач је дужан да укаже родитељима на потенцијалну даровитост и на могућности даљег развоја детета. Заступам мишљење да је свако дете даровито и да је неопходно пружити деци подршку на најранијем узрасту како би у потпуности остварила своје потенцијале.
Да ли сте се током дугогодишње праксе сусретали са случајевима кад је, захваљујући доброј сарадњи, дете превазишло неке проблеме?
– У својој пракси имам много таквих примера, а један на који сам изузетно поносна је успех дечака А., који је уз сјајну сарадњу васпитача и породице успео да превазиђе развојне потешкоће, да с одличним успехом заврши основну и упише средњу уметничку школу. Његов таленат је уочен са четири године и баш у Просветном прегледу објављен је текст о њему – „Мали уметник”. Други пример је девојчица која је у старијој узрасној групи показала изузетну даровитост у области музичког стваралаштва, али и математике, развојног и логичког мишљења, као и драмске способности и говорничке вештине. Раније је уписала музичку школу, одсек клавира, и у првој години освојила 16 првих награда на различитим домаћим и међународним такмичењима. Похађала је и дечји оперски хор при Српском народном позоришту. Изазов у овом случају био је како и на коју страну усмерити дете. Уз сарадњу с родитељима кроз саветовање, разговоре и праћење – донета је права одлука.
Вероватно постоје и примери лоше сарадње с породицом. До каквих последица то доводи?
– У свакој генерацији постоје примери где није у потпуности остварена веза између васпитача и родитеља, без обзира на труд и покушаје. На срећу, таквих примера је мало. У почетку каријере сам на такве примере гледала као на личне неуспехе, међутим, сада сам свесна да постоји много фактора који могу да утичу на квалитет сарадње. Последице лоше сарадње се искључиво односе на дете. У недостатку комуникације између васпитача и родитеља губе се потенцијали заједничког, истовременог деловања на развој детета. Уколико није могуће остварити сарадњу с једним од родитеља, треба покушати с другим или са чланом уже/шире породице. И у таквим случајевима је неопходно поставити за циљ искључиво интерес детета и поступати у складу с тим.
ДЕЦА ВОЛЕ ИСКРЕНОСТ
Као васпитач постижете изузетне резултате у раду с децом, а није тајна ни да сте им омиљени васпитач. На чему посебно инсистирате у односу с најмлађима?
– У позиву васпитача највећа је част бити омиљени васпитач. То није лако испунити, јер испред себе имате најзахтевнију „публику” на свету. Деца цене и воле искреност, доследност, осећаје који настају кроз реално партнерство и узајамно поштовање. Деца воле да буду питана, да осете да се њихово мишљење цени, то јест да имају осећај да су равноправни партнери. За децу увек треба имати времена, имати способност да се саслуша, размисли, праведно арбитрира, утеши, похвали, подстакне, загрли, насмеје.
МОДЕЛ ЗА МОРАЛНЕ НОРМЕ
Укојој мери је важна улога васпитача у одрастању најмлађих, с обзиром на то да они већи део дана проводе у вртићу?
– Улога васпитача у одрастању најмлађих је драгоцена. Пратећи, на пример, теорију афективне везаности, васпитачи би требало да имају улогу сигурне базе, одрасле особе која деци треба да пружи сигурност, да обезбеди да се свако дете осећа прихваћено и безбедно. Улога васпитача је и да буде модел, да својим примером обезбеди да деца усвоје важне цивилизацијске, моралне норме, то јест да васпитава дете. Васпитач не може и не треба да преузима улогу родитеља, али је сигурно важна фигура у периоду најбурнијег развоја детета, стога је и његов утицај велики.
