Другу годину заредом Филип Љубичић и Милица Марјановић, ученици Филолошке гимназије у Београду, освајају награде за најбољи школски писмени задатак на такмичењу ученика средњих школа из књижевности, које традиционално организује Друштво за српски језик и књижевност Србије. Ове године Филип и Милица су поделили прво место, док је лане Филипу припала прва награда, а Милици друга.
Теме конкурса односе се на годишњице и јубилеје значајних писаца и културних догађаја.
– Теме су познате већ почетком новембра и објављују се на сајту, а рок за предају је средина децембра. Оба пута, у том периоду сам дочитавала примарне текстове које сам изабрала у договору с професорком и књижевне критике које су ми послужиле као путоказ у писању. На крају, трудила сам се да осмислим начин на који бих приступила одређеном писцу. Прошле године за мене је то био Милош Црњански, а ове Момичило Настасијевић и ја сам их пустила да они мени „кажу” како о њима да пишем. Уследиле су консултације с професорком Мирјаном Стакић Савковић, без чије помоћи и мотивације не верујем ни да бих се икада пријавила за било какав конкурс – каже Милица, која је ове године награђена за рад о фолклорним елементима у одабраном опусу Момчила Настасијевића.
Занимљиво је да иста професорка предаје и Филипу, који је управо од ње чуо за такмичење.
– Теме свакако да нису уобичајене – засноване су на градиву које учимо у школи, али изискују дубље знање. Не волим да пишем сувопарне анализе и карактеризације и због тога сам знао да ћу морати да истражим стваралаштво Јована Скерлића. Школска библиотекарка ми је помогла да нађем његове књиге и критике и на основу њих, као и професоркиних предавања, пошло ми је за руком да оживим његову личност у глави, схватим његове критике – истиче Филип, који је писао на тему „Књижевне критике Јована Скерлића у свом и нашем времену”.
Како изгледају остали писмени задаци и да ли се за њих унапред спремате? Јесу ли вам теме из градива омиљене?
Милица: Припрема за писмени задатак почиње пре него што је он уопште најављен, онда кад се прочита неко дело. Тај део прати предавање професора, на које додам субјективни доживљај и, кад дође до самог писања, истакнем оно што сматрам да је важно – правац коме дело припада, време настанка, стилске фигуре и тако даље. Ово је нека „формула” коју сам осмислила за себе, јер не могу да се ослоним искључиво на инспирацију, а и нисам неко ко тако приступа писменом задатку, више волим онај „досадни” аналитички приступ.
Филип: Мислим да смо само једном за ове четири године писали на слободну тему, након догађаја у „Рибникару”, кад нам је професорка дала слободу и охрабрила нас да оголимо осећања. Она је креативна и веома се труди да нам приближи писмене задатке. Наравно, неће сви бити заинтересовани, али ко воли и жели – неће имати проблеме с писањем писмених. Имамо слободу кад их радимо и теме везане за градиво могу се интерпретирати као слободне, све док остају у границама прочитаних дела.
Често се чује да ђаци кажу како нису талентовани за писање. Да ли је заиста реч о таленту или се, уз вештог и посвећеног наставника, неке ствари могу и научити?
Милица: Професори ликовне културе не оцењују таленат, већ да ли је задатак успешно извршен или не, па зашто би професори српског језика и књижевности оцењивали таленат? Писмени задатак не мора да буде уметнички успешан, то и није његова суштина, већ да се покаже да је лектира прочитана и да је ученик разумео то о чему пише. Вештина писања се може научити за толико, само што треба уложити додатни труд и научити како се мисао склапа у смислену реченицу. Писање мора да се вежба. Свакако, да би ово имало смисла, мора бити више тема везаних за градиво и наставник мора касније да се посвети детаљном коментарисању сваког писменог задатка, што је важније и од самог писменог.
Филип: Писање јесте таленат. Један мој пријатељ, који је изванредан песник, рекао ми је да су сви људи писци, али само ретки, заправо, пишу. Највећи број ученика само писмене задатке и пише. Иако то раде на одличан начин, немају жељу да своју креативност развијају и испољавају ван учионице. Верујем да професори на то могу да утичу. Потребно је да посаветују ученика и, уколико је заинтересован, раде са њим. Професорка књижевности Мирјана Стакић Савковић, као и професорка српског Биљана Бранић Латиновић читале су моје радове, лекторисале их и саветовале ме, давале ми смернице и препоручивале књиге за које су сматрале да ће ми помоћи. Да није било њих, не бих писао како пишем. Ако ученик не покаже жељу, професору су руке везане.
Пракса да се састави преписују с интернета је уобичајена појава, нарочито ако су теме писмених задатака из градива. Јесте ли се ви некада сналазили на овај начин?
Милица: Да сам се сналазила на такав начин, вероватно не бих била у Филолошкој гимназији. Не могу сви да буду филолози или заљубљеници у књигу, како год се гледа на то чиме се ми бавимо, а та оцена на писменом задатку мора да се добије некако. Само треба бити обазрив, јер сваки наставник зна тачно колико знање има који ученик, па би се можда у тим ситуацијама требало добро информисати и прилагодити прочитано сопственом знању и вештинама.
Филип: Никада нисам то урадио. Планирао сам писање састава унапред, разматрао најбоље начине за увод и закључак, али нисам се служио интернетом. Онима који то раде бих саветовао да пре замоле некога да им напише рад, јер тако постоји шанса за већу оцену. Интернет, ипак, није свемогућ, а човек пише боље од машине.
Да ли сте били успешни у писању и у основној школи? Како бисте, с ове тачке гледишта, оценили своје прве писмене задатке?
Милица: Петице на писменим задацима сам почела да добијам онда када сам почела да пишем на теме из градива, што је било негде у седмом разреду. Слободне теме ми никад нису пријале, на писмени задатак не гледам као на прилику да покажем неке своје „уметничке вештине”, већ као на још једну проверу знања. У средњој школи сам углавном имала петице, мада је свака оцена коју сам добила била одраз мог знања у том тренутку.
Филип: Петице ме никада нису бринуле. Рано сам развио самопоуздање, те ми је одувек било битније да писањем испуним своја очекивања. Оцена ми је била битна, наравно, али никада о њој нисам размишљао као о најважнијој ствари. Свакако да су се теме знатно промениле у Филолошкој гимназији. У основној школи нисам имао проблем с писањем писмених и наставница српског је подржавала моју креативност. Волим своје раније писмене. Поприлично сам сигуран да су се теме у основној школи понављале, али и то су битни почеци. Лакше је писати у основној, у средњој школи је већ другачије. Читају се и обрађују озбиљнија и опширнија дела, и то само по себи изискује дубље и компликованије теме. Ученицима ово смета, пре свега јер их писање не занима, а и читање лектира није баш популарно. Теме у средњој школи су инспиративне и креативне. Терају на размишљање, које заправо доноси резултате.
Можете ли да издвојите једну тему која вас је посебно инспирисала, а какве теме не волите?
Милица: У сећању ми је остао писмени задатак чија тема је била анализа парова из „Ане Карењине”, уз коју смо морали да осмислимо симбол за пар који смо изабрали. Што се тиче тема какве не волим, то су слободне теме, мада су оне добродошле у неким другим предметима, као што је Реторика и беседништво у нашем случају.
Филип: У Филолошкој су теме креативне, али то уме да буде мач с две оштрице. Или се хватамо за главу или тапшемо од радости. Споменуо сам већ да наша професорка смишља занимљиве теме, али и даље имамо четири писмена по години, па се десило да нека не буде претерано занимљива. „Мушки ликови у народним епским песмама”, на пример. Интертекстуалност (однос између текстова) један је појам који наша професорка књижевности много воли. Волимо га и ми, ако волимо дела која повезујемо. Кад то није случај, уме да буде баш мучно, како за рад на часу тако и за писање писменог. Успевао сам да се снађем и уживао у писању готово свих тема, али једна ми је, ипак, најдража: „Утамниченост човека у `Странцу` и `Проклетој авлији`”.
Да ли пишете и ван школе? Будући да сте обоје матуранти, хоће ли ваш наставак школовања бити везан за језик и књижевност?
Милица: Поред онога што пишем за школу, а то нису само писмени задаци – има ту и истраживачких радова, есеја, беседа – повремено радим као сарадник за часопис „Културно-уметнички шпајз”. Теме бирам сама и углавном су везане за англо-америчку књижевност и културу, јер је то најближе мојим интересовањима. Последње о чему сам писала било је рано стваралаштво америчке књижевнице Џоун Дидион, која је, нажалост, мало позната на овим просторима, до сада је преведена само „Година магијског мишљења”, а мислим да би издавачке куће требало да објаве макар њене есеје, који су фантастични. У чланке сам убацила одломке из неких од есеја и једног њеног романа које сам сама превела. Морам признати да ми је превођење на један начин и забавније од писања, јер је као игра, тако да сигурно планирам да своје школовање наставим у филолошким водама.
Филип: Пишем од четвртог разреда основне школе. Примарно прозу, али у скорије време се роди и нека песма. Дуго сам имао проблем с континуитетом, па нисам успевао ништа велико да завршим, али прошле године сам ставио тачку и написао „Крај” за збирку приповедака. Професорка српског је књигу лекторисала, те сад тражим издавача. Писање је, на крају дана, мој кисмет. Волим да стварам, волим да читам и то сам одувек радио. Било да су есеји, писмени, приче или роман, на којем тренутно радим – срећан сам. Није ми план да вежем школовање ни за књижевност ни за језик. Не могу рећи да их неће бити, али центар школовања свакако неће. Желим да студирам у Италији, те ћу језик морати да научим. Развијам се уз књиге од малих ногу и највише од њих сам и научио. Нема предмета који те може образовати више него добра књига.
НЕМА ПИСАЊА БЕЗ ЧИТАЊА
У којој мери читање има утицаја на писање?
Милица: Сматрам да има великог утицаја, а то шта и како неко чита врло лако се види у писању, кад се погледа структура реченице, избор речи, развијеност мисли… То су неке ствари које се примете и кад неко говори, а не само кад пише.
Филип: Нема писања без читања. Иду руку под руку. Не само што се уз књиге развија машта, кључ за писање, већ и вокабулар. Могуће је да ћемо писати слично као наши омиљени аутори, али то је неминовно. Временом свако пронађе свој стил. За то је потребно време. Пиши, пиши и само пиши, ако те то чини срећним. У неком тренутку ћеш бити поносан на себе. Још битније, једног дана ће твој рад инспирисати друге.
