ПРЕДАВАЊЕ „ИГРА И ИСТРАЖИВАЊЕ У ДЕЧЈЕМ ВРТИЋУ”

Неисцрпан извор знања

Васпитачи треба да помогну деци да у игри развију заједништво, да у њој учествују и они који често само посматрају са стране, а не укључују се самоиницијативно, али и да јој се прикључе они који се у том тренутку баве нечим другим. Зато увек морају да имају играону улогу, како се не би догодило да неко дете буде изостављено

У оквиру манифестације новобеоградских предшколаца „Априлски дани”, у свечаној сали Општине Нови Београд професорка др Живка Крњаја и доценткиња др Невена Митранић Маринковић с Филозофског факултета Универзитета у Београду одржале су предавање на тему „Игра и истраживање у дечјем вртићу”. Оне су подсетиле присутне родитеље и васпитаче на значај игре и истраживања на најранијем узрасту и указале на то колико су одрасли важни у креирању средине и прилика за истраживање, као и у вођењу и организовању игре малишана.

Обраћајући се присутнима, др Живка Крњаја истакала је да се у новим Основама програма предшколског васпитања и образовања „Године узлета” игра схвата нешто другачије него што је то било у претходним.

– Игра се схвата као стваралачки потенцијал у акцији. Стваралачки потенцијал је природнo дат свакоме, а дете га у игри најпре изрази. То, заправо, значи да је игра више од активности и треба је тако посматрати. Она је стваралачка прерада онога што је малишан доживео, али и његова машта у акцији – казала је професорка и додала:

– Људско биће је једино које има тај потенцијал да промени своје окружење и да самим тим промени и своје понашање и усклади се с новим условима у којима функционише. Ово може најлакше да се види на примеру кад дете седне на столицу и замишља да јаше коња. Ретко које дете то не ради. Оно је столицу замислило као друго окружење, као коња у природи, и себе ставило у позицију јахача.

Према њеним речима, задатак васпитача, али и других одраслих, јесте да на прави начин подстичу овај потенцијал код најмлађих, јер је њихова машта неисцрпна.

Нагласила је да деца у игри развијају кључне капацитете, као што су: истрајност, посвећеност, радозналост и креативност. У прилог томе наводи пример игре жмурке, у којој је дете у ситуацији да се сакрије, али и да се примири како не би било виђено. На тај начин малишан је у прилици да развија самоконтролу и саморегулацију, што је за њега веома важно. Предшколцима је, такође, веома занимљиво посматрање кретања неког тела или предмета. Та врста посвећености и удубљености значајан је потенцијал за укупно учење, али и за живот.

Професорка Живка Крњаја, говорећи о игри у вртићу, указала је и да ће малишани, кад их родитељи питају шта су радили у вртићу, готово по правилу одговорити „само смо се играли”, јер не разумеју шта су све кроз игровне активности и научили. Васпитачи су због тога често разочарани, јер знају да су с малишанима много тога радили како би развијали њихове потенцијале на прави начи, а нису се само играли да би их забавили.

Васпитачи су деци потребни у игри. Ако им је препусте, сматрајући да су то „дечја посла”, игра ће постати стереотипна, кратко ће трајати и неће се равијати њен стваралачки потенцијал.

– Малишан у игри показује изванредне способности, које не показује у реалном животу. Она представља стваралачку прераду доживљаја. Кад се, на пример, играју доктора, што често и веома радо чине, деца могу моментално да се ментално и емоционално уживе у ситуацију и да је представе на свој начин. Прецизније – да у једној ситуацији споје машту и реалност – објашњава професорка.

Сви материјали које предшколци користе у игри су играчке, истиче она, било да је реч о купљеним или ручно направљеним стварима. За игру у вртићу је веома важно да буде што више структурираних и неструктурираних материјала и, наравно, да буду безбедни за играње. Ови материјали омогућавају детету да их комбинује на различите начине, а један материјал може да се користи више пута.

Професорка, такође, указује да материјал за игру који не може да се искористи на више начина не може да подстиче креативност. Игра с децом никако не сме да буде задатак, јер у том случају губи смисао. Васпитачи треба да помогну деци да у игри развију заједништво, да у њој учествују и они који често само посматрају са стране, а не укључују се самоиницијативно, али и да јој се прикључе они који се у том тренутку баве нечим другим. Зато они увек морају да имају играону улогу, како се не би догодило да неко дете буде изостављено.

Кроз истраживање у игри могу да се развију различите чулне сензације, тако што ће деца пљескати длановима или пуцкетати прстима, могу да се развију ритам, покрет или чулне сензације. Треба имати у виду да малишани воле нове, али и необичне ситуације.

– Свима је познато да деца воле да се провлаче кроз тунеле, негде сакрију, да убацују лоптице… На овај начин започињу процес који се кроз доживаљаје проширује. Малишанима је занимљиво и да посматрају путање, да пребацују лопту преко мреже, игају се мехурићима и да на тај начин истражују. Воле да носе неке крупне ствари и тако својим друговима из групе покажу своју снагу. Све су то доживљаји које деца имају из реалних искустава, а васпитачи на основу тога могу да развију своје пројекте – поручује професорка Живка Крњаја.

Она је подсетила и да предшколци воле да буду конструктори, односно да састављају предмете различитих величина, и нагласила да на тај начин јачају своје капацитете. Сматра да васпитачи у раду с децом треба да користе и штапиће различитих величина, које деца могу да слажу, јер ће свима бити занимљиво кад виде шта све од њих могу да направе, односно колико је неисцрпна њихова машта.

Веома је важно и да родитељи буду део пројекта истаживања кроз игру. Васпитачи, као професионалци, треба да упуте родитеље у то шта све могу да раде у свакодневној игри са својом децом и како да је осмисле, а не да им дају задатaк и упутства чега и како треба да се играју.

О значају игре говорила је и доценткиња др Невена Митранић Маринковић, која је указала да је друштво одувек подржавало дечју игру, али да је она зависила од различитих околности. Нагласила је да, поред позитивних, игра има и негативне стране, нарочито у потрошачком друштву.

 

ПРИПРЕМА ПРВАКА

Последњих година поставља се питање да ли су деца довољно спремна за школу и какво треба да буде учење у вртићу. Професорка Живка Крњаја истиче да је важно да васпитачи науче будућег првака да буде самосталан, да има самоконтролу, да буде фокусиран, да одржава пажњу и да не одустаје од задатка. Такође је веома важно да деца знају да се правилно изражавају, што им је неоходно за школу.

Све то могу да науче истражујући кроз игру. Зато је веома важно да васпитачи кроз различите активности подстакну њихово осамостаљивање и на тај начин их припреме на потпуно другачију средину.

 

СВЕТ ГЛЕДАН НАОПАЧКЕ

Према речима професорке Живке Крњаја, деца обожавају да се котрљају, пењу или да ходају по ходалицама које су направили с васпитачима те да на овај начин кроз игру истражују реалан свет. Заједно с васпитачима могу да праве и лоптице од материјала различитих структура и величина, које ће служити за бацање, шутирање или котрљање. Такође, од различитих туба могу да направе двогледе, како би деца могла да на другачији, њима веома занимљив начин, посматрају околину. То код малишана побуђује радозналост за новим сазнањима о свету који их окружује.

Александра Радовановић

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn