Приватни часови страних језика, студији глуме и плеса, одлазак на тренинг, у музичку школу, на балет… Овако, веома често, изгледа недељни распоред ваншколских активности деце која су се тек суочила с теретом обавеза и која свакодневно морају да одвоје и време за учење и решавање домаћих задатака. Велико је питање да ли је то резултат жеље малишана да се опробају у различитим областима и испитају свој таленат и креативност или, пре свега, воље амбициозних родитеља, односно, намећу ли маме и тате деци превише обавеза и јесу ли им очекивања реалнa.
Родитељи несвесно и из најбољих намера често упоређују своју децу с другом и од њих траже да се угледају на најбоље и најуспешније. Најчешће то раде како би се дете што више трудило и пружило свој максимум, али такав став може довести до тога да се деца повуку у себе и престану да се друже с вршњацима јер нису постигла исте резултате као њихови другови из вртића или школе.
Стручњаци наглашавају да је количина слободног времена за игру добар оријентир да ли су родитељи превише захтевни.
– Слободна, неусмерена игра неприкосновена је „краљица” развоја. Кроз игру деца ослушкују себе. Одрасли, а пре свега родитељи, не познају педагогију и склони су да омаловажавају важност игре, не остављајући малишанима довољно времена да уживају у њој. Одузимање игре деци и њено замењивање свакодневним усмереним активностима може да утиче на то да делови личности остану неразвијени – каже педагошкиња Снежана Голић и додаје:
– Родитељи су нестрпљиви и у потрази за талентом прекидају природне токове развоја малишана. Мамама и татама је често тешко да осмисле неку заједничку игру, како би с децом провели квалитетно слободно време, и због тога им намећу превише обавеза. Новац и успех не би смели да буду важнији од среће детета.
Ипак, наглашава наша саговорница, ако дете заволи неку ваннаставну активност, добровољно јој посвећује већину слободног времена и постиже успехе, вероватно је реч о здравој амбицији, која је у складу с могућностима, и у том случају одрасли треба да је подрже.
– Успех рађа мотивацију и природним током дете се одриче уобичајеног детињства, али живи свој сан. Опасност долази кад клубови, школе и породице такво дете претворе у своју „светлећу рекламу”. Нажалост, то се често дешава. Неприметно и углавном несвесно, пред дете се ставља све већи терет и временом емоције одраслих постају приоритет – да ли ће одрасли бити задовољни постаје главно питање. Околина полако престаје да се пита како је дете. Тако, неретко, на то питање добијамо одговор о успесима из одабране области. Спољашња мотивација постаје јача од унутрашње и ту више не постоји здрава амбиција детета као доминантна – истиче Снежана Голић.
Она објашњава да се у пракси сусреће са случајевима кад се високи резултати, односно очекивања јављају на више различитих поља. На пример, родитељи траже од деце да имају све петице у школи, да буду у првом тиму у одабраном спорту, да учествују на школским такмичењима (често и из природних и из друштвених наука), а да, уз то, свирају и неки музички инструмент.
– Најчешће тако снажна жеља за доказивањем нема здрав основ. Родитељима је то тешко прихватљиво. Толико им је удобно у улози родитеља таквог детета, да се чак ни не запитају да ли би они сами, као одрасли људи, успели да понесу толико обавеза и очекивања. Касније се све закомпликује, јер обично тело јасно каже да не може да издржи тај темпо, али и психа. Резултат свега овога је – санирање последица – истиче наша саговорница.
Указује и да постоје изузеци, деца која заиста „претварају у злато” све што додирну. За такву децу неопходно је да их прате стручњаци, јер свака изражена различитост у односу на вршњаке доноси безброј питања младима. Педагошкиња истиче да постоје препоруке и такозване сензитивне фазе, у складу с развојном мапом, односно узрастом, које показују кад би дете требало да се излаже којој врсти активности и којим интензитетом. Кад ће се малишан заинтересовати за неку активност зависи од много фактора. Важно је да родитељи упознају своју децу довољно и схвате да ли и на који начин би требало да их подрже.
– Улога родитеља је да деци помогну да се квалитетно информишу и да се потруде да деца не иду за другарима, већ да заиста праве своје, аутентичне изборе. Питање које оставља простор за донекле оправдан утицај родитеља јесте и ниво зрелости деце у тренутку одлуке, који се може проценити по аргументима које дете наводи. Међутим, уколико се кроз дечје свакодневно нерасположење и мотивацију покаже да је избор био лош, озбиљно треба размислити о промени ненаставне активности. Рекла бих да је најчешћи сценарио да деца свесна родитељских очекивања „сама бирају” баш оно чему се радују родитељи. Уколико су неслагања изражена, свакако је добро укључити стручно лице и кроз одређена тестирања и медијацију донети најбољу одлуку, која неће остати у сећању деце као конфликт, уцена и емоционално условљавање – поручује педагошкиња.
Према њеним речима, често се дешава да родитељи не схватају да су деца потпуно нове особе, а не продужетак њихове младости и нова шанса за успех. Нажалост, велики број данас има третман статусног симбола својих родитеља, и то оставља озбиљне последице.
Такође, малишани не могу да процене своје могућности сами, они су склони да себе прецењују или потцењују, а задатак одраслих је да их воле истим интензитетом и јасно им то дају до знања. Темељ неусловљене љубави у породици помаже деци да лакше поднесу поразе и неуспехе, који су неминовни у свакодневном животу. Међутим, у пракси се родитељи пренаглашено поистовећују с дечјим постигнућима и на тај начин покушавају да надоместе „рупе” у свом животу.
– Тако, на пример, на дечјим спортским тренинзима себи налазе друштво и с великом пријатношћу доводе свог малишана, како би се и сами разонодили. Дешава се да дете више не воли тај спорт, али је свесно да променом мења динамику целе породице. Деца се годинама баве ваннаставним активностима за које нису заинтересована само да не би разочарала родитеље, и то је баш велика жртва за родитељску љубав, која би требало да буде неусловљена. Родитељи буду потпуно шокирани кад то схвате. Колеге, врло сликовито, такав однос називају „лепо упаковано занемаривање” малишана – истиче Снежана Голић и додаје:
– Један од већих атака на психичку равнотежу јесте постављање пред дете недостижних циљева и бити несрећан због изостанка резултата. То је већем броју мама и тата лако појаснити, али тешко им је да схвате колико је пренаглашено радовање успесима тренутно пријатно, али суштински доноси велику борбу с очекивањима. Дакле, уколико одрасли кажу да иду на сладолед с децом само после победе, то је форсирање. Појединци о успесима данима причају с пријатељима и деца тада уживају. Али, кад се деси лош дан, деци то јако недостаје, а ћутање родитеља им је довољан знак да су их разочарали. Такви родитељи себе теше чувеним: „Нисам ништа рекао/ла”, а заборављају дечје непогрешиве детекторе енергије. Кључ родитељске среће, осмеха и доброг расположења не сме бити дечји успех, већ само њихово постојање.
Последице претерано амбициозних родитеља по дете су многобројне и различите, а неке од најчешћих су: пренаглашено угађање околини, слаб увид у сопствене жеље, страх од слободе, страх од грешке, ниско самопоуздање, а, уз све то, анксиозност је готово неизбежна.
СТРУЧНА ПОМОЋ
По препорукама педагошкиње, родитељи би требало да затраже стручну помоћ ако виде да се дете осећа лоше и безвољно дужи период, нема пријатеље, слабо разговара с укућанима, има болове који немају медицинско објашњење, не може да спава, самоповређује се, не може да се одвоји од родитеља и себе процењује као губитника. Такође, и кад насилно реагује, има изражено лош успех у школи, али и уколико улаже велики труд, а без резултата.
Педагози и психолози саветају да деца која се озбиљно, готово професионално, баве неком активношћу треба да имају стручну подршку, нарочито пре и после већих такмичења, која ће им помоћи да лакше преброде стресни период.
КАКО С НЕАМБИЦИОЗНИМ МАЛИШАНОМ
Питали смо нашу саговорницу како маме и тате треба да поступају с децом која нису уопште амбициозна.
– И ту је тешко дати један одговор. Сам закључак да је неко дете неамбициозно, често је упитан. На пример, дете пуно енергије и животне радости тешко седи и ћути онолико колико то школа у нашој земљи очекује, па га је лако прогласити неамбициозним. Затим, високоразвијено критичко мишљење може дете демотивисати за постизање резултата у школи. Наравно, део деце је забрињавајуће неамбициозан, што опет може бити из различитих разлога. Савет за родитеље је да пре доношења таквог закључка сагледају ширу слику, а не само мерљиве успехе деце. Затим, да дете излажу различитим искуствима и постављају питања која дете мотивишу да мисли о себи и својим осећањима и интересовањима. Уколико је дете безвољно и незаинтересовано за свет око себе, треба потражити стручну помоћ. Али подвукла бих, дете које није такмичарски настројено није неамбициозно дете – указује Снежана Голић.
