С намером да скрене пажњу шире јавности на позоришну уметност за најмлађу публику, 2001. године установљен је Светски дан позоришта за децу и младе – глобална прослава која, макар на кратко, рефлектор светских позорница упери на значај позоришта и сценске уметности у животима младе публике.
– Идеја је да се на тај начин промовишу права деце на приступ квалитетном позоришном и сценском искуству, подстиче креативност и машта и негују емпатија и разумевање. Окупљајући професионалце из позоришне и сценске уметности, едукаторе и уметнике из целог света, овај дан инспирише на сарадњу и иновације у позоришном и извођачком стваралаштву – објашњава председница националног удружења АСИТЕЖ Диана Кржанић Тепавац.
Сваке године АСИТЕЖ национални центри широм света организују различите активности, од конференција, преко представа и радионица, до специјалних медијских догађаја, а све под слоганом кампање „Поведите дете у позориште”. Тај дан је подсетник на важност позоришног и сценског стваралаштва које је доступно, инклузивно и релевантно деци и младима целог света.
– Светски дан позоришта јесте важан дан у АСИТЕЖ-овој години. То је подсетник на одговорност одраслих да деци и младима што више омогуће да искусе уметност – објашњава председница АСИТЕЖ-а Су Џајлс и додаје: – Повести дете у позориште значи поново се повезати с извођењем уживо, с идејама и емоцијама, везама међу људским бићима, а значи и неговати право деце и младих на уметност, културу и слободу самоизражавања. Слушати децу и младе веома је важно – а најважније је чути их и прихватити потребу за променом.
Још важнији је контекст у ком се посматра млада публика данас, сматра драматрушкиња Милена Деполо.
– Ми, који се обраћамо малој и младој публици, не би требало да је посматрамо као некакву „будућу публику”, они су САДА, у овом тренутку, наша публика, највреднија на свету. Они САДА упијају приче које им причамо, раширених очију и отворених срца. Они устају и добацују ликовима на сцени. Они навијају за и против њих. Упозоравају их на опасности. Па, која публика толико спремно и без резерве улази у свет који смо изградили на сцени? Велики редитељ Паоло Мађели је, у свом љубавном писму београдском Позоришту „Бошко Буха”, написао: „Сада већ сви знају да, док се одрасли свим силама труде да униште овај свет, деца плове очију упртих у небо или се провлаче кроз тајанствени тунел све док не пронађу центар наше Мајке Земље и пролазе кроз њу ако то желе. Ући кроз малену рупу на Јужном полу да би купили сладолед на Северном, а вратити се кући у влажном и топлом трбуху кита, за њих је авантура од двадесет минута”. Заиста смо привилеговани што имамо овакву публику. И да, наравно, они ће, ако им се обратимо с љубављу и поштовањем (и, молим вас, хумором!), заиста остати верна позоришна публика и кад одрасту. Али, на нама је да се бавимо овим, садашњим тренутком. Да чујемо нашу публику, ослушнемо шта мисли, осетимо како дише. Јер искуство позоришта се не завршава кад се завеса спусти. Вредно искуство остаје у нама заувек – поручује Милена Деполо.
Истовремено, Светски дан позоришта за децу и младе прилика је за јавни разговор о положају уметника који свакодневно стварају за најмлађу публику. Тај дан – 20. март – тренутак је фокуса у коме, истиче се, чланови АСИТЕЖ-a широм света могу да погледају шта се дешава у сектору, у друштву и публици.
– Као глобално удружење које се бори за уједињење стручњака, као и за права деце и младих људи на уметност и културу, морамо себи да поставимо питања која нас се свих тичу. Јавно заступати значи погледати изван сопственог круга утицаја и личног интереса. То је начин да се поставе крупнија питања везана за људска права и вредност деце и младих људи у нашим контекстима и у односу према свету. Шта је то што нам је заједничко, у сваком контексту? – закључује Су Џајлс.
Када је конкретно о Србији реч, постоји укупно 13 активних фестивала у којима учествују професионална позоришта и независне организације с програмима намењеним деци и младима.
Како је у последњих пар година примећен пораст броја фестивала у нашој земљи, тако је порастао и број награда, тј. награђених. Уметници који су своје стваралаштво посветили деци и младима постављају питање да ли је због пораста квантитета опала вредност награда и постоји ли начин да се задржи тренд пораста квантитета, али да то не угрози значај који су награде имале за драмске уметнике, а поготово за уметнике на почетку свог стваралачког рада. Повећање броја фестивала намењених деци и младима, посебно у мањим и географски децентрализованим срединама, неопходан је и позитиван подухват, у складу с мисијом и циљем развоја позоришта за децу и младе, његове, као и афирмације његових аутора и остварења права деце на културу у слободно време без обзира на место пребивалишта, социјалну, националну, расну, географску или било коју другу припадност.
У години у којој национална АСИТЕЖ мрежа обележава 20 година управо та питања биће постављена, 7. априла, на стручној трибини у Малом позоришту „Душко Радовић”.
ПОРУКА СУ ЏАЈЛС, ПРЕДСЕДНИЦЕ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ АСИТЕЖ
Сопствени контакт с надом
Можда сада морамо да схватимо да не зависи све од нас, а тиме што ћемо корачати раме уз раме с децом и младима можемо да препознамо моћ њихове маште и урођеног, инстинктивног осећаја могућности, те да из ње црпимо снагу
Циљ ове кампање је да омогући лакши приступ позоришту и извођачким уметностима свој деци и младима. Тиме што препознајемо улогу одрасле особе у овом подухвату, наш фокус је двојни: фокус одраслог који се стара о детету или младој особи, оног који му омогућава приступ култури; и фокус уметника и стваралаца дела која могу да допру до деце и младих тамо где се они налазе.
Дан позоришта за децу и младе тренутак је фокуса у коме наши чланови широм света могу да погледају шта се дешава у нашем сектору, у нашем друштву и нашој публици.
Верујемо у моћ позоришта и извођачких уметности. Она нам дарује истраживање идеја којима се то чему сведочимо и што разумемо проширује у друге делове мозга, срца и духа. Пружа нам повезаност између људских бића. Инспирише фантазију и имагинацију, а немогућим темама бави се разиграно и од срца. Укључује младе људе у једну саосећајну размену, која омогућава индивидуалну и колективну трансформацију. Користи све врсте интелигенције. Црпи из свих чула, како би створила чудо, и подстиче зачуђеност. То је оно чиме се ми бавимо, широм света, где год да се наши чланови окупљају, и то радимо уз стручност, вештину и инвентивност. Чинимо то на улицама и у великим позориштима, у школама и кућама и на сценама. Правимо представе за, са, и о деци и младима, где год они били. Деци и младима потребни су позориште и извођачке уметности, а, пошто сами немају моћ, потребни су им одрасли да им помогну да га искусе.
Дубоко смо свесни колико се у нашем сектору ради за и са младим људима и породицама које су жртве рата, терора, политичких и породичних сукоба, сиромаштва, насиља, расељености и бескућништва, дискриминације. Неки су се питали: „Како да и даље размишљамо о будућности позоришта и извођачких уметности у овом свету? Шта они уопште значе поред толике трагедије и неправде свуда око нас?” Ја верујем да смо тиме што правимо позориште и извођачке уметности за и са децом и младим људима стално укључени у један чин наде. Наша уметничка форма нуди тумачење и непосредну везу с темама и ситуацијама с којима се деца сусрећу у свакодневном животу и може да им се обрати гласом спремним да их саслуша и разуме. Потпомаже се њихово промишљање ситуације у којој се налазе због свега онога чиме можемо да се бавимо на безбедне начине, нудећи истину уз могућности и замишљајући једну будућности или један пут који младим људима може да пружи идеје о томе шта би могло да буде другачије. Чин стварања јесте пун наде.
За нас као уметнике и за нас као одрасле који деци и младима омогућавамо приступ уметности, приступ култури и приступ креативности, важно је да постављамо питања. Ако не приметимо и не уважимо њихову стручност у области игре и у царству маште, можемо ли сами себе да разумемо без прича и могућности бега, забаве и радости, без истраживања доброте и човечности које ова публика носи? Без развоја стварне дејствености и учешћа деце и младих људи, можемо ли да задржимо сопствени контакт с надом?
Можда сада морамо да схватимо да не зависи све од нас, а тиме што ћемо корачати раме уз раме с децом и младима можемо да препознамо моћ њихове маште и урођеног, инстинктивног осећаја могућности, те да из ње црпимо снагу.
