Основна школа „Радоје Домановић” у Нишу прва је и једина школа у Србији која има етно-кутак и ретро кутак, као и једну учионицу опремљену скамијама, а позната је и по томе што је забранила употребу мобилних телефона и увела униформе за наставнике.
Последња у низу необичних активности у овој школи је формирање ретро кутка у једном ходнику који није био добро искоришћен. Сада су у њему стари намештај, фиксни телефон с бројчаником и слушалицом, столице и фотеље по моди из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, радио-апарат, грамофон и винил-плоче с југословенским хитовима, старе књиге и часописи, црно-бели телевизор, касетофон, гоблени… Тако је ретро кутак опремљен стварима које данашња деца евентуално могу да виде још у собама својих бака или прабака. У плану је и стављање ретро тапета, а један део зида биће окречен у том стилу.
Душица Тричковић, директорка ОШ „Радоје Домановић”, за Просветни преглед каже да је идеја о ретро кутку постала саставни део Школског развојног плана, али требало је неколико година да се реализује.
– У школи имамо један већи хол који није био баш искоришћен и полако смо га преуредили. Идеја је наишла на одобравање ученика, запослених и родитеља, а ретро кутак је постао најомиљенији део у школи – каже директорка.
Приликом испитивања Центра за интерактивну педагогију које место сматрају најбезбеднијим и где се најлепше осећају, већина ученика је навела управо ретро кутак.
– Ђаци се овде најрадије одмарају, слушају плоче и пију чај. Неки родитељи су и даље љубитељи плоча, које смо желели да приближимо и деци, али нисмо се надали да ће их плоче и касете толико одушевити. Време је да се учи у другачијем амбијенту – додаје директорка школе.
Осим тога што је красе предмети из прошлости, у овој школи примењују се и неке методе које подсећају на пређашња времена и начин на који се у школи радило. Наиме, забрањени су мобилни телефони, а наставници носе униформе.
– Још 2017. године препознали смо мобилне телефоне као велику опасност, а не као добит, јер је кренуло интернет насиље и губило се на квалитету часова. Комуникација је била пуна „шумова” и ломова – схватили смо да је мобилни телефон главни проблем и у међусобној комуникацији вршњака и у комуникацији с наставницима, што може да има велике последице. Ученици су због превелике употребе мобилних телефона заборавили да разговарају, да се друже, да решавају проблеме причом. Дошло је дотле да одморе проводе поред рутера у ходнику, без ужине, како би послали поруку преко интернета – наглашава наша саговорница.
Управа школе одлучила је да томе стане на пут, па је ова нишка школа увела зону без мобилних телефона у школским просторијама и дворишту, унутар које није дозвољено коришћење ових уређаја ни деци ни наставницима.
– Резултати су видљиви – мање је интернет насиља и крађа телефонских апарата, у школске ходнике су се вратили жагор и смех деце, а часови су постали ефикаснији, што је и био циљ. Време на часовима користи се много боље, међу ученицима је смањено дигитално, али и остале врсте насиља, а побољшана је и комуникација међу децом, као и комуникација родитеља с наставницима – поносно истиче Душица Тричковић.
Ђаци, међутим, неће бити ускраћени за добробити које носе мобилни телефони у настави, па ће их тако користити кад паметни телефони буду неопходни – на часовима информатике или неких других предмета, а једина сврха биће им учење.
Школа има и библиотеку дигиталних технологија и 63 таблет рачунара које ђаци могу позајмити и користити за учење на даљину, израду презентација и домаћих задатака.
Кад је реч о униформама, наставници у „Домановићу” носе их како би ученицима дали пример. Такође, родитељи су дали сагласност да и ђаци носе униформе, али то још није заживело, јер је постојао отпор међу децом.
– Одећа коју носимо говори много о нама. Она шаље поруку људима око нас и зато је битно да водимо рачуна о томе како изгледамо у одређеној ситуацији, како не бисмо послали погрешну поруку. Запослени својим изгледом и понашањем на директан начин доприносе угледу школе и очувању њених вредности. Прикладним одевањем пружају добар модел ученицима – напомиње директорка.
Иначе, историја ове установе сеже до почетка 20. века, кад је формирана као место где ће деца долазити да уче, уместо да то чине по приватним кућама, што је било уобичајено у Нишу крајем 19. века.
– Наша прича почиње првих година 20. века, у предвечерје мајског преврата. У Вардарској улици, коју су чиниле приземне радничке куће с малим двориштима, на Тргу кнеза Михаила, а некадашњем Арнаут пазару, свештеник Велисав Милојевић, познатији као поп Веља, уступио је своју новоподигнуту кућу за школу. Тако је 1903. године почела с радом Основна школа на Тргу кнеза Михаила, познатија као поп Вељина школа. Од те године мушка и женска деца ишла су у исту школу, али су одвајана по учионицама и с њима се посебно радило – започиње причу о историјату директорка Душица Тричковић.
Године 1932. отворена је нова зграда, а цео Ниш присуствовао је великој свечаности. Саграђена је на простору између Соколског дома и Улице генерала Милојка Лешјанина, средствима општине и уз материјалну помоћ краља Александра. Ђаци поп Вељине школе од тада похађају Државну народну школу „Краљ Александар I”. Зграда је имала осам пространих учионица, канцеларију и собу за помоћне раднике. Настава је почела са 19 одељења и 785 уписаних ученика, а школа је имала и књижницу са око 200 књига. Од 1934/35. школске године при школи постоји одељење забавишта, а од 1936/37. и помоћно одељење за ментално неразвијену децу.
Школски живот текао је у новој згради, а 1938. године изучавали су се следећи предмети: Наука о вери с моралним поукама, Народни (српско-хрватско-словеначки) језик, Народна повест с најзначајнијим догађајима из опште повести, Земљопис, Рачун, Хигијена, Ручни рад, мушки и женски, с нарочитом применом народних мотива, Лепо писање, Телесне вежбе по соколском систему итд.
Ђаци су носили обавезне капе с ознаком одељења, а учитеља су поздрављали речима „Љубим руке…”. Он је, пак, носио прут, а они који су кажњени морали су да испруже руку и отворе длан. Укор се добијао и ако би неко донео лопту у школу.
Уследио је Други светски рат, а за време окупације школа је радила с прекидима, јер је зграда претворена у касарну. Објекат је имао и других намена, па су тако после поплаве у Нишу 1948. године у школске просторије смештене породице које су остале без дома. Касније је добила ново име и у ново доба ушла је као осмогодишња школа „Маршал Тито”. Била је социјалистичка и друштвена васпитно-образовна институција која свој рад заснива на начелима самоуправног друштва.
У следећим годинама посебно се обележавао и славио 25. мај. У школи се придавала велика пажња неговању револуционарних традиција. Формирана је и спомен-соба друга Тита. Настају нове, другачије организације у оквиру школе: Пионирски савез, Омладинска организација, Ђачка задруга, Извидничка и планинарска организација…
Тај период завршио се након 41 године, колико је школа носила име маршала Тита, да би 1993. добила име српског писца Радоја Домановића. Данас је она успешан спој историје и традиције, савременог и модерног.
Кроз школу је прошло 120 генерација ђака, а тренутно има 32 одељења с 826 ђака и две предшколске групе.
Ученици на такмичењима остварују запажене резултате и освајају многе награде на републичким надметањима.
– Само прошле године десет наших ученика постигло је изванредан успех на Републичком такмичењу из технике и технологије, а имамо и освојена места на републичким такмичењима из програмирања, физике, биологије, као и на Књижевној олимпијади – истиче Душица Тричковић.
Осим на садашње генерације, у школи су поносни и на славне ђаке који су се овде школовали. Наиме, ову школу завршили су наш познати глумац Танасије Узуновић, певач Шабан Бајрамовић, првак драме нишког Народног позоришта и књижевник Бранислав Јанковић, оперски певач и професор на факултету у Крагујевцу Воја Спасић, доктор правних наука Дарко Димовски, архитекте Саша и Андрија Буђевац, филмска уметница Настасја Буђевац, пластични хирург Милан Јовановић, ОРЛ хирург Бојан Маринковић, професор на Филозофском факултету у Нишу Душан Алексић, Мика Тамбура из „Лутајућих срца”…
ПОВЕРЕЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ
Мото школе „Радоје Домановић” је „Школа по мери сваког детета”, а циљ је да се непрекидно подстиче лични раст и развој, како ученика тако и наставника.
– Негујемо поверење и разумевање, добре међуљудске односе и бавимо се васпитањем кроз систем правих вредности. Негујемо мултикултуралност и толеранцију и руководимо се принципима добре васпитно-образовне праксе. Пратимо иновације у систему школства и подстичемо жељу за едукацијом, повећањем информисаности и опште културе ученика, настављајући вишедеценијску традицију наше школе – наглашава Душица Тричковић.
ШКОЛА У КОЈОЈ СЕ ДЕЦА НЕ ДОСАЂУЈУ
Иначе, у школи организују бројне занимљиве активности, па су тако обележили Дан јабуке, а на манифестацији под називом „Јабука на дан тера доктора ван” деца и родитељи заједно су правили специјалитете од јабука. Такође, организовали су и необичну изложбу на којој су ђаци представили своје кућне љубимце.
– Ово је школа у којој се ђаци не досађују. Не постоје добра и лоша, већ само различита деца. А различитом децом морамо се бавити на много различитих и адекватних начина. Васпитање је важније од образовања. Не васпитавамо децу да буду писци, судије, војници, него добри људи – закључује директорка Душица Тричковић.
