Септембар је месец који најчешће асоцира на полазак у школу и почетак нове школске године, али је за велики број породица то период кад се деца први пут одвајају од мама и тата и полазе у вртић. Без обзира на то да ли је реч о малишанима јасленог узраста или оним старијим, који похађају вртићке групе, за све њих адаптација на боравак у предшколској установи важан је и неизоставан део.
– Полазак у вртић је велика промена у животу детета, али и у динамици целе породице. Нека деца вртић прихвате лакше, друга мало теже. У пракси су веома ретке тешке адаптације које трају дуже од месец дана. Како ће дете реаговати на одвајање зависи од односа унутар породице, става родитеља према вртићу, као и од припреме детета. Дете које није спремно за полазак показаће тешкоће у адаптацији кроз плач, промене у апетиту, избегавање активности и комуникације. Све су то нормалне појаве и полако ће се регулисати док траје процес привикавања. Ако у породици постоји још нека велика промена, као што је, на пример, пресељење или рођење бебе, полазак би свакако требали одложити – каже за Просветни преглед васпитачица Драгана Буквић.
Она напомиње да је разумљива брига родитеља како ће се дете уклопити у колектив, али да не би требало пред њим показивати забринутост и несигурност. Каже да на полазак треба гледати као на потпуно природну ствар и да томе не треба придавати превише значаја, јер много приче може створити контраефекат.
Око тога кад је право време да дете пође у вртић постоје различита гледишта.
Неки стручњаци тврде да је идеалан узраст око три године, кад деца стасавају за вртићке групе.
С друге стране, за многе породице јаслице су неминовност јер запослени родитељи немају коме да оставе децу на чување, али се дешава и да је за неке родитеље сасвим природан след да по навршетку прве године живота дете упишу у јаслице.
Наша саговорница објашњава како изгледа адаптација деце која крећу у вртићке групе.
– Пре поласка васпитачи праве план адаптације. Било би добро да родитељи издвоје барем две недеље за то. Првих дана дете ће остајати око пола сата до сат времена у групи, што се продужава у зависности од тока адаптације који је индивидуалан за свако дете. Ако дете не плаче првог дана, то не значи да је већ следећег спремно да остане цео дан. Изузетно је важно да се испоштују план и договор – наводи Драгана Буквић.
Како додаје, приликом одвајања од детета на вратима родитељ треба да се потруди да то буде без предугог задржавања и објашњавања. Такође, при узимању детета не треба много инсистирати на одговорима на питања како је било, шта се радило, шта су „научили”.
– Нарочито зато што се процес учења у вртићу одвија спонтано и кроз игру и нека деца често дају одговор: „Ништа.” Тек касније дете изненади родитеља препричавањем неког садржаја из вртића, кад то само пожели или кад га нешто асоцира на то. Постоје деца која никада не желе да причају о вртићу, али родитељ увек може на отвореним вратима од васпитача да сазна све што га занима и брине – истиче наша саговорница.
У случају да дете не успе да се адаптира у року од три до четири недеље, васпитачица саветује да би родитељи требало да затраже консултације са стручном службом, односно психологом и педагогом, које има свака предшколска установа.
Преноси и искуства својих колегиница из јаслица, које кажу да нема велике разлике у адаптацији на јаслице у односу на вртић.
И једнима и другима је кључна пажња коју треба посветити деци и веома је важно испоштовати принцип постепености и континуитета. У јасленом узрасту је критичан период 18. месеца, кад је адаптација најтежа. Тада дете постаје свесније себе и окружења и реакција на одвајање је бурнија.
На питање да ли постоји и период адаптације с преласком из јаслица у млађу вртићку групу, наша саговорница каже да се пре преласка организују посете деце из јаслица вртићким групама. Такође, васпитачи одлазе у јаслене групе на дружење и упознавање деце. Води се рачуна да деца скину пелене до тада, због тога што у вртићким собама нема пултова за пресвлачење беба, нити кадица за купање.
Родитељи с којима смо разговарали преносе различита искуства. Тако има примера да се дете без проблема уклопило у јаслице, али је почело да исказује бунт кад је кренуло у млађу вртићку групу. С друге стране, једна мајка нам је рекла да се њено дете, које је у вртић кренуло с три године, никад није уклопило јер је ушло у већ формирану групу где су се сва деца знала јер су заједно била од јаслица.
Питали смо нашу саговорницу има ли основа за твдње да се дете лакше адаптира на вртић у целини ако у њега крене од најранијег узраста.
– Не мора нужно да значи да ће се дете лакше навићи на вртић ако је ишло у јаслице. Свака породица је другачија и много је фактора који утичу на адаптацију детета у свим узрастима, а не само његова старост. На првом месту је спремност родитеља на одвајање, решеност да дете треба да буде у колективу, стварна потреба за вртићем, индивидуална разлика међу децом. Неком детету је потребно више месеци да се адаптира, неком ће за прилагођавање бити потребно краће време. Од умешности васпитача такође зависи како ће овај перид протећи. Једноставно, реч је о склопу више фактора – каже Драгана Буквић, уз напомену да кључ успешне адаптације лежи у доброј сарадњи између родитеља и васпитача.
Интересовало нас је и шта генерално изазива највећи страх родитеља кад дете први пут улази у предшколску установу.
– Током адаптације родитељи често брину да ли дете једе у вртићу, али смањен апетит је нормалан током навикавања. Проблем зна да буде и регулисање физиолошких потреба. Многа деца у почетку избегавају да иду у тоалет. Неки у почетку не желе да спавају, него само жмуре. Чести су питања и брига да ли ће бити прихваћена од стране друге деце и да ли учествују у активностима. Највећи страх, кад је реч о деци у јасленом узрасту, јесте хоће ли малишан престати да плаче и почети да се игра. Родитељи дуго стрепе јер јаслена деца много плачу при растанку, па је зато важно омогућити родитељу боравак у групи током адаптације, да би имао увид у понашање, како свог тако и друге деце у групи. И родитеље малишана јасленог узраста такође интересује како се њихово дете укапа с другом децом, мада су деца до друге, треће године још увек егоцентрична, упућена на себе и своје потребе, а оријентисаност ка другој деци и групи иде са старијим вртићким узрастом – каже Драгана Буквић.
Још један важан аспект адаптације јесте период прилагођавања деце предшколског узраста на полазак у школу. О томе у предшколским установама воде рачуна од почетка припремног предшколског програма.
– У припремном предшколском програму имамо организоване посете школи, присуствујемо једном часу, најчешће то буде музичко или физичко. Деца тада имају прилику да упознају простор, виде како изгледају учионице и школско двориште, као и да поразговарају с учитељем – истиче наша саговорница.
Поводом честе дилеме да ли припрема за полазак у школу подразумева да се деца описмене у предшколском узрасту, наша саговорница каже да деца не треба да науче да читају и пишу, али у вртићу уче да препознају слова.
– Језичке игре су јако важне, као на пример На слово на слово или Каладонт. Дете тако учи правила, вежба стрпљење, на забаван начин проширује речник. Важне су много и загонетке, питалице, причање прича. Тако развијамо вештину слушања, препричавања, схватања поенте, креативног размишљања… Све је то много важније од, на пример, учења песмица напамет, а и данас има родитеља који то највише цене. Од тога су много значајније спонтане ситуације учења, које су битне за развој дечје личности и способности решавања проблема. Таквих ситуација има много током дана – указује Драгана Буквић.
Ако описмењавање треба оставити учитељу, шта је то без чега ниједно дете не би требало да изађе из вртића, а да није савладало?
– Сва деца би пре поласка у први разред требало да знају да се сама обуку, обују, вежу пертле, да буду самостална у тоалету, да науче да брину о својим стварима, да развију одговорност према обавезама. То је много важније од тога да ли знају да пишу. Чак и да су научила да пишу, то није правилно, а онда учитељи имају проблем да то исправе. Што се више унапред ради с њима, то им је досадније у школи и „убијају” им се радозналост и жеља за успехом – истиче наша саговорница.
ПОВЕРЕЊЕ И ОЧЕКИВАЊА
На питање има ли разлике међу родитељима првих генерација које је васпитавала и данашњих, Драгана Буквић каже да јој се чини да су некад родитељи имали више поверења у васпитаче.
– Сада имају већа очекивања. На пример, неки од њих очекују да ми успемо да исправимо навике детета које они не успевају. А зна се да је породица најважнија за васпитање деце, вртић је само потпора. С друге стране, дешава се да се родитељи увреде ако им се скрене пажња на неко дететово негативно понашање, а неопходно је да разменимо такве информације како бисмо могли заједно да делујемо да се то понашање промени. И колегинице из јаслица примећују разлику у том смислу. Кажу да су родитељи раније обраћали пажњу на то хоће ли се њихово дете прикључити игри и да ли је сарадљиво, док данашњи родитељи више траже кривца у спољној средини ако се њихово дете теже уклапа у колектив. Такође, постоји и битна разлика у времену довођења деце у вртић. Некада су већини родитеља смене биле организоване тако да су децу доводили врло рано, што је отежавало процес адаптације и било много стресније за децу. Данас родитељи могу да организују време и посвете се постепеном прилагођавању детета на вртић. У неким установама адаптација је организована с боравком родитеља у групи, што већини деце умногоме олакшава адаптацију и прве дане боравка у вртићу чини мање стресним – истиче Драгана Буквић.
