Анксиозност је саставни део одрастања детета и углавном је блага и пролазна. Овај поремећај за последицу има избегавајућа понашања, која родитељи, васпитачи или наставници виде као ескивирање обавеза. Анаксиозност није узрокована самим догађајем, односно перцепцијом догађаја, већ настаје као емоционални одговор на непостојећу или прецењену опасност. Одрасли јој често не придају превише пажње, јер најчешће није удружена с другим поремећајима, па је код деце не препознају као проблем, уколико није довољно ометајућа.
– Анксиозност има четири компоненте. Прво су то емоције које преплављују дете – страх, туга, несигурност, љутња и бес, односно претерана брига за оно што му се може десити у будућности. Следећа компонента је когниција, која се односи на мисли, а код деце се то често назива унутрашњи говор. Она верују да ће се нешто страшно догодити у будућности и да то неће моћи да поднесу. Често катастрофизирају и прецењују ситуацију у којој се налазе и имају проблем да се концентришу на рад и задатке. Трећа компонента су одређени телесни симптоми, као што су: осећај напетости, умор, несаница, ноћне море и страхови, шкрипање зубима, презнојавање… Последња компонента била би понашање, које се најчешће своди на избегавање одређених ситуација – истиче психолошкиња Марина Бунчић.
Указује да је задатак одраслих да добро прате и посматрају понашање детета и да код њега препознају анксиозност, а неопходно је и да родитељи процене кад је време да потраже помоћ професионалаца. У васпитно-образовним установама захтева се тимски приступ оваквом проблему, уз добро осмишљен план рада, у којем заједно учествују васпитачи, односно наставници, психолози, педагози и родитељи.
ПОНАШАЊЕ
Према речима психолошкиње Марине Бунчић, за родитеље је, ван контекста школе и вртића, значајно да посматрају како се дете понаша у друштву својих вршњака и одраслих.
– Маме и тате треба да посматрају да ли њихово дете жели да иде на дечје рођендане, да ли воли да слави свој, да ли се игра и разговара с непозантом децом у парку, али и с одраслима који нису чланови његове породице, као и да ли воли јавано да наступа пред децом коју познаје или пред групом непознатих вршњака. Исто тако, важно је како се понаша пред групом одраслих људи које не познаје и да ли примерено реагују ако му се неко обрти на улици. Родитељи треба да посматрају да ли њиховој деци пред другима подрхтава глас, да ли се зноје, да ли поцрвене… – каже Марина Бунчић.
Уколико се детету не помогне да превазиђе анксиозност, то може довести до потпуног повлачења из групе вршњака. Оно ће избегавати да долази у вртић, а касније и у школу, што се може одразити и на његово школовање.
– Код деце је најчешће реч о сепарационој анксиозности. Одбијају да се одвоје од особа којима су привржене (обично родитеља, бабе или деде), не желе да остану у вртићу или школи јер мисле да ће се њима или њиховим ближњима (укућанима) нешто страшно десити. То се најчешће односи на родитеље, јер страхују да ће их оставити, неће се вратити по њих или, чак, да ће умрети или нестати – објашњава психолошкиња.
Према њеним речима, важно је да одрасли подржавају анксиозно дете, то јест да награђују сваки његов успех, на пример кад једног дана дође у школу или вртић у пратњи родитеља, следећег дана остане сат-два дуже, а касније остаје без пратње ближњих.
– Многи родитељи шаљу деци контрадикторне поруке (експлицитно или имплицитно) о њиховој независности и одвајању, што може да их збуни. Најважније је да буду смирени, да прихвате дечју анксиозност као нешто озбиљно и да на њеном превазилажењу раде с разумевањем и стрпљењем. Никако не би смели да има говоре: „Нико не плаче, само ти плачеш”, „Сва су деца у учионици, једино ти не желиш да уђеш, само ме бламираш” и слично. Напротив, треба да им кажу: „Разумем да се осећаш узнемирено и да ти је тешко, али буди храбар и остани с децом, васпитачицом (учитељицом)” или: „Ја ћу бити ту у близини, ако ти затребам” – наглашава Марина Бунчић.
Одрасли треба да покажу бригу и разумевање за децу која имају овај проблем, да их прихвате са свим њиховим страховима, да им исказују љубав и створе осећај да су школа или вртић сигурно и безбедно место, где ће се пријатно осећати.
– Наставници и васпитачи треба да анксиозној деци помогну да буду храбра и да их подстичу да рецитују пред другима, помогну им да усмено одговарају, треба да учине радну атмосферу на часу или у групи пријатном, како се она не би лоше осећала. Потребна је пажљива припрема да се минимизирају могуће тешкоће и смање потенцијални стресори. Не треба да излажу децу претерано стресним ситуацијама, па, ако су предходних дана имали проблем у понашању, неколико дана не треба да им дају никакве задатке – препоручује психолошкиња Марина Бунчић.
ПРЕЗАШТИЋЕНО ДЕТЕ
Према речима психолошкиње Марине Бунчић, анксиозна деца често долазе из породица у којима су презаштићена и где је неко од чланова анаксиозан. Родитељи их презаштићују и „чувају” од опасних ситуација, те на тај начин одржавају анксиозност, уместо да им помогну да је превазиђу.
