Коришћење савремених технологија и компјутерске игрице, које највише играју деца и тинејџери, али и одрасли, обележили су последњу деценију. Већина одраслих, пре свега родитеља, сматра да видео-игрице имају лош утицај на развој деце. Истраживања показују да није увек тако, али и указују да није добро ако деца највећи део дана проводе за компјутером, из више разлога. О томе смо разговарали с психолошкињом Николином Милосављевић.
Да ли данашњи предшколци и млађи основци превише времена проводе играјући видео-игрице?
– У последњих неколико година конзумирање видео-игрица расте међу децом и адолесцентима. Посебно се тај тренд убрзао од почетка пандемије коронавируса. С обзиром на то да деца и адолесценти у том периоду нису смели да излазе напоље и задовољавају своју емоционалну потребу за контактом с вршњацима уживо, целокупна комуникација је била онлајн. Многи стручњаци су тада констатовали да су Роблокс или Мајнкрафт њихова нова виртуелна игралишта, као што су миленијалцима били паркови и школска дворишта. Истраживање из 2019. године (пре пандемије) каже да је у свету примећено да деца старости између осам и 10 година проводе испред екрана у просеку око осам сати, што је више и од времена које проводе у школи. Претпоставља се да се тај број сати или није променио или је порастао. Што се тиче коришћења видео-игрица током тог времена, не постоје посебни подаци, али се претпоставља да, поред социјалних мрежа, видео-игрице заузимају водеће место кад је реч о заинтересованости деце и адолесцената док користе телефоне или рачунаре. Кад говоримо о предшколцима, они су у већини ситуација још увек под контролом одраслих. Уколико родитељи/старатељи на здрав начин воде рачуна о границама, колико временски, као и за шта дете користи екран, онда на њих коришћење видео-игрица може бити и развојно стимулишуће. Другим речима, у том узрасту то највише зависи од родитеља и њихових компетенција око постављања граница кад је реч о технологији.
Данашња деца одрастају уз савремене технологије, које су незамисливи део како садашњости тако и будућих времена. Ипак, предшколаски узраст је време кад би најмлађи требало да имају и друге активност, пре свега да се играју.
– Данашња деца су се родила у ери технологије, тако да је то за њих потпуно природна ствар. По истраживању Републичког завода за статистику из 2022. године, 77 одсто домова поседује рачунар, а око 90 одсто испитаних је користило интернет. За данашњу децу то значи да скоро свако домаћинство има по један уређај, а много њих и по више, па је неминовно да ће деца бити упозната с технологијом на раном узрасту, бар посматрајући одрасле који користе телефон или рачунар. Наравно, мишљења сам да свако дете треба да има највише простора за слободну игру, која подразумева коришћење материјала из природе или играчака које су потпуно једноставне, како би себи објаснило и разумело свет у коме живи. Седење испред екрана (уз видео-игрице или док гледају цртаће) треба да се сведе на најмању могућу меру. Поред тога, деца морају да имају много физичке активности како би се когнитивно, емоционално и физички развијала, али у том процесу усмеравања детета на друге активности велику улогу имају одрасли. Поред родитеља, који треба да престављају модел понашања за дете, важни су и васпитачи и учитељи, који у свом раду треба да користе што више природних материјала и једноставних и неутралних играчака, као и да осмишљавају креативне активности, како би дете подстакли да ради и друге ствари, осим да игра игрице или гледа цртаће.
Да ли су родитељи данас претерано попустљиви према својим малишанима, па им често допуштају и оно што баш није препоручљиво за њихов узраст?
– Данашњи родитељи су преплављени различитим активностима током дана које морају да обаве, па су самим тим под великим стресом. У исто време, породица као основна јединица друштва променила је облик и сада их је све више без подршке других из проширене породице (баке, деке, тетке…). Такође, радно време се променило у односу на време генерације бејби бумера. Сада родитељи морају да раде и прековремено како би испунили захтеве на послу. Све горенаведено доводи до повећања нивоа стреса, а с повећањем нивоа хормона стреса (кортизола и адреналина) смањује се капацитет особе да објективно просуђује и доноси одлуке. Тако постављање граница деци око технологије, која им је лако доступна, постаје виша математика, а велики број родитеља заиста има смањене капацитете да се носи с дечјим протестом кад им се прекине коришћење технологије, па им је некада, зарад мира у кући, лакше да попусте. Често родитељи пријављују да се осећају беспомоћно и да их некада једноставно пусте, јер било какво постављање граница може довести до интензивних емоционалних протеста који додатно исцрпљују већ исцрпљеног родитеља.
Од каквог је значаја да одрасли заједно с децом одреде меру кад је реч о коришћењу електронских направа, али и да се она поштују?
– Јако је важно да постоји граница, како временска тако и кад је реч о квалитету садржаја и игрица које дете користи. У једном од истраживања из 2018. откривено је да деца која су прекомерно играла видео-игре имају стањену сиву мождану масу, која је повезана с проценом квалитета награђивања, процесуирањем грешака, као и са способношћу за управљањем понашањем. Наравно, врло је важно оградити се кад говоримо о оваквим истраживањима, зато што постоји разлика у когнитивном и емоционалном функционисању особа које се професионално баве играњем игрица (које чак имају неке егзекутивне функције много развијеније у односу на оне који не играју видео-игре уопште), с једне стране, и оних који су развили зависност од играња игара. У оваквим истраживањима најчешће су испитаници били они који су већ развили зависност од играња игрица. Не може са сигурношћу да се каже колики проценат је оних који постану зависни у односу на све адолесценте и младе који играју игрице, али, да не би дошло до развоја зависности (ризик за то се повећава уколико дете раније почне с играњем игрица), важно је водити рачуна коју врсту игрица дозволити детету у односу на његов узраст и разговарати отворено с дететом о предностима играња игрица (не одбацивати то као нешто што је потпуно лоше), али и о ризицима који постоје.
Колико је важно да одрасли, пре свега маме и тате, контролишу садржаје које њихова деца гледају?
– Родитељи су ту веома важни. Они некако (иако је то тешко) треба да буду вође детету, да му објасне како се користи интернет, које су користи и добити, а које мане. Да би родитељи били успешни у томе, осим што треба да уче вештине комуникације с децом, потребно је да се едукују о предностима и опасностима на интернету. Поред тога, кад крену у школу, на децу велики утицај имају и вршњаци. Како би тај утицај био квалитетнији, то јест како би дете могло објективно да сагледа шта је добро за њега, а шта не, од кључног је значаја да родитељи развијају критичко размишљање код свог детета, а то се остварује тако што разговарају с њим о томе које су његове личне вредности, идоли и интересовања.
Савремена деца, навикла на брзи ток информација, показују недостатак стрпљења и све би хтела сада и одмах. Како играње видео-игрица утиче на њихову пажњу и концентрацију?
– Уколико се видео-игрице користе с циљем помагања детету да савлада одређене вештине, онда је то бенефит. На пример, у једном истраживању из 2012. године дошло се до налаза да деца која контролисано користе видео-игрице за учење могу да развију доста добре просторне вештине. С обзиром на то да играње видео-игрица често уводи дете у одређене проблемске ситуације, деца кроз ову активност могу да развијају вештину решавања таквих ситуација. С друге стране, уколико је играње игрица неконтролисано и без надзора одрасле особе и дете превише времена проводи у тој активности, поред неких здравствених проблема које може да развије, као што је гојазност, оно може да има потешкоћа у одржавању дугорочне пажње, да се повећа ризик од анксиозно-депресивног поремећаја, као и да то утиче на развој социо-емоционалних вештина.
Како агресивне видео-игрице утичу на развој деце?
– Још увек се истражују негативни ефекти играња агресивних видео-игара на децу, али се претпоставља да се тиме знатно повећава ризик од појаве поремећаја понашања због потешкоћа у емоционалној регулацији. Деца која неконтролисано играју видео-игре могу да развију ниску толеранцију на фрустрацију зато што су игрице брзе, долази се лако до награде и, уколико таква стимулација изостане у реалном свету, дете може имати појачане непријатне емоционалне реакције у виду беса.
На који начин видео-игрице утичу на дечји такмичарски дух?
– Уколико је играње видео-игара код деце контролисано и ограничено, у истраживањима није примећен значајнији позитиван или негативан утицај на просоцијално понашање код детета, али, уколико дете неконтролисано игра игрице, поготово такмичарског и агресивног карактера, показала се тенденција да то може неповољно утицати на његову емоционалну регулацију. Неадекватна емоционална реакција, поготово емоције беса, доводи до ниске толеранције на фрустрацију, а самим тим и до лошијег подношења пораза у игри или спорту.
НИКАД БЕЗ НАДЗОРА
Које су опасности за децу од претераног коришћења компјутера, таблета или мобилних телефона?
– Опасности долазе, пре свега, кроз коришћење интернета, нарочито кад је реч о друштвеним мрежама. Кад се претраживач користи без надзора одговорног одраслог, деца могу да наиђу на узнемирујући садржај. У Уницефовом истраживању из 2019. године, у коме су испитаници била деца узраста од девет до 17 година, показало се да је скоро свако треће дете наишло на нешто узнемирујуће на интернету. То указује на потребу да се пронађу начини да деца могу да сурфују по интернету безбедно, али и да се разговара с њима на шта све могу да наиђу и коме да се обрате уколико их то узнемири. Проблем је у томе што свако четврто дете ни са ким не разговара о својим узнемирујућим искуствима на интернету, а они који разговарају, доминантно бирају да разговарају с вршњацима, а не с наставницима или родитељима. Поред садржаја, децу могу узнемирити и непознате особе на друштвеним мрежама, али могу доживети и дигитално вршњачко насиље. То је комплексна појава, која још увек нема јасну дефиницију међу стручњацима, али ако то дефинишемо као подсмевање и вређање, као и изостављање некога из заједничких активности кроз онлајн комуникацију, по Уницефовом истраживању скоро сваки шести ученик (од 9 до 17 година) доживео је тако нешто. Ова врста насиља је за многу децу тежа, зато што сваки пут кад се дете или тинејџер улогује на свој налог на друштвеној мрежи, може му „искакати” тај узнемирујући садржај, и дете не може да добије прилику да се дистанцира и бар мало осећа добро у својој кожи.
