ВРСТЕ ДЕЧЈИХ ИГАРА

Вечита кобајаги мама

Симболичке игре карактерише замишљена ситуација у којој дете испољава своје стваралаштво тако што смишља садржај игре и одређује њене учеснике. Предмети и играчке који „учествују” у игри, поред тога што се користе за намену за коју су направљени, користе се и у пренесеном значењу, при чему до изражаја долази маштовитост детета и способност симболичке употребе објеката из околине

Основни начин упознавања непосредног окружења, што је у суштини упознавање целокупног света из дечје перспективе, јесте игра. Деца воле игру, а на то указују чињенице да сама стварају ситуације игре (и без уплива и вођења одраслих), такозване кобајаги игре, у којима имитирају на спонтан и неусиљен начин стварни живот, дајући себи одређене улоге (мама, апотекар, лекар, балерина, поштар, васпитачица и слично).

Њихова кобајаги игра често подсећа на малу драмску радњу, па је често и без утицаја одраслих малишани на спонтан начин осмишљавају, дајући једни другима улоге, бирајући и прихватајући једну, а одбацујући другу. Њихов драмски израз најчешће се уобличава у говорним интеракцијама импровизације, што омогућава да остваре једноставне, али обликоване драмске текстове, као стваралачке покушаје у којима се развија говор, пре свега у дијалошком домену. Постоје различите врсте дечјих игара које наликују драмским ситуацијама.

Игре по улогама јављају се као облици говора у самоговору, у играма с играчкама, као и приликом опонашања животиња, природних појава и превозних средстава. Могу се јавити у два облика. Први су слободне игре, које деца изводе сама, попут импровизација животних ситуација, драмске имитације и драмске игре. Други облик представљају игре у вртићу које васпитач организује с децом, и у њих се убрајају импровизације и драматизације садржаја неких текстова, драмски комади и драмско стваралаштво деце.

У игри дете представља себе и игра произилази из њега самог, док код драмске игре опонаша неког или нешто друго, а покретач игре је изван детета. Кад је реч о драматизованој игри, подстицај је тада споља, а дете се уживљава и преображава у људе, животиње или ствари, у зависности од извора игре. Ова врста игара захтева, али и развија способности снажнијег уживљавања, потпунијег расуђивања, дубљег уочавања и ширег прилагођавања, што све заједно доприноси целовитом дечјем духу.

Симболичке игре карактерише замишљена ситуација у којој дете испољава своје стваралаштво тако што смишља садржај игре и одређује њене учеснике. Предмети и играчке који „учествују” у игри, поред тога што се користе за намену за коју су направљени, користе се и у пренесеном значењу, при чему до изражаја долази маштовитост детета и способност симболичке употребе објеката из околине. Сценарио ових игара осликава неке ситуације у којима је дете учествовало, које је чуло у приповеци или бајци, видело на филму или му их је неко испричао. Говор прати ове игре и њиме се објашњава и коментарише оно што се ради. Деца узраста од једне до две године нису у стању да одвоје радњу од предмета и ситуације у којој су је научила. Убрзо након овог периода ипак почињу да с различитим играчкама изводе радњу која им је показана на једној играчки, при чему престају да везују одређену радњу за само један специфичан предмет.

У наредној фази одвајања радње од предмета дете опонаша ситуацију без присуства иједног предмета који би био потребан за то (нпр. дете „пије” замишљени чај из празне шољице), а у исто време се јавља и употреба једних предмета као замене за друге (на пример користи штапић као термометар). Око треће године живота детета више не постоји изразита потреба да заменици предмета у игри буду слични предметима које замењују. Игра у извесном смислу постаје симболичка активност. Играјући режисерске игре деца усвајају начине руковања предметима, уочавају редослед збивања која подражавају и запажају радње везано за играње улога, што све представља предуслове за прелазак на игру улога. Утицај одраслих на дечје режисерске игре мора бити деликатан, посредан и ненаметљив, како би се код деце одржала мотивација и пружила им се могућност да у што већој мери изразе себе.

Игре улога са сижеом, или игре маште, врста су игара где се деца преносе у неку замишљену ситуацију. Радње ових игара одвијају се на имагинарном плану, при чему се често користе играчке које замењују реалне предмете. Ове игре немају унапред утврђена правила, што омогућава детету слободу у поступцима и примат његове маште. Међутим, иако правила нису строго одређена и деца добровољно бирају улоге које ће играти, она ипак осећају обавезу да све што раде буде карактеристично за улогу, при чему улажу изузетан напор да то верно представе. Због тога деца, посебно у игри улога, делују преко својих актуелних могућности и прелазе у „зону наредног развоја”. У игри улога са сижеом детету је дата потпуна слобода и самосталност при избору теме, поделе улога, избора начина како ће се игра одвијати и како ће одиграти своју улогу, као и осталих компонената игре. Ситуације које се одигравају су најчешће инспирисане причама које су деца чула, разним садржајима с телевизије, а посебно догађајима које су сама проживела или им присуствовала, а који су оставили снажан утисак. Деца ову симболички представљену стварност јасно разликују од обичне стварности, о чему сведочи употреба израза попут „кобајаги”, који се често може чуди од деце.

Игра улога са сижеом код деце се јавља истовремено с њиховом тежњом да буду самостална, али и да се угледају на одрасле. Прве зачетке игре улога представљају игре детета где оно за себе јасно каже да је „мама”, „васпитачицa”, „доктор” и слично, а затим их и у својој игри подражава. Код млађе предшколске деце опажају се радње које проистичу из улога, а затим се тим улогама дају називи повезани с радњама. Код мало старије деце у игри до изражаја долазе односи међу ликовима, а у комуникацији се све више користи говор, што омогућава изражавање путем дијалога.

Треба искористити природну повезаност игре и говора код деце, посебно на најмлађем узрасту. Играње језичких игара, поред тога што деци помаже у учењу правилног изговора гласова и речи и богати речник, доприноси и вежбању њиховог бољег сналажења у својој средини, а с обзиром на то да се све активности обављају у групи, има позитиван утицај и на развој друштвености.

 

ПРИРОДУ НЕ ТРЕБА ОМЕТАТИ

Деца воле да се играју, то је у њиховој природи, а природу не треба ометати. Зато деци треба омогућити да се играју и створити им услове за то. Савремена деца, па чак и она најмлађа, предшколци, све више у рукама имају телефон уместо омиљене играчке. То је неприродна ситуација, с обзиром на то да се дете тако не развија у пуном капацитету: емоционалном, физичком, говорном, социјалном…

 

ГОВОРНИ УЗОРИ

Говорно-језички развој је сложен процес и због тога је важно да особе које учествују у њему буду правилни говорни узори. Зато је неопходно пажљиво слушати децу и оно што говоре. Родитељи би требало да квалитетно проводе време с малишанима, да што више разговарају, не прекидају дете кад покушава да им нешто саопшти, постављају подстицајна питања, причају им приче и слично.

Др Даница Столић

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn