ДАН ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА СРБИЈЕ

ДАН ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА СРБИЈЕ

Незамењиви у свим временима

 

Ако су у историји школства постојале преломне, кључне године, током којих су предавачи преузимали на себе посебну и изузетно важну друштвену улогу – онда је међу њима свакако и ова – 2020. Стога је и Дан просветних радника Србије, 8. новембар – дан рођења Вука Стефановића Караџића – прилика када им треба одати посебно признање.

Претходи му Светски дан просветних радника (5. октобар), који је установио Унеско 1994. године, с намером да подсети на препоруке те међународне организације о статусу просветних радника (1996) – документ на који се сви позивају, када је реч о одговорностима и правима наставника у целом свету. На тај дан и овога пута наглашена је важност приближавања крајњем циљу постављеном за 2030. годину, а то је тренутак када би образовање требало да буде омогућено и гарантовано свим становницима наше планете.

Овогодишњи Светски дан просветара обележен је под геслом „Прoсветни радници: руководити кризом и замишљати другачију будућност”. Пандемија корона вируса жестоко је погодила и нашу земљу и покварила многе планове, како ученицима и студентима тако и њиховим предавачима. Сада се кристално јасно види да је улога просветара од огромне друштвене важности: они су ти који треба да помогну деци да се уклопе у новонасталу ситуацију и у промењеним условима стекну неопходна знања. Многи учитељи, наставници и професори истичу да више него икада напорно раде, како би „извукли” најбоље за своје ученике у окружењу невидљивог непријатеља. Реч је, свакако, о другачијој врсти педагошког напора. Сви осећају одређени притисак и страх да неће постићи жељени циљ.

Ученици су сада, можда и више него раније, преоптерећени, не само градивом, већ и прилагођавањем на нове услове учења. Стога не чуди да наставници истичу колико времена и труда улажу како би осмислили занимљива и ефикасна онлајн предавања, што је знатно другачије од непосредне комуникације са ученицима.

Већина просветара и добар део годишњег одмора провела је осмишљавајући наставу и трудећи се да и сами стекну неопходна знања из области нових технологија, како би „доскочили” отежаним приликама. А пре свега, да боравак ђака и студената у школским просторијама учине безбедним.

Поред просветних радника, ваља се овом приликом сетити и родитеља ученика, који су се нашли пред тешким задатком да помогну деци да се прилагоде онлајн настави, са измењеним дневним распоредима, често уз дељење једног кућног рачунара.

На свој дан просветни радници Србије без сумње би желели да виде своје ученике и студенте задовољнима, што, имајући све у виду, није нимало лако постићи.

– Свој дан просветни радници ове године дочекују у неизвесности и страху од вируса. Много је нових ствари у њиховим пословним и приватним животима. Покушавају да остану на висини позива, без нормалних услова за рад. Покушавају да буду одговорни и смирени у тренуцима када се урушава здравље људи на читавој планети и не виде крај пандемије. Радује их што њихови најмлађи ђаци не трпе велике последице – каже Јоле Булатовић, директор Основне школе „Дринка Павловић” у Београду и додаје: – Просветари су увек били други родитељи својим ђацима, и надаље ће то бити. Ових дана је то посебно изражено. Старају се о својим ђацима баш као родитељи у кући – брину да ли су темељно опрали руке, да ли довољно штите своје здравље. Посебан изазов им представља преношење знања путем модерних технологија, на часу који траје 30 минута, а труде се да „стигну” и до оних који наставу прате од куће. Просветни радник је ових дана прави просветитељ, а његов рад подвиг. Ипак, не одустајемо од борбе и не предајемо се. Напротив, вредни смо, усавршавамо се и чекамо дан када ћемо радне животе вратити на интервале од златних 45 минута. Дан наше школе поклапа се са Даном просветних радника, а ове године прославићемо га скромније него раније.

О значају и улози просветних радника Бојана Жујовић, професор географије у Дванаестој београдској гимназији, каже:

– Улога наставника веома је важна у животу младих људи, јер школа је њихова друга кућа. Управо садашњи услови рада показују величину овог позива. Наставници се на све могуће начине труде да деци пренесу знање, али и да их у садашњим околностима упуте како да самостално раде, да им не дозволе да забораве колико је важно знање и колико ће им бити од користи у будућем школовању, па и у животу. Подстичу их да одрже добре другарске односе, без обзира на то да ли похађају наставу или је прате од куће. Да би то постигао, сваки наставник мора да чува и гаји дете у себи, како би успео да се приближи ученицима. Најлепше је кад видите плодове свога рада – бивше ученике који су постали паметни и успешни људи, којима сте били инспирација, као што су и нама били наши наставници. Само просветари знају какав је осећај када причате или предајете неку лекцију, а ученици вас гледају усхићено, када им видите сјај у очима, када им откријете неки податак који их је заинтересовао да даље сами истражују.

Снежана Милојковић, наставник разредне наставе у Основној школи „Иво Лола Рибар” у Великом Градишту, указује да бити добар учитељ значи да си спреман да растеш и да се мењаш, у складу са временом у коме живиш и генерацијама са којима радиш.

– У протеклих неколико месеци много тога смо научили, не само што се тиче онлајн наставе, већ и како да се носимо са осећањима и потребама наших ђака. Ту смо као подршка и родитељима и деци, у сваком тренутку. Дајемо себе несебично, не размишљајући о радном времену и свом приватном животу, често и породицу стављајући у други план. Иако је велики број просветних радника дигитално описмењен и био спреман да уз мало додатне подршке пређе на нови вид наставе, у почетку је ипак било тешко и нама, и деци, и родитељима. Интеракцију између наставника и ученика компјутер не може ни у ком случају да замени, а рад од куће не може да се пореди са радом у учионици. Ниједан интерактивни алат не може да замени наставника. Захваљујући овом виду наставе велик број родитеља тек сада је схватио колико је важна и незамењива улога наставника у образовању њихове деце – закључује Снежана Милојковић.

Александра Радовановић

 

 

АНТРФИЛЕ

ОНИ КОЈИ ГРАДЕ БУДУЋНОСТ

– Одговорност професора, наставника и учитеља одувек је била велика. То је један од најважнијих послова који су постојали, али и који ће постојати. Кратко речено, као просветни радник ви сте у прилици да градите будућност света. Учитељ подиже својим рукама нови свет. Тога треба да буду свесни сви. Данас педагог мора да обликује и подучи младо биће, али истовремено и да разуме ситуацију у којој се налазимо, у каквој до сада нисмо били – каже Ивана Вујић, редовни професор позоришне режије Факултета драмских уметности у Београду и управник Народног позоришта у Београду.

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn