ДЕЦА И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА – САВЕТИ КРЕАТИВАЦА
Загонеткама и игром до неосетног учења
Деца су данас толико своја и у духу модерних времена, да је старијима, па и многим њиховим васпитачима и учитељима, све теже да их заинтересују за било какво градиво, уколико оно нема везе с њиховим најснажнијим интересовањима, пре свега с игром.
Зато смо питали неке од највећих креативаца у раду с најмлађима за одређене трикове и савете који би могли да помогну одраслима у предшколском и школском раду, како би малишани током одрастања добили највеће користи за развој њихове креативности.
Недавно су на Сајму књига, на трибини „Књиге за децу и развој интелигенције”, говорили писац и коаутор НТЦ програма за школе Урош Петровић, ауторка развојно-креативних радионица „Облутак” Дуња Шашић и члан тима НТЦ семинара и писац Вук Рајовић. Случајно или не, сва три аутора чланови су Менсе Србије. Овом приликом они су истакли да деца којој се чита и која сама читају имају касније у животу већа достигнућа, као и то да је за пажњу малишана неопходан само један услов – да оно што им се нуди буде занимљиво. То су одмах и показали, укључивши децу из публике у разговор о јунацима и појмовима из дечјих књига, решавајући мозгалице и загонетке, за које су учесници рекли да су најтежа књижевна форма, али и да их деца брже решавају од одраслих.
– Тема је била како децу заинтересовати за књиге, односно за читање, па смо дошли до закључка да морамо да се приближимо ономе што је њима у тренду, што је њихово окружење и – да личи на игру – рекао је Вук Рајовић у разговору за Просветни преглед.
– Потребна је њихова унутрашња мотивација, нешто што им је познато, блиско. Онда није битно да ли је књига обимна, која год да је тема, они ће то хтети. Пример је игрица Brawl Stars, коју сва деца воле, једноставна је, има хероје, играју је од другог разреда до средње школе… Мали хероји имају магијске моћи и вештине и међусобно се такмиче… Кад смо дошли на час хемије – то им није интересантно – сетили смо се ове игрице, у којој је и херој Поко. Онда их питамо који херој у свом имену крије део главе, па они повезују и одговарају. Полако их изокола уводимо у оно што желимо, у овом случају у периодни систем елемената.
У следећем задатку треба да измисле свог хероја, али да је његово име сачињено од симбола, односно скраћеница хемијских елемената. На пример, мој херој Агаун има плашт од сребра (Аг – сребро), има златне метке у пиштољу (Ау – злато), а Н је од течног азота, којим, као супермагијом, заледи све око себе. И тако 30 ученика почне да се „отима” за периодни систем елемената! – даје Рајовић вредан практичан савет.
А од тога да се буде дете суочено с литературом која развија интелигенцију можда и доста теже јесте да се буде аутор таквих, „захтевних” књига.
– Пошто имам нека искуства у том смислу, могу одговорно да тврдим да је писање добрих загонетки можда најтежа књижевна форма. Показали смо присутнима, међу којима је највише било деце, како могу да се заинтересују за књигу. Представио сам своје романе у загонеткама и видео колико су се сви пробудили – било је више од стотину идеја и три тачна одговора. То је била показна вежба и за оне около који се баве децом да више није довољно тек тако да им се чита неки одломак или нека песма, већ да морамо да им будемо занимљивији да бисмо се борили са стотинама различитих сензација које их окружују данас – каже дечји писац Урош Петровић.
На питање шта је то што их највише интересује и око чега их је најтеже разбудити, запажа:
– Очигледно је, то се зна већ дуже, а сада је очигледно и на први поглед: ако је нешто деци довољно занимљиво, савладаће га уз радост, често и несвесни да су га савладали – неко градиво или неку тему! Нажалост, важи и обратно – ако им нешто није занимљиво и најлакше градиво постаје велики проблем, који чак код деце ствара и отпор. Дакле, деца се неће променити – значи да морамо ми!
За наше читаоце, традиционално, даје и једну загонетку. Наравно – без решења. Они који је реше, могу се Урошу похвалити на његовом Инстаграм налогу, где од њега могу добити и потврду уколико је одгонетка исправна:
– Зову се баш исто, ал’ имају муку – једну људи гризу, другу људи туку!
Када се реши, све се склопи и све буде јасно – додаје наш најпознатији модерни загонеташ, као охрабрење младим одгонеташима.
Дуња Шашић одговорно тврди да деца воле да им се чита:
– Трудим се да им приближим лепу реч и књигу кроз интеракцију, где учествују у самом читању, кроз имитацију, препознавање осећања, погађање какав је наставак приче, шта мисле о лику – да ли је позитиван или негативан… То су све ситуације у којима могу да се питају и налазе паралеле са својим искуством, да (пре)познају друго и другачије… – чак и касније у свом окружењу. Важно ми је и да раде својим прстићима – то су литерарне развојно-креативне радионице – и већ с врата ме питају: „Шта данас правимо?” Ако радимо, на пример, „Три прасета”, знају да је кућа од сламе, дрвета и цигле, али не знају шта је слама, па им донесем жито, које сечемо, па имамо џак сламе коју они додирују и упознају…
„Облутак” окупља предшколце, узраста 3 до 6 година, али је приступ који је њима занимљив често добар и за старије узрасте. Дуња наводи да јој долазе деца стара 4-5 година која никад нису држала маказе, не облаче самостално јакну, не изговарају лепо одређене речи и слова – али се кроз интензиван интерактивни рад веома лепо даље развијају.
Треба их пустити да сами управљају процесом игре и учења, каже ауторка овог програма.
– Јежим се кад уђем у неки вртић и видим све исте радове, на пример цртеже… не знам да ли су васпитачице радиле уместо њих… Код мене све раде сами, самостални су и имају слободу избора, додавања, слободу да погреше… Када кажу да не знају нешто ја им кажем – баш супер, то је права ствар, сада ћемо да пробамо да научимо – да бих им подстакла унутрашњу мотивацију да науче оно што не знају и да то желе.
Много је данас деце с расутом пажњом и дешава се да дођу на прву радионицу где не могу да чују, не слушају, па их везујемо за неке активности, да нешто пребројимо, да их увучемо у активности, у причу – што је изузетно важно. Зато је битно и да имамо мале групе, велике су листе чекања, али не сме се ићи на квантитет на уштрб квалитета – категорична је Дуња Шашић.
Развојно-креативне радионице се у овом тренутку одвијају у Новом Саду и Панчеву, једном недељно у трајању од сат и по. Базиране су на интерактивном читању, вежбама и креативном раду.
– Деца мисле да се играју, а раде озбиљне ствари: развијају љубав према књизи, интелигенцију, вештине, пажњу, стрпљење, памћење, говор, моторику… Упознају себе и граде односе с другима! Креативни део на коме стварамо магичним прстићима најмаштовитије радове увек је повезан с причом и темом радионице. Тада користимо истраживачке, експерименталне, ликовне, позоришне и дизајнерске технике, којима подстичемо фину моторику, координацију, прецизност, графомоторику… Охрабрујемо идеје и питања, подстичемо таленте и развој самопоуздања, уз истицање индивидуе и њених квалитета. Због тога је сваки рад који изађе с радионице јединствен, као и дете – закључује наша саговорница.
Дамир Јелисавчић
